Apatija - Smisao Života ili Životni Promašaj?

Apatija je stanje indiferentnosti, gde pojedinac "boluje" od nedostatka zainteresovanosti ili brige prema nekim ili svim aspektima života.
Najčešći vid je parcijalni ili potpuni nedostatak strasti, emocija, uzbuđenja, volje i želje...



Pitanje koje me u poslednje vreme sve više i više... hmm... slagala bih kad bih rekala da me muči, pošto me zaista slabo potresaju stvari koje mi se dešavaju, pa taman i da se ceo svet oko mene obrušava u ponor bez dna...
Ali u poslednje vreme sve više i više vremena posvećujem razmišljajući o tom pitanju, a ono glasi:

"Koja je moj prokleti motiv?"


Ima li ga? Igde?
Ili je to samo privid, iluzija koja nas podstiče da radimo štagod u svojoj jednostavnoj i nezanimljivoj životnoj priči u cilju preživljavanja iste?


Krenuću redom:

Školovanje?
Provela sam 16 godina u školskoj klupi, i to sve zbog - čega?
-Diplome? Ona je odavno prestala da bude merilo ičega, samo komad papira koji se može dobiti za određenu svotu novca... Svakako je bitnije KOGA znaš nego ŠTA znaš...
-Lagodnosti života? Sasvim je jasno da školovanje ne obezbeđuje lagodan život, barem ne u Srbiji, i to je dokazano i provereno u hiljadama primera, ko može da dokaže suprotno - neka izvoli. Ali, i da posedujem sve što se na ovom svetu može posedovati, opet se ne bih osećala zadovoljana samom sobom...
-Roditelja? Emo izjava, ali nikada oni mene nisu kapirali, niti sam ja njih, na obostrano razočarenje. Škorpija i Strelac protiv Jarca - neuspeh.



Prijatelji?
I inače nisam pasivna, svega nekoliko puta mesečno pomerim guzicu iz kuce, ali iz dana u dan imam sve manje i manje razloga da napuštam svoju jazbinu.
Ništa me ne privlači, posebno ne ljudi koji su zatucani serijama i pinkom.
Razgovor sa njima... paaa, ne mogu da kažem da ne prija, ali što više i više provedem vremena sa nekim kapiram koliko je nepremostiv jaz u načinima razmišljanja i viđenju sveta oko sebe...
Ne smatram sebe naročito pametnom osobom, ali ono što velika većina misli i govori su za mene potpune besmislice i budalaštine... :facepalm:
Naravno čast izuzetku.. a on zna ko je. :aha:

Ljubav?
O da, umem i te kako dobro da volim...
Ljubav nalikuje na neku vedriju realnost, ali u suštini samo zamaskira sivilo svakodnevnice dok traje, kao i svaka druga hemijska reakcija u našem telu, prirodna ili veštačka, samo što je to najčešće neuspelo i nepotpuno kada je ljubav u pitanju...
Lako je izgovoriti te reči dve, ali koja je poenta ako nema nikakve razlike?
Naročito ako taj neko ne oseća razliku, duboko u sebi.

Pripadnost?
Sebe ne pronalazim ni u jednoj životnoj priči koju sam načula/pročitala, nemam osećaj pripadnosti - igde.
lažem.. osećam se kao vilenjak. :g: ali ovako... nista sem eventualno kao slučajni prolaznik, ili nemi posmatrač, ali to nije nečija životna priča, svaki slučajni prolaznik i nemi posmatrač nakon što prođe ili završi sa posmatranjem odlazi i vraća se nazad svom jadnom životu, svojoj porodici u pokušaju, usranom poslu za koji dobija 20.000 mesečno, svojim mizernim problemima....
Ne i ja.
Situacija me pomalo podseća na Danteovo Čistilište, gde ljudi dolaze, prolaze i odlaze.
A ja ostajem.
I potpuno mi je svejedno. :aha:

Objektivno gledano, apatija nema "negativnih" i "pozitivnih" aspekata, tj. iz te tačke gledišta - sve je potpuno svejedno.



