Народна ношња у пиротском округу између два светска рата

У народној ношњи се после Првог светског рата почињу да уочавају промене
које су се спорије одвијале него у осталим крајевима Србије. Промене су
настале под непосредним утицајем града, војничког начина облачења и
печалбара, који су створили новији тип одела, много једноставније и практичније.

Највећа промена се десила у боји сукна, које је и даље израђивано у домаћој
радиности, али од природно мрке или црне боје.

Осим конопљаног платна, жене су почеле да ткају и памучна платна која су
звана „памучни ћенар“ или „бела елалија“, а мешале су и конопљано са
памучним па се овакво платно називало „мелезно“. Око 1930. године почиње
да се гаји свилена буба у низијским селима, па се свила ткала и комбиновала
са памучним платном дајући тзв. „ћенарно“ платно које је имало природну
бело-жућкасту боју. Међутим, израда платна у домаћој радиности није
задовољавала потребе за израдом одеће, па се чешће употребљавало платно
и материјали готове фабричке израде, куповани у граду.

Мушко одело се мењало брже и раније је изобичајено него женска ношња.
Мушкарци су лакше и брже примали новине у свему па и у одећи, што је сасвим
разумљиво, с обзиром да су се више одвајали од куће и села, чешће путовали
у друге средине, одлазили послом у град, па чак и у удаљене крајеве. Осим тога,
мушку одећу су већим делом израђивале занатлије, па су и под њиховим
утицајем поједини делови одеће мењали крој и изглед, а усвајани су хаљеци
који су израђивани за градско становништво.

Доњи веш више није био непознаница, већ је представљао основни део одеће,
који се заједно с кошуљом носио одмах до тела код жена и код мушкараца.

Осим у промени материјала, новине су настајале и у кројевима појединих
делова одеће. Мушка кошуља је скраћена по дужини и досезала је до бедара.
Уместо широких и неукројених рукава, шију се таслице-манжете које
набирају рукав кошуље у доњем делу. Под утицајем војничког кроја, шију
се „брич“ панталоне, јелеци, сакои, капути од мрког сукна. Шубаре тупаче
замењују „шиљавке“. Све чешће је у употреби војничка шајкача, а под
утицајем печалбара употребљавају се качкети и сламнати шешири, као
на фотографији број 11, ИБ-2378. Од старијих хаљетака мушко одело је
сачувало кабаницу и гуњу као део некадашњег начина облачења сточара.

Женска ношња као и у другим областима очувана је знатно дуже од мушке
ношње, што је разумљиво, с обзиром да су жене чувале традиционалну
одећу као и друге елементе традиционалне културе. Сукно се и даље
употребљавало, с тим што су зубуни од памучног пругастог дезена и
плиша постали један од основних делова женске народне ношње између
два светска рата. Промене настају и у чешљању косе. Према истраживањима
каица се користила само као део свадбеног ритуала, која се стављала на
дан венчања и није се више носила у току живота. Женско оглавље има
мирнији тон, из употребе се губе украсне игле – „конђуше“, наушнице
и прочеља, а у појединачној употреби остају игле „седмоперке“.

Поред опанака од непрерађене сирове коже, употребљавају се опанци
„црвењуше“ од штављене коже занатске израде. С развојем индустрије
производа од гуме у Пироту од 1935. године у употреби су гумени опанци.

ОСНОВНИ ДЕЛОВИ ЖЕНСКЕ НАРОДНЕ НОШЊЕ

Основни делови женске народне ношње у овом периоду су кошуља,
сукно, зубун, сукња „вутарка“ и прегача, а од горњих хаљетака су
заступљени јелеци који су пратили сукњу, кожух и шал.

У периоду између два светска рата сложенији начин чешљања косе
у више увојака или плетеница које су се спајале са задњим делом
косе у једну плетеницу пуштену низ леђа, се губи и потпуно нестаје.
Коса се у овом периоду делила по дужини главе „на делку“ и плела
у две плетенице које су девојке носиле пуштене низ леђа (фотографија
број 9, ИБ-1978), а старије жене су их обавијале око главе. Коса се
прала умом или домаћим сапуном и кишницом.

