Лекције за пети разред основне школе

Мидић, др Игнатије, епископ пожаревачко-браничевски

ТЕКСТ УЏБЕНИКА ПÐ*АВОСЛАВНОÐ� �� КАТИХИЗИСА
за пети разред основне школе

1. БОГ ЈЕ СТВОÐ*ИО СВЕТ СА ЦИЉЕМ ДА СЕ СЈЕДИНИ СА СИНОМ БОЖЈИМ
ПÐ*ЕКО ЧОВЕКА

Бог је створио свет са циљем да се све што је створено сједини са Сином
Божјим. Кроз то сједињење створена бића би живела вечно. То би се догодило кроз
оваплоћење Сина Божјег. Бог, међутим, није хтео да се сједини са створеним бићима
и на тај начин им да вечно постојање, без њиховог слободног пристанка. Због тога је
на крају стварања створио човека као слободно биће. Зато је рођење Сина Божјег као
човека требало да се догоди на крају историје, а не на почетку јер сједињење
створеног света са Сином Божјим претпостављР°Ð»Ð¾ је и слободни пристанак човека на
то. Бог је и сва остала створена бића повезао са човеком посредством човекове
природе. То је учинио са циљем да сва створена бића кроз човека слободно уђу у
заједницу са Сином Божјим и живе вечно.

Створивши човека по свом обличју, тј. као своју икону, Бог се кроз човека и
открио у природи. Стварањем човека Бог је наговестио оваплоћење свога Сина ради
кога је створио свет. Истовремено, овим догађајем је откривена и Божја замисао да се
све што је створено сједини са Сином Божјим преко човека његовим слободним
пристанком. Почевши од овог разреда, учићемо како се Бог открива у Старом завету
и на који начин припрема род људски за долазак Сина Божјег у свет. Видећемо да је
први човек Адам одбио да да свој пристанак за овај Божји план. Учићемо које су
последице по створена бића настале одбијањем Адама да има заједницу с Богом.
Учићемо шта је то Црква и како је и кад настала прва Црква, као и то како су живели
њени чланови до доласка Божјег на земљу. Најпре је потребно да се подсетимо на
оно што смо у претходним разредима научили на часовима веронауке.

Бог је створио свет и људе са циљем да живе вечно сједињени са Његовим
Сином. Овај циљ може да се оствари преко заједнице Бога и човека, која треба да
буде слободна, како од стране Бога, тако и од стране човека. Бог је, наиме, слободна
личност, а и човек је једино човек ако је слободан. Бог никад човеку не намеће
заједницу силом нити користи силу да човека примора да нешто чини. Чак ни кад је
у питању оно што је за самог човека добро, а то је сједињење с Њим и вечни живот за
човека. Све што човек чини треба да чини слободно. Није, међутим, све што човек
чини добро, нити му је све на корист. Зато и постоји зло у свету. Наш задатак је да на
часовима катихизиса научимо како човек треба да живи да би показао да жели
заједницу с Богом у којој ће бити заиста слободан, тј. да би се спасао од смрти.
Поуздан водич на том путу јесте Свето писмо Новог и Старог завета.

2. ИНИЦИЈАТИВА У СЈЕДИЊЕЊУ БОГА И ЧОВЕКА ПÐ*ИПАДА БОГУ

Свет не може да живи сам, без заједнице с Богом. Зато што је створен ни из
чега. Потребно је било да после стварања Бог узме створену природу и сједини је са
собом. То је требало по Божјој вољи да учини Син Божји помоћу Светог Духа, тј. да
Син Божји постане човек, како би створена природа у њему живела вечно. Зато што
човек, односно створена бића не могу да се сједине с Богом кога не виде и који је
необухватљи� � за њих, ако то Бог не учини.

Читава историја света и човека, о којој нам говори Свето писмо Старог и
Новог завета, подељена је на два периода: на период када Син Божји постаје човек, и
на период кад је човек позван да у заједници са Христом постане син Божји. Син
Божји остварује заједницу са створеним бићима кроз оваплоћење као човек. Ту
заједницу, међутим, Бог није хтео силом да наметне људима. Хтео је да људи то
слободно прихвате. Стварањем човека, кога је даровао слободом, Бог је њему
покорио природу. Без сагласности човека Син Божји није могао да узме ту природу
у себе, тј. да се роди као човек. У противном, уништио би човекову слободу а самим
тим би уништио и човека. Зато Бог и припрема људе за свој долазак у свет: почиње
од момента кад је Бог створио човека по своме лику и подобију, кроз давање прве
заповести човеку Адаму, па све до припреме Богородице да роди Господа Исуса
Христа. Он то чини поступно, у зависности од узрастања човека и његове свести и
слободе. Та слобода се односи на то да човек спозна да је смртно биће и да не може
да постоји без заједнице с Богом и да слободно прихвати ту заједницу. Иако једино
човек зна колико је смрт страшна, ни он нема увек свест о томе да не може сам, без
заједнице с Богом, да превазиђе смрт. Посебно кад је млад. А први човек Адам је
створен као мало дете. Та свест долази са узрастањем човека и стицањем животног
искуства. Болести и опасности које проживи, често учине да човек увиди своју
угроженост смрћу и немогућност да се од ње спасе сам, без Божје помоћи. У свим
тим ситуацијама, међутим, ипак кључна остаје човекова слобода. Од човекове
слободе зависи да ли ће своје постојање утемељити на јединству с Богом или неће.
У свом откривењу човеку, желећи да спасе човека од смрти, Бог апсолутно
поштује човекову слободу јер слобода чини човека човеком. Без слободе, човек се не
би разликовао од животиње. Зато је Бог откривао и остваривао свој план о свету на
начин прихватљив за човека и уз слободан човеков пристанак.