Ali recimo da je "pozitivna" strana apatije ta što ništa ne može da te povredi u toj meri kao što može osobu koja od iste ne "boluje". Kao neka vrsta štita, recimo, s tim da meni nije stalo čak ni do toga da ne budem povređena... :aha:

Suštinski gledano, ja nemam problem.
Ja imam potrebu da imam problem!
Problem koji će mi dupe pomeriti i okrenuti me za 180° i naneti na neki životni put koji će me osloboditi ovih razmišljanja...

Apatija:
Lavirint iz kojeg nema izlaza i svaki put vodi nazad na početnu tačku...
Smisao života ili životni promašaj?

I dare you - Challange My Apathy!


http://razbibriga.net/clear.gif

Izvini ako nije tako,ali nisi ti Ribizlo ili M....da te ne nazovem imenom,pošto znam kako se zoveš,stvorena za apatiju.
Ne sumnjam,da se ona,čitajući sve ovo nametnula na tvoj put :aha:
s tim što bi prostijem čoveku pre to objasnila kao ravnodušnost,nego apatija...a ima dosta sličnosti..


Objektivno gledano, apatija nema "negativnih" i "pozitivnih" aspekata, tj. iz te tačke gledišta - sve je potpuno svejedno.-ovo sigurno ne može biti prirodno stanje čoveka,veruj mi...:aha:

Misliš da je neko rekao koji je cilj,svrha ,motiv? ma neee...to mora svako pronaći u sebi,inače,ne postoji tako nešto...

Misliš da srećni ljudi imaju neki recept? nije to nikakva filozofija....nema tu tajni...to je to..upravo taj cilj...svrha..Cilj održava čoveka da ne zapadne,upravo u ovo o čemu pričaš,u apatiju...bar ja tako mislim..

Nemoj da misliš da ima neko ko nije bio barem blizu tog stanja..samo što to vešto kriju..Ne žele da budu nesavršeni pa ćute o tome ( kao i mnogim drugim stvarima)..I rukovode se onim " nije sve za ljude" ..

Ma sve je za ljude..pa i ovo o čemu pišeš...kladim se da su mnogi ovo pročitali,to budi sigurna,ali svako beži ka onoj lepšoj strani života...tako je lakše..naravno bežim i ja ali ne zatvaram oči pred realnošću,zato i komentarišem ovaj tvoj post.

Jer to je nešto što se svakom može dogoditi,al će retko ko o tome iskreno pisati ili još teže,pričati ..

Ok dotakla si dakle pripadnost,ljubav,prijatelje,školovanje...I sve što si rekla,na žalost ima smisla..Ali,pitam ja sad tebe,šta je sa decom?

Da li misliš da ipak dete,ne sme se naći na ovom tvom spisku?

Ja bi se složila sa tobom,na žalost u vezi svega ovoga( mada postoji i ona lepša strana ),ali što se tiče deteta, nikada.

Smatram da svaka žena ( ili muškarac ),onog trenutka kad dobije dete,dobiju onu pravu,suštinsku volju za životom,i da se od tog trenutka taj "borbeni gen" ( za potomstvo nikada ne gasi..:aha: A samim tim je to neki viši cilj u životu...

Sebe ne pronalazim ni u jednoj životnoj priči koju sam načula/pročitala, nemam osećaj pripadnosti - igde.-pa to tako i treba da bude..zato što ti imaš svoju priču,samo treba da je otkriješ :aha:
Nismo mi stvoreni za tu ravnodušnost,nije nam to u prirodi,zato ja ipak smatram da je to životni promašaj :aha:
p.s
I da dodam: Ribizla,najiskrenija osoba koju sam ikada upoznala,eto da kažem da ostane pribeleženo..jer će to postati,kako godine budu prolazile jedna velika retkost medju ljudima..:raz_098:

Apatija (ako već nije) vodi u depresiju, depresija u samoubistvo, a samoubistvo nije smisao života.

neko ko je apatičan neće napisatai ovakav post :cmok:

Ne može apatija imati ikakav smisao,a kamoli smisao života.
Ali,prokleto je dobro da se čovjek suoči sa sobom i da vidi ,odnosno prepozna da nešto nije u redu,da prizna sebi da nešto ne štima..sve dok može da to vidi u sebi,niko nije izgubljen..problem nastaje kad neko negira da mu je loše,kad ne vidi da zapada u apatiju..tad je put ozdravljenja težak.

Citiraj:

---

Ali,pitam ja sad tebe,šta je sa decom?

