Hajdeger i Dionisije Areopagit

[size=10pt]APOFATIZAM KAO TEOLOGIJA NEPOZNANjA[/size]

[size=10pt]Apofaza kao negiranje i kao odricanje[/size] [size=10pt][/size]
[size=10pt]Mogli bismo, na pocetku, definisati apofatizam kao nadilazenje zahteva “objektivnog” odredjenja istine, kao odricanje da istinu iscrpimo u njenoj definiciji. Nadilazenje i odricanje ovde ne oznacava odbacivanje ili previdjanje poznajnih mogusnosti koje predstavlja logicka formulacija znanja. Apofatizam se ne poistovecuje sa iracionalizmom, sa nezainteresovanoscu za zakone pravilnosti u formulisanju znanja - posto ti zakoni predstavljaju mogucnost da se znanje ucini opstim i da se u njemu zajednicari. Takodje, apofatizam se ne moze "pobrkati" sa individualistickim misticizmom, sa cuvstvenim izvesnostima koje ne pruzaju istinsku zajednicu. Apofaticki put ili stav pretpostavlja prevashodno usvajanje metoda filosofske gnoseologije - prihvatanje, npr. i puta potvrdjivanja i puta negiranja - kao mogucnost eventualnog znanja. Upravo to naglasavanje eventualnosti znanja razlikuje apofatizam od svakog pozitivizma znanja, odnosno, od svakog oblika apsolutizacije zakona ili pretpostavki o obaveznoj verodostojnosti saznajne formulacije.
[/size]
[size=10pt][/size]
[size=10pt]Prevashodno usvajanje metoda filosofske gnoseologije od strane teoloskog apofatizma ranohriscanskog Predanja, oznacava i istinsko polaziste kasnijih (na srednjevekovnom Zapadu) odstupanja od ovoga Predanja. Apsolutizacija jedne [/size][size=10pt]prirodne teologije[/size][size=10pt] (theologia naturalis) kao logike potvrda i jedne [/size][size=10pt]negativne teologije[/size][size=10pt] (theoligia negativa) kao logike negiranja, otkriva krizu teoloskog apofatizma u prostoru zapadnog hriscanstva, odnosno, istorijski razvoj saznajnih mogucnosti u efikasne metode za pristup obaveznim istinama.[/size]
[size=10pt]Karakteristika zajednickog polazista je u tome da, kako grcko-istocno insistiranje na ranohriscanskom apofatizmu, tako i zapadno-srednjevekovno odstupanje od njega, crpe potkrepljenje ili razjasnjenje svog gnoseoloskog stava, iz osnovnog teksta istocnog apofatizma, iz Areopagitskih spisa. Prema tome, prirodno je da i svako preispitivanje problema teoloskog znanja zapocne od teksta Areopagitskih spisa.[/size]
[size=10pt]Najkakrakteristicniji predstavnici danasnjih tzv. "sistematskih" teologa zaista se slazu u konstataciji da je zapadna sholasticka i neosholasticka teologija nasla svoje uporiste u Areopagitskim spisima sa namerom da definise nekakvu [/size][size=10pt]analogijsku[/size][size=10pt] mogucnost znanja Boga, odnosno, trostruki put poznanja (via triplex): put apstrahovanja ili negiranja (via negationis), put nadilazenja (via eminentiae) i put uzroka ili potvrda (via causalitatis ili affirmationis).[/size]
[size=10pt]Definisanje ovih triju mogucnosti saznanja ima svoje teorijsko polaziste u Aristotelovom ucenju o [/size][size=10pt]analogiji bica[/size][size=10pt] (analogia entis). Aristotel je koristio pojam analogije da bi definisao bice kao jedinstvo ili logos razlika. Analogija predstavlja jedan odnos "prema logosu", na dole i na gore, koji pretpostavlja slicnosti i razlike bica u odnosu prema njegovoj datoj poznatoj sustini. "Bice se naziva na vise nacina a prema jednome i jedinome naziva se priroda i to ne jednoimeno". Bice, kao jedinstvo razlika, uvek se definise [/size][size=10pt]analogno[/size][size=10pt] jednom principu koji predstavlja odrednicu svake razlicitosti prema kakvoci, po kolicini, po mestu, po vremenu, po odnosu, ali i uvek [/size][size=10pt]analogno[/size][size=10pt] svojoj datoj sustini - "prema logosu sustine". Npr. covek i beslovesna zivotinja zajednicki ucestvuju u sustini zivoga bica, a to ucesce odredjeno je slicnostima i razlikama u analognom odnosu. [/size]
[size=10pt]Aristotel, medjutim, nije prosirio upotrebu analogije sa ciljem da definise i bitijnost bica, odnos prema Bitiju. Jednom takvom prosirenju najpre pristupaju sholastici i koriste analogijsku relaciju bica i Bitija da bi definisali Bitije polazeci od bica, i da bi dospeli do poznanja Tvorca (istinitog Bica) preko poznanja stvorenih stvari.[/size] [size=10pt]Prema ucenju sholastika, svet kao tvorevina poseduje analognu slicnost sa Tvorcem, slicnost koja pretpostavlja i analognu neslicnost. Ono sto nazivamo "transcendentnoscu" Bozijom predstavlja nekakvo "nadilazenje" kategorija koje odredjuju fizicku stvarnost, ali to nadilazenje pretpostavlja postojanje jedne, u svakom slucaju analogne, neslicnosti Boga i sveta.[/size][size=10pt][/size]

