Gde završava nuklearni otpad?

Prošlonedeljna panika koju su osetili građani Subotice sasvim je primerena situaciji u kojoj
su se našli: scene pratnje opasnog tovara poput onih iz akcionih filmova i sam tovar koji
je u petak stigao u subotičku azotaru nisu nešto što biste mogli ravnodušno da ispratite
iz fotelje. Srećom po stanovnike Vinče, Subotice i cele Srbije, a na nesreću Rusa, istrošeno
nuklearno gorivo bi u ovom trenutku već trebalo da je na sigurnom mestu. Postavlja se
pitanje, Da li je to mesto stvarno sigurno? Po svemu sudeći – nije.

Naime, 2009.godine je procurela informacija da se nuklearni otpad koji je proizveo
francuski EDF, inače najveći svetski proizvođač nuklearne energije, šalje u Sibir. Seversk, ili
Tomsk-7 kako je grad bio poznat u vreme kada ga nije bilo na zvaničnim mapama je
mesto u kome se nalazilo nekoliko nuklearnih reaktora i hemijskih postrojenja koja se bave
preradom uranijuma i plutonijuma.1993.godine tamo se desila jedna od najgorih
nuklearnih katastrofa u istoriji. Danas se, navodno, velike količine nuklearnog otpada tamo
šalju na prerađivanje a 10 do 20 odsto se vraća nazad u Francusku na ponovnu upotrebu
u nuklearnim elektranama. Ostatak se čuva u nesigurnim skladištima među sigurnim
ruskim tajnama. Koje pored Google Earth i nisu baš toliko skrivene.

http://razbibriga.net/imported/2011/10/Tomsk_7-1.jpg

Takođe, do 2009.godine Nemačka je redovno slala pošiljke istrošenog nuklearnog goriva u Rusiju. Radilo se
o UF6 (uranijum heksafluorid) – nusproizvodu obogaćivanja uranijuma koji je veoma toksičan, burno
reaguje u dodiru sa vodom i ima korozivno dejstvo. Nedavno se povela burna diskusija o drugoj vrsti
goriva, onoj koja se istroši u radu istraživačkih nuklearnih reaktora i koja, poput nuklearnog otpada, u
sebi sadrži plutonijum i radioaktivne proizvode fisije i ekstremno je opasna. To gorivo je otišlo, uprkos
protestima Grinpisa, u Majak, rusko nuklearno postrojenje za čije okruženje stručnjaci tvrde da je u
gorem stanju od Černobila. Pedesetih godina prošlog veka radioaktivni otpad u ovog nuklearnog
kompleksa je prosipan u reku Teča koja je bila izvor pijaće vode za mnoga sela u okolini. 1957.godine
jedan od sistema za hlađenje je eksplodirao i velika količina radioaktivnog otpada je završila u atmosferi.
Suma svega ovog – više od 250.000 ljudi izloženo radijaciji. Posledice – užasne. Trenutni plan ruske vlade
je da na ovo mesto uvezu 20.000 tona nuklearnog otpada u zamenu za 20 milijardi dolara. Naših
skromnih 25 miliona evra je verovatno uračunato u ovu cifru.

http://razbibriga.net/imported/2011/...rvictim2-1.jpg

Nedavne demonstracije u Nemačkoj ipak nemaju veze sa izvozom istrošenog goriva u Rusiju.

Za to neka se brinu Rusi. Ako smeju. Pre desetak dana je u Nemačku stiglo 123 tone
nuklearnog otpada. Taj otpad, proizveden u Nemačkoj, bio je na obradi u Francuskoj i pri
povratku u skladište u blizini bivših rudnika soli u Gotlebenu naišao je na otpor oko 4000
protestanata koji su blokirali put telima i lokalnih farmera koji su pak, šine zakrčili ovcama,
kozama i traktorima. Rezultat operacije transporta je 20.000 policajaca uključenih u akciju,
potrošenih 70 miliona dolara i najveći rejting Zelene partije u Nemačkoj ikada.

http://razbibriga.net/imported/2011/...artrain1-1.jpg

U svetu se nađu i primeri drugačijeg rešavanja ove vrste problema. U Švedskoj i Finskoj su
građani sami odlučivali čija će oblast biti domaćin radioaktivnog otpada. U Finskoj je odlučeno
da se otpad zakopa u steni kroz koju će do 2020.godine biti probušen takozvani Onkalo
tunel. Velika Britanija, kao pionir nuklearne energije, pedeset godina prikuplja otpad i već
izvesno vreme aktivno traži odgovarajuće mesto za njegovo konačno odlaganje. 2008. su se
čuli glasovi zvaničnika da bi Velika Britanija trebalo da bude lokacija broj jedan u svetu za
odlaganje nuklearnog otpada. Čini se da ih je Rusija pretekla u tome.

http://razbibriga.net/imported/2011/10/onkalo1-1.jpg

Sve u svemu, to je veoma složeno pitanje na koje nema pravog odgovora. Očigledno je da
nuklearni otpad (skoro) niko ne želi u svom dvorištu, ljudi ga se plaše i izaziva žestoke
polemike na globalnom nivou. Kao što sam već negde napomenuo, zamislite da se sutra
globalno zagrevanje zaustavi, klanice zatvore, pesticidi zabrane a auto industrija više ne
dobija državne olakšice. I za vreme našeg slavlja, stvarnost bi ostala ista: radijacija je
večna. Period polu-raspada DDT-a u okruženju je 15 godina – što je dovoljno loše –
međutim, period polu-raspada uranijuma-235 je 704 miliona godina, a uranijuma-238 je
oko 4.47 milijardi godina. Bez obzira šta pričali o nultoj emisiji ugljen dioksida pri
proizvodnji struje nuklearnom energijom, ona nikad neće biti čista. Da li će čovečanstvo
ikada saznati cenu proizvodnje ove «čiste» energije, ne znamo. Možda će to biti neke
generacije koje će se roditi mnogo godina nakon što nestanu sa lica zemlje oni koji su
doneli odluku gde će se nuklearni otpad smestiti.

Željko Stanković