Бајке словенских народа

СРПСКЕ БАЈКЕ

Чудотворни нож

Некакав младић учини клетву да се не ће оженити другом но царевом ђевојком, те
један дан стопице крене у цара и запроси ђевојку.

Цар не смијући му рећи да му је не да, рече му: „Добро синко, даћу ти ђевојку, али
најдаље до осам дана да ми добавиш коња једнога неокоћена бијела без биљеге,
другога нејахана црљена с црно.м главом, и трећега непоткивана црна с бијелом
главом и бијелијем ногама и да их мене дарујеш, а мојој царици онолико блага
колико би могли ови три коња доћерати: а ако ово не добавиш, твоја ђевојка не ће
бити."

Младић кад то чу, нагна се на свакојаке мисли, пак најпослије захвали цару на
ђевојци и пође с Богом натраг како је и дошао. Срећом, кад се он с царем
разговарао, све је слушала царева шћер и вирјела младића, који јој се љепши учини
од и каква на овоме свијету чоека, те она у та час напише књигу посланицу те је
пошље за њим по једној највјернијој слузи, у којој му пише да сјутра у јујтро рано
крадом до ње дође, и да инако не учини ако жели да њу узме за жену. Кад књигу
опреми, ону исту ноћ украде оцу из потаје један чудотворни нож, па с њиме
сутрадан у јутро у сусрет ономе младићу, који бјеше пошао како му је она писала.
Теке се састану, ухвате једно друго за руку док се познаду и једно другом докаже да
се љубе, и закуну се да их не ће друго ништа раздвојити вако црна земља.

Тадар царева шћер рече му: „Ево ти овога коња испод мене, нањ узјаши те брзо у
вилену гору пут истока, и кад дођеш на једну тророгу главицу, обрни се с десне на
лијеву док упазиш једну бисерну ливаду и по њој пасу свакојаки коњи, те одабери
онака три коња каква ти је мој отац нарекао, али ако би се препали, а ти извади овај
нож и пут сунца окрени да се обасја ливада, онда ће ти сви коњи сами доћи и као
јагњад паднути пред тобом, те ћеш их тако похватати и са собом довести. Кад коње
похваташ, погледај око себе док угледаш један ћепариз насред оне ливаде, коријен му
је мједен, гране сребрне а перја златна; пођи к њему и удри ножницом од ножа у
коријен, и отвориће ти се силновите и од сваке сиже аспре, те узми и натовари оне три
коња и с њима овамо бјежи, те ћеш тако мојега оца цара смирити и мене ће ти он
поклонити."

Чувши младић ово обесели се, те узјаше на онога ђевојчина коња и зађене за пас
онај чудотворни нож па управ к оној гори упути се, и кад дође на ону главицу,
угледа ливаду и по ливади коња свакојакијех; кад сиђе у ливаду, коњи се шчну
плашити, а он извади нож и окрену пут сунца, те сину да се сва ливада засја као на
гори сунце кад огрије, и ево ти од свакуда свакојакијех коња к њему, и како који
долази, тако на прва кољена пред њим пада, а он почне бирати и изабере онака три
каква му је цар наручио. Кад коње изабере, ондар стане те тамо амо погледа и види
насред ливаде они ћепариз, те он к њему, куцне ножницом од онога ножа у коријен,
док шта ћеш виђети? отворе се и почну се просипати из коријена силне аспре; ондар
он напуни вреће и натовари на оне три коња, па к цару.

Кад дође пред цара и кад цар види коње и аспре, зачуди се и већ му инако није
могло бити, него му обећа шћер за жену, упита га какву ће прћију и колико ће прћије
тражити, а он му одговори: „Честити царе! ђевојку твоју шћер за главно, а твој нож
чудотворни за добит." И ово му обоје цар дарује, те он дома натраг с ђевојком и
ножем пјевајући.

