Čuda prirode

Obala kostura

Ima li nečega što može više da vas odvrati od odlaska na neko mesto od upornih
pokušaja raznih naroda da mu daju naziv koji će ostale upozoriti na njegove osobine?
Bušmani iz unutrašnjosti Namibije ga zovu «Mesto koje je Bog stvorio u besu»,
portugalski mornari su ga zvali: Kapije pakla, a sada se jednostavno zove – Obala
kostura. Nalazi se u Namibiji, između najvećih peščanih dina na svetu koje krase pustinju
Namib i Atlantskog okeana.

http://razbibriga.net/imported/2011/...1300x228-1.jpg

Kada se saberu guste okeanske magle, jaki vetrovi koji duvaju sa kopna, ogromni talasi i
negostoljubiva klima dolazimo do spoznaje zašto je to peskovito područje dobilo takvo
ime. Olupine jedrenjaka, putničkih brodova i galija stoje na obali kao na nekoj bizarnoj
postavci muzeja pomorstva. 1943. godine na Obali je nađeno dvanaest obezglavljenih
skeleta za koje se nikad nije saznalo kako su tu dospele i zašto su tako oskrnavljeni.

http://razbibriga.net/imported/2011/...329ac944-1.jpg

Obala kostura 1 - flickr - blogmulo

Kao da sve to nije dovoljno, vetar se potrudio da formira stene na najčudnije moguće
načine. Poput jeftino nameštenih scena u horor filmovima, namibijski vetar «Soo-oop-
wa» je izbrusio stene u obliku lobanja sa praznim očnim dupljama koje zure u peščani
pakao.

http://razbibriga.net/imported/2011/...8192ba_o-1.jpg

Obala kostura 2 - flickr - Haydn Thomas

S obzirom da su godišnje padavine na nivou od nekoliko milimetara godišnje, životinje i biljke su
naučile da koriste stalne magle što je moguće bolje. Bube crni tvrdokrilci dube na glavi čekajući da se
magla kondenzuje na njihovim leđima i formira kap. Biljka Welwitschia mirabilis ima samo dva lista, ali
su oni široki i do tri metra čime se povećava upijanje vlage.

http://razbibriga.net/imported/2011/...1e0e82bd-1.jpg

Obala kostura 3 - flickr - twiga swala

Iako postoje brojne priče o ljudima koji su, srećni što su preživeli brodolom, umirali od uslova koji
vladaju na Obali kostura, danas su u opticaju ponude za safari (u okolini žive oriks antilope, žirafe,
hijene, šakali, nojevi…), ribolov (za koji kažu da je sjajan) i obilazak olupina brodova. Za svaki slučaj
u opisu ponude piše: «Samo za hrabre».

Los Glasiares

Kada bismo pričali o Južnoj Americi i njenoj prirodi, prvo što bi nam palo na pamet je
Amazon i njegove tropske šume, Rio i Kopakabana, pustinja Atakama. Međutim, Južna
Amerika je veliki kontinent. I kako bismo išli ka jugu ovog donjeg dela američkog
superkontinenta, bilo bi nam sve hladnije. Na istočnoj padini Anda u Argentini, nalazi se
nacionalni park Los Glaciares (Glečeri) koji se sastoji od 450.000 hektara leda koji sporo
plovi i rađa hladne i čiste reke i prostrana jezera.

http://razbibriga.net/imported/2011/...3beba1ed-1.jpg

Najpoznatiji glečer je Moreno, koji je jedan od devet glečera u parku Los Glasijares.
Njega su formirale nebrojene oluje koje su na tom mestu hiljadu godina pakovale stotine
metara snega. S vremena na vreme, a toga je u dvadesetom veku bilo petnaest puta,
glečer krene ka jezeru Argentino i napravi prirodnu branu koja ga, kad stigne do
suprotne obale jezera, prepolovi. Nivo vode postepeno raste i razlika između visina dva
dela jezera može da bude i preko 30m. Kada pritisak vode postane preveliki ona
ogromnom snagom i uz zaglušujuću grmljavinu probija kroz branu. To pucanje brane
može da se čuje i sa udaljenosti od 16km. Zadnji takav događaj se desio 2008.godine.

http://razbibriga.net/imported/2011/...7eaa3fc8-1.jpg

Glečer Moreno svake godine privlači mnogo turista, i oni dolaze da gledaju u ogromno
belo prostranstvo ili prosto, zatvorenih očiju, slušaju mrmljanje i gunđanje reke leda. Los
Glasiares takođe privlači planinare. Tu je izazovan vrh Ficroj visok 3375 m.

