Ogledi o posthriscanskom svetu

[size=10pt]Svakom je uzrastu dato da na svoj nacin usvaja Boga. Mladost ima svoje dozivljaje, starost svoje. Makar zbog toga covek, koji je u detinjstvu i mladosti bio daleko od vere, koji tek na izmaku svojih leta prelazi prag crkve, vec ne moze da prezivljava ono sto se daruje mladima.
Jos je zalosnije kad mlada dusa, koja se nasla u parohiji sama medju mnogim, vec prestarelim ljudima, od njih usvaja sopstveni im nacin crkvenog zivljenja, kao i njihova razmisljanja o tome sta znaci "biti hriscanin" (ne govorim o duhovnom ucenju kod stareca, nego mnogo rasprostranjenijem obucavanju "kod bakica").

Ivan Bunjin, koji je uspeo da sacuva secanje na svoje detinje uspomene, tako prenosi duhovno nastrojenje malisana u "Zivotu Arsenjeva": "Jednom je (stariji brat) poceo da slika moju buducnost: "Pa dobro, rekao je on, saleci se, i ti ces negde stici kad odrastes, imaces svoju sluzbu, ozenices se, dobices decu, nesto ces zaraditi, kupices kucicu, - i ja sam odjednom osetio, tako zivo osetio sav uzas i svu niskost takve buducnosti da sam se rasplakao... "

Mladosti je data ta sposobnost - odlepiti se sa svog mesta i ici tamo gde je blesnula Istina. Kasnije covek unekoliko drugacije traga za tim glavnim Susretom. "Ovde sam, kod kuce, zivecu sa porodicom, ali cu ostaviti vratanca nezakljucana, mozda ce Neko ipak opet pokucati u moj svet". Na kraju krajeva, vera postaje puki dodatak svakodnevici, prestajuci da bude stvaralacka sila postojanja. Mnogo se moze reci o opasnosti mladalackih ushicenja. Ali, covek, koji ih nije odbolovao ili koji uopste nije usmerio tu silu neosvescenog mladalackog heroizma prema Hristu, vise ni nema mogucnosti da upozna tu punotu radosti koja se daruje coveku samo kad se on svecelo preda na sluzenje Gospodu.
Jednom mi je neki anglikanski jerarh rekao: "Znate, oce Andreje, Engleska, sigurno, nikad nece biti hriscanska zemlja... Mi, Englezi, smo previse konzervativni da bismo postali hriscani. Da bi se to bilo, treba sve preokrenuti u svojoj dusi". Da li je taj protestantski teolog znao reci avve Alonija: "Da sve u sebi nisam istumbao, ne bih mogao da sagradim dom duse svoje"? verovatno da nije. Ali iz njegovih reci jasno je da postoje dva konzervativizma: postoji konzervativizam greha, kad covek ne zeli da u svoj nacin zivota pusti Boga dalje od praga, i konzervativizam svetosti, kad se u crkvenom predanju cuva i svakom pokolenju i svakom srcu ponavlja: da bi se doslo do Boga, treba sve istumbati u dusi svojoj.

djakon Andrej Kurajev (Da li svi putevi vode ka Bogu, ogledi o posthriscanskom svetu)[/size] [size=12pt][/size]

Protestantizam i Pravoslavlje

Ako ne iz skolskog, onda iz fakultetskog programa treba da je poznato da se protestantizam razlikuje od pravoslavlja i katolicizma po tome sto iz dvaju izvora duhovnog saznanja - Svetog Pisma i Predanja - priznaje samo prvo. Naravno, svaka redukcija i uproscivanje tesi dusu savremenog coveka. Ali u stvarnosti to znaci da se filozofski i religiozni vidokrug obicnog ubedjenog protestanta naglo suzava: iz crkvene biblioteke oni biraju samo Bibliju, proglasavajuci sve ostalo za nepotrebno umovanje. Avgustin i Zlatoust ocigledno su postali opterecenje, zanimljivo jedino istoricarima. Pravoslavlje je - biblioteka, "evangelizam" - religija jedne knjige.
[font=arial]U svojim svetiteljima i u svom iskustvu Crkva oseca sebe kao Pedesetnicu, koja se nastavlja kroz vekove, i ako pri tome Grigorije Bogoslov govori nesto, o cemu nije govorio Jovan Bogoslov, - ona u tome ne vidi nikakvo izopacivanje. Crkva je zivi organizam, a svemu zivom je svojstveno da se rezvija. I zbog toga su baptisticka uveravanja o tome kako su se oni vratili "apostolskoj jednostavnosti" - neubedljiva: nemoguce je naterati odraslog coveka da se ponovo vrati u kolevku i nosi benkice - ma koliko mu one bile drage. Hriscanstvo je vec odraslo. Njemu je dve hiljade godina, i to drvo koje se razgranalo u toku dve hiljade godina ne moze se ponovo obrezivati do dimenzija i oblika one mladice s pocetka nase ere. Za coveka je prirodno, da ono sto u zivotu smatra najvaznijim, izrazava kroz umetnost i ne moze se zato svako religiozno slikarstvo zabranjivati samo na osnovu toga sto ga apostolska zajednica nije poznavala!

