Патријарх Павле - Од сирочета до поглавара српске цркве

ДЕТИЊСТВО - Рођен је 11. септембра 1914. године као Гојко Стојчевић у хрватском
селу Кућанци, у срезу Доњег Михољца, у земљорадничкој породици. Гимназију је
завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у
Београду. Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у Америку, тамо је
добио туберкулозу и вратио се кући да умре када је дечаку било три године. Убрзо му
је умрла и мајка. Одгајила га је тетка и као “врло слабачко” дете штедела га сеоских
послова и омогућила да се школује. “Зато је мој појам мајке везан за тетку, осећао сам
њену безграничну љубав, она је мени надокнадила мајку, тако да ја и сада помислим:
кад умрем, најпре ћу да видим тетку, па онда све остале”, говорио је. Математика и
физика су му ишле од руке, а из веронауке је имао двојку.

КОНАЧАН ИЗБОР - БОГОСЛОВИЈА - Утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор
био је богословија. Пре него што је кренуо у гимназију, фамилија је одлучила да га
припреми и послала га у манастир Ораховица, западно од села. Манастир је био у
планинама и за месец дана, колико је боравио у њему, није био у стању баш све да
схвати у богослужењу, али је “имао осећај прохујалих векова и предака који су се ту
молили”. “Наш катихета је био један омален човек, Србин из Мађарске… И када ме
прозове, ја просто не знам за себе, не могу ништа да кажем, промрмљам нешто,
тамо-вамо, а он мени: „Седи, један!‟”, сећао се. Каопрогнаник у време Другог светског
рата био је у манастиру у Овчару.

ПОСЛЕРАТНЕ ГОДИНЕ - Крајем рата 1944. године одлази у Бању Ковиљачу, у
избеглички дом, где је радио као васпитач и вероучитељ. О томе како је тамо обелео
сам је причао: “Био је месец август, водили смо децу на једну притоку Дрине, да се
купају. Изненада, један мали поче да се дави. Онако врућ и знојав, скочим и извучем
га, а потом превијем преко колена, и наравно, добро изгрдим: „Мало ти је што си
избеглица, још хоћеш да се удавиш на наше очи‟. Тај догађај сам запамтио јер сам се
већ сутрадан разболео на плућима”. По окончању рата, захваљујући дипломи
Теолошког факултета, враћа се у разрушени Београд. Најпре је радио на грађевинама,
али пошто физички напор није могао да издржи, ускоро се разболео.

МОНАШКИ ЖИВОТ - Замонашен је у манастиру Благовештење 1948. године, када је
рукоположен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. сабрат је манастира Раче где врши
разна послушанија. У чин јеромонаха рукоположен је 1954, протосинђел је постао исте
те године, а архимандрит 1957. У Атини је био на постдипломским студијама од 1955.
до 1957. године. За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. и
хиротонисан у београдској Саборној цркви.

“НАШ ПРОГРАМ ЈЕ ЈЕВАНЂЕЉЕ ХРИСТОВО” - За патријарха српског изабрао га је Свети
архијерејски сабор новембра 1990. године, за живота ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ

претходног патријарха Германа. Месец дана касније устоличен је у Саборној цркви у
Београду, а у древни престо српских патријарха устоличен је у манастиру Пећке
патријаршије 22. маја 1994. године. Ступајући на трон Светога Саве, рекао је: “Наш
програм је Јеванђеље Христово. Ја се покоравам вашем избору и надам се да ће Господ
помоћи Цркви својој да у мени не буде онај који ће је унизити. Моје су снаге слабе, то
сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, у помоћ Божју којом ме је он и
до сада држао.

ДЕВЕДЕСЕТЕ - Иако није излазио на гласање, поводом референдума о новом уставу
Републике Србије телевизијским обраћањем позвао је грађане на гласање и сам тада
изашао да гласа. Покушавао је да задржи неутралност, али како многи сматрају, то му
није увек полазило за руком. Годину дана од избора за патријарха позвао је Слободана
Милошевића у Сабор. Те исте године патријарх је позвао студенте да се разиђу с
платоа код Теразијске чесме, а Црква је пружала отворену подршку руководству
“прекодринских” Срба.