Змија младожења

Била једна царица која није имала од срца порода, па се једнако молила богу да јој
да да роди. Једно вече, молећи се тако, уздахне и рече: „Та дај ми, боже, од срца
порода, па би и љута змија била!" После некога времена она се осети трудна и кад
буде време роди змију па је стане неговати, хранити, дојити, као свака мати своје
дете. Та змија за двадесет и две године није пустила од себе никаквог гласа а кад јој
се наврше двадесет и две године она проговори и рече оцу и матери: „Сад хоћу да ме
жените". А они јој одговоре: „Ко ће дати за змију девојку, која ли ће девојка поћи за
змију?" „Е," одговори им змија, „ви не гледајте од царскога или господскога рода,
него ону која ће доћи у царство да живи". На то му рекну отац и мати да он сам себи
изабере коју хоће. Он онда нађе сам једну сироту и пошаље оца да му је проси. Отац
оде и девојку запроси, а она онако у сиротињи пође радо и весело. После је
прстенују, доведу је и венчају их, и змија стане живети са својом невестом, те ти она,
богме, затрудни. Онда рече свекрва снаси: „Како, ћерко, забога, остаде трудна са
змијом?" А она јој не хтедне одмах казати, али кад је свекрва заокупи неколико дана
једнако за то питати, најзад јој рече да он није змија него момак да га лепшег у свету
нема „Преко дана је", каже, „змија, али како вече дође, он свуче са себе ону змијску
кошуљу те изађе момак, лепота на свету. Када би само и дању био онакав као што
ноћу бива, али како зора забели, он се опет увуче у своју кошуљу и постане змија".
Свекрва, кад то чу, врло се обрадује па рече снаси: „Е, кад је тако, то ћемо ми
учинити да он такав остане какав је ноћу с тобом". Па се онда договоре шта ће
радити.

Кад пада вече, он свуче кошуљу змијињу са себе, метне је под узглавље па легне
спавати. Кад га први сан ухвати, жена му полако извуче кошуљу испод главе и
матери кроз пенџер дода а мати је одмах баци у ватру. Како кошуља почне горети, а
он скочи из сна и повиче: „Шта то уради, да од бога нађеш? Сад ме видиш, па ме
више нећеш видети док не подереш гвоздене опанке и не сатреш гвозден штап
тражећи ме, нити ћеш се с тим дететом што ти је под срцем лре растати докле руку
преко тебе не пребацим". То изрече па га нестане.

Она је после носила оно дете пуне три године и напослетку јој дотужи па науми
тражити свога мужа. И тако начини гвоздене опанке и гвоздени штап па пође у свет.
Идући тако и тражећи га свуда, дође к Сунчевој мајци и нађе је где пећ жари и голим
рукама ватру изгрће. А она, кад то виде, брже-боље одреже свој скут па јој њим руке
умота а Сунчева је мајка запита: „Откуд ти овде, рајска душице?" Она јој одговори:
„Невоља ме, мајко, натерала", па јој приповеди како је страдала, како је муж проклео
и како иде по свету те га тражи „па сам", вели, „дошла питати твога сина не би ли ми
могао он за њега што казати, није ли га где видео јер он преко свега света прелази".
Сунчевој мајци се на то врло ражали, ла јој рече да се склони мало за врата. „Ето,
иде Сунце уморно, а може бити да су га и облаци наљутили па ти у љутини може што
учинити, већ се ти притаји док се оно не одмори". И она се склони за врата али ето
ти Сунца, па назвавши матери добро вече, рече јој: Мајко, ту мирише рајска душица".

А мајка му одговори: „Нема ту, синко, никога; та не може овамо ни тица долетети, а
како би рајска душица дошла?" Сунце јој одговори: „Има има, мајко, него нека изађе
слободно, нећу јој ништа". Онда она изађе и исприповеди му сву своју невољу;
најзад му рече: „Јарко Сунце, ти сијаш по целом свету, ниси ли гдегод видело такога
и такога човека?" Сунце јој одговори да га оно није дању нигде видело и пошаље је
к Месецу да пита њега није ли га он где видео ноћу. На походу оданде поклони јој
Сунчева мајка златну преслицу са златном кудељом и са златним вретеном. Кад она
оде к Месецу, нађе Месечеву мајку код куће па је пољуби у руку и назове: „Помози
бог, Месечева мајко." А она јој одговори: „Бог ти помогао, рајска душице. А откуд ти
овде?" Онда јој она каже сву невољу своју и како је била код Сунца и покаже јој што
јој је његова мајка поклонила и рече како је Сунце послало да пита Месеца није ли
он где видео њеног мужа. Месечева мајка јој одговори да се мало склони за врата јер
ће сад доћи Месец љутит и уморан, и она се склони. Кад ето ти Месеца како дође,
назва матери добро јутро па јој рече: „Овде мирише рајска душица" А мати му
одговори: „Нема, синко, никога; та овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска
душица доћи?" Месец јој опет рече: „Има, мајко, има, него нека изађе слободно, нећу
јој ништа". Онда она изађе, па му приповеди све што је и како је, па му најзад рече:
»Сјајни Месече, ти сјаш целу ноћ по свему свету, ниси ли где год видео такога и
такога човека?" А Месец јој одговори: „Рајска душице, ја га ноћу на земљи нисам
нигде видео, него иди ти к ветру те њега запитај није ли га где видео, он преврће
дрвље и камење и завлачи се свуда". Кад она оданде пође, поклони јој Месечева
мајка златну квочку с пилићима.

