Sastavi iz srpskog jezika - osnovna Å¡kola, od V do VIII

Једно јутро ме је подсетило на тебе

Свануло је још једно јутро, мирисно и топло од снова. Тако је мирно и топло јутро
у овој соби пуној чежње. Осећам на лицу зраке сунца који се пробијају кроз
намницу. Нежне и благе као мелем, греју ми душу, тело и прелазе њиме као благи
поветарац. Купам се у тој слаткој чежњи и не желим да отворим очи.

Желим да задржим овај тренутак јутарње тишине. Желим потрчати зеленим
пољима, желим овај цели дан за себе и драге људе. Потребно је само довољно јако
желети, променити стварност и све би нестало попут магле на овом јутарњем
сунцу, јер је све можда само сан, а можда се након ове ноћне море настави још
један досадан дан. Можда, можда... Не. Ја ипак знам, то само заноси чежња. За
слободом, за миром, за њом..

Осећам мирис пролећног јутра и сећам се. Сећам се првог пролећа са њом, када
сам заволео та ока два – као два језера. Сећам се црвених макова, првих
љубимица и њеног првог погледа. Имао сам осећај да се купам у тим језерима око
којих је све било зелено, а природа се буди и први цветови на трешњи се
појавили. Било је нечега тако тајанственог и тако умирујућег у том тренутку и тако
опојног у њеном погледу.

Сваке године када дође прво пролећно јутро, ја из свог кревета кроз малени
прозор погледам природу око себе и размишљам о њој – о нама.


Далибор Матејевић 8/2

LEKTIRE

Истина ми је донела мир

Сан или јава? Седим у полумрачној соби и посматрам последње кишне капи како
се сливају дуж прозорских окана.

Размишљам. Да ли је људски морал достигао границе примитивизма, рурализма и
осталих свакодневних појава које круже као струја у отвореном колу. Више бих
волео да је садн.

Шта је живот? Када размишљам реално човек је највећа несрећа света. Никада му
није доста и увек би хтео више. А онда дође зима живота, схвати да мале и
основне ствари које су свуда око њега, а које он заправо ретко примети, чине
његов живот лепшим. Чине смисао живота. Шта је цео људски живот него нека
врста комедије у којој људи играју, сваки под својом маском и сваки своју улогу,
док их редитељ одведе са позорнице??

А онда често једном истом глумцу даје различите улоге, тако да онај који малочас
представља краља, одједном постаје роб. Све на свету је провидно, па се ни
живот не изводи другачије. За срећу је потребно тек неколико корака.

Понекад се деси да те срећа погледа право у очи, али исто тако зна да ти окрене
леђа. Е сад, ако си мангуп, окренеш и ти њој уместо да идеш на доле, тако
окренут корачаш на горе тим степеницама и понекад намерно испустиш гас, чисто
да зли људи виде да си више зао од њих. То је цела поента. Треба веровати у
себе. Свако од нас може да постигне све оно што хоће уз само мало борбе за своја
права.

Иако сам мала, веома реално гледам на свет. Рођена сам када су сви плакали, а за
то време сам апсолвирала животни факултет који значи – истина! Бунтовно сам
опредељена, имам смелости да погледам истину у очи и да кажем: ''Шта је?''


Маја Стојановић 8/2

Чезнем да ти кажем

Већ дуго времена размишљам како да искажем чежњу за нечим важним што желим
да кажем. Нешто што се не исказује само речима већ осећањима. Много сам
размишљала како да вољеној особи кажем: ''Чезнем да ти кажем''. Изабрала сам
посебну особу којој могу то да кажем, а да ме није страх. То је један дечак који се
зове Младен.

Младен ми много значи. Нисам то ни знала док није отишао у иностранств� � са
родитељима пре пар година. Била сам увек одсутна и тужна. Сви су ми говорили да
сам се заљубила. Ја у то нисам веровала. Стално ми је био у мислима. Са њим сам
провела део детињства, са њим сам радила домаће задатке, учила и научила сам
доста тога што ће ми бити потребно. Сваки слободан тренутак бих користила, тако
што бих размишљала о томе да му кажем да ми недостаје и да сваким даном више
чезнем да му то кажем. Чезнем да му кажем да сам се променила и да су се моја
осећања према њему променила. Чезнам да му кажем пуно тога, за шта ће ми бити
потребна читава вечност, јер за неколико година издешавало се пуно тога што
желим да му испричам.

