Poznaćemo ih po delima njihovim

Poznaćemo ih po delima njihovim
Piše Slavoljub Marković

http://razbibriga.net/imported/2011/09/3-2.jpg
Otac Justin (svetovno ime Blagoje) je bio
arhimandrit manastira Ćelije


Liku svetitelja pribrojana su, ovih dana, dvojica velikih duhovnika dvadesetog veka, otac
Justin Popović (1894-1979), koji je bio duhovnik manastira Ćelije kod Valjeva, i Simeon
Popović (1854-1941), nastojatelj manastira Dajbabe kod Podgorice. Liturgijski spomen
prepodobnog Justina slaviće se 14. juna, a spomen prepodobnog Simeona praznovaće se
1. aprila.

Proglašavanje svetiteljima u SPC namerno nazivaju pribrojavanje, odnosno pridruživanje
dosadašnjem broju svetitelja. To je zato što, za razliku od rimokatoličke crkve, u kojoj za
beatifikaciju (proglašenje svetim) postoji striktan kanonizovan postupak i komisija koja se
time bavi, u SPC ne postoji kruta kanonizacija niti komisija. Sabor je taj koji proglašava
srpske svetitelje. U SPC takođe smatraju da pre nego što crkva nekoga uvrsti u svetitelje,
narod ga mora prihvatiti i poštovati kao svetitelja.

Prema pravilima SPC, da bi neko bio proglašen svetim, potrebno je da bude ispunjeno
nekoliko uslova: “da je postradao za veru i otačestvo, da je za života bio zaista pravi
vernik, podvižnik i čudotvorac i da se nakon njegove smrti na njegovom grobu dešavaju
čuda”. Ovaj treći uslov ne mora biti striktno ispunjen u smislu ostvarivanja čuda na grobu
pokojnika, već se čudotvorcem smatra i onaj svetitelj koji je još za života uspevao
vernicima da usliši molitve. Jedno od merila je i takozvano netruležno telo, što se utvrđuje
tako što se posle nekoliko godina otkopa grob onoga za koga se pretpostavlja da je živeo
svetiteljskim životom i ukoliko se ustanovi da je glava blistava, onda se pokojnik smatra
svetim.

ROĐEN I UMRO NA BLAGOVESTI

“Otac Justin je bio blagovesnik, ali je govorio i o gorčini gorkovesti, i to nemojmo da
zaboravimo. Prorok koga je Bog dao u naše vreme! A proveren je time što je bio gonjen,
progonjen i ono što su bili svi božji proroci. Srcem je od detinjstva želeo da bude mučenik
i uzeo je ime Svetog mučenika Justina, ali mu je Bog dao da po savesti, volji, htenju i
izvoljenju bude mučenik. Zato je pesnik svetogorac, napisavši službu sa troparom i
kondakom, nazvao Oca Justina novim Ispovednikom, novim Bogoslovom, tj. mučenikom
po proizvoljenju, po htenju”, besedio je prošle godine, na Blagovesti, episkop Atanasija
Jevtić u manastiru Ćelije, povodom 30-godišnjice upokojenja oca Justina.

Otac Justin (svetovno ime Blagoje) bio je arhimandrit manastira Ćelije, ali ne treba
zaboraviti, i doktor teologije, profesor Beogradskog univerziteta, duhovnik. Potiče iz
svešteničke familije, a u beogradskoj Bogosloviji brzo je stekao prijatelje koji su se
okupljali u raznim bogoslovskim, molitvenim bratstvima. Stigla ga je i porodična tragedija -
njegov brat Stojadin, student prava, ispao je iz voza vraćajući se sa fakulteta kući, što je
Blagoje teško proživeo, govoreći pred svima kako želi ceo život da posveti Bogu da bi bio
što bliži njemu i svom bratu. Uskoro je bio mobilisan u „đačku četu” pri vojnoj bolnici u
Nišu tokom Prvog svetskog rata, koja se kasnije, sa vojskom i sveštenstvom, povukla iz
Albanije.

Po dolasku u Skadar, zamolio je patrijarha Dimitrija za monaški postrig, patrijarh ga je
blagosiljao i bogoslov Blagoje postao je monah Justin.

