Strah i od straha

Dr Ivana Aleksić, psihijatar

Iracionalni strahovi kreću iz podsvesno-nesvesnog dela ličnosti, onaj ko ih oseća ne
razume o čemu se radi i ima utisak da na njih ne može da utiče, pa se javlja i strah i od
straha.

Svedoci smo da mediji vrve od alarmantnih upozorenja kako smo nacija depresivnih, da
smo po razdražljivosti, sklonosti stresu i psihosomatskim oboljenja u svetskom vrhu. Šta
možemo da učinimo da olakšamo svakodnevnu tenziju i stres? To pitamo doktorku Ivanu
Aleksić, psihijatra sa dugogodišnjim kliničkim iskustvom.

- Ma kako to na prvi pogled neobično zvučalo stres i tenzija su u velikoj meri posledica
subjektivnog doživljaja! Jer, za nekog je stres ono što je za drugog - izazov! Prema
tome doživljaj ugroženosti, to jest stres, najvećim delom zavisi od tipa ličnosti, njegove
emocionalne zrelosti, odnosno sposobnosti da stvari ne shvati lično, već da sagleda širu
perspektivu datih okolnosti. Naravno da se stres izazvan nepogodama ili nesrećama, u
koje možemo da ubrojimo i egzistencijalnu ugroženost koja je duže naša svakodnevica,
ne može da se smatra subjektivnim.

* Kako prosečan čovek sa niskom platom i brojinim problemima može da zaključi da li je
samo uobičajeno nervozan ili mu je potreban psihijatar?

- Nije toliko bitan uzrok nervoze već da li se neko oseća bespomoćno ili će situaciju da
doživi kao podsticaj da traži rešenje. Od toga i zavisi da li je potrebna psihijatrijska ili
pomoć lekovima.

* Često se koristi izraz "depresivan" da se opiše nečije stanje. Koji su simptomi
depresije? Da li postoje lakši i teži oblici i koji od njih zahtevaju lečenje?

- Mnogi autori danas prepoznaju depresiju i mnoge njene maskirane ili somatske forme
kao dominantnu psihološku pojavu na globalnom planu. Uveden je i entitet "realne
depresije", u smislu prirodnog odgovora na ugrožavajuće životne događaje i okolnosti
(gubici članova porodice, hronične bolesti, socijalna nestabilnost...). Najčešći simptomi
su u sferi volje (bezvoljnost, umor) ili poremećaja spavanja ("bežanje u san", nesanica,
noćna buđenja). Pored toga može da se poremeti apetit(u oba smisla), da se izgube
interesovanje za socijalne kontakte i motiv za učenjem, ojača osećaj nesigurnosti i
nezadovoljstva sobom koje se projektuje na taj način što nas "ugrožavaju" drugi ljudi ili
okolnosti... Sve su ovo stanja u kojima se neki opredeljuju za "samolečenje" (alkohol,
tablete, kocka, droge) dok je cilj da se psihoaktivnim supstancama ili adrenalinom
odagnaju "crne misli". To se privremeno i postiže ali su posledice nesagledive, a mogu da
budu čak i transgeneracijske.

* Kako roditelji mogu da prepoznaju simptome takvog ponašanja dece i kada se pali
crvena lampica kao alarm da je vreme za konsultaciju sa psihijatrom ?

- Dobro pitanje, ali može i da se obrne! Kako da deca prepoznaju alarmantne simptome u
ponašanju roditelja? Više od 10 godina sam bila član stručnog tima Centra za porodičnu
terapiju alkoholizma i znam da nema problematičnog deteta iz neproblematične porodice!
Dete je najčešće najslabiji i najzavisniji član porodičnog sistema i njegovi problemi
odražavaju poremećaje celine. Iza problema deteta su po pravilu mnogo dugotrajniji i
dublji individualni ili problemi u roditeljskom odnosu. Često može da se prepozna i
takozvana "transgeneracijska transmisija modela". To znači da su u porodičnu dinamiku
pasivno, a češće aktivno, uključeni i članovi prethodnih generacija sa svojim problemima.

