Istorija Crkve

istorijska biblioteka

Adelfat

Adelfat označava, u pravoslavnoj crkvi, doživotno izdržavanje koje je manastir davao u
nadoknadu za poklon koji mu je dat u novcu ili imanjima. U srpskim srednjovekovnim
dokumentima sinonimi sa terminom adelfat su i termini kojima se označavaju jedinice za
meru hrane i svega ostalog što je potrebno za izdržavanje jednog bratstvenika (komat i
mertik).

Odluku o prodavanju adelfata donosio je ceo bratski sabor. Zatim je sastavljan ugovor
kojim su precizirani uslovi oko dodeljivanja adelfata u slučaju da bi se uživalac nastanio u
manastiru. Ako bi nastavio da živi van manastira nabrojane su vrsta i količine namirnica
koje bi godišnje dobijao. Broj adelfata naročito je porastao kada je zapretila turska
opasnost na Balkanskom poluostrvu. Članovi vladarskih i vlasteotskih porodica su za sebe
i svoje srodnike obezbeđivali utočišta u svetogorskim manastirima.

Termin adelfat takođe je upotrebljen da označi velike sume novca koje su kraljevi Milutin
(1316, oko 1329) i Stefan Dušan (1332) dali Hiladaru kao pomoć za izdržavanje koje je
manastir bio obavezan da daje bratstvenicima Svetosavske isposnice i pirga Hrusija.

Vaseljenski sabor

Vaseljenski sabor označava skup crkvenih velikodostojnika iz svih delova hrišćanskog sveta
na kome se zajendički odlučuje o pitanjima koja se tiču svih hrišćana.


Ciljevi i odlike

Da bi se jedan sabor mogao nazvati vaseljenskim, mora da ispunjava niz unutrašnjih i
spoljašnjih kriterijuma. Od spoljašnjih kriterijuma najvažniji je da na saboru moraju
prisustvovati predstavnici svih mesnih crkava (ili episkopi mesnih crkava ili njihovi
zamenici). U slučaju nemogućnosti ličnog prisustva dotična pomesna crkva bi se
izjašnjavala o pitanjima o kojima se raspravlja na saboru putem specijalne poslanice.
Brojnost članova sabora nema značaja u određivanju vaseljenskog značaja sabora.
Postoje primeri u istoriji crkve gde je na pomesnim saborima učestvovalo daleko više
episkopa nego na vaseljenskim. Na primer, tako je na Drugom vaseljenskom saboru
učestvovalo svega 150 episkopa a na nekim pomesnim saborima iz tog vremena (naročito
kartaginskim) dvostruko više episkopa. Druga značajna odlika vaseljenskih sabora je da
njihove odluke moraju da prihvate sve crkve. Treći spoljašnji uslov je da i sveštenstvo i
narod mora prihvatiti odluke sabora. U crkvenoj praksi ovaj uslov ima osobito veliki značaj
jer njegovim ispunjenjem odluke Sabora ulaze u život crkve i postaju deo verske prakse.

Unutrašnji uslov koji određuje vaseljenski sabor je činjenica da pitanja o kojima se na
saboru raspravlja moraju biti opštehrišćanskog značaja. Pod pitanjima od
opštehrišćanskog značaja podrazumevaju se ona koja se odnose na suštinu vere i
hrišćanskog učenja.

Pravoslavna crkva priznaje sedam vaseljenskih sabora. To su:

1.Prvi nikejski sabor (325)
2.Prvi carigradski sabor (391)
3.Prvi efeski sabor (431)
4.Halkidonski sabor (451)
5.Drugi carigradski sabor (553)
6.Treći carigradski sabor (680—681)
7.Drugi nikejski sabor (787)

Odluke ovih sabora odnosile su se na:

•Učenje svetog pisma i predanje crkve. Ova učenja izlagali su u obliku simbola vere.
•Ispitivanje crkvenog predanja i odvajanje pravovernog predanja od jeretičkog
•Pregledanje kanona prethodnih vaseljenskih sabora
•Određivanje crkvene hjerarhije i uopšte način vođenja crkve
•Vršenje najviše sudsko-crkvene vlasti nad episkopima
•Izdavanje za svu crkvu pozitivnih odredaba i pravila prema kojima je trebalo uređivati
funkcionisanje crkve.