Патријарх Павле оставио је тестамент. Последње патријархове жеље за овоземаљског
живота тек ће бити отворене и то тек треба да учини Синод. Оно што је сигурно,
Његова светост је написао где жели да буде сахрањен. - Где ме смрт снађе, ту и гроб -
говорио је патријарх. По чину требало би да буде сахрањен у Пећкој патријаршији, где
је и трон СПЦ. Међутим, патријарх је за живота говорио да не би никога додатно “око
тога да мучи”, па се претпоставља да је у тестаменту завештао да се сахрани у
манастиру посвећеном Светом Архангелу Михаилу у Раковици у Београду. Док је био
епископ на Космету његова жеља је била да му “гроб буде у манастиру Девић”

Земаљски живот патријарха Павла Његова светост господин Павле упамћен је као
патријарх који, иако има службено возило, упорно користи градски превоз или иде
пешице, једва шта једе, сам поправља своје ципеле и крпи мантију у својој соби која
личи на монашку келију. “Свако од нас требало би, на активан начин, да посрами све
бахате лакомости које живе на толиким јавним местима, а не да се само згражавамо и
очајавамо што је мрачна, опасна бестидност завладала свуда око нас... Кад једног
дана изађемо пред претке, да се не постидимо њих, нити да се они не постиде
нас...”, говорио је 44. поглавар Српске православне цркве патријарх Павле. Његово
свако јутро подлегало је роцедури: дан је започињао служењем литургије у
Патријаршији, причешћивао се, а увече у Саборној цркви присуствовао вечерњој
служби. Са собом је увек носио Свето писмо и молитвеник. Сам о себи у свему је
бринуо. Сам спремао храну, која је преко целе године била посна, обично поврће на
води, само о празницима спремао је са мало уља, ретко кад узимао мало рибе, а
месо никада. Храна коју је јео стајала би неколико дана, изложена бактеријама,
сматрао је да је то благотворно за његов организам. Ципеле поправљао и сам
одржавао. У Патријаршији је надгледао да све функционише, после радног времена,
увече, ишао би и гасио светло где је остало упаљено, често сам узимао да поправи
славине, ролетне, браве на вратима, чак и лифт, скупљао папире око главног улаза у
зграду Патријаршије...

О МОНАШКИМ ДАНИМА

- манастир Свете Тројице – Овчар Бања...Некад бисмо узимали само по комад хлеба и
читав дан радили у пољу,надгледали манастирску стоку,довлачили дрва из шуме. Једно
време радио сам и у манастирској воденици. Једва смо чекали вече,не само ради
одмора, већ да се у молитви саберемо. Нема већег блаженства него кад уморан човек
некако сам себе умањи, док се моли. Тада се сам сведе само на сушти чин молитве:да
се избавимо као народ и као људи..

О КОСМЕТУ -Стално је истицано братство и јединство,а у пракси је изазвано подозрење
међу народима који живе у заједничкој држави. Код тамошњег епископа мене је стално
бунио допринос српске стране у стварању међунационалних раздора, посебно на
Косову и Метохији.

-На сва хапшења, нарочито младог света, после демонстрација 1981 и касније, гледао
сам као на разлог више се зло увећа. У затворима су лежали заведени људи,а
политичари или професори, који су их подјаривали да тразе Косово-републику,
поштеђивани су.

-Косово је данас постало медјународно питање због,како се стално потеже,"кршења
људских права над Шиптарима на Косову",а није успело да се постави тада,ни као
међујугословенско, када су страдавали Срби на Косову за читаво време моје
владичанске службе онде.

-Преостали Срби на Косову делују разбијено, живе у неизвесности и безнађу.
Тешко им је да разумеју своје стање, као да живе у туђој земљи.

О ЦРКВИ И ПОЛИТИЦИ -Свети архијерејски сабор..једини је који пуноважно одлучује
када ће се и како ће се наша Црква обраћати јавности, домаћој и страној, а Српска
црква се клони да то чини на уобичајени начин, дневним поводима и питањима. По
себи се разуме, да то не може спречити,а и не треба, да поједини високи представници
Цркве износе своја мишљења у јавности, наравно у своје име. Ако то сада ја чиним, за
мене важи исто што и за друге, без обзира на дужност коју вршим.

-..Световни обичаји продиру и у Цркву, а ја спадам у оне који немају ни воље ни снаге
да се боре за свој ауторитет. У православној Цркви нико не треба да буде ауторитаран,
већ само еванђеоским и канонским приступом ваља приволети другог на опште добро
Цркве.

-..Сматрају ме,верујем,за неодлучног.Кад треба да се донесе каква крупна одлука,
приклањам се,углавном, оној која и мени пада најтеже. Али,незахвалне дужности су
ваљда и једине праве дужности којих се ваља прихватати.

-..Цркви мора да је сада најпрече духовно старање за људе,а она то најнепосредније
може чинити преко својих свештеника. Многи приговори на њихов рад, нажалост,нису
без основа..

https://fbcdn-sphotos-f-a.akamaihd.n...a78be587990946