Blago vama kad imate takvog Boga!

Blago vama kad imate takvog Boga!
Piše Zoran Nikolić

http://razbibriga.net/imported/2011/09/crkva-1.jpg

Postoje neka čudna mesta na zemlji na kojima je vekovima deponovana moćna energija
kojoj ne mogu da naude ni neka nova vremena, globalizacija, pa ni novi politički trendovi.
Jedno od takvih mesta je Velika Hoča na Kosovu i Metohiji, naizgled zabita varoš,
najudaljenija srpska enklava opkoljena mržnjom i ograđena žicom.

Kao vulkanskom energijom kojom je natopljena ova zemlja, ovde uvek izvire neka nova
snaga i raspoloženje kojima se “hrane” ljudi sa ovog podneblja. Vodič kroz Veliku Hoču,
kao “zemlju čuda” bio nam je još jedan neobičan čovek, kojem ovde nije zavičaj, ali jeste
duša - akademski slikar Zoran Čalija Čarli, osnivač humanitarne tradicionalne manifestacije
“Zvona Metohije”. Svake godine slikari održavaju aukcije svojih dela, a novac koji ovako
prikupe šalju za obnovu manastira na KiM.

Motiv ove priče nije samo buđenje humanosti koje ljudi osećaju prema zemlji u kojoj nam
je ostao koren. Čarli nam je bio vodič kroz ovaj deo Kosova na jedan sasvim drugačiji
način. On govori o slikama koje su mu ostale u duši, ali i čudima kojih tamo i dalje ima
bezbroj, a kojih se i sam nagledao...

MIR U RATU

Čalija danas otvoreno priča o sebi i svom životnom iskustvu govoreći kako nije bio veliki
vernik sve dok nije došao u Veliku Hoču.

-Počeo sam da dolazim često na Kosovo i Metohiju u vreme kada sam osetio da su ljudi
tamo ugroženi i kada sam osetio kako su nebezbedni – objašnjava Čalija.- Sve to počelo
je pre više od deset godina. Prva impresija koju sam imao jeste osećaj straha, koji je bio
prirodan za sve koji su tamo živeli. Taj strah u vreme ratnog sukoba sasvim je normalan.
Ali, kada sam došao u Veliku Hoču osetio sam vreo talas čudesnog mira. To je varoš koja
ima oko kilometar i po u prečniku, ali zato se u njoj nalazi 12 crkava, od kojih su neke još
iz devetog veka. Tamo se nalazi i manastir Zočište, posvećen svetim vračima Kozmi i
Damjanu. Tu su se nalazile i njihove mošti kao i čudotvorna ikona.

Kada je ušao u ovu srpsku enklavu, koja je deo nekadašnjeg crkvenog metoha, Čalija je
osetio neverovatan talas pozitivne energije. Kako kaže, ljubav se osetila naročito kod
dece.

- Na takvom mestu logično je očekivati ljude koji žive u strahu, jer su zaista u realnoj
opasnosti - objašnjava Čalija.- Međutim, nisam među stanovnicima tog mesta osetio ni
običnu mržnju prema neprijatelju. Tada sam bio potpuno zaprepašćen. Deca pišu svoje
molitve, u kojima se mole i za zdravlje onih koji su im naudili. To je pravo, izvorno
hrišćanstvo.

Tada sam se okrenuo ocu Milenku, parohu Velike Hoče i rekao mu: “Blago vama!”

Priču o neobičnim događajima iz Velike Hoče, Zoran Čalija počinje sećanjem na “đavolju
rabotu”, kada su Šiptari srušili manastir Zočište 1999. godine. Srećom, mošti svetaca bile
su tada prebačene u Sopoćane.

-Svi Šiptari koji su učestvovali u rušenju imali su posle tog događaja žestoke zdravstvene
i druge probleme – objašnjava Čalija.- Mnogi su oboleli, neki su imali žestoke psihičke
smetnje, da bi kasnije - poludeli. Između ostalog, dva autobusa puna dece su se survala u
provaliju nedugo zatim, i to iz mesta Maleševa, iz kojeg je krenula albanska ideja da se
manastir sruši.