Saziv i učesnici sabora

Vaseljenski sabori na spadaju u redovne crkvene organe, već spadaju u vanredne
događaje. U njihovom sazivanju učestvuje kako crkvena tako i državna vlast. Državna
vlast obezbeđivala je materijalne uslove za održavanje sabora.

Pravo učešća na vaseljenskim saborima i pravo glasa imaju episkopi. Na saborima mogu da
učestvuju i drugi članovi sveštenstva kao i svetovnjaci zainteresovani za pitanja o kojima
se raspravlja. Pravo predsedavanja na vaseljenskim saborima imaju episkopi najstarijih
crkava. Ovo pravilo određeno je 28. kanonom Četvrtog vaseljenskog sabora. Počasno
mesto na saborima zauzimali su carevi u slučajevima kada su na saborima prisustvovali.

Autoritet odluka vaseljenskih sabora

Odluke vaseljenskih sabora su opšteobavezne za sve hrišćanske crkve i njihove članove.
Ovaj opšteobavezni karakter odluka vaseljenskih sabora utvrdili su rani vaseljenski sabori,
a kasnije su ih prihvatali svi potonji sabori. Opšteobavezni karakter imaju samo one odluke
vaseljenskih sabora koje se odnose na pitanja vere i pitanja discipline. Drugi materijal
(govori, rasprave i slično) nastao tokom sabora nema obavezujući karakter.

Nikejsko-carigradski simvol vere

Nikejsko-carigradski simvol vere je sažetak suštine hrišćanske vere koji je donet na Prvom
Nikejskom saboru 325, a dopunjen na Carigradskom saboru 381. Prihvataju ga
rimokatolička crkva, pravoslavna crkva, istočne pravoslavne crkve i skoro sve
protestantske crkve. Proširen i revidiran tekst donet na Carigradskom saboru naziva se i
nikejsko-carigradski simvol vere. Simvol vere donet na ovim saborima ima izuzetan značaj
u razvoju hrišćanstva između ostalog i u razvoju hrišćanske teologije jer se građa u delima
sistematske teologije često organizovala prema člancima nikejskog ispovedanja.

Na prvom Vaseljenskom saboru u Nikeji 325. kojim je predsedavao Konstantin Veliki,
doneto je prvih osam članova simvola vere u cilju očuvanja istinskog hrišćanskog
verovanja pred jačanjem nove jeresi — arijanstva — čiji je tvorac bio aleksandrijski
sveštenik, Arije, po čijem učenju se umanjuje božanska priroda Isusa Hristosa.

Drugi vaseljenski sabor u Carigradu je sazvan 381. godine zbog širenja makedonijeve
jeresi koju je osnovao Makedonije, carigradski patrijarh, po kome Sveti Duh nije ravan
Bogu. Tom prilikom su dodata još četiri člana, a prethodnih osam su bili izmenjeni.

Simvol vere je obavezan deo pravoslavne liturgije i katoličke mise.

Tekst nikejsko-carigradskog simvola vere

Verujem u jednoga Boga, Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i
nevidljivog.

I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božjeg, Jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih
vekova; Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog, ne stvorenog,
jednosušnog Ocu, kroz koga je sve postalo;

Koji je radi nas ljudi i našeg spasenja sišao s nebesa, i ovaplotio se od Duha Svetoga i
Marije Djeve i postao čovek;

I Koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i bio pogreben;

I Koji je vaskrsao u treći dan, po Pismu;

I Koji se vazneo na nebesa i sedi sa desne strane Oca;

I Koji će opet doći sa slavom, da sudi živima i mrtvima, Njegovom Carstvu neće biti kraja.

I u Duha Svetoga, Gospoda, Životvornoga, Koji od Oca ishodi, Koji se sa Ocem i Sinom
zajedno poštuje i zajedno slavi, Koji je govorio kroz proroke.

U jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu.

Ispovedam jedno krštenje za oproštenje grehova.

Čekam vaskrsenje mrtvih.

I život budućeg veka. Amin.

Номоканон

Номоканон или Законоправило је у источно-православним црквама правни зборник
који обухвата црквене законе и грађанске законе који се односе на црквено-правну
проблематику.