Сваки пут када угледам ствари које ми је он дао, помислим на њега и на то да ми
много недостаје.


Сања Ђорђевић 7/2

Да ли то заборавити

Био је 18. септембар, вашар. Наравно, изашли смо. У селу је била гужва. Неко
време смо шетале, али смо убрзо пошле да испратимо Јовану. Било је касно.
Јованина улица је веома мрачна, па се због тога бојала ићи сама. Идући зачуле
смо лавеж паса, али се нисмо много обазирале на то. Можда смо ипак требале да
се причувамо, јер иза нас се појавио пас који је лајао, јурећи према нама. У
транутку нисам знала шта да радим или где да кренем. Поред себе више нисам
видела Јовану и Зорану, већ само мрак и пса који је неуморно јурио ка мени.
Уочила сам да су се обе попеле на ограду. Нисам имала другог избора него да је
прескочим, мада сам била у уским фармеркама и чизмама дугим до колена.
Пребацивши једну ногу преко ограде, осетила сам да пропадам. Ограда се срушила
заједно са нама. Упале смо у двориште неких људи. Било је касно, па нас на срећу
нису чули и изашли напоље иако смо биле веома бучне. Мотку наслоњену на зид
куће, узела сам у намери да отерам пса који је и даље стајао на п уту испред нас,
као да је једва чекао да изађемо. Након одређеног времена пас је отишао. Изашле
смо из дворишта и кренуле ка селу, плашећи се да опет не сретнемо бесног пса.
Смејале смо се без престанка. Све то јесте било смешно, али сам ипак имала
осећај кривице зато што смо недужним људима срушиле ограду. Након пар дана
сам кренула код Јоване у намери да погледам у каквом је стању ограда. Видевши
да је поправљена, осећала сам се много боље. Договориле смо се да ово никоме
не испричамо, да остане међу нама. Да ли све ово заборавити?!


Кристина Крчмаревић 8/1

MATEMATIKA

Јутро у мом селу

Јутро је. Све је тихо, мирно. Једино улицом прође по неки човек.

Стидљиво сунце полако почиње да извирује иза модрих планина које се у даљини
појављују иза ретке измаглице. Намргођени сиви облаци лете небом у правцу
ветра. Хладно је. Сеоска речица у свом кориту тихо жубори. Дрвеће тихо, тужно и
мирно стоји. Одатле капне по која кап која је остала на гранама током синоћне
кише. Чује се који цвркут веселих птичица. Напуштени путеви и путање протежу
се кроз цело село. Млада трава пуна јутарње бисерне росе њише се у ритму
ветра, који шири опојан мирис влаге и свежине. Стари рудник обасјан сунцем
гордо и поносно стоји на брду.

Постаје топлије. Дуги праменови магле дижу се и нестају у висине, а са њом и
јутро полако ишчезава.

Кристина Крчмаревић 7/3

Испричаћу вам нешто смешно

Било је топло лето. Памтим и сад, вружина велика, нигде трага ни гласа од живота.
Ноћ лагано пада, а ја седим поред базена у дворишту.

Посматрам сиво црвенкасто небо које се прелива у различите нијансе. Таласасти
зраци месеца преливају се по води. Тихо сам удисао свеж ваздух. Била је то права
ноћна свежина. Гледајући у п розор, нестрпљиво сам чекао да се светло у соби
мојих родитеља угаси, али узалуд. Седећи на ивици базена, размишљао сам да ми
ова ноћ буде незаборавна и да смислим нешто ново. Видео сам да се светло у соби
моје сестре угасило и да већ дуго спава. Лагано сам улазио у њену собу, са белим
чаршафом на глави, који сам покупио са полице у ходнику одмах при улазу у њену
собу. Одједном се чуо врисак тако снажан да се пробудио цео комшилук. Да мама
не би наишла, потрчао сам ка вратима и излетео напоље. Нисам ни приметио да
сам промашио степенице. Било је веома страшно зато што сам упао у базен. Не
знајући да пливам, почео сам да млатарам рукама. Убрзо је на балкон изашла
мама, ухватила се за главу и повикала: ''Црно дете, шта радиш ту ноћу?'' Смејао
сам се и сав мокар изашао из базена. Било је лудо, али хвала богу моја сестра је
добро. Све се добро завршило.