Будући да Бог све чини кроз човека и уз његову апсолутну слободу,
откривење Божје и његова делатност у историји изгледају као да потичу од људи, а
не од Бога. Чак и Господа Исуса Христа Сина Божјег многи су сматрали за обичног
човека, а не и за Бога, зато што је он и прави човек. Но ми познајемо откривење
Божје и делатност Божју, иако се он открива преко људи. На основу њиховог
посебног начина постојања. Пре свега, на основу тога што они свој живот утемељују
на заједници с Богом, што имају љубав према другим људима и према природи. Бог
се најпотпуније открио свету кроз оваплоћење његовог Сина Исуса Христа и кроз
Цркву.

3. СИЛАЗАК БОГА У СВЕТ КÐ*ОЗ Ð*ОЂЕЊЕ Ð¥Ð*ИСТОВО КАО ПОТВÐ*ДА
ПÐ*ВОБИТНОГ ПЛАНА БОЖЈЕГ О СВЕТУ И УЛОГА ЧОВЕКА У ОВОМ
ДОГАЂАЈУ

Бог се открива на земљи кроз оваплоћење Сина који је постао човек, Исус
Христос. Син Божји се родио као човек од Духа Светог и Богородице Дјеве. На тај
начин је испуњено оно што је Бог најавио створивши свет и човека као своју икону.
Појавом Христа показало се оно што је Бог припремао створеним бићима и човеку, а
то је да створена природа превазиђе смрт кроз силазак Сина Божјег у свет, а човек да
постане син Божји, Христос, кроз заједницу с Њим. То се показало кроз васкрсење
Христово из мртвих које је почетак општег васкрсења свих људи и Цркве као
заједнице многих људи са васкрслим Христом.

Богородица Марија је слободно пристала да роди Христа. Тиме је она
показала да сједињење створене природе с Богом, тј. рођење Сина Божјег као човека,
зависи и од слободе човека. Сједињење осталих људи и природе са Сином Божјим
почиње да се остварује после васкрсења Христовог из мртвих. Ово сједињење такође
треба да буде слободно. Зато нашем јединству са Христом претходи силазак Светог
Духа у свет. Сједињујући нас са Христом, Дух Свети оснива Цркву као заједницу
људи и природе са васкрслим Исусом Христом.

Црква има за свога начелника Сина Божјег Исуса Христа. Христос је личност
на којој је утемељена Црква. Сви људи су сједињени с њим као његово тело којим он
управља, слично нашем телу којим управља наша личност. Црква стога има посебан
начин живота који је разликује од других заједница. Она је у јединству с Богом Оцем
и на његовој љубави темељи своје постојање. Тај посебан начин живота огледа се, пре
свега, у Литургији. Литургија је заједница слободе људи с Богом Оцем у Христу и
заједница човека с другим човеком у којој учествује и природа. Људи и природа у
Литургији постају Тело Христово делатношћу Светог Духа и на овај начин улазе у
вечно постојање. Литургију као Тело Христово треба схватити тако што су многи
људи и природа сједињени с Христом као многи удови једног људског тела, док је
личност тога тела личност Сина Божјег. Истовремено, Син Божји се открива кроз
Цркву и као Црква, или тачније кроз Литургију и као Литургија. Литургијска
заједница је Тело Христово а Христос без тела не постоји, као што ни човек као
личност не постоји без тела. Циљ катихизиса јесте да научимо шта је Црква, тј.
Литургија и да постанемо њени чланови. На тај начин ми постајемо сједињени са
Христом и чланови Божјег Царства и Бог нас ослобађа од смрти.

Подсети се и одговори:

- Какав је циљ имао Бог пред собом кад је стварао свет?

- Објасни на који начин је Бог то открио.

- Зашто је Бог на крају стварања створио човека по своме лику?

- Како је Бог поделио историју?

- Шта се догодило у историји доласком Христовим?

- Шта је Црква? Ко је глава Цркве?

- Објасни шта значи то, да је Црква Тело Христово.

- Зашто људи треба да постану чланови Цркве?

4. ЕВХАÐ*ИСТИЈСК О САБÐ*АЊЕ ЈЕ ИКОНА ЦАÐ*СТВА БОЖЈЕГ

Већ смо рекли да је Бог створио многа бића са циљем да се сва сједине са
Сином Божјим и да постане Царство Божје. Цар тог царства је Син Божји који је
постао човек. Први човек Адам је био икона Исуса Христа, тј. Бог је стварањем
Адама најавио будуће оваплоћење Сина Божјег. Та најава се остварила у Новом
завету када је Син Божји постао човек као и ми, Исус Христос. Син Божји је својим
оваплоћењем сјединио у себи целокупну створену природу.