После тога она дође к ветровој мајци те јој исприповеди све како је страдала и како
је дошла да пита њенога сина ветра није ли он негде видео такога и такога човека.
Ветрова мајка јој на то рече: „Уклони се малко за врата, рајска душице, јер ће сад
мој син срдит доћи па те може сву издрапати". И она се склони за врата. Кад ето ти
ветра, дува, руши, крши, преврће где год што нађе, сав изгребан и подеран. Како
дође назва матери „помоз' бог" па јој рече: „Мајко, овде мирише рајска душица". А
она му одговори: „Бог с тобом, синко! Овамо не може ни тица долетети а како ће
рајска душица доћи?" Ветар јој одговори: „Има, мајко, има, нека изађе слободно,
нећу јој ништа". И тако она изађе пред ветра и исприповеди му невољу своју а ветар
јој одговори: „Ја сам га видео, он је чак у другоме царству, тамо се оженио и царује.
Него, моја ће ти мајка дати златан разбој, са златном пређом и чекрком, па кад
дођеш у онај град а ти намести према царевоме двору тај разбој, па ткај и пусти
квочку и пилиће те их храни и изнеси преслицу". Она тако и учини. Кад дође у онај
град, и опанци јој се подеру и штап пребије. Она према царевоме двору намести
разбој, пусти квочку с пилићима и изнесе преслицу па стане ткати.

Али је царица угледа с двора, па стане говорити сама себи: „О боже мој, ја сам
царица, па ипак немам златног разбоја ни преслице, ни златне квочке ни пилића". И
посла свога слугу к жени да је пита хоће ли продати те ствари. Она одговори: „Ја
нећу продавати, него да ме пусти царица да преноћим једну ноћ с царем њеним па
ћу јој дати преслицу". Царица обенђелучи цара и допусти јој преноћити с њиме. Цар
како легне у постељу, он се занесе и као мртав утиша се, а она кад остане сама с
њим стане му говорити: „Светли царе, сунце огрејало, баци десну руку преко мене
не бих ли се растала с твојим дететом". Али цар нити што види нити чује. Сутрадан
она да царици златну преслицу са златним по-весмом и златним вретеном а царица
заиште и квочку с пилићима, а она јој рекне да ће јој дати ако је пусти још једну ноћ
да преноћи с њеним царем. Царица пристане и на то, па цара опет обенђелучи; и
тако се цар опет занесе и не чује кад она стане викати: „Светли царе, сунце огрејало,
баци десну руку преко мене не бих ли се растала с твојим дететом". Кад сване,
стража приповеди цару како већ две ноћи она жена с њиме спава и једнако виче да
пребаци десну руку преко ње не би ли се растала с његовим дететом. Кад царица
прими квочку с пилићима, заиште и разбој са златном пређом и чекрком, а жена јој
их обећа ако јој допусти још једну ноћ с њеним мужем да преноћи. Она допусти у
мисли да мужа опет опоји, али он дознавши од слугу шта је и како је, метне увече
под браду сунђер те у њега саспе пиће које му царица донесе и тако остане при
себи. Кад легну у кревет, он се учини као да спава а она повиче: „Светли царе, сунце
огрејало, пребаци руку преко мене не би ли се растала с твојим дететом". А цар, кад
то чу, одмах руку преко ње пребаци и онај час почне се она трудити и роди му
мушко чедо златоруко и златокосо. Затим он остави ону земљу и царицу а с првом
женом и дететом врати се у пређашње царство своје.

