Postporođajna depresija

Toliko očekivano dete se konačno rodilo, sve je prošlo dobro a mama je tužna i plače joj
se a da ni sama ne zna zašto. Ne brinite se, ovo je poprilično rasprostranjen fenomen,
naročito kod prvorotki. Nekada su ga zvali “mlečni plač“, a danas se neobjašnjiva tuga
koja se poklapa sa prvim danima posle porođaja naziva postporođajna depresija.

Postporođajna depresija može mnogo da zabrine novopečenu mamu (i njenu okolinu), ali
zapamtite da njena pojava nije neuobičajena i predstavlja laganu smetnju koju mogu da
izazovu različiti faktori kao što su:

Fizički stres

Napor prouzrokovan porođajem ostavlja svoj trag, te je i normalno da nekoliko dana
imate osećaj slabosti i nedostatka energije. Hormonalne promene – među kojima su i one
koje “pokreću“ laktaciju – još dodatno otežavaju celokupnu situaciju.

Emotivni stres

Dobijanje deteta je veoma emotivno iskustvo. Mesecima ste iščekivali taj trenutak,
želeći da konačno upoznate svoje dete, plašeći se pomalo da li će sve proći kako treba.
Kao što se svaki put dogodi kada se dosegnu važni ciljevi, odjednom napetost splasne i
prepušta mesto određenoj melanholiji, uprkos zadovoljstvu da “ste uspeli“.

Uznemirenost zbog deteta

Tokom trudnoće sve je bilo jednostavnije: mališan se hranio preko vas, spavao je kada
ste vi spavali, bio je deo vašeg postojanja na najprirodniji način. Sada, međutim, u
naručju vam je osetljivo malo biće, koje u potpunosti zavisi od vas, sa čitavim nizom
potreba i očekivanja koja niste sigurni ni da ste u stanju da protumačite. Normalno je da
se zapitate: “Da li ću biti dobra majka?“ i da se osetite preplašenom zbog tog novog
zadatka.

Da li je potrebno konsultovati lekara?

U najvećem broju slučajeva melanholija nestaje za par dana, bez potrebe za nekom
lekarskom intervencijom. U ovim trenucima od velike važnosti može biti tata koji će znati
da pruži dovoljno nežnosti i podrške svojoj partnerki. Idealno bi bilo da budete
pripremljene da se suočite sa tom melanholijom i da možete da računate na nekoga s
kim možete da podelite kako praktične probleme tako i egzistencijalne nedoumice u
prvim danima nakon porođaja.

U slučaju da se krize vezane za plakanje i apatiju nastave u toku nekoliko nedelja, bolje
je popričati sa specijalistom.


Koliko ste vi bili tužni u ovom srećnom trenutku?

Ko vam olakšava/ je olakšao prve dane?

Mene sramota da ispricam kakvu sam ja frku imala posle porodjaja, bas sam glupost napravila, i dan danas me moji zezaju za to :stidljiva: kod mene je nesto kvrcnulo u glavi prve noci posle porodjaja.

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od katica

Koliko ste vi bili tužni u ovom srećnom trenutku?

Ko vam olakšava/ je olakšao prve dane?

---

nisam bila uopšte tužna, naprotiv...bila sam srećnija nego ikada :) i - nije mi niko ništa olakšavao. sve sam radila sama...rođena majka je tek posle 17 dana došla da vidi svoje prvo unuče na razdaljini od 300 m.
u toj situaciji mislim da podsvesno nisam sebi dozvoljavala luxuz padanja u depresiju :lol:
zato, sad sve to nadoknađujem :raz_128:

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od Fajf

Mene sramota da ispricam kakvu sam ja frku imala posle porodjaja, bas sam glupost napravila, i dan danas me moji zezaju za to :stidljiva: kod mene je nesto kvrcnulo u glavi prve noci posle porodjaja.

---

ma pričaj bre.. :palac:

evo ja ću prva...

S prvim mi ništa nije bilo, ali kad sam drugog rodila.. :qq:
Iz momenta sam počela da plačem. :lol: Doneli mi bebu a ja razmišljam
''ovo mi je poslednja beba.. više nikada neću imati bebu :(''
i tako sam nastavila i kući kad sam došla.. umalo Konan da mi ''učini''
al nije stvar u tome.. ja zapravo i neću više beba, nego tako.. plače mi se..
Pa onda gledam ovog starijeg, i rasplačem se zato što mi se čini da ga
više ne volim kao pre... ma ludilo..

al izvukla su me deca...