У летњим месецима девојке су ишле гологлаве – непокривене главе,
а у хладнијим месецима су се и оне забрађивале и то марамама
светлијих боја (беле, жуте), док су старије жене стално ишле забрађене
марамама тамнијих боја (зелена-зејтинлија, браон-каџавка) (фотографије
5, 6, 7 и 8, ИБ-1891, 2379, 2381 и 2280). Начин повезивања мараме је
исти као у претходном периоду. Пресавијена према дијагонали, марама
је везивана на потиљку, тако да је перо слободно падало низ леђа као
на фотографији 11 (ИБ-2378) или је укрштана испод браде и везивана
на потиљку (фотографија 10, ИБ-2230) односно темену главе. У граду
су куповане мараме фабричке израде са штампаним цветним фризом по
ободу. Штампани цветни фриз се видео на средњем перу које је падало
низ леђа. Коришћене су и беле или жућкасте маркизетне мараме које су
на две ивице имале пришивену чипку домаће или фабричке израде или
пришивене металне шљокице „ласке“, које су се виделе када би марама
била савијена према дијагонали и везана у оглавље.

http://razbibriga.net/attachment.php?attachmentid=4381

Фотографија бр. 8. Илија Ранчић
са породицом у Росомачу, 1928. год.,
Музеј Понишавља, ИБ-2280

Традиционални накит који је пратио кићење главе полако нестаје почетком ХХ века,
а дефинитивно замире између два светска рата. Коришћен је јефтини фабрички и
јањевски накит у виду прстена, наруквице, а око врата и на грудима је низан златни
новац „ж’лтице“, често и по двадесет и више комада у један или више редова
(фотографије 9 ИБ-1978 и 10 Иб-2230). Од стаклених перлица „маниста“ различитих
боја су низани ђердани и наруквице.

После 1912. године почињу да користе памук у изради платна. Ако је памук мешан
са конопљом, кошуље израђене од таквог платна су називане „мелезанке“ (кошуље
Е-1647, кошуља Е-1120 из Крупца, кошуља Е-1787 из Велике Лукање), а ако су биле
шивене од чистог памучног платна са утканим дебљим пругама дезеном називане су
кошуље од памучног „ћенара“. Крој је и даље исти и припада типу тунике са
неукројеним рукавима, с тим што се на доњи руб кошуље нашива „карнер“ од памучног
платна набраног у горњем делу, којим је облаган и изрез на грудима, а који је вирио
испод горњих хаљетака. Кошуље старинског кроја и израде су се више задржале у
планинском делу, за разлику од низијских села где су утицаји из града били више
присутни (слика број 32, кошуља Е-1125 из Завоја израђена око 1940. год.). У
украшавању памучних кошуља доста се користила чипка домаће израде, а после
Првог светског рата и куповна чипка фабричке производње (слика број 33, кошуља
Е-2607 из Пирота). Кошуља је састављена од два равна комада ћенарног памучног
платна за леђни и предњи део, а бокови су у виду клинова, рукави широки и право
укројени. Око врата је овалан изрез са копчањем, украшен дискретним везом и
плетењем или нашивањем чипке (кошуље Е-1119 и Е-1205). Ивица рукава је
опточена танком чипком од памучног белог конца или конца у боји, у виду мањих
шпицева – доњи руб скута кошуље украшен памучном чипком великих шпицева
(кошуља Е-2651 из Извора). Девојке и младе жене су носиле кошуље од ћенара
са свиленим рукавима и украшене чипком (слика број 34), преко којих се носило
сукно или зубун (кошуља Е-918 из Пирота).

http://razbibriga.net/attachment.php?attachmentid=4382

Фотографија бр. 9. Девојке у
народној ношњи,
Музеј Понишавља, ИБ-1978

Кошуља је истовремено представљала основни доњи и горњи хаљетак код
којег се доњи руб са чипком увек видео испод других хаљетака ношених
преко кошуља. У разним крајевима Висока и Горњег Понишавља различита
је била дужина руба кошуље који се видео испод горњег хаљетка. Креће се
између 25 до 35 цм.

Хаљина без рукава, спреда непросечена, правоугаоног или срцоликог изреза
на грудима, са оптокама и украсима од гајтана, сукно је постало углавном део
свакодневне радне одеће (сукно Е-2601 је из Барје Чифлика, сукнени литак
Е502 и Е-503, литак са инв. бројем Е-488 је из села Драговите).