Ali, da se, ipak, vratim na vaše pitanje. Alarm se za roditelje uključuje kada dete počne
da se povlači od vršnjaka ili "ne ulazi u kuću", gubi interesovanje za školu, beži sa
nastave, ne mari zbog loših ocena, napeto je, svađa se ili plače. Nije to baš uvek samo
pubertet i loše drustvo. Zbog toga bi roditelji trebalo da preispitaju svoje ponašanje i da
se potrude da prepoznaju svoj doprinos za stanje deteta. Jer, roditelji mogu da
prezaštite dete i ugroze njegovo osamostaljivanje, da utiču na njega međusobnim
konfliktima, problemima vezanim za alkohol, radoholizmom kao i vanporodičnim
prioritetima. Sve su to stvari koje izazivaju stanje nesigurnosti i osećanje "nebitnosti".
Postavlja se i pitanje kako da dete sa tim izađe na kraj, a kao vrhunac ironije je kad ga
roditelji dovedu kod psihijatra, jer sa njim nešto nije u redu?!

* U poslednje vreme sve više se pominje nasilje u porodici pri čemu je žena najčešće ta
koja trpi. Šta da uradi ako je "zarobljena" u lošem braku i ako agresivan suprug odbija
lečenje ili odlazak u psihološko savetovalište?

- Trebalo bi najpre da se definiše pojam "zarobljena" u lošem braku. Jer, brak je, ipak,
institucija izbora. Čini mi se da oblast porodičnog zlostavljanja konačno dobija potrebnu
pažnju, ali se i stvaraju mogućnosti da se reši u institucijama i ustanovama - službama
za žene i decu žrtve nasilja, skloništima, savetovalištima za porodicu, preko SOS
telefona... Preduslov za rešavanje problema je, međutim, da žena poveruje da ne mora
da se oseća bespomoćno, da takav život nije "sudbina" i da je prirodno da problem reši ili
lečenjem ili razvodom.

* Poznato je da je najteže da se alkoholičari, zavisnici od droge ili pripadnici sekti
nateraju na psihijatrijsko lečenje. Postoji li neki oblik ponašanja članova porodice koji
može da donese uspeh?

- Alkoholizam, narkomanija i sekte su vidovi autodestruktivnog ponašanja ili životnog
scenarija zasnovanog na emocionalnoj zavisnosti, potrebi za pripadanjem ali i na
problemima odvajanja i osamostaljivanja. Američki autori smatraju da bilo koji oblik
hemijske zavisnosti kod mladih ukazuje na probleme individuacije i separacije u
porodičnom sistemu. A, često se događa da članovi porodice nesvesno pristaju na
neadekvatna ponašanja člana - ili ga opravdavaju ili se ljute na njega, ucenjuju ga... Na
taj način pristaju na obećanja i pokajanja, a, u stvari, pokušavaju da kontrolišu odnos.
To se ubrzo pretvara u tužnu igru u kojoj se svi osećaju bespomoćno i pritom ne
shvataju da postaju saučesnici u propadanju onoga ko ima problem.

Jedini konstruktivan način je da se prepozna doprinos u održavanju problema i da se više
ne pristane na to. Trebalo bi jednostavno da se kaže:"stalo mi je do tebe, više neću da
učestvujem u tvom samouništenju i, znaj, da to nije samo tvoja lična stvar"! Naravno,
onaj ko ima problem zavisnosti pokušaće da brani svoju poziciju i "pravo" na svoje
ponašanje. Zbog toga je porodici potrebna upornost, motivisanost, doslednost i
rešenost da se uz pomoć stručnjaka problem okonča. Dakle, ništa bez stučne pomoći jer
je hemijska zavisnost samo vrh ledenog brega problema.

* Živimo u vremenu naglašene agresivnosti. Kako da se prepozna granica
između "normalne" i "patološke"?