Царство Божје као циљ због кога је Бог створио свет је најављено, као што ћемо
видети, у Старом завету а открило се потпуније у Новом завету када се Син Божји
родио као човек Исус Христос. Када се Христос родио дошли су мудраци са Истока и
поклонили му се као цару. Исус Христос је, дакле, цар, али Царства Божјег, а не
царства земаљског. У догађају рођења Сина Божјег као човека сва створена природа
је сједињена с Богом. Сва створена природа се налази у Христу и сједињена је с
Богом зато што је он кроз рођење узео људску природу и постао човек као и ми. Јер
човекова природа је целокупна створена природа у малом.

Други елеменат Царства Божјег јесте заједница свих људи с Богом у Христу,
без обзира на то шта су ти други људи у односу на пол, расу, националност и узраст.
Зато што су сви људи створени да буду у Царству Божјем, тј. да буду у заједници са
Христом. Наравно, ако то и сами желе. Будући да је Исус Христос и Син Божји, Бог
је, дакле, постао глава свих људи, тј. постао је Цар једног великог царства и све што
постоји кроз Христа је у јединству с Богом. Овим се испунило оно што је Бог најавио
на почетку стварањем човека Адама као иконе Божје, као и током историје коју нам
описује Св. Писмо Старог Завета. Ð*ођењем Христовим дошло је на земљу Царство
Божје, јер је дошао цар тога царства Исус Христос. Људи који признају Исуса Христа
за Сина Божјег и спаситеља од смрти почињу да се уједињују око њега посредством
Светог Духа. На тај начин је Господ основао Новозаветну Цркву као икону и почетак
будућег Царства Божјег.

После свога страдања, васкрсења и вазнесења на небо Христос је послао Светог
Духа у свет преко својих апостола да сједињује све људе, који то желе, с Њим. Све док
Христос поново не дође. Христос је после свога вазнесења на небо и даље остао на
земљи, али у ,,другачијем облику,, у личности апостола, тј. епископа и сабраног око
њих народа, тј. у Евхаристији. Зато је Евхаристија, по свом начину постојања,
Царство Божје на земљи и у њој присуствује Исус Христос, само у другом облику. И
то због тога да би ми били слободни у односу на сједињење с Њим. Јер да је Христос
после свога васкрсења остао с нама у свој сили и слави, тј. као онај који је моћан и
бесмртан, ко би могао да одрекне да он није Бог? Но такво признавање Христа за
Бога и нашег спаситеља било би принудно за нас, из страха, а не из наше слободе. То
Христос није желео, и зато се вазнео од нас на небо, а оставио нам је себе у лицу
епископа и око њега скупљене људе на Евхаристији. На крају историје Христос ће
поново доћи онакав какав је био и приликом вазнесења на небо и тада ће бити крај
историје. Они који су остварили заједницу с Њим живеће вечно, а они који то нису
хтели остаће вечно у смрти.

Зато се сви наведени елементи Царства Божјег једино срећу у Евхаристији.
Начелник Евхаристије је епископ који је икона васкрслог Исуса Христа који је обучен
као цар. Евхаристија је сабрање људи око епископа као Исуса Христа. Они својим
оделом и односом према началнику Евхаристије показују да је Христос Цар, а да су
они чланови његовог царства. Тачније, Евхаристија показује да је она икона Царства
Божјег. Као што у сваком царству постоје цар и различити чинови и службе, тако и у
Евхаристији као Царству Божјем Христос је Цар док око њега постоје различите
службе: апостоли, епископи, свештеници, ђакони и народ. У њој људи учествују
слободно. Нико не може постати члан евхаристијске заједнице и сјединити се с
Богом ако то не жели слободно. Зато што је слобода та која човека чини човеком и
иконом Божјом. Евхаристија је заједница људи без обзира на пол, расу, узраст,
националност, образовање итд. У Евхаристији Бога називају Оцем сви њени чланови
и сви чланови Евхаристије су деца Божја, Божји синови. Чланове Евхаристије Бог
воли у Христу и зато су и они дужни да воле једни друге. По речима апостола: „У
томе се показа љубав Божја према нама што је Бог Сина својега Јединороднога
послао у свет да живимо Њиме. А кад овако Бог заволе нас и ми смо дужни да
љубимо једни друге“ (1Јн 4, 9-11). У Евхаристији је, такође, присутна и природа.
Људи и природа, сви заједно чине тело Христово, док је Христос глава, личност тога
Тела. Царство Божје ће се у потпуности остварити на крају историје када ће бити
побеђена смрт. Тада ће доћи Исус Христос у сили и слави и васкрснуће све мртве и
сабраће све народе око себе и установиће своје Царство коме неће бити краја.
Описујући Царство Божје, апостол каже: ,,Када дође Син човечији, Христос тада ће се
сабрати сви народи на земљи око њега” (уп. Мт 24). У Царству Божјем ће сви они
који су се слободно сјединили с Христом Бога називати Оцем, јер ће Он свима бити
Отац и сви људи ће постати његови синови. Такође, у Царству Божјем ће бити
присутна и природа. И на крају, у Царству Божјем неће бити смрти. Јер, све што је
Бог створио живеће вечно, ако је у заједници с Њим.


Подсети се и одговори

- Шта је Царство Божје?
- По чему се разликује Царство Божје од царства земаљског?
- На који се начин открива Царство Божје у историји?
- Зашто се Христос вазнео на небо?
- На који начин Христос присуствује на земљи после свога вазнесења на небо?
- Шта ће се десити када Христос поново дође на земљу?