Svima je vec poznata struktura protestantske propovedi: bio sam ateista i gresnik, ali sam poverovao u Hrista i postao srecan. Evo kako izgleda poglavlje "Svedociti neverujucima o Bogu" iz "Metodskog Glasnika za nastavnike nedeljnih skola": Proces evangelizacije ce se znatno ubrzati, ako zamenik direktora za evangelizaciju nauci vernike da svedoce svoju veru. Jedan od nacina svedocenja je prica o svom obracenju Bogu koja bi se mogla odvijati po sledecem planu: [size=8pt]
[/size]
Kakav je bio moj zivot kada sam bio ateista.
Kako sam postao svestan da mi je potreban Hristos.

Kako sam poverovao u Njega.

Kakav je postao moj zivot nakon sto sam prihvatio Hrista.I to je celo poglavlje!

Takvo ogranicenje propovedi samo na jedan trenutak licnog obracenja nije slucajno. Ono naprosto pokazuje odsustvo drugog ozbiljnijeg duhovnog iskustva.
Uobicajena baptisticka brosura govori o tome kako preci put od neverovanja do prihvatanja Jevandjelja; tradicionalna pravoslavna propoved je upucena vec verujucim ljudima i govori o onoj duhovnoj borbi koja otpocinje u covekovoj dusi vec posle krstenja. Najtananija analiza dusevnih i duhovnih stanja i prozivljavanja koju su razradili iskusni pravoslavni podviznici, ostaje ovde i nerazumljiva i nepotrebna.
Nije cudno, sto je u onoj religioznoj sredini u kojoj je rec "asketizam" postala pogrdna, pocela uspesno da se siri nehriscanska asketska praksa.

Upravo odricanje predanja hrscanske mistike, svo|djenje religioznog zivota na sferu cisto jezicke prakse, pobudjuje stanovnike Zapada da tragaju za dusevnim naporom "negde na strani"- u krisnaizmu i jogi.

Po mom misljenju, protestant lici na coveka koji je setao ulicom, odjednom ugledao otvorena vrata hrama, zavirio u njegovu unutrasnjost, zadivio se njegovoj lepoti, ali, potresen, nije usao unutra, nego je odstojavsi minut-dva na pragu, otrcao do metroa i prvom prolazniku, sav zadihan, ispricao o onome sto je video, pa i njega doveo do crkvenog praga. Sada su zajedno zavirili u misticki polumrak hrama, pa su zajedno otrcali do metroa da trecem, cetvrtom... stotom prolazniku ispricaju sta su videli. I tako citavog zivota nastavljaju da propovedaju kako su bili usamqeni na ulici i kako im je bilo lepo kada su se prvi put nasli na tom pragu...
Medjutim, odsustvo molitvene discipline, nesposobnost razlikovanja duhovnih stanja, zivot bez Liturgije i bez ispovesti, dovode do toga da covek koji traga za religijom stalno mora da zagreva sebe na nacine koji su cisto psihicki...

Nestalo je mita koji je u Crkvi video nekakav "zlatni kljucic", kojim se mogu otvoriti sva vrata. Crkvu cine ljudi. Njima pomaze Bog, ali samo u onoj meri u kojoj oni sami rizikuju da prihvate pomoc. Svetost Crkve niposto ne znaci svetost njenih jerarha i clanova. Mudrost Crkve nije istovetna sa mudroscu njenih bogoslova. Ljubav, koju moze pruziti Crkva, nije isto sto i stepen tolerancije ili netolerancije, otvorenosti ili ksenofobije, koji su danas dati u crkvenim ljudima. U Crkvi postoje nadljudske rezerve i jednog, i drugog, i trceg, ali sami crkveni ljudi koriste ih samo u neznatnoj meri.

[size=10pt]Da li je svejedno kako verujemo? [/size]

Na televiziji se pojavila nova moda: sve goste tv studija redom pitaju kakva je njihova vera i da li cesto idu u crkvu. Posto se u emisije pozivaju uglavnom poznati ljudi i njihove stavove po tom pitanju odmah usvaja tv gledaliste, s razlogom se moze pretpostaviti da, htela-ne htela, ruska tv uspesno radi na sastavljanju novog "Simvola vere".