ja nisam imala vremena za depresiju..muz student,malo dete i puna kuca onih sto samo dele savete..dok mi nije pukao film,nasla posao,muz cuvao dete,cim imas finansijsku nezavisnost zahvalila se na pomoci i savetima,tako da mi je laknulo..divan period,nisam se ni setila depresije..:sojka:

Moja drugarica je imala baš kliničku sliku postporođajne derpesije i iako joj sin ima već 7 godina,ona se i dalje liječi..neprekidno je pod terapijom i po bolovanjima..:(

Ne mogu reći da sam bila u depresiji,ali definitivno jesam bila u "nečemu".Malo mi je trebalo da se razbjesnim,bez nekog posebnog razloga.Ili da zaplačem.Niko mi nije pomagao,insistirala sam na tome da ću sve sama i oko bebe,kuće,ručka,svega.Odmagale su mi svakodnevne posjete,ljudi koji su dolazili na babine,bukvalno od drugog dana kada smo izašle iz porodilišta,pa do drugog mjeseca sigurno.Ta moja angažovanost oko svih je doprinjela da se razbolim trećeg mjeseca poslije porođaja.E,tada sam prestala da se bavim ostalima,samo sam obraćala pažnju na bebu i sebe.

interesantno je da, kad se rodi beba, mnogi najmanje vode računa o - porodilji. samo ih beba zanima, a porodilja, koju su možda do juče nosili kao malo vode na dlanu, posteje nebitna a u drastičnim slučajevima čak i suvišna.
i, umesto da joj pomognu da se izbori sa osećanjem materinstva (koje jeste velika ljubav, naravno ali i jedna ogromna nova obaveza do kraja života), okolina joj najčešće odmaže ili beskorisnim savetima ('' je l jela? ajde je presvuci'') ili ćuškanjem u stranu ( ''ne umeš, ti to mlada si'').
uz svo ludilo od hormona koje struji kroz mladu majku, stvarno joj nisu potrebne još i zadušne bakice.

Ma ja sam usila sve depresivne majke :stidljiva:
Ja sam lepo druge noci u porodilistu odlucila da ja hocu kod moje mame i muza (pukla zena skroz u glavi) i ja sam se lepo mic po mic iskrala iz porodilista u po noci, u spavacici kao duh,i u onim gumenim papucama bosa. Jos sam imala problem, zakljucana vrata, morala sam da ih otkljucam dok je sestra na prijavnici bila u wc-u.
Uhvatila taksi na okretnici, taksista spavao covek, a ja kao utvara onako bleda, iscrpljena u spavacici mu kucnula na prozor, i `objasnila o cemu se radi`, i on me odvezao kuci i popeo se sa mnom do stana da bi uzeo pare. Mamu srcka kad nije strefila na vratima. Pustila me, nisam mogla dugo da pricam od suza, onda je zvala mog dragog, koji je tih dana boravio kod svojih, dosao on u pola noci ovde, razmisljamo sta dalje. Mama nazove porodiliste, oni tamo nisu ni primetili da me nema, dezurna sestra spavala... Ja nisam htela nazad u porodiliste, tako da su bebu sutradan ujutru otpustili, srecom nije vise bila zuta. Otisla sam sa mojima u bolnicu, jedva se vukuci zbog reza, ali jedva cekajuci da uzmem bebu. Dok smo sedeli u hodniku i cekali da je spuste i spreme za otpust, na klupi pored mene, dve pricaju: Jesi cula da je neka ludaja nocas pobegla iz porodilista i ostavila dete, kazu da nece da ga uzme nazad?
Ja je kucnem po ramenu, rekoh, da ti se ludaja javi licno (sve sa velikim buketom cveca od svekra u rukama) evo me, ne lupetaj gluposti dok ih ne proveris.
U tom me prozvase, uzeli smo nasu Kajku i otisli kuci. Sestra koja je dezurala je suspendovana jer je spavala na dezurstvu, meni niko rec nije rekao... osim sto mi pise na otpusnoj listi da sam samoinicijativno napustila porodiliste...
E to je bio takav rad hormona, da se i sad cudim odakle mi ideja da sve to uradim...

I od tada mi mast vade zbog toga. Sto je najgore, mladja cerka, zbog srca je morala da lezi u bolnici jedan dan, da nosi holter. Ma kakvi, mamino dete, digla je frku, morala sam da idem u bolnicu da potpisem otpusnu listu, nije htela da ostane, nego smo morali da idemo u drugu ustanovu gde daju holter da se nosi kuci.

uf razna su iskustva sa tom postporodjajnom depresijom iskreno nikada ne znas sta ce da se desi to ne mozes d predvidis , nadam se da cu biti dovoljno jaka