- Ako problem pojednostavimo do krajnjih granica "normalna" agresivnost bi mogla da se
definiše kao energija ovladavanja životnim okolnostima sa proaktivnom i zaštitnom
funkcijom. A, "patološka" je destruktivna na ličnom, interpersonalnom i šire socijalnom
planu. Može da se kaže da je pogrešna percepcija realnosti često u osnovi
destruktivnosti bez obzira na to da li se radi o doživljaju lične ugroženosti ili se ona
proširuje na socijalnu grupu, pa čak i državu. Trebalo bi, takođe, da se naglasi da se
ovaj vid agresivnosti često i kulturološki "neguje", ali i da mnoge psihoaktivne supstance
olakšavaju ili izazivaju agresivna ponašanja i reakcije. Zbog toga bi bilo korisno da se
razmisli o široj edukaciji na temu nenasilne komunikacije, potrebe za međusobnim
uvažavanjem, poštovanjem prava na različitosti i razvijanjem i negovanjem saosećanja
za sebe i druge.

* Kako da se borimo protiv iracionalnih strahova i da li su oni pokazatelji ozbiljnijeg
oboljenja. Da li je neophodno da se potraži pomoć psihijatra u tom slučaju ?

- Iracionalni strahovi su do te mere neprijatni i preplavljujući da će oni koji ih osećaju
samoinicijativno da potraže pomoć jer ne uspevaju da sa njima izađu na kraj. Ono sto im
je zajedničko je da kreću iz podsvesno/nesvesnog dela ličnosti, pa onaj ko ih oseća ne
razume o čemu se radi i ima utisak da na njih ne može da utiče. To stvara strah od
straha i polako ali sigurno utiče na kvalitet života. Uzroci i dubina tih strahova mogu da
budu različiti i najbolje je da se u tom slučaju potraži stručnu pomoć.

* Gubici dragih osoba i tuga koja to prati je normalna pojava ali ima onih koji tuguju
godinama.O čemu se radi?

- Smatra se da "rad tuge" posle emocionalno značajnog gubitka traje oko godinu dana.
To, naravno, nije pravilo, već se pokazalo da najveći broj ljudi u tom periodu izađe na
kraj sa tugom. Međutim, varijacije su brojne, jer gubitak aktivira brojne konfliktne i/ili
negativne emocije iz perioda pre gubitka. Ako su one ostale nerazrešene i "žive" može
da dođe do depresivnih reagovanja i depresije, što ne podleže vremenskom ograničenju.

* Može li i kod kojih stanja neki alternativni oblik lečenja da zameni klasičnu pomoć
psihijatra?

- Uzgred, i psihoterapija spada u alternativne oblike lečenja. A, ako ste mislili na
homeopatski tretman ili akupunkturu ja verujem da i te metode mogu da daju pozitivne
rezultate jer deluju na hemijsku i energetsku ravnotežu tela i duše. Međutim, da bi
alternativne metode bile efikasne potrebno je i vreme i saradnja pacijenta. U klasičnoj
psihijatriji efekti ponekad moraju brzo da se postignu, što je moguće samo
medikamentima.

* Da li interesovanje za parapsihološke fenomene normalna pojava ili oblik prikrivenog
oboljenja?

- Ta interesovanja postoje od kad je sveta i veka i nisu kriterijum "normalnosti" u smislu -
ko ih ima sa njim nešto nije u redu.


* Da li smo i u kolikoj meri izloženi mentalnoj manipulaciji društva i medija?

- Mnogo toga u našoj svakodnevnici je deo svesno osmišljenje mentalne manipulacije.
Počev od marketinga, propagande, inforamcija, vaspitanja i obrazovanja. A, od
psihološke konstitucije svakog od nas zavisi da li će neko i u kolikoj meri da bude
podložan manipulaciji. Jake ličnosti imaju bolji filter za sve što dolazi spolja, uključujući i
mogućnost da prepoznaju šta je za njih dobro a šta nije.