Трујановић Дејан 7/3

Испричаћу вам нешто смешно

Сећам се, било је то у првом разреду основне школе. Били смо на екскурзији.
Обилазили смо Београд. После ручка долазио је најузбудљиви� �˜Ð¸ тренутак за нас
прваке, Зоолошки врт. Ушли смо. Пошто међу нама увек има радозналих ђака,
један такав се изгубио. Застали смо код самог улаза чекајући да наставници нађу
Владана. Око нас су били кавези са птицама. Док смо се ми дивили њима и
њиховом шепурењу, Дејана изненађено викну: ''Миљана, види велика гуска!'' Сви
су праснули у смех укључујући и учитељицу која је остала са нама. Ð*адило се о
ноју. Ој је био ''велика гуска''. Сузе су ми потекле од смеха, а и он је узнемирено
махао крилима, као да је и њему смешно.

Сада када погледам Дејану, сетим се прве екскурзије 'велике гуске'' и увек се
слатко насмејем. Дејана, Дејана!


Миљана Степановић 7/3

На крају стазе дуге осам година

Ускоро ће и крај нашег осмогодишњег дружења. Како је само брзо прошло наше
другарство, као трептај ока. А сећам се као да се десило јуче: наших лудорија,
групног бежања са часова, провокација, наших срећних и тужних тренутака.
Слагала бих када бих рекла да ми је свеједно.

Можда речи да хоћемо што пре да одемо су само маске које скривају нашу бол и
тугу, а нико не зна да се иза тих маски крије наше цело детињство, проведено
заједно у добру и злу. На истом месту, у истој школи где смо се састали, ту се и
растајемо, сада не за време летњег распуста, него за сва времена. Стари орах иза
наше школе је последњи пут променио своју одећу, од беле бунде до пролећне
јакне. Мислим да не постоје речи којима бих описала ову тугу у мом срцу која ме
из дана у дан све више гуши и броји сате од нашег последњег сусрета. Најтеже ће
ми пасти растанак од моје сестре и најбоље другарице из школске клупе која ми је
увек помагала када бих се нашла у некој невољи или проблему, али не бих слагала
када бих рекла да сам и ја њој помагала. Али тешко ће ми пасти одвајање и од
осталих другова и другарица. Никада их нећу заборавити, памтићу их заувек, јер
пријатеља као што су они има мало на оваом, помало чудном свету.

Свако ће изградити своју будућност, имаћемо успоне и падове у животу, али надам
се да ће свако од нас изаћи на прави пут и бити оно у чему је најбољи, јер ми
градимо своју судбину, а не она нас. Наравно, да не заборавим наставнике који су
нам увек помагали и испуњавали барем део онога што би их замолили. Хвала им
што су успели да се изборе са нама свих четири година.

На крају додајем ове стихове:
''Заједно смо били
Неколико година
И када је сунце сијало
И када је много суза пало,
Били смо једна нација
Били смо и остали најбоља
93 генерација'', јер мислим да ови стихови говоре више од хиљаду речи.


Милена Трујановић 8/2

Ð*астајемо се, памтићемо

Пролази и последње пролеће мог осмогодишњег школовања, пролазе и нестају
школски дани у овој школи за које ме веже много лепих успомена.

Осећана се непрекидно смењују као дан и ноћ. Шта се то заправо збива у мени и
око мене. Зашто се туга и срећа смењују као годишња доба, само много чешће?
Зашто? Одговор је дубоко у мојој души у мом срцу. Сама помисао да се растајемо
са својим друговима и другарицама, да једно моје велико пријатељствР¾ лагано
ишчезава у неповрат, а заједно са њим одлази и део мог детињства, доводи ме до
суза. Да, до суза које се лагано котрљају низ моје лице. Четири године проведене
заједно у истој клупи, у истој школи, памтићемо свако на свој начин. Сачуваћемо
лепе тренутке, што смо заједно доживљавали, незаборавне екскурзије, излете па и
по неку препреку између нас. Дани тако брзо пролазе, а ја сам све више тужан.
Ð*астаћемо се ускоро, а у срцу носићемо лепе успомене и доживљаје које смо
заједно провели. Биће ми жао када се будем растао од својих другова и другарица.
Сећам се свега као да је јуче били, када смо први пут у школу пошли. Све нам је
било чудно, непознато, али убрзо смо се спријатељил� �. Од нас деветнаест свако
ће кренути својим путем као кликери када их баците низ степенице. Осам година
прохујало је брзо, за трен и свако на своју страну иде. Схватили смо да време
пролази и да на своје поступке морамо пазити.