I za kraj, u ovom nacionalnom parku je u jednoj pećini pronađeno, zbog vremenskih
uslova, odlično očuvano parče dlakave kože dugačko 1,2 m. Pripadalo je milodonu,
izumrlom džinovskom lenjivcu koji je u Patagoniji živeo pre 10.000 godina. Bio je težak
oko 200 kilograma i visok 3 metra kad bi se uspravio na zadnje noge. Imao je debelu
kožu i teško da je imao drugih prirodnih neprijatelja osim ljudi.

Ako vas put nekako nanese do Argentine ne propustite da posetite Los Glasiares. Mini
pešačke ture koštaju samo 88 dolara.

Džajants Kozvej

Nekada davno, dok su Zemljom hodali divovi, jedan od njih po imenu Fin Makul je živeo u
Irskoj. Sa svojom grupom elitnih ratnika koji su sebe nazivali Fiana, čuvao je kralja
Irske. Dok je uživao u svojoj nepobedivosti, iz Škotske se javio džin po imenu
Benandoner i počeo da se ismeva slavi i veštini Finovoj. Kada je to čuo, Fin Makul je
zgrabio komad zemlje i bacio ga u Škotsku. Benandoner mu je uzvratio kamenom i rekao
mu da, kad bi mogao da ga dohvati završio bi mu karijeru borca pre vremena ali,
nažalost, ne ume da pliva. Možeš da odahneš, reče Benandoner, zbog moje neukosti
bićeš pošteđen. Fin Makul se toliko razbesneo zbog izjava Benandonerovih koje su svi
čuli, da je cele nedelje odlamao parčad stena od litica i gurao ih u okean da bi napravio
nasip do Škotske. Sada nemaš opravdanja, doviknuo je Fin svom neprijatelju. I nije mu
bilo druge, čast je bila u pitanju.

http://razbibriga.net/imported/2011/09/giants1-1.jpg

Posle tolikog posla, div Fin Makul je bio jako umoran a znao je da će veliki Škot uskoro
doći. Pre nego što je zaspao, smislio je jednu prevaru. Legao je u veliku kolevku, pokrio
se ćebetom i zaspao. Uskoro je žena Finova čula besne uzvike, Gde se sakrila ta
kukavica po imenu Fin Makul. Vratiće se uskoro, popij šolju čaja i sačekaj malo, reče Una
Benandoneru. Uz čaj mu posluži i kolače koje je zamesila sa kamenjem, i kad škotski div
savladan ženinom učtivošću sede, uz prvi zalogaj polomi jedan zub. Bogami, gadan je
momak ovaj Fin Makul kad jede ovakve kolače, pomisli on dok je s mukom gutao parčiće
kamena. A tek kad ugleda ogromnu kolevku i bebu u njoj, O kolika je, pomisli, koliki li je
otac kad mu je beba ovolika. Htede da dodirne bebu, a Fin mu odgrize parče prsta. To
je bilo sasvim dovoljno da Benandoner otrči nazad u Škotsku, lomeći nasip svakim
uplašenim korakom.

http://razbibriga.net/imported/2011/09/giants2-1.jpg

To je jedna verzija priče, a druga je…pa recimo, manje interesantna. Pre 60 miliona
godina, vulkanska aktivnost u tom području je bila jaka i stvorila je najveću bazaltnu
ploču u Evropi. Kad se lava stvrdnula, kontrakcijske sile su bile tako ravnomerne da je
ploča popucala uz geometrijsku preciznost. Stubovi koji su formirani su uglavnom
heksagonalne osnove, mada ih ima i sa osam strana. Takvih stubova u grofoviji Antrim,
na severoistočnoj obali Severne Irske ima oko 40.000. Prošle godine ih je obišlo oko
700.000 turista.