БЕЛОÐ*УСКЕ БАЈКЕ

Свирач чудотворац

Живио некад свирач. Свирао је још од малих ногу. Чува он тако волове, одреже
врбову грану, направи свиралу и, кад засвира, волови престану пасти, наћуле уши и
слушају. Птице се у шуми стишају, чак ни жабе по барама не крекећу.

Истјера он стадо на ноћну пашу, а тамо весеље: момци и дјевојке пјевају, шале
збијају. Ноћ блага, топла. Красота!

Онда свирач у своју свиралу засвира. Сви момци и дјевојке за трен ока се смире. И
сваком се чини као да му се неки слатки осјећај по срцу разлива, као да га незнана
нека сила понијела и носи све више и више у плаво чисто небо, звијездама јасним.

Сједе у ноћи код стада пастири, и ни да се макну. Не осјећају да их боле руке, ноге,
преко дана изморене, да глад подсјећа на се.

Сједе и слушају.

И жељели би да сједе тако цијелог свог живота и да слушају свирачеву свирку.

Свирала умукне. И нико не смије ни с мјеста да се макне, да не поплаши тај чудесни
звук, што се попут цвркута расуо по шуми и дубрави, и под само небо се диже.

Опет свирала засвира, али сад нешто тужно. У позне сате враћају се с рада сељаци и
снаше, зачују свирку, застану, слушају. И пред очима им искрсне сав њихов

живот - чемер и биједа, зли спахија и његови службеници и таква их обузме туга да
им дође да закукају. Али, ево, свирач нешто весело засвира. Сељаци и снаше
побацају косе, грабуље, виле, подбоче се и играју.

Играју људи, играју коњи, игра дрвеће у дубрави, играју звијезде, играју облаци -
све игра, весели се.

Такав је, ето, био чудотворни свирач, што год је хтио, могао је од људског срца да
уради.

Кад је одрастао, направио је себи виолину и у свијет кренуо. Кад дође, засвира,
људи га нахране, напоје, као најмилијег госта, и још му и за пут понешто даду.

Дуго је свирач тако по свијету ишао, добре људе веселио, злим спахијама без ножа
срце резао: гдје он дође, људи их више не слушају. Спахијама је био као кост у грлу.

И спахије намислише да га у смрт отјерају. Стадоше сад овог, сад оног наговарати да
убије или утопи свирача. Али никог вољна за то не нађоше: прости људи вољели
свирача, а спахијски службеници чаробњаком га сматрали па га се бојали.

Онда се спахије са ђаволима договориле. А зна се: спахије и ђаволи од исте су врсте.

Ишао једном свирач шумом, а ђаволи дванаест гладних вукова на њега послали.
Препријечил� � вукови пут свирачу, зубима шкљоцају, стоје, а очи им попут жара горе.
А у свирача ништа осим виолине у торби нема. "Е", мисли он, "дошао ми је крај."

Узео виолину да пред смрт још једном засвира. На дрво се наслонио и гудалом преко
струна превукао.

Као жива, проговорила виолина, затитрали шумом звуци. Замрло грмље и дрвеће, ни
листак да трепне. А вукови, како су разјапљених чељусти стали - тако и остали.

У уво се претворили, глад заборавили.

Престао свирати свирач, а они као кроз сан у нестали.

Кренуо он даље. Сунце већ за шуму зашло, само на крошњама још блиста, као да их
златном бујицом облива. Тихо, ни жива душа се не чује.

Сјео свирач на обалу ријеке, извадио из торбе виолину, засвирао. Тако дивно
засвирао да су се у свирку и земља и небо удубили. А кад је полку започео, све живо
заиграло. Звијезде у игри као зимска мећава лете, облаци небом плове, а рибе се
тако разиграле да је ријека као вода у лонцу узаврела.

Ни водени цар не издржа - и он играти стаде. И тако се размахао да је вода обале
преплавила. Уплашили се ђаволи, поискакали из рјечних залива. Од бијеса пуцају,
зубима шкргућу, а ништа свирачу не могу.

Кад свирач видје да је водени цар људима невољу нанио, поља и вртове им
поплавио, престаде свирати, стави виолину у торбу и пође даље својим путем.

Иде он, тако, иде, и одједном види - трче к њему два господичића.

- У нас је данас забава - кажу.