Али када одете у неку нову средину, сетите се лепих дана нашег заједничког
школовања.


Александар Кришановић 8/2

BIBLIOTEKA

Ð*астајемо се, памтићемо

Једна мала девојчица хода стеновитим путем. Спотакне се и опет се подиже.
Стиже до једних старих врата, отвара их и угледа свој пут посут латицама ружа.
Додирне једну белу ружу, убоде се и мало заплаче. Хода и даље том стазом у
недоглед.

Чим се пробудих схватих да је то био само сан, али не и обичан. Схватила сам да
је готово са мојим детињством, са луткицама и малим медама, са преписивањим� �° и
са љубавним писамцима, да је све то готово. Само заклапам очи, пуштам да слике
пролазе поред мене и све нестаје као магла око поднева. Другови су ми постали
као породица, наставници као фамилија. Тешко ми је да не заплачем, гуше ме
сузе, понека и кришом склизне, али је брзо обришем да нико не примети. Нема
више добацивања и маштања у недоглед. Све је то избрисано. Ð*адо ћу се сетити
свега, јер ме све усхићује, осмех моје другарице, поздрав мог друга. Знам да ћу
упознати све људе, али никада неће бити као пре. Тишина празне учионице ме
убија. Бриге ме савладавају, свака реч мојих другова ме радује. Покушавам да
уживам али не могу, превише је сећања за ових осам година. Ð*асућемо се као
шљиве када их мој деда стресе за ракију. Неки ће бити заједно, а неки не. Осећам
да ми у грлу стоји превелико парче меса и да ме гуши. Поток суза ме надвладава.

Све ће ми остати у сећању, Молим бога да их видим, да се опет нађем с њима.
Збогом мојих четрнаест година.


Александра Јовић 8/1

Догодило се


Ћириловац је крај на коме су се некада златили чувени смедеревски виногради. У
позну јесен ширио се мирис зрелог грожђа и воћа. То је испуњавало сваки делић
ваздуха. Златно брдо. На њему сунце као да топлије и дуже греје природу и људе.
Крај, који својим изгледом, положајем, ту у близини велике реке, очарава и
зауставља пролазнике, како би уживали у лепом богатом и необичном крајолику.
Неки ће заувек остати. Али, тек пре неколико година, ова земља, по којој је цео
крај познат открила је тајну, људску, уобичајену, али ипак тајну. На месту
некадашњих винограда, дубоко у земљи, лежао је вековима сакривен мали
антички саркофаг, која је на светлост дана изнео огроман захуктали ровокопач.
Његови оштри шиљци пробили су стране оловног саркофага, који је вековима
одолевао зубу времена. Нама је откривена дуго чувана тајна овог места. У њему,
девојчица пристигла из једног далеког времена, непознатог света. Као познаник и
неочекивани гост, али као неко кога смо можда и ишчекивали, а нисмо знали да ли
ће и када стићи. Записано је име Аурелија. На саркофагу урезани су ликови
римских богова, од којих је најупадљивији најлепши лик бога сунца. То свакако
говори о лепоти ове девојчице, њеном златном имену. Аурелија или Златица –
Злата. Вековима су је чували ови златни виногради, скривали њену тајну,
услишујући вољу богова, вољу бога сунца. А када је тако ја помислих: ''Можда
само спава.'' Изненада ми се учини као да су виногради нестали, као да цео овај
крај има другачији изглед. Постало ми је некако самотно, без сунца, без живота.
Без Аурелије. И тајне почињу да се рађају. Роје се питања, све мање одговора и
све више маште. Као да је одједном постала наш савременик, сведок наших дана и
наше стварности. Зато опет помислих – можда ипак само спава!