5. КÐ*ШТЕЊЕМ ПОСТАЈЕМО ЧЛАНОВИ ЛИТУÐ*ГИЈСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ И
СТАНОВНИЦИ БУДУЋЕГ БОЖЈЕГ ЦАÐ*СТВА

Да би смо и ми дошли у заједницу с Богом и тако постали бесмртне личности,
потребно је да остваримо заједницу са Христом. Зато што је Господ Исус Христос
пројава Бога у свет. Мимо Христа нико не може остварити заједницу с Богом. Ко не
оствари заједницу с Богом не може живети вечно. То може да учини сваки човек ако
постане члан Литургијске заједнице. На који начин може човек да постане члан
Цркве, тј. Евхаристије, Литургије?

Да би човек постао члан Цркве, потребно је, најпре, да човек то слободно
жели. Са слободом обично иде и вера човека у то да се у Цркви остварује заједница
са самим Богом, а самим тим и вечни живот. Зато што је Евхаристија икона будућег
Царства Божјег које се још није у потпуности остварило. Да би веровао и постао члан
Литургије, човек тражи да има и неке доказе о томе да се у Цркви заиста постиже
ослобођење од смрти. Због тога су хришћани одувек објашњавали своју веру. Тим
објашњењем желели су да убеде друге људе да се учешћем у Литургији, тј. у Цркви
човек и природа ослобађају од смрти.

У том циљу је и у претходним разредима настојано да се покаже то да је
Црква, као посебан начин постојања људи, заиста место спасења од смрти човеку и
природи. Да се Бог сада открива у Цркви и као Црква, док поново не дође у сили и
слави. Будући да је Црква заједница људи с Богом преко Христа који је Син Божји и
човек као и ми, посебан акценат је дат на објашњењу заједнице човека с другим
човеком и шта нам она доноси. Сетимо се само прича које указују на заједницу
човека са другим човеком? Како гледамо на човека кога волимо и како се ми осећамо
кад нас неко воли? Како изгледа природа кад се нађе у заједници двеју личности које
једна другу воле? А како опет када те заједнице љубави нема? Све ово треба да нам
послужи да разумемо Литургију као заједницу Сина Божјег Христа с Богом Оцем и
нас који смо постали део те заједнице. Искуство заједнице с другим човеком, такође
треба да нам послужи да разумемо литургијску заједницу као заједницу многих
људи међу собом. Литургија је икона будућег Царства Божјег. Преко Литургије ћемо
разумети, колико је то сада нама могуће, и будуће Царство Божје кога је Литургија
икона. Шта је, поред вере и објашњења, још потребно човеку да би постао члан
Литургије? Наравно, крштење. Шта је крштење?

Крштење се обавља трикратним погружењем човека у освећену воду у име
Свете Тројице: Оца, Сина и Светог Духа. Кроз крштење новокрштени символично
умире са Христом и васкрсава с Њим за нови живот. Посредством Св. Духа који се
даје кроз миропомазање човек се сједињује са Сином Божјим и постаје и сам Христос,
син Божји. Јер реч ,,Христос,, значи помазаник Духом Светим. Духом Светим човек
остварује заједницу са Сином Божјим и постаје син Бога Оца. Слично оваплоћењу
Сина Божјег када је Син Божји посредством Св. Духа постао човек, Исус Христос.
Кроз крштење и миропомазање новокрштени улази у Литургијску заједницу и
постаје њен члан. Тачније, Дух Свети својом делатношћу сједињује многе људе са
Христом и гради литургијску заједницу која је, иако су многи чланови, један Христос
јер сви се сједињују са једним и истим Христом. На овај начин човек постаје
посредством Св. Духа члан будућег Царства Божјег и син Божји.

Подсети се и одговори

- На који начин човек може да постане члан ЕвхаристијсРºÐµ заједнице?
- С ким се новокрштени сједињује кроз Крштење?
- Која је улога Духа Светог у Крштењу?
- Каквим постају људи кроз сједињење са Христом?
- Коју заједницу гради Дух Свети?
- Кога царства постаје новокрштени члан?

6. ЕВХАÐ*ИСТИЈА КАО НОВИ ЖИВОТ ЉУДИ И ПÐ*ИÐ*ОДЕ

Крштење су св. оци Цркве назвали друго, ново рођење човека, за разлику од
природног рођења. Зато што се човек кроз крштење рађа за нови, вечни живот и
улази у литургијску заједницу. Попут природног рођења којим човек почиње да
живи и то у породичној заједници. С том разликом што се крштење као ново рођење
и литургијски начин живота људи разликују од природног рођења и породичног
начина живота. У крштењу човек се рађа од Духа Светог и Цркве, а не од мужа и од
жене. У природном рођењу човек се рађа без своје воље, тј. нико га не пита да ли
жели да се роди. У крштењу човек се рађа слободно, тј. слободно жели да се крсти и
да постане члан Литургије. Крштењем човек улази у литургијску, а не у породичну
заједницу, у којој остварује заједницу с Богом и постаје члан будућег Царства Божјег
у коме неће бити смрти. Тај нови живот јесте живот у слободи коју човек изражава
кроз заједницу са Господом Исусом Христом, са другим људима који су већ ступили
у заједницу са Христом и са природом. Ð*ечју, кроз крштење члан литургијске
заједнице почиње да живи онако како ће живети у будућем Царству Божјем кад оно
дође у потпуности. То је начин на који ће људи живети у Царству Божјем, зато што
улазак у Литургију значи улазак у Царство Божје. Зато чланови Литургије треба да
живе као да су већ у Царству Божјем.

