Vozljubljene vladarke srpske

Vozljubljene vladarke srpske
Piše: Miodrag Milanović

http://razbibriga.net/imported/2011/...caiLazar-1.jpg

Vreme koje opisujemo u ovom tekstu, DžII i DžIII vek, doba je surovosti. To je period
kada su krstaši prolazili kroz srpske i bugarske krajeve, tukući se s „glavom naopako“, na
„vučji način“, a Romeji su se protiv njih borili (ponekada i Srbi) otrovnim strelama, vešajući
zarobljenike na drveće, „vučjim načinom, sa glavom naopako“. Ipak, ovo surovo i mračno
doba imalo je i svoje svetle momente, bar što se tiče etikecije na Nemanjićkom dvoru.
Nemanjići su svoje plemiće oslovljavali sa „vozljubljena braćo“, a ovi njih sa „vozljubljeni
care (kralju)“, odnosno „vozljubljena carice Serbrov“ što bi, u prevodu sa
srpskoslovenskog, značilo: sveljubljeni (obožavani) care ili ljubljena carice srpska.

Jovan Kantakuzen pripoveda da, kada srpski plemić dođe kralju, obojica sjašu sa konja,
vlastelin poljubi kralja u grudi (na onoj strani gde je srce), tako mu odajući počast. Ako se
u istom danu ponovo sretnu, ne silaze sa konja, nego se plemić samo blago nakloni. Na
dvorskom prijemu vlastelin klekne na desno koleno i poljubi kralja u ruku, a carici načini
duboki naklon čelom dodirujući pod ispod njenih nogu.

„Ko god se držao sebe“, piše dalje,“ morao je imati pratnju. Poslanik, najmanje trojicu na
konjima“. Kada se car Dušan ženio Jelenom, bugarskom princezom, carevom sestrom i
kćerkom despota Stracimira (8. jul 1332), konjička posluga i dubrovački izaslanici su dobili
nove uniforme crvene boje. Darivanje je bilo obavezno. Tako je, na primer, Stefan
Prvovenčani, na sastanku u Ravnom, dobio od mađarskog kralja Andrija II skerletnu
odeću, ukrašenu dragim kamenjem i biserima, pehar i konje sa zlatnim uzengijama. A Car
Dušan je izmenjao poklone sa vizantijskim carem Andronikom.

Na dvoru Nemanjića se govorilo „pesničkim“, gotovo epskim jezikom, punim ukrasnih
prideva i metafora. Stefan Prvovenčani je pričao za konje, koje je dobio od mađarskog
kralja, da su sijali kao Sunce.

NEPOZNATA KRALJICA

U znamenitom članku Kraljice i carice srpske, Ilarion Ruvarac je pisao o ženama i kćerima
Stefana Dečanskog, kao i o srpskim vladarkama za vreme Nemanjića, po prvi put, u
srpskoj istoriografiji, na izuzetno kritičan način, ostavivši po strani žitija, legende i mitove
koji su se oko njih vekovima ispredali. Sa kakvim se sve problemima pri pisanju susretao,
ilustrovaćemo na malom primeru zbrke oko kralja Vladislava i majke cara Dušana.

Prema Ruvarcu, srednji sin Stefana Prvovenčanog, Vladislav, umro je bez dece, mada
jedno žitije kaže da mu je žena, Bugarka, rodila dvoje. Ne baš pouzdani istorik, opat
Mavro Orbini iz Dubrovnika, veli da je Vladislavova kćerka bila udata za bosanskog kneza
Đuru Kačića (Comes Jurra), omiški knez oko 1239-1274, ali nije sigurno da je imala sina.
Ako je i postojao, upliće se Ruvarac u ovaj izvor, sin se zvao Teša ili Desa, dok je ženino
ime bilo Beloslava (Veleslava, Velinka). Ipak, malo kasnije, Ruvarac izričito tvrdi da je ljuba
kralja Vladislava bila kći Jovana Asena, cara bugarskog. Sve drugo on smatra nagađanjem.

