Gde čeljad nije besna...

...kuća nije tesna.

Da li je u praksi stvarno tako? Pošto sam ovih dana ulazila u dosta stanova, zaticala sam petočlane, šestočlane porodice u jednoisposobnom stanu od 40 kvadrata. Muž, žena, dete, njena majka, druga ćerka, i njeno dete.
Kakav može biti kvalitet života u tolikom domaćinstvu na tako malom prostoru? Imaju li muž i žena trenutke i prostor za sebe, ima li njihov sin trenutke i prostor za sebe, svoje društvo, devojku, da ne nabrajam sad za sve.
Ja se sećam kao dete, živela sam u malom stanu u centru grada. Dva domaćinstva, mi kao porodica, mamina sestra sa svojim mužem i sinom, i moj deda, mamin otac.

Nas troje u jednoj sobi, njih troje u drugoj, deda u kuhinji. Haos, gužva, poneka varnica, svadja, otimanje za kupatilo... Na kraju je moja mama prihvatila stan od firme u Batajnici, i mi odosmo sa Dorćola tamo, jer se ovo više nije moglo izdržati.

Kako u današnje vreme kada se stanovi ne dele šakom i kapom kao nekada, ljudi izdržavaju u malim stanovima, a bude ih po nekoliko generacija? Zar im ne pada na pamet neka mogućnost da odu dalje ali u veće, sve je to izvodljivo. Zašto se tako učaure i guše jedni druge u malom prostoru?

Kada sam ovo prošla i videla svojim očima, kako sede skoro jedni drugima na glavi, nije mi tako strašno izgledala moja situacija, pa neka kuća nema fasadu, neka putujem 35 minuta do grada, bar imamo mesta da se raskomotimo i osamimo ako treba, a svakome to treba.

Što je najgore, znam dosta ljudi koji žive sa svojim porodicama u stanu poput kutije šibice, ali im je bitno da su u gradu, i to u suvom centru.
Nisam za varijantu da po svaku cenu mora biti centar grada, pa makar spavala stojećki da bi bilo mesta za sve, samo nek su mi Terazije tu.

pa eto...ima mnogo takvih slučajeva. na primer, moj drug (pomenuh ga juče :lol: ) živi u deligradskoj s majkom i ženom u 50 kvm. nije strašno, jer nemaju dece, ali jeste strašno jer stalno lete varnice...greju se na struju, kaže da im je uvek hladno...i ja ga gledam i ne mogu da verujem....
u ono vreme kad je cena kvadrata na novom beogradu bila duplo manja nego u deligradskoj - govorila sam mu da može da kupi na novom beogradu stan od bar 75 kvm, da svako ima svoj prostor i da mu još ostane za neki sladak auto...a o grejanju da ne pričam.
''pa kako ću ja da idem sa slavije? navikao sam da dođem na posao peške''...pa dobro, onda...
mada, sad kad bi meni neko rekao da treba da idem u...na primer, mladenovac, teško da bih to uradila.
hoću da kažem, da principijelno gledano - nisam ni ja bolja :lol:

kad bi morali na sve bi se navikli.jednostavno ,situacija nije totalno nepodnosljiva i onda izdrzavamo.mi imamo kucu sa solidnom kvadraturom,dvoristem,terasama i cesto umem da kazem da ne znam kako bih zivela u tim kutijicama.ali bih,kad bih morala.mi npr.imamo rodjake u jednom prigradskom beogradskom naselju,imaju stan od nekih pedesetak kvadrata,cetvoro dece..rekli bi malo prostora i da sve rade da ga funkcionalno iskoriste..ne,u dnevnoj sobi,uz najduzi zid je ogromni akvarijum,mislim da stane oko 3ool vode,kaze da njih dvoje smiruju ribice i da ga se ne bi odrekli nikako,savrseno su zadovoljni i kaze da im vise prostora i ne treba.e sad,da li ce promeniti pricu kad deca odrastu,videcemo..mislim da je sve nekako stvar navike..

Ova izreka je važila u nekim drugim vremenima kad je život bio sporiji i kad nisu svi ujutro negdje žurili,neko na posao,neko u školu..danas,ja ne vjerujem u to i uvijek bih radije živjela na periferiji kao čovjek ,nego u košnici u kojoj je jedno kupatilo a toliko duša čeka na red ujutro:)
Ma kako porodica bila homogena, ma kako vladala nenategnuta atmosfera,niko nema slobodu kretanja.
Mene pomisao na tu gužvu iskreno užasava..jesam komformista,to je istina ali sve više od muža,žene i djece je za mene previše.