У селима Горњег Висока појављује се тип хаљине без рукава, кроја као сукно
од танке црне лито тканине са кружним, овалним или четвртастим изрезом око
врата и на грудима (фотографија број 11, ИБ-2378). Осим нашивене црне траке
око изреза на грудима и понекад са дискретним украсом од металних шљокица
на доњем рубу хаљине, других украса нема (слика број 35). Навлачила се
преко главе и део је одеће девојака пред удају.

http://razbibriga.net/attachment.php?attachmentid=4383

Слика бр. 32. Кошуља „мелезанка“,
ИБ-Е-1125

Од 30-их година ХХ века за израду зубуна употребљава се сомот у разним
бојама: црвена, бордо, плава, тамноплава, зелена, браон и црна. Пошто се
сомот прелива и светлуца, жене су овакве зубуне називале „заб’ни од мокро
кадиве“ (слика број 36). Овакав зубун је био скупљи у односу на зубуне
израђене од атласа или памучног материјала, а употребљавани су у истом
периоду. Изрези на грудима су овални и срцолики опшивени свиленим или
срменим гајтанима. Све већом применом у свакодневној употреби, од типично
невестинског хаљетка, зубун је полако истиснуо сукнену хаљину из
свакодневне употребе и свео је на употребу у зимском периоду. Млађе жене
су носиле зубуне светлијих и јарких тонова у односу на старије жене које су
носиле зубуне мирнијих боја (зубун Е-2671 је из Црвенчева, Е-2667 из Завоја
и Е-2602 из Барје Чифлика).

Као и у претходном периоду, памуклија је зимски хаљетак, дужине до кукова,
са или без рукава, израђена од памучног материјала украшеног пругама,
пуњена памуком и прошивана. На пешевима је као украс пришиван правоугаони
сомотски део различитих боја (слика број 37). Употреба памуклије је потпуно
потиснула сукнене јелеке (Е-2613, Е-2614).

Дуги појас „тканица“ се и даље обавијао преко сукна или зубуна, са или без
пафти које су дефинитивно нестале у овом периоду као накит за украшавање
појаса.

http://razbibriga.net/attachment.php?attachmentid=4384

Слика бр. 36. Зубун „мокро кадиве“,
ИБ-Е-2649

Прегача „престилка“ или „опрешка“ се тка на исти начин као и раније с
тим што је раније састављана из две поле, а у овом периоду се прегача
тка из једног дела. У горњем делу је пришивен појас, тако да је прегача
у том појасном делу незнатно набрана (фотографије 7 ИБ-2381 и 8 ИБ-2280).
Израђиване су и од танке лито тканине са или без украшавања у доњем
делу скута (Е-1604, Е-1655), као и од куповног материјала са тракастим и
карнерским украсима (фотографије 9 ИБ-1978 и 10 ИБ-2230).

Пред Други светски рат жене почињу да носе сукње „вутарке“ преко кошуља.
Ткане су од материјала као прегаче, велике дужине и састављене по ширини
правећи прстен. Набирале су се у струку нашивањем појаса (Е-2776 из Велике
Лукање). Постоји још један врста сукње „вутарке“ која је плетена од вунене
пређе. Оваква врста сукње је састављена од неколико трапезастих плетених
делова или је плетена изједна од струка надоле. Већу употребу ова врста
сукње ће имати после Другог светског рата (Е-1156 из Покровеника).

Што се тиче горњих хаљетака, под утицајем градске средине и војничког
кроја губе се шуба и нешто касније колија. Уместо њих жене носе капуте и
сакое од мрког или црног сукна, са закопчавањем испод врата или са реверима
(фотографија број 8 ИБ-2280).

Кожух и даље има примену у хладнијим данима. Користе се кожуси са дугим
рукавима или без рукава, са ушивеним џеповима, с тим што је дужина скраћена
и сеже до бедара.

Уместо кожуха или преко њега старије жене су користиле велике вунене
квадратне шалове са ресама тамнијих боја (црна или браон) којима се огрћу
тако да су крајеве укрштале на грудима и везивале у задњем делу у пределу
струка.

Са вутарком су се носили јелеци, ткани или плетени, у зависности од врсте
сукње која се носила. Плетени јелеци су код старијих особа тамнијих боја и
састоје се од леђног и два крилна дела која су се преклапала и закопчавала
уз помоћ петљи и дугмади. У изради ових јелека, као и џемпера, који је такође
израђиван и ношен у овом периоду, долази до изражаја женина умешност и
машта у стварању и креирању радова „плетки“.

У годинама пред Други светски рат у селима почињу да се организују
течајеви за подучавање женске деце разним вештинама у трајању од
неколико месеци. На пример, у селу Каменици (Горњи Висок) је 1938.
године организован овакав течај који је био једини за сва горњевисочка
села и трајао је девет месеци. Похађала су га женска деца са одличним
успехом у школи, од 16 до 20 година старости. Такође у овом периоду
и у Паклештици (Доњи Висок) је организован исти течај. На овим
течајевима се учио вез, плетење, шивење, ткање, обрађивале теме о
хигијени и здрављу и друго.