Negde baš u toj oblasti, 1588.godine Španija je krenula sa velikom armadom koja se
sastojala od 131 broda sa namerom da napadne Englesku. Pošto je pretrpela velike
gubitke, armada je počela povlačenje opasnim putem oko severne Škotske. Najveći
galeas ove armade, Hirona, naleteo je na stene u blizini Džajants Kozveja. Ali to je već
neka druga priča…

http://razbibriga.net/imported/2011/09/giants3-1.jpg

Kanjon De Šeli

U blizini geografskih odrednica čija imena više upućuju na mapu epske fantastike nego
na stvarna mesta (Obojena pustinja, Okamenjena šuma, reka San Huan, Dolina
spomenika), a upravo u zemlji Četiri ugla, tamo gde se spajaju Juta, Kolorado, Arizona i
Novi Meksiko nalazi se kanjon De Šeli koji je dovoljno veličanstven da na svojim stenama
nosi tešku istoriju naroda koji su tu živeli. Nekada davno, vekovi aktivnosti Zemljine kore
i reka formirali su crvene stene kanjona visoke i do 300m koje stoje skoro sasvim
uspravne i neverovatno glatke.

http://razbibriga.net/imported/2011/09/de_chelly1-1.jpg

Takođe nekada davno, ovo je bilo područje bogato vodom i plodnom zemljom, dakle
idealno da se ljudi nasele i započnu normalan život, da obrađuju zemlju, love i sakupljaju
biljke. Gradili su kuće od kamena i nepečene cigle čije ruševine i danas upečatljivo stoje
u tišini kanjona De Šeli. U XII veku ova oblast nepovratno menja klimu i verovatno
primorava te ljude da se odsele u neke krajeve u kojima će započeti nov život.

http://razbibriga.net/imported/2011/09/bela_kuca-1.jpg

Posle njih to mesto postaje dom Navaho plemena. Kad u ove krajeve dođu Španci (XVI
vek) kanjon De Šeli postaje sjajno uporište u borbi Navaho plemena. Međutim, Španci sa
sobom donose konje i ovce, što se savršeno uklopilo sa načinom života Navahoa.
Kasnije, američki doseljenici sa sobom donose samo smrt. Amerikanci od samog početka
pokazuju svoju tvrdoglavost u nerazumevanju lokalnih prilika, ma gde se našli. Sklopili su
primirje sa jednim Navaho plemenom i to prihvatili kao primirje sa svim Navaho
indijancima, iako je svako pleme donosilo odluke samo za sebe. Kada je neko drugo
pleme prekršilo primirje (ono koje ga nije ni potpisalo) krenula je odmazda u vidu
konjičkih eskadrona na čelu sa pukovnikom Kitom Karsonom. Sela su im spaljena, ljudi i
stoka ubijeni. Preživeli su bili primorani na pešačenje do zarobljeničkog logora u Novom
Meksiku koji je bio udaljen 320 kilometara. Oni koji su to preživeli preneli su na sve
sledeće generacije sećanje na «dugo pešačenje». Posle četiri užasne godine na jalovoj i
sprženoj zemlji Novog Meksika vlasti SAD su dozvolile Navaho plemenu da se vrati kući u
područje Četiri Ugla, koje je i danas njihov rezervat.

http://razbibriga.net/imported/2011/09/navajo-1.jpg

Kroz ovu stenovitu dolinu (što u prevodu sa Navaho jezika znači De Šeli), u kojoj svaki
kamen ima istoriju povezanu sa ljudima koji tu žive odvajkada, duvaju stalni vetrovi. Ti
vetrovi su povezani sa Navaho tradicijom, koja kaže: «Vetar je taj koji je njima [svetim
ljudima] dao život. Vetar je taj koji izlazi iz naših usta i daje nama život. Kada on
prestane da duva mi umiremo. Na koži vrhova naših prstiju vidimo liniju vetra, pokazuje
nam kuda je vetar duvao kad su naši preci stvoreni.»