- Дођи да нам свираш, свирачу. Богато ћемо те наградити.

Помислио свирач: ноћ пала, нема преноћишта, а и новца нема.

- Добро - рекао им - свираћу вам.

Довели они у дворац свирача. А тамо, тушта и тма младе господе И госпођица. На
столу некаква велика, дубока здјела стоји. Господа и госпођице јој притрчавају
редом, замачу у њу прсте, па нечим очи мажу.

Пришао и свирач здјели. Прст замочио и очи намазао. И како то учини, видје да то
нису господа и госпођице, већ ђаволи и вјештице и да се обрео у паклу, а не у
дворцу.

"Аха", мисли он, "ево на какву ме забаву господичићи довукоше! Па, добро. Сада ћу
ја вама засвирати!''

Подесио он виолину, по живим струнама гудалом вукао - и све се у паклу у прах
разлетјело, а ђаволи вјештице главом без обзира се разбјежали.

ЛУЖИЧКОСРПСКЕ БАЈКЕ

Космодеј

Били отац и мати, и имали једну кћер. Њој умре мати. Пошто је отац често путовао,
одлазила је девојка к својој куми.

Једном јој рече кума:

— Поради код оца да ме за жену узме, па ће и теби добро бити! Сваке вечери ћу ти
главицу млеком, а ножице пивом умивати!

И отац узме куму за жену. Прве вечери опере она девојци, како је обећала, главу
млеком, а ноге пивом. Али већ другог дана стрпа је неумивену у постељу. Кума, која
је и сама имала једну девојчицу, убрзо рече мужу:

— Шта ће нам обе? Гледај да нам твоја кћи из куће оде!

Потом испече за њу хлеб од коре и песка и даде јој суви, тврди сир. Отац поведе
девојку из куће, а пас и мачка крену за њима. Како није знао куда би с девојком,
сагради јој колибу од грања и лишћа и ту остави.

Тамо је сад девојка са псом и мачком становала. Када би огладнела, јела би суви
хлеб и сир и тиме још хранила пса и мачку.

Једне вечери дође шумски дух Космодеј, залупа на врата и позове:

— Лепа девојко, пусти ме унутра!

Девојка упита пса и мачку:

— Псићу и мацо, да ли да га пустим или не пустим?

Они јој одговоре:

— Да, иди пусти га унутра! Буде ли зао, ми ћемо га грепсти и уједати.

Пред вратима је стајао брадати старац. Он рече:

— Лепа девојко, ја сам гладан, дај ми нешто да једем!

Девојка опет упита:

— Псићу и мацо, смем ли?

А они одговоре:

— Дај му свакако мало!

Кад је вечерао, рече старац:

— Лепа девојко, опери ми ноге!

Девојка опет упита:

— Псићу и мацо, морам ли?

А они одговоре:

— Да, опери му ноге!

Потом рече брадати човек:

— Лепа девојко, покажи ми постељу!

Девојка поново запита, а пас и мачка јој одговоре:

— Да, припреми му свакако постељу!

Потом су сви полегали и уснули.

Када се девојка у рану зору пробудила, није више била у шумској колиби, већ у
прекрасном дворцу. Уставши, одмах погледа кроз прозор. У дворишту су певали
певци и кокодакале кокоши, моме су пословале око крава, а момци око коња. На
стрехама су гукали голубови, а у башти је силно цвеће цветало.

Тада приђу слушкињице, које девојку у лепу хаљину обуку. Потом дође и Космодеј.
Уместо брадатог старца, сад је пред њом стајао лепи младић. И одмах приреде
свадбу са много гостију, ко ја је три дана трајала.

Девојка је била веома срећна. После неког времена пошаље млада свога гласника
оцу и маћехи и јави им да сада у дивном дворцу станује и позове их у посету.

Али маћеха позавиди својој пасторци на тако великој срећи и рече своме мужу:

— Одведи и моју девојку у шуму!

Она јој испече колач од белог пшеничног брашна, даде јој мастан сир с чистим
кајмаком и купи јој још буклију вина. Потом одведе отац девојку у шуму и начини јој
тамо колибу од грања и лишћа. Пас и мачка пођу с њима.

Девојка је јела кајмак и сир, а псу и мачки ништа није давала. Навече дође шумски
дух Космодеј, залупа на врата и позове:

— Лепа девојко, пусти ме унутра и дај ми

нешто да једем!