У овом периоду се плету и носе чарапе од црне вунене пређе. Дуге су
до колена и везиване су вуненим узицама. Женске чарапе су шаране
„плеткама“, тј. комбиновањем разних радова и то само на грлишту67.
Овакве чарапе су могле да се користе и за свакодневну употребу.
Празничне чарапе су шаране везом покрстице од вунених и памучних
нити разних боја у виду цветова.

Осим пресних опанака од нештављене свињске или говеђе коже почињу
да се користе и опанци готове израде, купљени у Пироту од штављене
коже са преплетајима и врхом на предњем делу опанка. С појавом
индустрије производа од гуме и жене носе гумене опанке. За венчање
су невестама куповане ципеле.

ОСНОВНИ ДЕЛОВИ МУШКЕ НАРОДНЕ НОШЊЕ

После Првог светског рата одело се мења под утицајем града и војничког
начина одевања. Основне делове сачињавају „брич“ панталоне, грудњак,
сако, шињел, плетени џемпери, гумена обућа.

Крајем Првог светског рата појављују се промене у изгледу шубаре.
Оне су сада шиљасте „шиљавке“, мање по обиму и већином су црне боје
(шубара Е-1155 је израђена двадесетих година ХХ века и пореклом је из
Покровеника). Најпре су почели млади мушкарци да их носе, а касније
и старији. Печалбари су у села донели шешире и качкете које су најпре
прихватили млађи, а старији су сламнате шешире носили само лети.

Између два светска рата под утицајем војничког начиња одевања, ношена
је капа „шајкача“ израђена од штофа или сукна маслинастозелене боје.
Коса је шишана кратко. Младићи су ишли гологлави док су старији своју
главу покривали. До 1918. год. у Буџаку су мушкарци обавезно носили
бркове.

Као што је већ раније истакнуто, мушка кошуља је доживела промену у
кроју и материјалу у овом периоду. Као и код женских кошуља и мушке
су за свакодневну употребу биле израђиване од конопљаног платна са
памучним обрубом на грудима или мешањем конопљаног и памучног
платна се добијала мелезанка (Е-1201). Увођењем памучног ћенара у
употребу, кошуље су меканије и пријатније за ношење. Њихова дужина
се скраћује до бедара. Рукави се украјају и сакупљају у доњем делу
нашивањем таслица мањих или већих ширина. Око врата је мала уздигнута
јачица на коју се нашива крагна. Изрез око врата је дубок и с обе стране
украшен ушивањем фалти. Изрез на грудима се закопчава на једно или
три дугмета и петље.

Једина промена код белих бревенека је нашивање „капака“, односно два комада
сукна преко отвора „расцепке“ да се не би видела кошуља и бедро. То је уследило
после 1912. године. Такође уместо вуненог учкура за везивање чакшира почео се
користити уски кожни каиш.

Крајем ХIХ века у источним деловима Србије почело се са бојењем сукна у црно
или тамнобраон69. Међутим због географског положаја и изоловане комуникације,
у планинским селима је ова промена нешто каснијег датума. У почетку је крој био
исти, али је боја сукна од којег су се шиле старинске чакшире тамнобраон или црна.

У годинама између Првог и Другог светског рата под утицајем војничког начина
одевања, сеоски кројачи почињу са израдом сукнених „брич“ чакшира, чије су
ногавице широке до колена, а онда стешњаване, са разрезом при дну ради лакшег
облачења, који су се затварали уз помоћ копчи „скопчетија“ или дугмадима. На
фотографији број 13 ИБ-1892, Љубомир Лилић и његов син Момчило носе брич
чакшире у комбинацији са осталим сукненим горњим хаљецима. Ове чакшире нису
кројене са плитким туром већ су допирале све до струка (Е-1845, а чакшире Е-2777
су из Нишора и израђене су тридесетих година ХХ века).