Tadašnja vlast prebacila je jednim starim brodom bogoslove do Barija, a posle toga preko
Pariza, bogoslovi su stigli u London gde ih je prihvatio jeromonah Nikolaj Velimirović. U
Engleskoj, Justin je studirao teologiju na Oksfordu i izdržavao se sam, a ne od stipendija
engleske vlade. U Grčkoj, kao i u Rusiji i Engleskoj, upoznao je tamošnji svet. Na njega je
posebno utisak ostavila jedna starija Grkinja kod koje je stanovao. Rekao je kako je od
nje više naučio nego kroz čitave studije. Često je kao jerođakon sasluživao u grčkim
hramovima. U Atini je stekao doktorat bogoslovlja.

Od 1934. je profesor Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Zajedno sa
Branislavom Petronijevićem osnovao je Srpsko filozofsko društvo 1938. u Beogradu. Po
izbijanju Drugog svetskog rata, otac Justin je boravio po mnogim manastirima. Najviše
vremena je provodio u ovčarsko-kablarskim manastirima, u kojima je su ga posle rata
uhapsile komunističke vlasti. Posle pritvora, premestio se u manastir Ćelije. U jednom
susretu u Beogradu, u proleće 1948. godine, tadašnja igumanija svetoćelijska, mudra i
odvažna mati Sara, pozvala ga je, naime, u ženski manastir Ćelije kod Valjeva, gde je on
živeo praktično u kućnom pritvoru od 27. maja 1948, radeći na spisima i prevodima, služeći
svakodnevno božju liturgiju, i kao predani duhovnik monahinjama i svem pobožnom svetu,
kao učitelj i uzor brojnim naraštajima pravoslavnih srpskih i stranih bogoslova, kao „skrivena
savest cele Srpske pravoslavne crkve i naroda”; ovako ga je doživeo grčki teolog i akademik
Jovan Karmiris.

Brojna su živa svedočenja da su njegova vera, učenost, mudrost i bogorečitost izvršili
presudni uticaj na opredeljenje mnogih za monaški život, kao i da je i pre i posle rata
duhovno odgajio i u episkopsku službu uputio desetine svojih učenika, a u svešteničku
službu i monaški podvig na stotine i hiljade mladih duša.

Ostaće zapamćeno i kako se na svakom bogosluženju molio sa obilnim suzama. Često bi se
na molitvi u crkvi toliko rasplakao da se ponekad i zagrcnuo, što su svi prisutni u hramu
primećivali, mada je on nastojao da taj dar suza prikriva.

Priredio je 12 tomova Žitija svetih, za svaki mesec u godini po jednu knjigu. Svaki tom ima
po nekoliko stotina strana i predstavlja sintezu raznih izvora sistematično sakupljenih i
priređenih. Osim ovih žitija, sabrana dela Justina Popovića imaju 33 toma. Govorio je tečno
četiri strana jezika - grčki, ruski, nemački i engleski, i bavio se prevođenjem sa više jezika.

Otac Justin je stalno bio proganjan, saslušavan, privođen. Malo je onih koji bi stali u njegovu
odbranu. Buldožeri su 1964. sa zemljom sravnili njegovu kuću. Na istom mestu Vranjska
eparhija je 1993. podigla istu takvu kuću koja treba da postane Svepravoslavni duhovni
centar “Otac Justin Popović.”

Otac Justin je umro u isto vreme i u isti dan kada je i rođen - na praznik Blagovesti 7. aprila
(25. marta) 1979. godine. Ispratili su ga srpsko sveštenstvo, narod i dosta pravoslavnih
Grka, Rusa i Francuza jer su ga mnogi, naročito svetogorski monasi, još za života smatrali
svetiteljem. Do danas već ima preko deset ikona sa njegovim svetim likom, u Srbiji, Grčkoj,
Francuskoj, Americi, a svetogorski monasi i drugi pravoslavci napisali su mu i tropar, kondak
i druge delove Službe.

Njegov grob kraj manastirske crkve u Ćelijama postao je mesto pokloništva mnogih
pobožnih duša, pravoslavnima širom Balkana, Evrope i Amerike. Blagodatna preporođajna
čuda na njegovom grobu i po njegovim molitvama već su zabeležena.