Njena formula uglavnom glasi ovako: "Ja sam, znate, vrlo pobozna. zao mi je sto retko stizem da svratim u hram... A tamo je tako tiho i prijatno za dusu... Ne, naravno, ne mogu da prihvatim Boga kao bradatog starcica, koji sedi na oblacima... Ali ja verujem u nesto veoma dobro i uzviseno, u savest, sta li... Da, moj Bog je - u covekovoj dusi. I na kraju krajeva, nije ni vazno kako se covek moli i u koji hram odlazi. Najvaznije je da tezi dobru".
Medjutim, Gilbert Cesterton je jedanput primetio da, uprkos takvom ubedjenju, religije, naprotiv, neobicno lice jedna na drugu u svojim obredima, a bitno se razlikuju, u osnovama verskih ucenja. I zaista – klecanja i paljenje tamjana, postovi i verske procesije, hramovi i praznici, svece i religijske slike postoje svuda - dakle, specificnost svake verske tradicije treba traziti na vecoj dubini.
Pristupajuci uporednom proucavanju religija, covek ne moze da se ne iznenadi, sto medju njima "ne vide razliku" novinari i uciteqice koje sticu pojam o religiji na osnovu nekoliko procitanih knjizica, dok monasi, koji citav zivot posvecuju duhovnoj borbi, odlucno poricu sinkretizam.
Zbog cega su sveti oci - od ap. Pavla do o. Jovana Kronstatskog - upozoravali na neponovljivu razliku verskih puteva, a ljudi, kojima je hriscanska religiozna praksa daleka, smatraju da se moze ici bilo kojim putem i stazom, pa cak i potpuno zaobisavsi navedeni hriscanski put? Zasto se profesori univerziteta, koji tesko da znaju dobro "Oce nas" i koji se sigurno ne secaju reci razresne molitve na ispovesti, zalazu za ujedinjenje svih vera a sv. Jovan Zlatousti i Teofan Zatvornik, Amvrosije Optinski i Serafim Sarovski, ap. Jovan i Grigorije Bogoslov - su protiv toga?
Nefilosofskoj svesti se ne moze poveriti resavanje filosofskih sporova. Nereligioznoj svesti se ne moze poveriti uloga konacnog sudije u suocavanju verskih ucenja.

o budizmu.......

Izlazak van granica bitisanja, zatvaranje licnosti u okeanu bezlicne Nirvane, cije je najuzvisenije ime Nista, jeste cilj budisticke prakse. Ne ziveti, ne vracati se u zivot, odreci se svega sto vezuje za zivot - eto sta znaci "biti spasen". G. K. Cesterton je bio u pravu kada je ukazivao na to da Buda zali ljude zato sto su zivi, a Hristos - zato sto umiru. U budizmu upravo neponovljiva slika ljudske licnosti treba da se raspadne (i do te destrukcije treba ici dobrovoljno putem meditacije i odricanja od bilo kakvih emocija), u Hriscanstvu se upravo covekova licnost poziva da nasledi Vecnost... Prema zakljucku najveceg ruskog budologa F. I. [~erbackog, "ta religija ne zna ni za Boga, ni za besmrtnost duse, ni za slobodu volje. Misao o postojanju duse u nama, tj. posebne, celovite duhovne licnosti smatra se za najmrskiju jeres i koren zla".
Put "spasenja" na Istoku jeste put samounistenja licnosti, put u prazninu. "Najvise stanje Nirvane je stanje nebica". "Dolazi vreme kada sva beskonacnost spava ili se odmara, kada je sve ponovo pogruzeno u jednu vecnu i nestvorenu sumu svega. Sumu latentne nesvesne potencijalnosti", govore budisticki ucitelji. Za to stanje nesvesnog i nestvaralackog "potencijalnog bitisanja", tj. za stanje na granici zivota i unistenja, u jeziku hriscanskog bogoslovlja postoji poseban naziv: "ad".
Odricanje duse i licnosti u budistickom ucenju zahteva i odgovarajucu praksu. Meditacije, usmerene na "sirenje svesti", vode njenom kasnijem rusenju. Pravoslavna asketika govori o sticanju celomudrenosti, tj. celovite mudrosti u coveku, svesnom, umnom sabiranju u jedno svih zivotnih teznji. Ucitelji Agni - Joge dosaptavaju nesto suprotno tome: "Probajte da pisete sa dve ruke istovremeno razlicite stvari. Oprobajte mnoge primere razdvajanja vase svesti. Imali smo primere uspesnog rasclanjivanja svesti u proslim vekovima. Ne smemo se poistovecivati sa zivotinjama koje mogu istovremeno da misle samo u jednom smeru..." zasto se onda cuditi sto su centri "Kosmicke svesti", "istocnih meditacija" i tome slicno postali u danasnjoj Rusiji pouzdani isporucioci bolesnika odelenja za sizofreniju psihijatrijskih klinika!
Spasenje je na Istoku izbavljenje od povezanosti sa telom i materijalnim svetom; u hriscanskom svetu covek je duzan da spase svoju celovitost (ukljucujuci i telesnost) od raspadanja, kojim mu preti greh i smrt.

