ili se izdvojiti?
U koju krajnost ste pobegli?
ili.. pitanje za starije..
Sećate li se svog tinejdžerskog doba? :lol: Kakvi ste bili?
Printable View
ili se izdvojiti?
U koju krajnost ste pobegli?
ili.. pitanje za starije..
Sećate li se svog tinejdžerskog doba? :lol: Kakvi ste bili?
Neam pojma,mislim da sam bila ista kao što sam i sad.I ostali mi kažu da se nisam uopšte promenila.Device generalno kao imaju taj trip da moraju svima da se dopadnu,ja vala nisam imala,tako mi bilo svejedno ko će šta reći.
A imala sam super društvo,imam veoma loše pamćenje pa se i ne sećam baš ali znam da sam se uvek nešto kezila i često bila izbačena sa časa zbog toga:lol:..ali sam bila odličan učenik pa su mi praštali:sojka:
sećam se.....tu negde do 16. sam bila dosta usamljena, a posle toga sam bila baš društvena i imala sam fenomenalan ''društveni život''. sad kad razmislim, nisam gledala da se uklopim, furala sam neki svoj fazon, ali sam valjda zato bila zanimljiva, odakle da znam....Citiraj:
Prvobitno napisano od katica
Mene su u još u gimnaziji svi izbjegavali i zvali štreber:cry: o,kako sam patila tako izopćena(što bi rekli naši zapadni susjedi)
ali se neda nije dala..na faksu sam zamahnula krilima i socijalizovala se..kako tad-tako sad;)
Ne smatram da se treba pošto-poto uklopiti u društvo,jer čovjek jeste svjesno biće,ali uvijek ima mogućnost izbora.
Vremenom se odredimo prema sebi i ne uklapamo,već postajemo dio nečeg što je naše prirodno okruženje.
nisam bila usamljena,imala sam razna interesovanja koja su podrazumevala nekakvu gomilu,sport,amatersko pozoriste..lako sam nalazila mesto,skretala ne znam ni sama kako paznju na sebe..u skoli je bilo normalno da u potpuno zenskom odeljenju bude nekoliko grupa,mislim da je prirodno da pronadjes slicne osobe kojima prijas ili ti prijaju..
znam da sam u gimnaziji mislila kako mi je definitvno bolje nego u osnovnoj školi....da sam se bolje osećala. osećala sam da napredujem u svemu i to mi je davalo sigurnost, kako su odmicale tinejdžerske godine.
a mladost i sigurnost u kombinaciji daju prilično pobedničku varijantu....
eh.
Da,dobra je varijanta..ali neko je stekne prije,neko kasnije..ja sam je osjetila tek na drugoj godini fakulteta..kao brucoš sam bila još plašljiva u tom velikom i hladnom gradu..apsolutni početnik:)Citiraj:
Prvobitno napisano od pričalica
Ja sam bila jedno stidljivo, povuceno, nesigurno u sebe stvorenjce sve do svoje paaa tako negde 17.-18.godine. Jednostavno, nisam znala da se nametnem, da skrenem paznju na sebe, da iskoristim svoje pozitivne osobine. Previse skromna, bez pravog razloga.
Uvek sam gledala samo da budem negde po strani i tiho sam patila kada vidim da se drustvo iz razreda dogovara da se za vikend okupe negde pa idu u grad, setnju... a mene i ne zovnu, ili me pozovu, ali ne bih isla pa ne znam sta da je... samo zbog straha i stidljivosti. Imala sam svojih par nerazdvojnih drugarica sa kojima sam se druzila u skoli i van nje, ali sam istovremeno i zelela da udjem u drustvo iz razreda i bezala od njih. Verujem da ni njima nije bilo jasno sta je sa mnom. Zdrava, prava, normalna, a cutljiva i smotana.
Tek kasnije sam se oslobodila uz decka (ne pitajte me kako sam ga upoznala tako povucena :raz_114: ) Sad smatram sebe drustvenom, komunikativnom osobom, ali i dalje imam problem sa nenametljivoscu.
šta je za tebe nametljivost..misliš u onom njenom negativnom dijelu u kom neko dominira i ne staje ili?Citiraj:
Prvobitno napisano od Fajf
Da Nedo, mislim na taj deo da neko dominira, da toliko bude siguran u sebe, da misli da je toliko pametan, duhovit i sta ja znam vec, da samo njega cekaju u drustvu. Ja recimo i ovde na forumu, retko sam na chatu, jer vidim da ste uigrana ekipa koja se dugo zna, i meni ce trebati vremena i vremena da bih se opustila i ukljucila u zezanje. A sve to zbog toga sto sam svesna da sam nova, da niste svi ovde sedeli, smrtno se dosadjujuci i cekali fajf da se uclani i uleti na chat :mrgreen: Kod mene to sve ide polako, natenane, klaj klaj, zelim da negde budem primecena i prihvacena zato sto ljudi primete nesto interesantno kod mene, a ne da se sama naturam. Mislim da je to moja velika mana, da bih u zivotu mnogo bolje prosla da sam prodornija, ali to nisam uspela da iskorenim, i dalje sam takva.
Zato sam strepela da ce cerke biti na mene, ali srecom nisu, mada nisu ni otisle u drugu krajnost, taman su drustvene koliko treba.
totalno su nebitni :lol: šta ima da se uklapam :roll:
Mozda u nekom ranom pubertetu jesam zelela da se uklopim, posle vise ne. Ni sada ne zelim. Sada se drugi uklapaju sa mnom.
Dosta veliki problem u drustvu. Deca su surova,ali sve polazi iz kuce i od roditelja.