Dokazi o Velikom potopu

Novi ljudi posle Velikog potopa
Piše Slavoljub Marković

http://razbibriga.net/imported/2011/09/4-1.jpg
Mikelanđelova verzija potopa


Mit o Velikom potopu jedan je od sigurno najstarijih, ali i najuniverzalnijih za koje se zna.
Među civilizacijama koje hiljadama godina žive razdvojene jedna od druge (kod Inka u
Peruu, Maora na Novom Zelandu, na havajskim ostrvima ili u legendi o potopu plemena
Joruba, na jugozapadu Nigerije...), nalazimo sačuvana predanja o ovakvom događaju koji
je nekada zadesio planetu i koja se u začuđujućoj meri poklapaju sa biblijskim izveštajem.
Tim tragom krenuli su i Vilijem Rajan i Volter Pitman, geolozi posvećeni proučavanju mora,
koji su prikupili tragove događaja, ideje i otkrića i došli do zaključka da je biblijski potop iz
priče o pravednom Noju bio stvarni događaj koji se dogodio u relativno bliskoj istoriji.

Dr Džon Vitkomb i dr Henri Moris su nedavno upozorili kako smo došli do dana kada svet
nauke i obrazovanja ne uzima više za ozbiljno svedočanstvo i upozorenja Potopa. Ljudi su
umesto toga usvojili filozofiju uniformizma i evolucije pomoću kojih tumače i kosmičku i
ljudsku istoriju, pa čak i predviđaju i planiraju budućnost. Zbog toga su se mnogi religiozni
ljudi, iako još uvek propovedaju verovanje u božansku nadahnustost Biblije, često
predavali pred uniformističkim obrazovanjem, negirajući univerzalnost Potopa i žrtvujući
njegovo moćno biblijsko svedočanstvo o svetu koji je u pobuni protiv svog Tvorca.

Zato ni pitanje istorijske realnosti i karaktera biblijskog Potopa nije obično akademsko
pitanje. Ako je svetski Potop stvarno uništio celokupnu prepotopnu populaciju, kao i
životinje osim onih koje su se sačuvale u posebnoj Nojevoj barci (kako se običnim
čitanjem Svetog pisma pretpostavlja), onda su istorijske i naučne implikacije ogromne.
Veliki Potop i događaji povezani s njim neizbežno postaju značajni u pravilnom shvatanju
antropologije, geologije i drugih nauka koje se bave istorijskim i preistorijskim događajima
i fenomenima. Ali, od još većeg značaja za biblijsku teologiju su implikacije Potopa zato što
ta univerzalna katastrofa govori jasno o vladavini Boga nad aktivnostima ljudi i procesima
u prirodi, ali i proročki upozorava na sud koji će tek doći, kada će se Bog ponovo umešati
u događaje na Zemlji, rušeći ljudski greh i pobunu i donoseći krajnje plodove svog
dugoročnog plana stvaranja i iskupljenja.

Dokazi o Velikom potopu

Geolozi Rajtan i Volter veruju da se Veliki potop ipak nije desio na Bliskom istoku, kako se
iz Biblije zaključuje, već u oblasti oko Crnog mora. Oni su dodatno podcrtali zapanjujuće
sličnosti u pričama o Velikom potopu u Bibliji i u akadskom “Epu o Gilgamešu”,
polumitskom kralju koji je vladao južnom Mestopotamijom u prvoj polovini 3. milenijuma
p.n.e. Postoje paralele između izabranika koji su preživeli: Noje u “Knjizi Postanja” i
Utnapištima u akadskoj priči, a tu su i barka, primerci životinja i tri ptice poslate da nađu
kopno. U obe verzije iskazano je božansko kajanje - u “Epu o Gilgamešu” boginjina ogrlica
od dragulja leti u nebo, a u “Knjizi Postanja” Bog šalje dugu; oba puta kao znak zaveta da
svet nikad više neće biti potopljen.

Pored ovih, postoji mnoštvo zapisanih legendi o potopu. U svetim spisima Maja, Noje je
otelovljen u liku bogobojažljivog čoveka Tapija; u zbirci persijskih tekstova “Vendidad”
potop opisuje junak Jima; u indijskoj priči junak se zove Manu, a legende o Potopu
postoje i u kineskoj mitologiji, među narodima južnih mora i Australije, kao i među Inkama
u Peruu i severnoameričkim Indijancima...

Predanja o Velikom potopu se pri tom slažu u mnogim stvarima, pa ispada da su taj događaj
na sličan način doživeli narodi koji žive na velikoj udaljenosti. Ali, znači li to da su sve te priče
zasnovane na pravoj prirodnoj nepogodi? Zastupnici teorije o velikoj klimatskoj promeni
smatraju da je pred kraj poslednjeg ledenog doba porast temperature uzrokovao naglo
topljenje velikih ledenih ploča koje su nastajale hiljadama godina i da je voda nastala
topljenjem leda dovela do neočekivanog povećanja nivoa okeana i izazvala pustoš.