Далибор Матејевић 7/2

Један мој племенити поступак

Било је то неколико дана пре Нове године. Снег је нападао и било је хладно.
Кренуо сам до продавнице, када сам испред капије наишао на куче, које тек што је
било рођено.

Дрхтало је на хладноћи, а снег скоро да га је прекрио. Нисам се двоумио, одмах
сам га узео у наручје и понео са собом. Гледало ме је уплашеним и тужним очима.
Узео сам старо ћебе и ставио у кутију за ципеле. Сместио сам га у ходник куће,
нисам смео да га унесем у своју собу, јер сам се плашио да ће се мама љутити.
Дао сам му млека. Мама је брзо схватила шта желим да урадим и пристала је да га
унесем у собу, али наравно, прво сам морао да га окупам. Куче је било неколико
дана код нас. Хранио сам га, играо се са њим и било нам је баш лепо.

Пуфницу, како му је мама дала име, дали смо пријатељима после недељу дана, јер
они нису имали куче, а ја сам већ једно имао у дворишту. Сигуран сам да смо
усрећили наше пријатеље и Пуфницу.

Ненад Ð*АДОЊИЋ, 5/5

Повређено штене

Био је сунчан, пролећни дан. Ивана и Каћа су одлучиле да прошетају. Договориле
су се да оду до оближњег парка. Дрвеће је почело да листа. Ливаде су биле
препуне мирисног цвећа. Птичице су весело цвркутале. Одједном је до њих
дотрчало штене. Имало је густу, браонкасту длаку. Девојчице су приметиле да је
повређено. Нежно су га узеле и однеле ветеринару који им је објаснио да повреда
није озбиљна. Превио му је рану и рекао им како да брину о њему. Одвеле су га
кући, окупале, нахраниле и пазиле га. Како је време пролазило штене је изгледало
све боље и боље. Трчкарало је и рана му је зарасла.

Приликом једне шетње, штене је зацвилело, недостајала му је мајка. Прошетали су
до парка и тамо наишли на његову породицу. Потрчали су ка њему, почели да се
мазе, њушкају и лижу... Били су пресрећни, подсећали су на људе који се дуго
нису видели, а сада су се напокон срели. То значи да и животиње имају осећања.

Девојчице нису разумеле зашто неки људи одбацују своје кућне љубимце!

То нису могле да схвате, али су биле пресрећне што су помогле псићу и учиниле
племенит поступак.

Катарина ТОКАЛИЋ и
Ивана СТОЈАНОВИЋ, 5/5

Особа којој се дивим

Особа коју поштујем и којој се дивим је мој нови друг Александар Ð*истић. Аца
живи на Косову и Метохији, у Грачаници. Дошао је са својом школом у Београд да
прослави малу матуру.

Александар је био гост у мојој кући. Упознали смо се у школи када је стигао.

Александар има петнаест година, висок је, браон очију и браон косе. Приликом
нашег првог сусрета приметио сам да је племенит дечак. У његовим очима видео
сам много туге, топлине и страха. Једне вечери ми је причао о свом животу на
Косову. Из те приче сазнао сам како и деца могу тешко да живе. Док је био код
мене, сву пажњу сам му посветио како би се осећао слободно и живео без страха.
Желео сам да буде потпуно срећан. Уживали смо у заједничком дружењу. Како се
ближио његов повратак, био сам све тужнији.

На дан његовог повратка у очима сам му видео тугу, али и радост што се враћа
кући, јер свако воли свој дом.

Поштујем га и дивим му се зато што је са Косова и зато што је добар дечко.

Милош ЦÐ*НОБÐ*ЊА, 6/5

Знам да ће увек бити утехе за сваку тугу

Сви знамо да је највећа српска туга и рана – Косово и Метохија. Али данашњи
Срби се не боре као њихови преци. Надам се ипак да ће будуће генерације донети
утеху небеским, косовским јунацима који су пали за Крст Часни и Слободу Златну.
Једино слога и Бог нам могу помоћи да савладамо ово велико искушење.