Све до 1912. год. џамадан, јелек без рукава и дреја били су и даље основни
делови ношње (фотографије 5, 6, 7 и 8). Једина измена је била у боји сукна
и то не код свих. Међутим, утицај из града као и војнички начин одевања
допринели су да се поједини делови ношње губе, а јављају нови. Већ је
напоменуто да су под утицајем војничког кроја шивене брич чакшире од
тамнобраон или црног сукна. Тако и горњи хаљеци под утицајем војничке
и градске одеће мењају свој изглед. Јављају се прслуци „јелечета“ („прослук“,
„пруслук“), затим сакои и капути. Постоје две врсте прслука, са или без
уметака са стране. Јелек или прслук (слика број 38) се носио преко кошуље,
и по дужини досезао је до струка. Крој: леђа представља равни комад сукна
које је дубље исечено у горњем делу с обе стране да би се обликовао изрез
за руке. При дну на средини је изрез који је допринео да јелек у струку не
буде тесан. Предња крила су се преклапала и правила изрез на грудима у
облику латиничног слова V. С обе стране као и на левој горњој страни су
просечени џепови и скривени иза нашивених капака („патна“). У доњем
делу крила се не додирују. Код другог примера, крој прслука је исти као
претходни само су са стране убачени клинови (Е-1719).

Сако са војничким кројем има лепо укројена леђа са по једним уметком с обе
стране. Предњи делови „крила“ се преклапају и закопчавају. Постоји и „крагна“
која прави овалан изрез око врата и на грудима изрез латиничног слова V.
Рукави су укројени и састоје се од већег равног комада и уметка (слика број 39).
Сако је ношен преко јелека (сакои Е-1721 и Е-1716 су израђени двадесетих
година ХХ века).

Кожуси нису изашли из употребе. И даље се носе у хладним данима са
или без рукава, са закопчавањем, као и грудњаци, кожуси који се закопчавају
на једном рамену или испод једне мишице. На слици број 40, преузетој из
каталога „Кожуси у Србији“ приказан је мушки кожух са дугим рукавима из
Пирота, из збирке Етнографског музеја у Београду, са инвентарним бројем
37710, који се носио све до шездесетих година ХХ века. Састоји се од леђног
и два предња дела са једним украсом у виду издуженог листоликог орнамента
на грудима и срцолике апликације на лактовима.

Од 1912. год. у мушку ношњу под утицајем већ поменутог војничког начина
одевања улази у употребу шињел. То је врста капута од модрог или мрког сукна
са дугим рукавима, постављеног крзном. Према кроју подсећа на униформу
железничара и на војнички шињел70. Израђивале су га абаџије (Е-1722).

Осим шињела носио се и „микадо“ који се закопчавао под вратом, са дугим
рукавима. Састојао се из леђних делова и два предња крила која су се
преклапала и копчала. Микадо може бити са (фотографија 13 ИБ-1892) или
без крагне од крзна (фотографија 5 ИБ-1891).

Као обавезан део одеће у зимском периоду су џемпери који су се носили испод
сакоа, микада или шињела. Плеле су их жене од вунене пређе тамнијих боја.
Џемпери су имали округли или V изрез око врата, са или без закопчавања. Жене
су их украшавале разним радовима.

Од хаљетака из претходног периода једино су се у овом периоду задржале кабаница
„опанџак“ и гуња чија се боја прилагођавала боји сукна које је у овом периоду
коришћено.

Што се тиче појаса, он је и даље коришћен у овом периоду, само је краћи и ткан је
у комбинацији памучних нити као основа и нити вунене пређе разних боја као потка.
Овакав појас су користили старији мушкарци, док су млађи своје чакшире опасивали
танким кожним каишевима.

Чобани али и други мушкарци су сами плели рукавице с једном дрвеном иглом од
вунене пређе. Ове рукавице су биле са једним прстом-палцем.

У овом периоду ношене су чарапе од црне вунене пређе дуге до половине листова
или до колена. За свакодневну употребу биле су без украса, док су празничне и
младожењине украшаване уплитањем или везом вунених нити разних боја. У
планинским селима су сточари користили навошта и скорње које су омотавали око
ногу да би се заштитили од хладноће и прљавштине.

За свакодневну употребу су коришћени пресни опанци од свињске или говеђе коже,
а у граду су куповани код опанчара штављени плетени опанци који су још називани
и „шумадијски опанци“ (Е-1845). Гумени опанци улазе у употребу након отварања
фабрике за гумене производе. Млађи људи и младожење уместо опанака све чешће
купују ципеле и чизме.

http://razbibriga.net/attachment.php?attachmentid=4385

Слика бр. 34. Девојачка ћенарна кошуља,
ИБ-Е-918

http://razbibriga.net/attachment.php?attachmentid=4386

Слика бр. 33. Ћенарна кошуља, ИБ-Е-2607