Monah Ilarion je pisao o ženama i kćerkama Stefana (Uroš III) Dečanskog. Kada se ovaj prvi
put ženio kćerkom bugarskog kralja Smilca, oženio ga je otac, pre nego što ga je oslepeo
(posle je, kako žitija navode, Stefan božijom milošću progledao). Ruvarac ne zna ime ovoj
kraljici iako je ona izuzetno značajna, s obzirom da je rodila najvećeg srpskog cara Dušana.
Reč je o carici Teodori. Umrla je oktobra 1322.g. i sahranjena u manastiru Banjska. Druga
njegova žena bila je Marija, kćerka panipersevasta Jovana Paleologa i Irine Metohit, kasnije, u
monaštvu, Marte (1312- 1355). Grčki istorik Grigora, lično je poznavao Stefana i Mariju,
bejavši u više navrata gost na njihovom dvoru. Marija Paleolog je rodila Stefana Simeona
(Sinišu), potonjeg tesalskog cara (1359- 1372) čiji su sinovi Jovan Uroš Duka i Stefan Duka
bili gospodari – prvi u Tesaliji, drugi u Farsali. O Siniši i njegovom porodu Ruvarac
tendenciozno neće da piše jer su, tobože, „otpali od srpskog carstva“.

AMAZONKA JELENA

Oko Jelene, žene cara Dušana, istoričari su vodili najviše polemika. Jireček je smatra
najznačajnijom srpskom caricom, dok je Mavro Orbini, mrzeći je iz dna duše, naziva
„perverznom damom“ i „neprijateljicom katolika“. Njemu je, kao i nekim zapadnim
hroničarima, smetalo što je, sestra bugarskog kralja Jovana, „cara potpuno vezala uza
se“. Prema vizantijskim izvorima (Jovanu Kantakuzenu najpre), konzervativnim hroničarima
je smetalo što je Jelena pratila muža u njegovim ratnim pohodima! Bila je učesnik pohoda
na Bosnu, Solun i Dubrovnik, jašući pored Dušana „Silnog, pod punom ratnom opremom.
Hroničari je opisuju kao visoku, lepu i snažnu ženu, vičnu sablji i jahanju. Kod srpskog
plemstva „likom i stasom izazivala je udivlenije“, kod neprijatelja zebnju a, kod povesničara
- odbojnost jer se, njena ličnost nije uklapala u postojeće stereotipije o „smernim
caricama i majkama“.

Drugi razlog netrpeljivosti prema Jeleni je njen boravak na Svetoj gori, gde je bila sa mužem,
bežeći od pošasti kuge. Ovo je, po crkvenom mišljenju, smrtni greh, pa je Dušan ostao
jedini Nemanjić koji nije kanonizovan za sveca. Mavro Orbini je Dušanovu ženu nazivao
Rogozna ili Rogasna – ona je carica Roksanda (Roksanda đevojka) opevana u srpskoj epici.
Hrvatski istoričar Šime Ljubić (pisao u drugoj polovini DžIDž veka, savremenik srpskih
istoriografa M. Milojevića, P. Srećkovića, I. Ruvarca), kaže da Jelena, zbog svojih „amazonskih
kvaliteta“, nije bila bugarskog već grčkog (romejskog) roda.

U pomenutom članku Kraljice i carice srpske, Ruvarac, „između redova“, iznosi svoje
nezadovoljstvo Jeleninim boravkom na Atosu, pa kaže da (neimenovani) austrijski letopisi
beleže kako je Dušan prosio jednu Nemicu, Jelisavetu, kći nemačkog kralja Fridriha.

Odbijen je „kao šizmatik“, tj. kao pripadnik pravoslavne, a ne katoličke vere. Naravno da je
ovo spekulacija, ako imamo u vidu da je Dušanovo Carstvo bilo najmoćnije na Balkanu i da
su u Srbiji radili brojni Nemci – bilo ih je od vojnika i rudara, do vrhunskih majstora: livaca,
kovača, zidara, konjušara, itd. Pre će biti da se desila obrnuta stvar, jer su se Nemanjići i pre
Dušana „ženili u Latinima“ te da je verska pripadnost bila sekundarna kad su po sredi bili
„dvorski poslovi“.

Takođe, Jelena dugo vremena nije mogla da rodi (verovatno zbog učešća u ratnim pohodima)
pa je Dušan imao u planu, ili je to bila tek ideja, da se oženi Jelisavetom Habzburg čiji je otac
Fridrih, zbog stasite pojave, imao nadimak „lepi“.