Улазећи у литургијску заједницу ми улазимо у заједницу с Богом кроз Исуса
Христа. И то кроз заједницу са другим људима. Најпре са епископом, а онда и са
осталим члановима литургијске заједнице. Зато што је Христос Син Божји постао
човек и једино се преко човека открива. Многи у Литургији не виде присуство Бога
зато што не желе да прихвате следеће чињенице: да је Син Божји постао човек и да
се Бог открива једино кроз другог човека у Литургији, као и то да је Литургија икона
Царства Божјег које ће доћи на земљу на крају историје. Они траже Бога мимо људи,
док људе сматрају обичним бићима, грешним и смртним. Такође мисле да се све
завршава смрћу и да неће доћи будуће Царство Божје и васкрсење мртвих. Међутим,
колико год људи одрицали да се Бог пројављује кроз човека, они не престају да то
кроз искуство љубави према другом човеку то изражавају. Јер, кад год заволимо
другог човека, ми у њему гледамо Бога.

Кроз крштење сви чланови Литургије су сједињени са Сином Божјим и
постали су као Христос. У литургијском искуству волети Бога значи волети људе.
Људи су чланови литургијске заједнице и изван Литургије, својим начином живота.
То значи: кроз љубав према другим људима, без обзира на пол, узраст, расу,
националност, лепоту; кроз љубав и према непријатељима; кроз бригу за другог
човека и за природу итд. На овај начин ми волимо Бога и остајемо у заједници с
Њим и после Литургије.

Други елеменат који карактерише живот чланова Цркве јесте опраштање
грехова другим људима. Бог је свима нама опростио грехе тиме што је постао човек и
поистоветио се са нама. Јер грех је смрт, а Христос нас је ослободио смрти
сјединивши се са нама. Тиме нас је Бог учинио грађанима будућег свог Царства и
зато ће сви људи у Царству Божјем бити безгрешни – бесмртни. Зато и ми треба да
опраштамо грехе једни другима. Јер смо сви сједињени са Христом. Не треба на људе
да гледамо кроз то што су нама или неком другом човеку учинили нешто лоше. Ако
су чланови Литургије, они су као без греха, јер су сједињени с Богом и ослобођени су
смрти, што ће се показати у будућем Царству Божјем. И на друге људе, који још увек
нису чланови Литургије, треба такође да гледамо као да су најбољи, као да нас воле,
јер су и они иконе Христа и могу сваког часа да постану чланови Литургије -
Царства Божјег. Зато што и њих Бог позива и очекује да то буду. Оваквим начином
живота, литургијским и у Литургији, хришћани пројављују на земљи Царство Божје.


Размисли и одговори

- Шта је потребно да човек постане члан Цркве?
- Шта се збива са човеком приликом Крштења?
- Поставши чланом Цркве, у које Царство улазимо?
- Шта је Литургија?
- Зашто треба да волимо све људе?
- У чему је разлика између литургијске заједнице и породице?

7. СВЕТИТЕЉИ НАМ ПОКАЗУЈУ КАКО ТÐ*ЕБА Ð¥Ð*ИШЋАНИ ДА ЖИВЕ

Светитељи су људи који су живели литургијски. Они су живели у свету као
што ће живети у будућем Царству Божјем. Тачније, узор њиховом животу је било
будуће Царство Божје. Зато су они светитељи, свети људи. Да бисмо показали на који
су начин светитељи живели, узећемо за пример живот нашег Светог Саве, кога сви
познајемо.

Свети Сава је био син великог жупана Стефана Немање. Ð*одио се, дакле, на
царском двору као будући цар. Крштењем се и он сјединио са Сином Божјим и
постао је члан Цркве. Као седамнаестог� �¾Ð´Ð¸ÑˆÑšÐ°Ðº, из љубави према Богу, напустио је
свој царски дом и отишао у манастир. Напустио је породичну заједницу и отишао да
буде члан монашке, литургијске заједнице. Тиме је он показао да је уласком у
Литургијску заједницу кроз крштење постао син Божји по благодати Св. Духа и члан
будућег Божјег Царства. Свога оца по природи заменио је Богом Оцем. Бог Отац му
је постао најдражи отац, у кога се Сава уздао и коме је служио. Поред своје браће по
крви, он је пригрлио и заволео као своју браћу друге људе, који су му у том тренутку
били далеки, јер нису били из његовог рода. Њима је служио и помагао им у свим
њиховим животним потребама, не штедећи своју снагу. Зато што је био убеђен да су
сви који су крштени и као чланови Литургијске заједнице већ постали синови Божји
и становници будућег Царства Божјег, као и он, а тиме и браћа међу собом. Служећи
њима, Сава је служио самом Господу Христу.