Мој једини сан је да се српска тробојка опет вијори на Газиместану и да се широм
Косова чују наше народне песме. Да осетимо додир старог српског платна и спокој
причешћа у Самодрежи. Нека једини плач буде плач новорођеног детета, а једине
сузе мајке која жени сина.

Можда сам могао да кажем нешто боље и мудрије, али искреније нисам. Утехе ће
бити, у то сам сигуран, али када... То само Бог зна.

Ранко РАДОВИЋ, 7/3

Женски лик из косовског циклуса

Од свих жена које су пропатиле због губитка најмилијих издвојићу ону чије је срце
од туге препукло – Мајку Југовића.

Рат доноси патњу, бол, страдање. Сазнање да је рат из дома однео све, од
најмлађе до најстарије мушке главе, девет синова, младих Југовића и десетог
старог Југ Богдана, ни најснажније срце не би могло поднети. Храбра да се суочи
са истином на лицу места, а да сузу не пусти. Јаких осећања да пред удовицама
својих синова не попусти, не јаукне. То може само она која их је изнедрила. Дубок
бол носи у себи, али га не исказује, као да не признаје њихово бесповратно
одсуство. Дивим јој се због јаког карактера. Спремна је да достојанствено поднесе
очај, не преда се. Издржљива све док није видела отргнуту руку сина свога, и тек
тада је туга, непријатељ

срца, савладала. Света и нечујна кад живот даје и кад се са животом растаје.

Њено величанство Мајка буди спокој, снагу, једину искрену љубав и патњу.

Дијана ДОНЧИЋ, 6/2

Женски лик који у мени буди осећај за лепо и племенито

Било је хиљаду триста тридесет и пето лето Господње. Мирис грожђа сазрелог на
падинама родног краја мешао се са хуком пролазећих река досежући до обала
двеју Морава.

На двору одјекује смех као сребрна звона док свуда се разлива раскош, сјај и
лепота. Родила се господару девојчица. И наденули јој име Милица. Да сваком
буде мила. Да милост око себе шири, и, „да живи у милости Божијој―, рекао је
њен отац. Њен отац је био војвода Вратко. Са пореклом или без њега, Милица је
увек ширила љубав и доброту. Расла је и постала велика госпођа. Тако лепа и
млада удала се за Лазара Хребељановића, српског кнеза. Родила је три сина и пет
кћери. Најстарији син Стефан требало је једног дана да преузме престо. Била је
најбоља мајка, мајка мајкама. Желела је само једно! Срећу својој деци, своме
мужу и Србији. Знала је да влада поред кнеза, свог мужа. Била је верна. Али, коме
верна? Србији, Господу, мужу, срцу, савести. Мајка српских синова.

Ипак, није дуго уживала у срећи. Дошао је дан када је мужа отпратила у Косовски
бој. Срце јој се стегло, а хладноћа увукла у душу. Испратила је и браћу своју и
многе српске јунаке. Срце јој се слама, душа топи, свет руши. Милица ипак остаје
храбра. Црни дан освану и вратише јој мужа посеченог, мртву браћу и мртве
српске јунаке. Опет Милица остаде храбра. Преузела је престо и владала сама
неколико година. Може ли се описати таква жена? Замислите, морала је да уда
своју кћер за турског султана Бајазита да би одржала мир у Србији. То је била
рана за њу, непреболна рана која је крварила до краја њеног живота. И док је
корачала према манастиру Љубостињи, мислила је на Србију.

Анђели је понесоше на крилима својим, у сусрет своме мужу, да гледају заједно
Србију одозго.

Димитрије СТОЈАНОВИЋ, 6/2

Опраштамо се

Збогом другари! Збогом наставници! Збогом основна школо!