Садржина

Основни општеприхваћени елементи Номоканона су:
•Правила светих апостола
•Правила васељенских сабора (Првог никејског, Првог цариградског, Првог
ефеског, Халкидонског, Tрулског и Другог никејског)
•Правила помесних сабора (Анкирског (314), Неокесаријског (после 315), Гангрског
(око 340), Антиохијског (341), Леодикејског (343), Сардикејског (344), Цариградског
(394), Картагинског (419), Цариградског (861), Цариградског (879) )
•Правила светих отаца (Дионисија Aлександријског, Григорија Неокесарисјког,
Петра Александрјиског, Атанасија Великог, Василија Великог, Тимотеја
Александријског, Григорија Богослова, Амфилохија Иконијског, Григорија Ниског,
Теофила Александријског, Кирила Александријског, Генадија Цариградског и
Тарасија Цариградског).

Номоканон који обухвата све ове елементе је такозвани Номоканон у 14 наслова који
је коначно уобличен 883. године. За Васељенску цркву је постао општеважећи на
Сабору сједињења одржаном 920. године коме су присуствовала сва четворица
патријарха источних цркава.

Историјат

Први помен канонског зборника датира из 451. године у вези са одлукама
Халкидонског сабора. Састављање најстаријег каноничног зборника приписује се
Стефану Ефеском. У овај зборник укључени су скраћени текстови свих правила
(Синопсис). Цар Јован II Комнин је у првој половини 12. века наложио Алексију
Aристину, номофилаксу Свете Софије, да напише кратка тумачења за правила
Синопсиса. Синопсису је сличан збoрник који се приписује Симеону Логотету и који
је састављен у време цара Нићифора Фоке. Постоје две редакције овог зборника: у
прву су укљученa правила светих апостола, првих пет васељенских сабора
(укључујући и Трулски), правила првих седам помесних сабора и правила Василија
Великог; друга редакција обухвата поред елемента који су укључени у прву и
правила десет светих отаца (осим Григорија Богослова, Амфилохија и Тарасија).

Постоје два типа канонских зборника. У првој групи материјал је организован или
хронолошки или према ауторитету аутора. Другу групу чине они код којих се
материја излаже систематски у односу на правну проблематику на коју се односи.
Састављање канонског зборника другог типа приписује се цариградском патријарху
Јовану III Схоластику, а познат је као Законик у педесет наслова. Патријарх Јован је
поред овог зборника саставио и Зборник од 87 глава у који су укључени делови 12
новела цара Јустинијана I које се уско односе на црквено-правну проблематику.
Нешто касније састављена је и проширена редакција која садржи 93 поглавља. Убрзо
након Јовановог појавио се још један правни зборник око 580. године сличног
садржаја. Крајем 6. века цариградски патријарх Јован IV Испосник саставио је
збирку грађанских закона који се односе на цркву. Овај зборник познат је под
називом Collectio tripartita. Садржи делове преузете из Јустинијановог законодавства.

Патријарху Фотију приписивано је састављање једног канонског зборника али је
установљено да је овај зборник постојао и пре њега а да је у његово време само
допуњен правилима насталим до краја 7. века. Ауторство је Фотију први приписао
Теодор Валсамон крајем 12. века. Такозвани Фотијев номоканон познат и под
називом Номоканон у 14 наслова садржи правила светих апостола, Десетог сабора,
Картагинског сабора и правила светих отаца. Грађа је распоређена у 14 делова а
Фотије је за овај зборник написао предговор. Никодим Милаш сматра да је овакав
састав првобитнo настао у време патријарха Сергија (610—638).

Уколико су у зборнику номоканонског типа изложена само правила без тумачења он
се назива синтагма.

Методије је приликом припреме мисионарског рада међу Словенима превео и један
зборник црквено-правног карактера о чему се говори у 15. глави његовог опширног
житија. Пошто рукопис овог зборника није сачуван није могуће утврдити о којем типу
канонског зборника је реч (претпоставља се да су у питању или Синагога или
Синтагма). Филолошким методама је покушавано да се у канијим зборницима пронађу
елементи овог раног Методијевог зборника. Старо словенско црквено право познаје
преводе оба зборника. Превод Синагоге сачуван је у два преписа Устјушком (13—14.
век; рукопис РНД Румјанцев 230) и Јоасафовском препису (почетком 16. века) који се
чува у Московској духовној академији. Препис синтагме сачуван је у рукопису број
227 Синодалне збирке Државног историјског музеја у Москви с почетка 12. века.
Рукопис је познат под називом Јефремовска крмчија. А. С. Павлов, руски научник,
утврдио је да је извор за Методијев превод била Синагога Јована Схоластика, мада је
приметан слободан однос према извору.