Na vest o kanonizaciji oca Justina Popovića, verski analitičar Živica Tucić je ocenio da je dobro
što se sa ovim činom pričekalo bez obzira što u njegovom delu “fascinira običnost, lepota
jezika i izražavanja, jednostavnost i uzvišenost u isto vreme.”

“Ovom kanonizacijom priznati su delo i reči oca Justina tako da smo dobili svetitelja ne samo
mi - Srbi i ne samo pravoslavlje, već celokupna crkva hrišćanska i hrišćanstvo”, kazao je
Tucić.

SKROMNI I SMIRENI DAJBABSKI STARAC

“Ovce traže polja i livade, a pametni mir i spasenje”, reči su Simeona Popovića, odnedavno
svetog Simeona Dajbabskog.

“U vremenima velikih zabuna i bespuća, otac Simeon je hodio otmeno, večno - novim
putem čistote, celomudrija i svetosti. Zato se na njemu ispunila istina iz Knjige
Premudrosti Solomona: “Časna starost nije u mnoštvu ljeta, niti se mjeri brojem godina;
sjedina ljudima je razboritost i zreo uzrast - život neuprljan”, zapisao je u predgovoru
knjige o prepodobnom starcu Simeonu iz Dajbaba mintropoliot Crnogorsko-primorski
Amfilohije.

Simeon Popović rođen je 1854. godine na Cetinju kao mali Savo. Osnovno školovanje
završio je na Cetinju. Kasnije se obrazovao u kijevskoj Bogosloviji, a zatim i na Duhovnoj
akademiji.

U Kijevu je zamonašen i rukopoložen u čin jeromonaha, a 1888. godine vratio se na Cetinje,
gde mu je određena služba božjeg služitelja u manastiru Svetog Nikole na Vranjini, a godinu
dana kasnije i u manastiru Ostrog, gde je bio i predavač u tamošnjoj monaškoj školi. Na
osnovu čudesnog viđenja, koje mu je Bog otkrio, jeromonah Simeon je inicirao gradnju
crkve na mestu današnjeg manastira Dajbabe krajem 19. veka. Ostatak života jeromonah
Simeon je proveo služeći novootkrivenoj dajbabskoj svetinji gde ga je, kao dajbabskog
jeromonaha, posetio i arhimandrit Justin Popović koji je takođe, na isti dan, zajedno sa
svetim Simeonom, pribrojan Hristovim svetiteljima.

Starac Simeon je, u duhu svojih duhovnih predaka, podizao manastir Dajbabe, svetinju u
neposrednoj blizini nekadašnje zetske Svete Gore, tj. brojnih manastira na Skadarskom
jezeru, procvetalih u vreme Balšića i sačuvanih u narodnom pamćenju.

Sveti Simeon Dajbabski umro je 1. aprila 1941. godine. Njegove mošti su otkrivene na 55-
godišnjicu njegovog upokojenja 1996. u manastiru Dajbabe. Od tada pa do danas, svake
godine na taj dan održava se veliki sabor u manastiru Dajbabe.

“On nas je redovno poučavao, ne samo riječima, već i životom svojim, kako da upravimo
naš život ovdje na zemlji. Nijesmo ga za to slušali, te smo doživjeli ovo što danas
preživljujemo. Vjerujte mi, braćo moja, a budite i tvrdo ubijeđeni, da ovo današnje stanje
nije ništa drugo već Božja kazna za naše zle želje, rđave misli, slabi rad i nevaljali život
kojim smo živjeli. No, draga braćo, ako riječi Simeona nijesmo slušali za vrijeme njegovog
ovozemaljskog života, neophodno je potrebno, radi spasa našega i sreće naše, da ih
poslušamo bar poslije njegove smrti. On nas, isto tako, i danas uči. Poručuje nam da
živimo onim životom kojim je on živio, te ćemo tako steći vječno blaženstvo...”, sećao se
kasnije skromnog i smirenog dajbabskog starca mitropolit Joanikije.

A mi ga danas upoznajemo radi daljeg pamćenja i zbog njegovih mudrih beseda poput ove
kratke: “Treba da je hladno pivo za goste, a vruća vjera u duši, pa da je oboje na svom
mjestu”. Ili one koja bi, kao vanvremenska pouka, trebalo da odzvanja našim životima:
“Pazi na svoju dušu dok nijesi odocnio. Što ćeš raditi ako je izgubiš?”