Od tada, na ostacima hrama, svakog jutra bi neko ostavljao poklone. To je bio
gest kajanja rušilaca, koji su shvatili da su udarili na svetinju na koju ne sme da se dira.
Istina je i da su oni mnogo puta pre zlih godina na kraju 20. veka tražili pomoć i spas u
pravoslavnim crkvama, a sada su ogrezli u zlo, počeli da udaraju po njima. Ovog puta
savest se probudila, pa su počeli da pokazuju jasne znake kajanja.

-Nekada bi na ruševinama manastira zatekli goveče, nekada kokoš ili kozu – objašnjava
Čalija.- Osetilo se da su u strahu za svoje bliske, koji su brutalno srušili Zočište.

NEMA ODLASKA

Kada su im svi okrenuli leđa, a učinilo se da im života na Kosovu i Metohiji više nema, žitelji
Velike Hoče odlučili su da napuste svoja ognjišta. To je bilo 1999. godine kada je KFOR
ulazio u ovu oblast a naša vojska se povlačila. Prosto, shvatili su da ih ovde niko neće
sačuvati.

Čalija se seća da je još u to vreme shvatio kako se svi iseljavaju sa KiM, ali da mu je bilo
čudno kako se stanovnici najudaljenije srpske enklave ne povlače. Posle je razgovarao sa
svima njima ponaosob i mnogi su mu otvorili dušu. Priznali su šta se zaista dogodilo.

-Ljudi iz Velike Hoče dogovorili su se da se okupe u šest sati ujutru i da zajedno krenu u
zbeg – govori Čalija ono što je čuo od meštana Velike Hoče.- Srpska vojska se povlačila ka
Srbiji, stizali su strani naoružani vojnici, ali prvenstveno razjareni Šiptari. Ostanak u ovom
mestu delovao je kao izazivanje sudbine. Pa opet, u šest ujutru se niko nije pojavio na
prozivci. Niko!

A priče svakog žitelja ove varoši bile su iste: svi su odustali od selidbe pošto su tokom
noći čuli sumorne urlike, suze i plač iz crkava u njihovom mestu.

- Posle su mi rekli da je svako čuo jecaje iz “svoje” crkve, one koja mu je po nečemu bila
najbliža – dodaje Čalija.- I u trenutku je prestala da postoji dilema: ostati ili otići. Svi su i
danas tu!

Zato čak i mnogi Šiptari, žestoko zadojeni mržnjom, imaju razlog da budu obazrivi kada
dolaze blizu ovih srednjevekovnih srpskih svetinja, jer su svesni da postoji i neka energija
koja im nije jasna, a ni lako objašnjiva.

Čalija kaže da je upravo ovde čuo najlepšu i “najluđu” definiciju odnosa Srba i Šiptara,
odnosno albanskog osećaja o tome kakav smo mi narod. Meštani Velike Hoče su mu često
govorili o tome da Albanci imaju jedan veoma neobičan komentar na to kako doživljavaju
naš odnos prema Bogu, kao i prema tome što su bezbroj puta videli kako se u srpskim
manastirima događaju čuda.

Šiptari na to samo kažu: “Blago vama, kad imate takvog Boga! Da mi imamo takvog, gde
bi nam kraj bio!”

KOZMA I DAMJAN

Na ruševine manastira Zočište, Čalija je došao prvi put 2002. godine, kada ga je, sa još tri
prijatelja, tamo uveo jedan ruski pripadnik KFOR, ali na ličnu odgovornost. I tada se, seća
se danas Čarli, tamo zadržao svega 12 minuta, koliko je trebalo Šiptarima da naslute da se
na ruševinama nekadašnjeg manastira nalaze “nezvani gosti”.

-Išli smo tamo sa ocem Jovanom, bivšim igumanom manastira Zočište – seća se Čarli.- A
otac Jovan je sam po sebi neverovatan čovek, sa nesvakidašnjom biografijom! Zamislite,
on je sam po sebi čudo svetih vrača, jer je svojevremeno preživeo čak 12 uboda nožem u
grudi! To je bilo sumanuto delo nekog niškog sataniste.