[size=10pt]Cetvrti Lateranski sabor (1215) je usvojio i ozvanicio formulaciju da izmedju Tvorca i stvorenih stvari nije moguce odrediti nikakvu semanticku slicnost, a da se pri tom ne pretpostavi postojanje jos vece neslicnosti ([/size][size=10pt]Qia inter eos maior sit dissimilitudo notanda)[/size][size=10pt]. Na taj nacin, princip analogije dozvoljava sholasticima da definisu neslicnost kao kvantitativnu negirajucu razliku prema analognoj slicnosti, a prema tome i kao analogno poznativu velicinu.[/size]
[size=10pt]Pogledajmo, medjutim, sada kako se u [/size][size=10pt]Areopagitskim spisima[/size][size=10pt] definise mogucnost analogijskog poznanja Boga. Kljucni odlomak, na koji se sholastici cesto pozivaju, je sledeci:[/size]
[size=10pt]"U vezi sa tim treba da ispitamo kako mi poznajemo Boga, jer (On) niti je dostupan umu, niti culima, niti je uopste ijedno od bica. Mozda je, pak, istinito da kazemo da Boga ne poznajemo po Njegovoj prirodi (jer ona je nesaznajna i nadilazi svaki razum i poimanje); vec po ustrojstvu svih stvari, jer one su od Njega ustrojene i poseduje nekakve obraze i slicnosti Njegovih bozanskih primera, uspinjemo se postepeno po redu, koliko nam je to moguce, do onoga sto je s one strane svega sto postoji, kroz ukidanje i nadilazenje svega i kroz uzrok svega".[/size]
[size=10pt][font=&quot]U ovom odlomku se, najpre, nedvosmisleno iskljucuje svaka mogucnost da covek pozna Boga po Njegovoj prirodi i sustini. Priroda ili sustina Bozija nadilazi mogucnost poimanja covekovog uma i njegovih cula, jer nadilazi i svako analogijsko povezivanje sa bilo cim postojecim. (Ne postoje slicnosti - polazista analogijskog povezivanja sustine bica i sustine Boga - koje bi pretpostavljale i sacinjavale analogijske neslicnosti. Cak i odricne definicije, kao: nestvoren, nevremen, nedimenzionalan itd., a da ipak nisu u stanju da covekovoj moci poimanja ucine dostupnom jednu vrstu postojanja koje izmice pretpostavkama, uz pomoc kojih ljudsko iskustvo razumeva postojanje). Nemoguce je, dakle, da poznamo Boga po Njegovoj sustini ili prirodi, posto nismo u stanju da Bozansku (nestvorenu, netvarnu) sustinu ili prirodu potcinimo semantici logosa i razumljivosti pojma.
....

[size=10pt]Prema tome, kao prevashodni put poznanja Boga od strane coveka, ostaje rezultat Bozije stvaralacke energije koja je pristupacna coveku, odnosno, "poredak svih stvari, koji je On postavio". Ne bica po sebi (kao egzistencijalna cinjenica), ne Bitija bica, vec samo nacin na koji bica jesu, moze da do konstatacije Boga dovede onoga koji zeli da uz pomoc deduktivnih sudova dospe do uzroka svega postojeceg. [/size]

Svašta... :lol:

Apofatička ili negativna teologija (grč. αποφατικος - odricanje, negiranje; lat. via negativa - negativni put) predstavlja način sticanja sticanja teološkog saznanja kroz negiranje. Zbog transcedentnosti božanske suštine, Bog se ne može poznati po načinu poznanja stvorenog sveta, uzimajući koncepte i kategorije vremena i prostora. Apofatika pre tvrdi ono što Bog nije nego ono što jeste.

Morala sam da googlam, da bih skontala o čemu se radi... možda je i zaključam, teška i nejasna tema... videću kasnije...