Свакодневне манастирске послове и бриге остављао је када је требало да се
иде на Литургију. У Литургији се Сава Немањић, као и браћа са којима је живео у
манастиру, сусретао са самим Христом, а преко њега са Богом Оцем кога је толико
волео. Ту је он предокушао то вечно заједништво са Господом, које ће доживети у
Царству Божјем када оно дође. И то због тога што је веровао да једино Господ Исус
Христос, зато што је Бог и зато што се у Литургији сједињује са људима, може
ослободити човека од смрти и дати му вечни живот. У то, литургијско заједништво
са Господом, Свети Сава је позивао и своје родитеље по крви, браћу и сестре и све
људе из свога рода. Позивао их је да, ако желе вечно да живе, оставе своје
свакодневне светске бриге и да се Литургијски сједине с Господом Христом. Сава је
мудро схватио да је највећи проблем за човека смрт и да човек све чини да би се ње
ослободио и да би живео вечно. Међутим, постоји само један начин на који се то
може остварити, а то је заједница са Господом Исусом Христом у Литургији.

Свети Сава је тако живео на земљи као да је већ у Царству Божјем. Зато је волео
све људе, јер их је гледао тако као да су и они већ у Царству Божјем и у заједници с
његовим Господом Христом кога је највише волео. Знао је и то да Христос воли
сваког човека као што њега воли.

Сава се и према природи односио као према милим делима Божјим која су
створена за вечност. За њега су дрвеће и цвеће били као божански осмејак којим се
Господ љупко и радосно осмехивао њему и свим људима. Животиње су биле
створења Божја, која је такође Бог волео, а која су дата човеку да се он о њима брине.
Свети Сава, као и други свети људи, управо су мислили да су они ти људи којима је
Бог поверио на чување читав свет. Зато су се бринули за сваког човека, за сваку
биљку и животињу док не дође Господ када ће све њему предати на вечно чување. И
било им је жао кад год су видели да неко од људи страда и пати. Зато су плакали за
сваким и свакоме су хтели да помогну, да му бар муку ублаже, ако нису могли да га
од тога спасу, зато што једино Господ може ослободити мука човека и природу. То
ће Он и учинити у последњи дан, када поново дође на земљу, у шта је Свети Сава
чврсто веровао.

Оваквим начином живота, Свети Сава и други свети људи, живели су на
земљи као да су већ у Ð*ају, у Царству Божјем. Упркос тешкоћама које су
доживљавали од људи који нису веровали у Господа и долазак његовог будућег
Царства.


Подсети се и одговори

- На који начин треба да живе људи да би били хришћани?
- Ко нам то показује?
- Ко су светитељи?
- Ко је Свети Сава Немањић?
- Како је живео Свети Сава?

ПÐ*ИПÐ*ЕМА Ð*ОДА ЉУДСКОГ ЗА ОВАПЛОЋЕЊЕ СИНА БОЖЈЕГ
КАО ЧОВЕКА

8. ЧОВЕК ЈЕ СТВОÐ*ЕН СЛОБОДНИМ КАКО БИ СЛОБОДНО СВУ ПÐ*ИÐ*ОДУ
ПÐ*ИВЕО БОГУ

А створи Господ Бог човека од праха земаљског , и дуну му у нос дух животни;
и поста човек душа жива. И насади Господ Бог врт у Едему на истоку; и онде
намести човека кога створи. И учини Господ Бог те никоше из земље свакојака
дрвета лепа за гледање и добра за јело и дрво од живота усред врта и дрво од знања
добра и зла... И узевши Господ Бог човека намести га у врту Едемском, да га ради и
да га чува. И запрети Господ Бог човеку говорећи: једи слободно од сваког дрвета у
врту. Али са дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с
њега, умрећеш. (1Мој 2,7-17) Бог је створио човека по својој икони и подобију. То је
указивало на то да га је створио слободним да буде у заједници са Сином Божјим,
што се касније и остварило у Исусу Христу и његовој Цркви. Заједница између Бога
и човека би се остварила када би Бог сишао у свет и сјединио се са човеком. Јер сам
човек, пре него да сиђе Бог у природу и сједини се с њим, не би могао да се сједини с
Богом и победи смрт. Бог, међутим, није хтео без слободног пристанка човека да
сиђе у свет. Јер силазак Бога у свет значио је сједињење са човеком. Зато је и човек
требао да покаже своју слободну вољу да се роди Син Божји као човек. Да човек
слободно жели заједницу с Богом, то би човек показао кроз љубав према Богу.

Са циљем да припреми човека за сједињење са Његовим Сином, Бог је човеку
Адаму дао и прву заповест. Према тој заповести, Адам није требало да једе плодове
дрвета познања добра и зла. Заповест није имала за циљ да ограничи и укине, него
да покрене човекову слободу, тј. да покрене човека да бира између тога да оствари
заједницу с Богом, или да остане сам. Јер, Бог је желео да се човек сједини са
Његовим Сином. Међутим, Бог није хтео да човек буде у заједници с Њим мимо
човекове слободе. Зато му је дао заповест да би проверио да ли човек заиста жели да
се заједница са Сином и оствари. Бог је преко заповести хтео да провери да ли човек
слободно жели да Син Божји сиђе и сједини се с њим. Слично томе као кад ми
некога волимо и желимо да проверимо да ли и он нас воли па тражимо од њега да
нешто учини за нас. Поштујући Божју заповест, човек би слободно пристао на Божји
план о њему и природи.