Da li misliš da ipak dete,ne sme se naći na ovom tvom spisku?

Ja bi se složila sa tobom,na žalost u vezi svega ovoga( mada postoji i ona lepša strana ),ali što se tiče deteta, nikada.

Smatram da svaka žena ( ili muškarac ),onog trenutka kad dobije dete,dobiju onu pravu,suštinsku volju za životom,i da se od tog trenutka taj "borbeni gen" ( za potomstvo nikada ne gasi.. A samim tim je to neki viši cilj u životu...

---

naravno da se svest coveka menja onog momenta kad se dete pojavi u njegovom/njenom zivotu..
svet se okrece za 180 stepeni i sve sto je do tog momenta bilo bitno, prestaje da vazi.
sva energija, sva ljubav i sva osecanja bice okrenuta ka tom malom princu ili princezi.. ne kazem da nece imati mesta u mom zivotu .. naprotiv.. bash bih volela.

Citiraj:

---

p.s
I da dodam: Ribizla,najiskrenija osoba koju sam ikada upoznala,eto da kažem da ostane pribeleženo..jer će to postati,kako godine budu prolazile jedna velika retkost medju ljudima.. :raz_098:

---

hvala, Roso.
ali iskrenost se danas smatra nenormalnim. i jako velika cena se placa zbog toga sto je neka osoba iskrena. nazalost....

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od katica

Apatija (ako već nije) vodi u depresiju, depresija u samoubistvo, a samoubistvo nije smisao života.

---

:hm: nesto ne stima u ovom tvom postu...
postoje razne vrste i nivoi depresije (a po definiciji i apatije) tako da ne verujem da bih se zavrsila samoubistvom. to su bash teski slucajevi..
i da.. definitivno nije smisao zivota.. tu se slazem.

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od pričalica

neko ko je apatičan neće napisatai ovakav post :cmok:

---

heh... pa dobro, ako ti tako kazes :cmok:

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od DirkaSta

Ali,prokleto je dobro da se čovjek suoči sa sobom i da vidi ,odnosno prepozna da nešto nije u redu,da prizna sebi da nešto ne štima..sve dok može da to vidi u sebi,niko nije izgubljen..problem nastaje kad neko negira da mu je loše,kad ne vidi da zapada u apatiju..tad je put ozdravljenja težak.

---

bash tako... :aha:

Zivot je vredan takav kakav jeste i sama prilika da dises i razmisljas je veliki dar i zbog toga prvenstveno treba biti pozitivan.Naravno ne moze uvek sve biti idealno, nekad je lepo, nekad ruzno(uvek gore ili dole a sreca u sredini) ali to je zivot a zivota se ne treba bojati i povlaciti,gubiti veru u sebe i ostale. Ljubav je nesto najlepse i nije maska za surovu realnost... realnost nije surova,ti si surova prema sebi jer tako gledas na nju.

Naravno da je tesko uklopiti se u ovo retardirano i bolesno drustvo ali to nije razlog da izbegavas ljude ,ipak smo mi socijalna bica a ljudi su nam potrebni pa cak i takvi kakvi jesu... Samo laganeze :)

apatija ne moze biti smisao zivota, kao sto ni zivot ne moze biti promasaj... kako god ga zivela!

a sta je u stvari apatija tacno? mozda i ja to imam? :eek:

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od rile_light_nezenja

a sta je u stvari apatija tacno? mozda i ja to imam? :eek:

---

Apatija je stanje indiferentnosti, gde pojedinac "boluje" od nedostatka zainteresovanosti ili brige prema nekim ili svim aspektima života.
Najčešći vid je parcijalni ili potpuni nedostatak strasti, emocija, uzbuđenja, volje i želje.

ovo rile :aha:

Dobro je. Rile nije apatičan, čim je tako zabrinut.. :lol:

a što da stavljamo tačku :huh:

imam i ja 'svejedno mi je' faza... samo ne traju dugo, obično se jave kao odbrambeni mehanizam protiv jače reakcije, bespotrebne, ruinirajuće. ali samo u nedostatku mogućnosti ili prostora da se deluje konstruktivno.
bolje i svejedno nego da pravim bespotrebna sranja.

smisao se tada ne gubi, samo ga anuliraš. subjektivno. i često realno nepodržano.