Pošavši od pretpostavke da se Potop dogodio u vremenskom rasponu čovekovog pamćenja,
Rajan i Pitman su počeli da tragaju za geološkim događajima u oblasti oko Sredozemlja koji
bi bili motiv priče. Odbacili su trenutak kad je kopneni most između Afrike i Evrope na
Gibraltaru pao i dozvolio da se vode Atlantika preliju u tada suv basen Mediterana. To se
dogodilo pre pet miliona godina, mnogo pre nego što se čovek pojavio na Zemlji.

Dva naučnika su, da bi podržali svoju ideju o velikoj poplavi, prikupljali dokaze brojnih
stručnjaka raznih naučnih disciplina. Iz geoloških nalaza Sredozemnog i Crnog mora
zapazili su obrazac koji se odnosio na vrste majušnih stvorenja u uzorcima jezgra sa dna
oba mora. Dok su se nova stvorenja, koja žive u Sredozemnom moru, najednom pojavila
kada je pao Gibraltarski moreuz, iste vrste javile su se u Crnom moru negde pre 7.600
godina.

Rajan i Pitman su zavirili i u istoriju ledenih mora i njihove efekte na nivoe ovih voda.
Pomoću slojeva koralnih grebena Barbadosa našli su da je otapanje evroazijskog leda,
koje je dostiglo vrhunac oko 12.500. p.n.e, bilo u talasima. Poslednji je bio otprilike
istovremeno kada su se u Crnom moru pojavila nova stvorenja. U to vreme unutrašnje
more, odvojeno od Sredozemlja neprobojnim Bosforom, bilo je oko 107 metara niže od
svog današnjeg nivoa. Da je bosforska pregrada pala kao i gibraltarska, pretpostavljaju da
bi u Crno more dnevno uticala oko 42 kubna kilometra vode, te bi za nekoliko meseci bilo
poplavljeno više od 155.000 kvadratnih kilometara.

Velika seoba usled prirodne katastrofe

Potom su se Rajman i Pitman okrenuli arheologiji. Izgleda da su se oko 5.600. godine
p.n.e. širom Evrope i Bliskog istoka odjednom pojavili novi ljudi. Oni iz vinčanske kulture
išli su uzvodno dolinom Dunava od Crnog mora. Drugi narod ratara pratio je tok reke
Dnjestar i preko severne Evrope stigao čak do današnje Francuske. Druge grupe
zemljoradnika zamenile su prvobitne lovačke zajednice na jugu do Egipta, preko planina
Taurusa stigle na Bliski istok, a ka severu preko Kavkaza došle na Ural.

Rajan i Pitman misle da je ove ljude na seobu primorao upravo katastrofalni potop u
oblastima oko Crnog mora. To je zapravo i osnov teorije koju zastupaju.

Kada su se okrenuli proučavanjima jezika, našli su da filozofi prihvataju da se
praindoevropski jezik, od koga vodi poreklo većina evroazijskih jezika, koristio među
narodima koji su se selili. Moguće je da su ti ljudi uz jezik poneli i zajedničke stare priče.
Na putu preko kontinenata kroz usmeno predanje prenosili su legende, a možda i priču o
Velikom potopu.

Iako definitivni dokaz i dalje nije moguć, ovo je, u svakom slučaju, vrlo slojevit i provokativan
prikaz činjenica koje pomažu u razjašnjenju jednog od najvećih mitova civilizacije.


Potop izazvao ogroman glečer


Prema mišljenju francuskog stručnjaka za klimu A. Kapara, koje inače žestoko osporavaju
eksperti za klimatske promene, veliku poplavu o kojoj govore legende izazvao je ogroman
glečer koji je nekada pokrivao severni deo Skandinavije. Kapar ukazuje na to da se usled
naglog porasta temperature glečer srušio, a džinovska santa leda pala je u današnje
Baltičko more. Tako je nastao razorni plimski talas koji je poplavio istočnu Evropu, sve do
Sredozemnog mora.

Materijalni dokaz

Tim evanđelista istraživača pronašao je nedavno “građevinu” o kojoj 99.9 odsto veruju da
je dokaz biblijske priče o Potopu, tačnije Nojevu barku, na obroncima planine Ararat u
Turskoj.

Na obronku planine Ararat, ekipa od šesnaest istraživača je, ispod naslaga vulkanskog
pepela, snega i leda, pronašala drvenu konstrukciju i veruje da je to Nojeva barka.
Konstrukcija se sastoji od sedam pregrada napravljenih od drveta.

“Nismo sto odsto sigurni da smo pronašli Nojevu barku, ali 99.9 odsto jesmo”, rekao je
vođa tima Jeung Ving. “Nije moguće da je u to doba područje u kome su ostaci pronađeni
bilo naseljeno jer nema tragova ljudskog prisustva na nadmorskoj visini većoj od 3 500
metara.”

I sama konstrukcija uništenog broda upućuje da bi on mogao biti Nojev, navode
istraživači. Unutrašnji trup podeljen je u više odeljaka u kojima su, pretpostavlja se, bile
smeštene životinje.

Nojeva barka je, po Bibliji, bila dugačka oko 140 metara i bila napravljena u potpunosti od
drveta, u periodu ranog bronzanog doba, sa primitivnim alatkama. Održavana je na okupu
pomoću devedeset čeličnih obruča.