GLAGOČESTIVA CARICA

Povodom Jelenine smrti, jedan zapis iz Hilandara kaže: “Prestavi se carica, srpska Jelisaveta“.
Jelisavetom, Dušanovu ženu naziva vizantijski car Jovan Paleolog pišući: “Jelisaveta kraljica,
koja je po smrti muževljevoj prebivala u Seru (Srbu)“. Vizantija nije priznavala Dušanovu
carsku titulu (nju je mogao nositi samo vladar Romeja) pa njegovu ženu nazivaju: „kraljica
monahinja Jevdokija“. Dečanski i Beočinski Pomejnik Jelenu zovu: “glagočestiva carica
monahinja Jevgenija“. Bilo kako bilo, Dušanova žena (Po Jirečeku ovo je bio najskladniji brak
Nemanjića) je, za srpsku istoriografiju, Jelena. Sa Jelenom je Dušan imao dvoje dece, kćerku
čije ime nije ostalo zapamćeno (umrla 1351) i sina Stefana Uroša V (1336- 1371).

LEPA ANA

Kralj Radoslav, na srpskom prestolu od 1228. do 1234. godine, nije sreće imao kao vladar
a još manje kao muž Ane Komine, kćerke Teodora I (Duka Komina) Anđela, despota i
solunskog cara (1215- 1230). O njoj srpski crkveni izvori beleže sve najgore jer, „krst
kralja Radoslava bila je njegova žena“. Ova žena, sa nadimkom „lepa“ bila je „najnestašnija
srpska kraljica“ kako piše Jireček u svojoj Istoriji Srba oslonjenoj u velikoj meri na Rajićevu
knjigu Istorija slovenskih narodov, najpoče Bolgarom, Horvatom i Serbom.

Istorijski izvori kažu da je nesrećni Radoslav bio toliko pod uticajem „lepe Ane“ da je
„izgubio razum“. Njegov brat Vladislav I je pokušao da ga urazumi, s obzirom da su o Ani
Srbijom kolale razne priče o njenim ljubavnim avanturama i „raspusnom“ životu. Međutim,
pravi razlog Radoslavljeve abdikacije je taj što nije mogao da ima porod jer je, u
detinjstvu, preležao težak oblik ovčijih boginja; neugodna bolest je budućeg kralja ostavila
sterilnim.

Vladislav nije uspeo u bratskom „sovjetovanju“, ali se dokopao, posle brze i uspešne
akcije, srpskog prestola, pa je Radoslav morao da, obeskrunjen, beži u Dubrovnik, a
potom u Drač, kad je Vladislav preuzeo vladu u primorskim zemljama a Stefan Uroš I u
celoj Srbiji.

U Draču je eks kralj doživeo duboko poniženje kada je lepa Ana pobegla za „neku mušku
protuvu“, francuskog grofa. Žitije kaže:“Jedan Fruz (Francuz) grozno zapreti kralju
smertonosnim mačem, Radoslav se povukao ispred mača i izgubio ženu“. U stvari, njemu
je bilo dozlogrdilo da trpi Anino nemoralno ponašanje, pa je jedva dočekao da Ana
pobegne sa ovim pustolovom i, da se on, umoran od svega, vrati u domovinu. Zakaluđerio
se, uzevši monaško ime Jovan. Sahranjen je 1292 u Studenici.

VELIKI KTITOR SRBIJE

Najznačajnija srpska kraljica bila je Jelena Anžujska, rođaka Karla I Anžujskog kralja Sicilije i
Napulja, udata za Stefana Uroša I, srpskog kralja (1243- 1276). Rodila je Milutina i
Dragutina, potonje kraljeve koji će učvrstiti primat srpske države na Helmu (Balkan). Imala je
još dva sina Priču (Briča, Brnjača) i Stefana, kao i kćerku čije ime nije ostalo sačuvano.
Savremene hronike je opisuju kao oštroumnu, darežljivu i visokomoralnu osobu. Nadživela je
muža i sina Dragutina. Bila je jednako popularna kod Srba i Latina iz primorja, poštovana od
srpske autokefalne crkve i Vatikana. Iza sebe je ostavila trajan pomen; uz sina Milutina,
najveći je ktitor SPC.