Jedna od osnovnih intuicija Biblije jeste dozivljaj istorije kao svetog prostora gde se susrecu i vode dijalog Bog i covek. Ako pak istorija ne moze da ispuni to svoje naznacenje - ona se zavrsava. "Tako trci vreme, i sve sa sobom tera ka poslednjem danu javljanja Gospoda naseg Isusa Hrista". (sv. Teodor Studit)
Nekada mi nije davalo mira pitanje: zasto se istorija okoncava. Zasto - uz sve nase grehe -Tvorac nije dao sansu jos jednom, neukaljanom pokolenju? A onda sam shvatio: Istorija je nuzna dok za coveka postoji sloboda. Kada se sloboda poslednjeg izbora oduzme - kapci istorije se sklapaju. Kretanje postaje nemoguce.

Djakon A.Kurajev

I, šta je pisac svim ovim hteo da kaže??? :nargile:

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od bleja

o budizmu.......

Izlazak van granica bitisanja, zatvaranje licnosti u okeanu bezlicne Nirvane, cije je najuzvisenije ime Nista, jeste cilj budisticke prakse. Ne ziveti, ne vracati se u zivot, odreci se svega sto vezuje za zivot - eto sta znaci "biti spasen". G. K. Cesterton je bio u pravu kada je ukazivao na to da Buda zali ljude zato sto su zivi, a Hristos - zato sto umiru. U budizmu upravo neponovljiva slika ljudske licnosti treba da se raspadne (i do te destrukcije treba ici dobrovoljno putem meditacije i odricanja od bilo kakvih emocija), u Hriscanstvu se upravo covekova licnost poziva da nasledi Vecnost... Prema zakljucku najveceg ruskog budologa F. I. [~erbackog, "ta religija ne zna ni za Boga, ni za besmrtnost duse, ni za slobodu volje. Misao o postojanju duse u nama, tj. posebne, celovite duhovne licnosti smatra se za najmrskiju jeres i koren zla".
Put "spasenja" na Istoku jeste put samounistenja licnosti, put u prazninu. "Najvise stanje Nirvane je stanje nebica". "Dolazi vreme kada sva beskonacnost spava ili se odmara, kada je sve ponovo pogruzeno u jednu vecnu i nestvorenu sumu svega. Sumu latentne nesvesne potencijalnosti", govore budisticki ucitelji. Za to stanje nesvesnog i nestvaralackog "potencijalnog bitisanja", tj. za stanje na granici zivota i unistenja, u jeziku hriscanskog bogoslovlja postoji poseban naziv: "ad".
Odricanje duse i licnosti u budistickom ucenju zahteva i odgovarajucu praksu. Meditacije, usmerene na "sirenje svesti", vode njenom kasnijem rusenju. Pravoslavna asketika govori o sticanju celomudrenosti, tj. celovite mudrosti u coveku, svesnom, umnom sabiranju u jedno svih zivotnih teznji. Ucitelji Agni - Joge dosaptavaju nesto suprotno tome: "Probajte da pisete sa dve ruke istovremeno razlicite stvari. Oprobajte mnoge primere razdvajanja vase svesti. Imali smo primere uspesnog rasclanjivanja svesti u proslim vekovima. Ne smemo se poistovecivati sa zivotinjama koje mogu istovremeno da misle samo u jednom smeru..." zasto se onda cuditi sto su centri "Kosmicke svesti", "istocnih meditacija" i tome slicno postali u danasnjoj Rusiji pouzdani isporucioci bolesnika odelenja za sizofreniju psihijatrijskih klinika!
Spasenje je na Istoku izbavljenje od povezanosti sa telom i materijalnim svetom; u hriscanskom svetu covek je duzan da spase svoju celovitost (ukljucujuci i telesnost) od raspadanja, kojim mu preti greh i smrt.

---

Uaaa govornik.... el ima paradaiz smajli da ga gađam? :raz_114:

Koj je bre ovo napiso? Veze nema sa životom. :raz_117:

Tema nejasno definisana, ič smisla nema.
Osim toga, nećemo zamarati ljude da čitaju koječije gluposti.