Руски назив за номоканон била је крмчија, према поређењу цркве са великом лађом
коју крманош по одређеним законима води ка циљу (претпоставља се да је овакву
терминологију први употребио Јован Златоусти који је епископе назвао крманошима
који укрућују буру заблуда). Овај термин у српској средини касно је преузет, са
продором руских штампаних богослужбених књига у српску цркву (средина 17. века).

Фотијева Синтагма је у време Првог бугарског царства постала главни правни
приручник у време цара Симеона највероватније после 920. године.

У српској средини Номоканон је први пут преведен захваљујући старањем светога
Саве и то под именом Законоправило. Савин зборник састављен је на основу више
византијских правних зборника. Претпоставља се да је компилатор (вероватно лично
свети Сава сам или са тимом сарадника) слободно бирао номоканонску грађу.
Синоптички канони Стефана Ефеског и Аристонова тумачења мењају се понекад
пуним текстом канона или Зонариним коментарима. Компилатор поједине грчке
параграфе проширује сопственим коментарима или их скраћује. Историјат настанка
Савиног номоканона није у потпуности разјашњен, а главну тачку спорења
представља питање утицаја ранијих руских и уопште словенских редакција на Савин
номоканон. Протограф српске Савине верзије није сачуван, а најранији сачувани
препис потиче из 1262. године (Иловички препис).

Номоканунац

Номоканунац је посебна врста зборника црквених правила која садржи прописе о
покајној дисциплини. Други назив за овакве зборнике у православљу је епитимијни
номоканон док су у западном хришћанству познати као пенинтецијали. Првобитни
зборник овог типа саставио је цариградски патријарх Јован IV Испосник (582—595) у
6. веку. Касније је зборник прошириван. Садржи различите исповедничке формуле или
упитнике па као такав помаже разумевање културних прилика у појединм хришћанским
областима.

Поједини историчари претпостављају да је свети Сава у оквиру свог законодавног рада
допринео формирању коначног облика Номоканунца у српској средини.

Пустињаци у средњовековној Србији

Пустињаштво је било један од видова монашког живота у средњовековној Србији.

У православљу је пустињаштво или идиоритмија један од облика подвижничког
живота који је био много мање заступљен од киновија или општежића јер је
подразумевао знатно строжи начин живота који није препоручиван чак ни свим
монасима. Место где би се пустињак подвизивао називано је испосница или скит а
овакав монах био је познат под називом пустињак или еремита. Главна одлика овог
монашког начина живота је одвојеност, не само од света него и од монаха са којима
се живи у заједници. Пустињачком начину живота приступали су, по савету и надзору
игумана и искусних духовника само они монаси који су се одликовали
дугогодишњим подвижничким животом.

У средњовековној Србији пустињаштво је било заступљено од најранијих времена.
Пре светог Саве били су познати пустињаци на подручју српских средњовековних
земаља свети Јован Рилски, свети Јоаким Осоговски, свети Прохор Пчињски, свети
Гаврило Лесновски и многи други. Током свог боравка на Светој гори и свети Сава се
посвећивао овом начину живота. Ту је формирао Карејску испосницу посвећену
светом Сави Јерусалимском за коју је и написао Карејски типик. Карејски типик је
кратак по садржини и састоји се од прописа који одређују строга правила о животу
монаха у келији и правила о дневним молитвама. Било је предвиђено да се за један
дан чита цео Псалтир. По узору на Карејску испосницу формирано је у околини
Студенице неколико испосница. Касније у 14. веку оформљене су Дечанска
испосница у Белајама и Пећка испосница у Ждрелу. Неки од познатих пустињака
били су Петар Коришки и Марко Пећки. Пустињаштво је такође било заступљено у
Моравској Србији где га карактерише присуство монаха синаита који су у Србију
донели специфичну духовну културу а такође су одиграли велики значај у
оновременом српском књижевном стваралаштву.