U Duklji je obnovila čuveni grad Drivast (Drivost, Drvenik, Drvengrad) koji su, u drugoj
polovini V veka, podigli srpsko- sarmatski Alani.

Grad je bio razoren prilikom jedne od mongolskih najezdi (rušili su ga i Sloveni sa Avarima) i
napušten. Jelena ga je naselila Srbima iz zaleđa i danas je on lepo turističko mesto. Podigla je
katoličke crkve i manastire franjevačkog reda u Kotoru, Baru, Ulcinju i Skadru, kao i
pravoslavni manastir Gradac na Ibru. Jelena je celog svog života materijalno pomagala
srpsko monaštvo pa ipak, mnogi istoričari joj zameraju što je „ostala do kraja života u
latinskoj veri“. Prednjačio je Ćorović, koji niti Jelenu niti njenog muža Uroša I ne vidi kao
velike ličnosti iako su njihovi potomci vladali Srbijom još gotovo 150 godina. Natpisi pojedinih
istoriografa, iz DžIDž i početkom DžDž veka, kako je Uroša htela da prevede na katoličku
veru, da Srbija sklopi uniju sa Vatikanom, najobičnija su naklapanja, bez uporišta u
dokumentima DžIII veka.

KĆERI KNEGINJE MILICE

U Karlovcima, 1868.g, jula meseca, Ilarion Ruvarac piše inspirativno o kneginji Milici,
nazivajući je (pogrešno) caricom. U svom radu obilno koristi srpske crkvene letopise (koji
su, ovaj put i za njega, pouzdani, što je još jedna Ruvarčeva nedoslednost). Milica je kći
kneza Vratka, Vukanovog praunuka. Vukan (Vuk) je bio veliki dukljanski knez i kralj Duklje
oko 1205.g, ne pre 1208.g. Oslanjajući se na Žitija Ruvarac jedino greši kada Vukana
naziva srednjim Nemanjinim (Simeon Mirotočivi) sinom. To je bio Stefan Prvovenčani, a
Vukan je bio najstariji od trojice braće i tri sestre.

Milica je Lazaru rodila pet kćerki i dva sina. Prvu kćer, Maru, Lazar je dao Vuku Brankoviću,
gospodaru Kosova. Posle boja, Milica je, htela-ne htela, svoju kći Oliveru dala turskom
sultanu Bajazitu. Gotovo svi izvori govore da je jedna Lazarova kći bila udata za
bugarskog cara Šišmana no, njeno ime u istoriji ostalo je nepoznato. Mađarski velikaš
Nikola Gagrović, oženio je srednju kći Lazarevu i pristao da mu bude vazal.

Gagrović je bio veliki ban Mačve i knezu Lazaru je činio niz usluga. Ovu kćer Mavro Orbini
naziva Jelenom (možda po inerciji), a Lukarić Jelenom Despinom. Posle nagle smrti svoga
muža (zadavio se prilikom jela), Despina se udala za hercegovačkog (humskog)
nadvojvodu Sandalja Hranića. Knez Lazar i carica Milica su zaista imali jednu kći imenom
Jelena, ali je ona bila udata za gospodara Zete Đurđa Balšića.

Crkvene hronike pominju i kćerku Vukosavu, udatu za Miloša Obilića (Kobilovića). No,
Jireček ovo negira, ukazujući da je Vukosava legendaran lik. Ipak, neće biti baš, tako jer
Ričard Nouls (Richard Knonjles) engleski ekspert za povest Osmanlijske imperije, pišući, u
The General History Of The Turks (Opšta istorija Turske), o Milošu Obiliću i njegovoj
važnoj ulozi na Kosovu polju, spominje i njegovu ženu Vukanu. Najmlađu kćer Milica je
data čelniku i četovođi Musi. Musići su, poput ostalih zetova, učestvovali u Kosovskoj bici
na Lazarevoj strani. Možemo se složiti sa Jirečekom koji tvrdi da je Lazar na Kosovu
okupio 35000 vojnika zahvaljujući, između ostalog, svojim kćerima tj. njihovim udajama za
vlasteline.