Збогом наставници. Хвала вам што сте нас трпели. Хвала вам и због свих искрених
и добродушних саветима којима сте нас храбрили и помагали нам да идемо даље и
да не застајемо пред првим препрекама у нашем животу. Осам година одрастања и
заједничког живота ће проћи. Све то ће прекинути школско звоно које ће нам
наговестити да нас чека ново поглавље нашег живота. Многа лепа, а и ружна
сећања ме везују за моју школу. Били смо мали и желели смо што пре да
закорачимо у свет одраслих. Мислим да смо ту много погрешили. Сада бих желела
да се вратим својим играчкама, луткама и дружењима у парковима. Сећам се свих
оних кула које смо правили у песку. Сећам се и свих оних наших заједничких
школских екскурзија и рекреативни� �� настава. Некако ми је све теже јер се ближи
крај школске године, али не могу рећи ни да ми није драго јер ме ипак у средњој
школи чекају нова познанства, нови пријатељи, иако мислим да ћу их тамо теже
наћи него у основној. Иако ће ми се путеви са многима раскрстити волела бих да
се поново укрсте и да се опет дружимо као некад. Надам се да ћу у средњој
школи имати добре и искрене пријатеље као у основној које никада нећу
заборавити, са којима ћу, надам се, остати у добрим односима и са којима ћу се и
даље дружити.

И сада док седим овде у школској клупи, тужно чекам то последње звоно у овој
основној школи и сасвим сам сигурна да ће ми све ово јако недостајати и да ћу се
свега увек врло радо сећати.

Јелена ВУКОСАВЉЕВИ� �‹, 8/5

Опраштамо се

Прелиставам странице свог дневника и застајем код имена која ме сећају на
другарство, школске дане и драге успомене. Сећам се својих првих ђачких
туговања, када сам због изгубљене свеске и заборављеног домаћег страховала од
јединице. Увек су постојали и они други тренуци када је побеђивало другарство и
искрено пријатељство. О тим тренуцима је најтеже писати јер се они доживе и
дубоко урежу у свест тако да никада избледе.

Другарство у основној школи има два периода. Један, по мени мање интересантан,
је онај до четвртог разреда, а други од петог до осмог. Овај други део је снажнији,
искренији и носи више лепих успомена. Све је пролетело тако брзо да смо ето у
осмом разреду постали прави, искрени другови. Лице правог другарства се увек
покаже на екскурзији, или на заједничким окупљањима у граду. Мени су
унутрашњи немири и разочарања били најјачи када се разочарам у друга или
другарицу. Тада схватим да другарство тражи малу жртву. Понекад морамо своје
ставове да променимо и прихватимо критику. Сећам се да је другарство у осмом
разреду ипак чвршће и искреније. Ако се осврнемо на тренутке наше матурске
екскурзије, онда схватимо да нисмо заједно провели осам година. Памтићемо те
дане најлепше.

Успомене на „дежурне свеске― из којих смо преписивали домаће задатке из
математике, физике, хемије, или дане када смо једни другима радили контролне,
увек ће остати део нашег детињства. О растанку нико не жели да говори.


Јелена МАРТИНОВИЋ, 8/5

Будућност је преда мном, шта да очекујем?

Бићу искрена. Никада до сада нисам размишљала о будућности, о томе шта бих од
ње могла очекивати. Зато сматрам да ми је ово добра прилика да то откријем. У
последње време ми је само једна ствар на уму – музика.

Знам да сви моји другови око мене желе да имају каријере правника, економиста,
спортиста, фризера... Каријере сасвим обичних људи. Ја не желим тај једноставан,
монотон, досадан живот. Од њега желим да побегнем. Ја желим да се посветим
музици. Осим што ме она сама привлачи, такође ме привлачи живот са њом. Живот
музичара.

Желим... Желим да осетим ту узбуђеност кад станеш на бину и знаш да су сви ти
људи дошли само због тебе. Да знаш да има још хиљаде оних који деле исто
мишљење као и ти. Да их твоја музика чини срећнима. Кроз њу можеш да опишеш
своја осећања и да учиниш да их други осете. То је оно што ја желим. Узбудљив
живот испуњен авантурама, догађајима и новим искушењима. Желим да упознам
мноштво интересантних особа... Наравно, музичара. То би била савршена прилика
да упознам четири дечака за којима „лудим― већ скоро три године. Да правим
музику и да инспиришем друге да је праве. Као и они.

Тако ја видим себе у будућности и тако желим да проведем живот. Претпостављам
да ми то неће успети, али док не пробаш, никад нећеш знати. А ја, за једно десет
година, не желим да помислим шта би било кад би... Него хоћу да будем поносна на
себе и да знам да сам покушала... А не да се кајем до краја живота. То нико себи
не би могао да опрости. Зар не?!

Т. В.