Девојка упита пса и мачку:

— Смем ли да га пустим унутра?

А они одговоре:

— Сама си јела, сама си пила — сама себи савет дај!

Девојка пусти духа унутра и даде му мало јела. После вечере рече Космодеј:

— Лепа девојко, опери ми ноге!

А она му принесе четку и убрус. Али стари брадати човек рече:

— Не, не, моја девојчице, својим рукама ми мораш опрати ноге!

Када му она опра ноге, заповеди Космодеј:

— Лепа девојко, сада ми припреми постељу за ноћ!

Девојка опет упита:

— Псићу и мацо, смем ли?

Али они одговоре:

— Сама си јела, сама си пила — сама себи савет дај!

Девојка припреми брадатом старцу постељу па оде и легне. Када се девојка у зору
пробудила, била је сама. Старац, пас и мачка нестали су. Она је седела испод жбуна
и плакала.

Дванаесторо браће

Био некад отац који је имао дванаест синова, а ниједну кћер. Када су сви одрасли и
један за другим занате изучили, дођу синови к оцу и кажу:

— Оче, дозволи нам да у свет пођемо и да сваки од нас потражи себи жену која ће му
бити мила.

Отац на то одговори:

— То вам радо дозвољавам, али се женити не смете док год не нађете оца који има
дванаест кћери а ниједног сина. Уколико ми обећате да ћете тако поступити, пуштам
вас и желим вам среће на путу.

Синови обећају оцу да ће му жељу испунити, и тако крену на пут. Свуда су се
распитивали постоји ли где такав отац. После дугог времена учини им се сав труд
узалудан. На крају им неко рече:

— На педесет миља одавде живи отац који има дванаест кћери, али он жели дати
своје кћери дванаесторици синова једнога оца.

Ова вест браћу веома развесели и они одлуче да се сместа тим девојкама упуте. Али
им људи уз пут рекоше:

— На своме путу морате проћи кроз страшну долину. Тамо влада зао дух, који све
живо у камење претвара, на првом месту оне којима није наклоњен. За такве после
нема никакве наде. Само покаткад, али веома ретко, пропусти зао дух људе кроз
своју долину.

Али се браћа не уплаше, већ наставе пут. Најпре дођоше у велику мрачну шуму. У
средини шуме окупиле су се са свих страна многе дивље звери, које су од глади
страшно урлале. Браћа им сву своју залиху хлеба и сувог меса баце, тако да им више
ништа за јело не остаде. А звери се хлебом и сувим месом засите и смире. Онда се
пријатељски приближе браћи и из захвалности им понуде неколико својих длака,
говорећи:

— Ако будете у нужди, не заборавите да те длаке запалите! Мирис запаљених длака
осетиће све звери и одмах ће вам притећи у помоћ.

Потом стигну браћа на језерце. Тамо набасају на лопове који су крали рибу. Када
крадљивци угледаше дванаесторо браће, утекоше главом безобзирце, а оставише
уловљену рибу. Браћа пусте рибе поново у воду. За ту услугу подаре рибе браћи
неколико својих крљушти, говорећи им:

— Ако будете у нужди, баците крљушт у воду! Све рибе ће вам одмах притећи у
помоћ.

Браћа су се већ три дана налазила у великој и мрачној шуми, непрестано истражујући
пут. Четвртог дана у зору приближе се ономе страшном долу. Њега је још прекривала
дебела магла, па, иако је грануло сунце, зраци се нису могли пробити. А уоколо, као
дрвеће из земље, уздизало се на хиљаде каменова. То су били људи које је зао дух
окаменио.

Ово камење је служавка злог духа свакодневно прала. И сада је од камена до камена
ишла с крпом и ведром воде. Браћа је љубазно замоле да им код злог духа
издејствује дозволу за пролазак кроз долину. Али девојка то одбије, јер се јако
бојала злог духа. Ипак им рече где он борави, до давши:

— Тамо ћете видети планину. У њој је језеро по којем плива патка, у патки је јаје, а у
јајету пламичак. Тај пламичак је зао дух. Ко пламичак угаси, тај ће духа победити и
ослободити све ове људе који сад стоје окамењени.