JUSTIN ĆELIJSKI: PODVIŽNIČKA I BOGOSLOVSKA POGLAVLJA

* Ljubav je jedina jednakost moguća na zemlji: jednakost čoveka sa čovekom; čoveka sa
ljiljanom; vrapca sa čovekom; jednakost svega sa svim, svega na zemlji sa svim što je na
nebu; jednakost univerzalna, jer se na Bogu osniva, a Bog je jedan na nebu i na zemlji, u
ljiljanu i čoveku. Bogom smo jednaki kroz ljubav.

* Molitva je prosfora umešena od suza i srca.

* Greh je jedina neprirodnost u prirodi; sa grehom smrt i đavo. Ta trijada su jedina
neprirodnost u Božjoj prirodi, i protivprirodnost. Tu je nepriroda proglasila sebe za
prirodu. I još: smrt proglasila sebe za život, a đavo proglasio sebe za Boga.

* Uđem li u sobu u kojoj nema ikona, izgleda mi slepa, bezlična, bez prozora ka nebu.

* Radi čega postoji vreme? Kakav je smisao vremena? – Da ovaploti večnost –
ovaploćenjem Boga u čoveku: i da kroz Bogočoveka izvrši oboženje čoveka, i preko
čoveka, vremena i prostora jednako sveta.

* Kada magnet blagodati snažno povuče dušu u gornje svetove, tada se čovek pretvori u
molitvenu strelu koja munjevito prohodi prostranstva i prostore. Grom blagodati udara u
srce za mnoge podvige i trudove.

* Hram – parče neba na zemlji: onebesiti zemlju; oaza besmrtnosti, ... oaza rajska u moru
zemaljskog pakla.

* Neka naš život van hrama bude produžetak našeg bogosluženja u hramu: produžetak
naše molitve, našeg umiljenja, našeg smirenja...

* Sve je tajna; i to sveta tajna Božja. List ljubičice? – Kakva sveta tajna Božja! Leptirić? –
Kakva sveta tajna Božja! Čovek? – Kakva sveta tajna Božja: svetajna.

* Vreme ima nečeg večnog u sebi, jer – ako nije tako – kako bi čovek mogao sticati večni
život i ono što je večno? I još: kako bi u svetu vremena i prostora mogao živeti Bogočovek,
večni Bog Logos u telu, a to: u prostoru i vremenu? I u atomu vremena ima nečeg večnog,
kao i u elektronu. Mi nemamo kud: sa svih strana opkoljeni smo večnošću.

* Proširenje duše: verom, ljubavlju, molitvom – neprekidno: za sve, i u sve, božanske
beskrajkosti.

POUKE PREPODOBNOG SIMEONA DAJBABSKOG

* Da nema snijega ne bi saonice vrijedele i da nema vječnog života ne bi čovjek imao
značaja.

* Naš život brzo prolazi kao kap rose što cvijet grli.

* Treba na vrijeme da upoznaš svoje moći i da ne zaboravljaš kako si smrtan i da ove noći
možeš umrijeti. Zato se na vreme pobrini o svojoj i tuđoj duši.

* Duh Sveti osvećuje vaseljenu. On i tebe osvećuje i u tebi boravi ako si mu poslušan
čistim srcem u kome oganj ljubavi spaljuje svaki grijeh.

* Najjači je čamac hrastovi, a najpametniji čovijek trpeljivi.

* Snijeg na sjeveru biva u težini lakši, a u nadi svaka se muka lakše trpi.

* Lisica kada vidi da ne može oteti se iz gvožđa, nogu pregrize da život spasi. I ti pretrpi i
požrtvuj se radi vječnog dobra.

* Što će lampa kad je Sunce? I slava zemaljska pri nebeskoj. Prezri manje radi višega, što
je mudro i korisno.

* Ako ti je soba topla, ne otvaraj vrata često. A ako imaš u sebi Duha Svetog, ne govori
mnogo.

* Nemoj sakrivati prut od dece ni smrtnu uspomenu od duše, biće deca mirnija a duša
pobožnija.

* Za gašenje požara postoji vatrogasna četa, a za smirenje strasti strogi postovi.

* Bolji su orasi sa tankom korom i mudri ljudi s manjim govorom.