Испуњавајући Божју заповест, тј. не опредељујућ� � се да остане сам, човек би се
определио за Бога и за заједницу с Њим. Тиме би показао да и он воли Бога и жели
да се оствари Божји план, Божја жеља о њему и о творевини. Тај план се састојао у
томе да човек у заједници с Богом избегне смрт која је била неминовна ако би човек
остао сам и не би се сјединио с Богом. Дакле, да би човек, а преко њега и сва остала
природа, постојао вечно, требало је да своју слободу изрази тако што ће испунити
Божју вољу, чиме би показао да и он воли Бога и да жели да се заједница са Његовим
Сином и оствари.


Подсети се и одговори

- Зашто је Бог дао заповест првом човеку?
- Шта нам показује заповест Божја у односу на човека? Да човек није био
слободан у својој делатности, да ли би заповест имала смисла?
- Шта је човек требало да учини да би се остварио Божји план о творевини ?

9. ЧОВЕК ЈЕ СТВОРЕН КАО ИКОНА ХРИСТА И КАО СВЕШТЕНИК У ПРИРОДИ

Потом рече Бог: да начинимо човека по своме обличју, као што смо ми, који ће бити
господар од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи. И
створи Бог човека по обличју своме, по обличју Божјем створи га, мушко и женско створи
их. И благослови их Бог и рече им: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте
њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се
миче по земљи. И још рече Бог: ево дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва
дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну... Тада погледа Бог све што је створио и
гле, добро беше веома. И би вече и би јутро дан шести. И узевши Господ Бог човека и
намести га у врту Едемском, да га ради и да га чува. И запрети Господ Бог човеку
говорећи:једи слободно од сваког дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не
једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш (1Мој 1, 26–2, 17).

Први човек је требао да живи на исти начин, на који је живео Господ Исус
Христос: да верује Богу Оцу да ће на земљу доћи Његово Царство и да тражи да се
оствари Божја воља о свету. То нам је Исус Христос показао и кад је рекао својим
ученицима како треба да се моле Богу (То је молитва: Оче наш...). Тај начин живота
би показао да и човек жели да буде у заједници с Богом и да дође Царство Божје на
земљи.

Човек има задатак да и природу приведе Богу, а не само да се он сједини с
Богом. Целокупна природа је Божји дар човеку, јер је Бог створио природу и даровао
је човеку да он управља њом. Створивши на крају човека као икону Божју, тј. као
слободног Бог је човека Адама поставио да буде управитељ, господар свих створења
и да сво биље и њихова семена користи за храну. То не значи, међутим, да је Бог дао
човеку слободу да уништава природу по својој вољи. Бог је човеку дао слободу да се
брине о природи као о својој док Он не сиђе и сједини сву природу са собом кроз
своје оваплоћење. Јер, све што је створио Бог, створио је да вечно живи, тако што ће
се сјединити са Сином Божјим. Наравно уз пристанак човека кроз кога би се сва бића
сјединила са Сином. Желећи да се то оствари, Бог је од самог почетка на човека
Адама гледао кроз будуће јединство са његовим Сином. Гледао га је као свога Сина,
Христа, као да се човек већ сјединио са Христом, иако је то тек требало да се догоди.

Кроз њега је гледао и све оно што је створио. Кроз Христа, односно у Сину који ће
постати човек, Бог је гледао целокупну створену природу и зато је она за њега била
веома добра. Тачније, Бог је, имајући у виду оваплоћење свога Сина и заједницу
љубави свога Сина са човеком, гледао на човека и на природу од самог почетка кроз
свога Сина и зато их је видео као вечна бића. Зато је и рекао Бог о творевини да је
она “веома добра” (1Мој 1, 31). Бог је сву природу поверио човеку као свом Сину, да
он господари њоме, док се не оствари заједница Сина Божјег и човека. Ту заједницу с
Богом и први човек Адам је требало да жели како би се остварила замисао Божја о
творевини. Та замисао је била да творевина у заједници са Сином Божјим који ће
постати човек вечно живи.

Власт човека над природом треба схватити као бригу човекову о њој и као
привођење природе Богу. Да би природа могла да оствари вечни живот, потребно је
било да кроз човека буде у јединству с Богом. Управо онако како с природом
поступа човек у Евхаристији. Човек је створен као свештеник у природи, а свет око
њега као једна велика литургијска заједница.

Подсети се и одговори

- Шта је Бог поверио човеку кад га је створио?
- Зашто природа у свом постојању зависи од човека?
- Како човек треба да живи да би испунио оно што му је Бог поверио?
- Ко нам говори о томе шта је Бог дао као дужност човеку и где се то најбоље
види?

10. ЕВХАРИСТИЈСКО ВИЂЕЊЕ ОДНОСА ЧОВЕКА ПРЕМА ПРИРОДИ

Пре него да Син Божји сиђе у свет и сједини се са човеком Бог је дао човеку
задатак да сву створену природу сједини са собом и принесе је Богу. Јер Бог је и
природу, а не само човека хтео да уведе у заједницу са собом и учини да вечно
постоје. Шта је конкретно човек требао да чини у односу на природу? Пошто је Св.
Литургија икона Царства Божјег које је Бог замислио да се оствари кад је створио
свет и човека, она нам је и једино мерило како је први човек Адам требао да живи у
односу на природу. Шта нам Литургија говори о дужности човека у односу на
природу?