Upravo je otac Jovan, na tadašnjem zgarištu, ispričao neobičnim posetiocima za poslednje
čudo pre rušenja svetinje. U poseti Zočištu bio je bračni par koji pune dve decenije nije
mogao da ima dece. Posle poklonjenja moštima svetim Kozmi i Damjanu, posle devet
meseci su se javili ponosni na to što su dobili prinovu.

-Čudo je bilo tim veće što je mališan na resicama oba uva imao beleg – opisuje dalje
Čalija.- Na jednoj je imao znak u obliku ćiriličnog slova “K”, a na drugoj je bilo slovo “D”,
po Kozmi i Damjanu.

Da bi ova pripovest bila potresnija, seća se Zoran Čalija, celu priču sveštenik mu je
ispričao na tadašnjim ostacima ove stare srpske svetinje koju su srušili kosovski Šiptari.

-Po povratku u Veliku Hoču, ispred Crkve svetog Stefana otac Jovan nam je govorio kako
će manastir Zočište uskoro biti vraćen u isto stanje u kojem je bio pre rušenja – seća se
Čalija.- Rekao je da će čak i bunar uskoro ponovo biti obnovljen, i da će dati opet
čudotvornu vodu. Gledao sam ga zapanjeno. U tom trenutku, svaka vizija koja bi vodila u
tom pravcu izgledala je samo kao jednostavna fantazija i pusta želja. Međutim, po
povratku u Beograd, zajedno sa prijateljima iz Udruženja likovnih umetnika Srbije
pokrenuo sam akciju “Zvona Metohije”, počela je dobrotvorna aukcija slika i postepeno je
krenula obnova Zočišta. Dobri ljudi su imali dobru volju. Mnogima je ovaj manastir ostao u
srcu.

Prva akcija bila je organizovana 2004. godine i tada je Čalija doživeo veliku čast i
ostvarenje jednog divnog životnog sna.

-Prisustvovao sam vraćanju moštiju svetih Kozme i Damjana u Zočište – seća se Čarli.- To
je bio veličanstven osećaj. Pored toliko mržnje, zla i nesreće manastir je ponovo oživeo u
punom sjaju. To je za mene bilo još jedno, pravo čudo, ali ponajviše me je dirnula jaka i
jasna vizija oca Jovana. Shvatio sam da se sve odigralo upravo onako kako je on najavio,
iako je tako nešto, te 1999. godine, delovalo nemoguće.

Posle nekoliko godina od kada je počela obnova Zočišta, čuda se ponovo događaju. I opet
će, kaže naš sagovornik.

PETER HANDKE

Veliki pisac Peter Handke nije krio razočaranje zapadnom propagandom i svoju otvorenu
ljubav prema izgnanim Srbima. On je, žrtvujući renome uglednog piscana Zapadu, odlazio
u Veliku Hoču, Zočište i mnoga druga mesta na Kosovu dajući neskrivenu podršku
umetnicima koji su organizovali “Zvona Metohije”, ali i tamošnjem življu.

Na jednom od tih susreta, sa Čalijom je popio čašu manastirskog vina, sa ukrštenim
rukama, onako, bratski.

DEJČA MOLITVA

Malištani u Velikoj Hoči posebno su fascinirali Zorana Čaliju-Čarlija, posebno molitvama u
kojima se zahvaljuju Bogu. Kako objašnjava naš sagovornik, deca su živela u getu,
okružena bodljikavom žicom, ali iz njihovih rukopisa nije nigde provejavala ni pahulja
mržnje.

-Beležili su ode Svevišnjem tako što bi se zahvaljivali što imaju pogled na šumu, govorili
su “Hvala ti, Bože, za pticu...”- sa setom govori Čalija.- Međutim, ono što me najviše
dirnulo bile su molitve za dušmane, kada mole da “i njihovi neprijatelji budu zdravi, i da im
se dobrota nastani u duši...”


OSTROG I ZOČIŠTE

Odvajkada je manastir Ostrog bio simbol mesta u kojem je najviše ljudi odlazilo na
poklonjenje svetom Vasiliju Ostroškom i svim svetima u potrazi za ozdravljenjem. Kako
kaže Čalija, mnogi ne znaju da je Zočište možda i poznatije po velikom broju ljudi kojima
su Kozma i Damjan pomogli da ozdrave.