Али језеро је било под земљом, у срцу планине, па браћа до њега нису могла
допрети. Размишљајући шта да ураде, сете се обећане помоћи звериња, па један од
њих предложи:

— Запалимо длаке и позовимо их у помоћ!

Тако и учине. А тада са свих страна похрлише звери, сручише се на планину, па су
гребали, копали, рили и земљу превртали све док не разнесоше и не поравнаше целу
планину.

Пред браћом се сад појави подземно језеро, а на њему патка, која је тачно по
средини воде пловила. Како да је ухвате? Најзад се један од браће сети обећане
помоћи риба.

— Спустимо крљушти у језеро и дозовимо рибе у помоћ!

Тако учине. И гле, одасвуд нагрнуше рибе и почеше да гоне патку према обали. На
обали је браћа ухвате. Одмах је закољу, јаје изваде и разбију, а пламичак у води
угасе. На то се разлеже страшан тутањ и земља се затресе. Звери се у страху
разбеже. Али то потраје само тренутак. Одмах затим се магла у долу разреди, а на
хиљаде каменова преобрати у људе, који почеше притицати са свих страна да се
захвале избавитељима.

Браћа сада лако превалише пут кроз страшну долину и убрзо пронађоше оца који је
имао дванаест кћери. Кад чуше зашто су дошли, пријатељски их прихватише и богато
угостише.

Није дуго потрајало, а браћа крену са својим невестама кући. Отац је за својих
дванаест синова и њихових дванаест девојака спремио велику свадбу, која је
неколико дана трајала. А са свих страна су придолазили људи које су браћа
ослободила, да им се у весељу придруже, да их дарују и срећу пожеле.

Ð*УСКЕ БАЈКЕ

Морски цар и Василиса Премудра

Били цар и царица. Волео је цар да иде у лов и лови дивљач. Пошао једном цар у
лов и угледа: на храсту седи млади орао. Хтеде да га устрели, али орао га замоли:

- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи, доћи ће време да ти могу
устребати.

Цар се мисли, размисли па рече:

- Од какве користи ми ти можеш бити? - и опет нанишани да пуца. Орао му и други
пут каже:

- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи, доћи ће време да ти могу
устребати.

Цар је мислио, мислио, па како никако није могао да смисли од какве би му користи
могао бити орао, реши да га убије. Орао и трећи пут проговори:

- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи и храни три године; доћи ће
време да ти могу устребати.

Цар се смилује, узме орла к себи и хранио га је годину, и две. Орао је тако много јео
даје сву стоку појео; цару више није остало ни овце, ни краве. Орао му вели:

- Пусти ме на слободу!

Цар га пусти на слободу; орао испроба своја крила, али виде да још не може да
лети, па замоли:

- Чуј ме, царе господаре. Хранио си ме две године, ако хоћеш храни ме још једну
годину; макар морао зајмити, али ме прехрани: нећеш на штети бити!

Цар тако и учини. Свуда је зајмио стоку и читаве године хранио орла, а онда га је
пустио на слободу. Орао се подигне високо, високо; летео је, летео па се спустио на
земљу и рекао:

- А сад, царе господаре, седни на мене, полетећемо заједно.

Цар седне на птицу и тако они полете. Не прође дуго и долете до краја сињега мора.
Ту орао збаци са себе цара, он паде у море и умочи се до колена; само што орао
није пустио цара да потоне, подухвати га крилом и запита:

- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?

- Уплашио сам се - вели цар - мислио сам да ћу се утопити!

Опет су летели, летели док нису долетели до другога мора. Орао збаци са себе цара
посред мора и цар се умочи до појаса. Онда га орао подухвати крилом и упита:

- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?

- Јесам - одговори цар - али сам се у Бога надао да ћеш ме извући.

Опет су тако летели, летели и долетели до трећега мора. Пусти орао цара у велику
дубину, упадне цар у воду до врата, али га орао и трећи пут подухвати крилом и
пита:

- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?

- Јесам - одговори цар - али сам се надао да ћеш ме извући.

- Е, сад си, царе господаре, осетио на својој кожи самртни страх! То ти ја враћам
мило за драго: сећаш ли се кад сам био на храсту, а ти хтеде да ме устрелиш; трипут
си се машио пушке да ме убијеш, а ја сам те молио и све се надао да ме нећеш убити,
да ћеш се смиловати, да ћеш ме к себи узети!