Учествујући у Литургији човек остварује заједницу са Богом и са другим
људима кроз Христа и у Христу. На Литургију човек не долази празних руку. Поред
свога присуства где се показује да у вечни живот, у Царство Божје, улази човек и да је
то Царство заједница многих људи, човек доноси са собом различите дарове
природе: хлеб, воду, вино, уље, као и различите друге плодове. Без ових плодова не
може бити Литургије. На шта нас упућује ова литургијска радња, тј. зашто човек
треба да на Литургију донесе дарове природе?

Приносећи на Литургији дарове природе Богу, епископ (свештеник) говори:
Твоје (дарове) од твојих (дарова) Теби приносећи због свега и за све. Затим додаје:
„Још Ти приносимо ову словесну и бескрвну службу, и молимо Те, и призивамо, и
преклињемо: ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене Дарове и
учини овај хлеб часним Телом Христа Твога. А то што је у Чаши овој часном крвљу
Христа Твога. Да ове свете Тајне буду онима који се причешћују на отпуштење
грехова, на заједницу Духа Твога Светога, на испуњење Царства небескога“
(Литургија светог Јована Златоустог, Молитва призива).

Уношење дарова у Литургију указује на то да је човек створен са циљем да
читаву природу сједини с Богом, тј. да је принесе Богу. Створена природа је по себи
смртна и само у заједници с Богом може живети вечно. Сама природа не може да
оствари заједницу с Богом. То може да учини једино преко човека. Будући да је Бог
створио природу и даровао је човеку, поред Бога и човек је постао господар
природе. Приносећи природу Богу, човек приноси Богу његове, Божје дарове, а не
своје. Ово човек може да учини али не мора. Јер је човек слободан. Ако је принесе
Богу природа ће живети, ако не, неће.

Природа која се уноси у Литургију приноси се Богу на тај начин што се на њу
призива благодат Светог Духа. То призивање Светог Духа на људе и на природу,
кроз молитву призива (епиклезе), показује да ће само силаском Сина Божјег у свет
природа вечно живети. Јер, Дух је тај који оживљава све чега се дотакне на тај начин
што га сједињује с Христом, с Богом. Дакле, природа се не уноси у Литургију да би
била изгубљена, већ да би се сјединила са Христом и постала тело Христово и
постојала вечно.

Поред овога, у Литургији се кроз разне молитве молимо: за изобиље плодова
земаљских, за благорастворење ваздуха, за тихе кише земљи ради плодности итд. То
показује да се човек брине за природу у циљу да и она постане део Царства Божјег.
На овај начин, тј. литургијски,“испуњава” се или остварује Царство Божје.
Литургијска пракса се пренела код хришћана и изван Литургије. Хришћани
освећују, тј. призивају благодат Светог Духа на поља, винограде, стоку, као и на
свако дело људско, а све у истом циљу: да Бог Отац Духом Светим све присаједини
Сину и тако учини да вечно постоји. Да свет постане Царство Божје.

Литургијска пракса указује на то да је Бог створио природу да она вечно живи,
тј. да буде учесник будућег Царства Божјег. Постаће то преко човека који се брине за
природу на тај начин што је уноси у заједницу с Богом у Христу и преко Христа. Јер,
природа по себи нема слободе да одлучи да ли ће у заједницу с Господом или неће,
будући да је за то потребан слободан пристанак. Зато она зависи од човека као
слободног бића које треба да је сједини с Богом. По речима апостола Павла: “Сва
твар уздише и стење чекајући да се јаве синови Божји који ће је ослободити ропства
распадљивости” (Рим 8, 22–23).

Литургија нам, дакле, показује да је служба човека у односу на природу
свештеничка, тј. човек је позван од Бога да буде свештеник природе, да се брине за
њу и да је сједињује с Богом у Христу. Посматрано из Литургије однос човека према
природи треба да буде такав да човек буде свештеник у природи. То значи да човек
треба да се брине за природу и да је приноси Богу како би природа постала Тело
Христово и живела вечно.
Ако упоредимо Литургију и опис стварања првог човека Адама и његову
службу коју му је Бог даровао у односу на свет, видећемо невероватне сличности. У
Литургији човек приноси дарове природе и даје их у руке епископу као Христу да
их Христос принесе Богу Оцу. На овај начин човек је посредник између природе и
Бога у њиховом сједињењу. Први човек Адам је имао задатак да принесе читав свет
Сину Божјем. Син Божји би прихватио природу коју приноси човек тако што би
сишао и постао човек Христос. На овај начин би се сва створена бића сјединила с
Богом Оцем кроз Христа посредством Светог Духа. Сва бића предвођена човеком
који би их привео Христу, а овај Богу Оцу, чинила би једну велику Космичку
Литургију, као што је и Литургија читав свет у малом.


Подсети се и одговори

- Зашто човек на Литургију доноси и дарове природе?
- Коме човек предаје те дарове?
- Шта нам казује света Литургија о природи и разлозима због којих је она
створена?
- Објасни због чега хришћани сматрају да је грех необрађивање земље и
нестарање за природу.
- Какву је службу Бог дао човеку у односу на природу?
- Зашто призивамо Духа Светог да дође у свет? Шта Дух чини? С ким Он нас и
природу сједињује?
- Објасни шта значи бити свештеник у природи и на који начин се то изражава
код људи хришћана.

11. ЧОВЕКОВ ПАД И ПОЈАВА СМРТИ У СТВОРЕНОМ СВЕТУ

Али змија беше лукава па рече жени: је ли истина да је Бог казао да не једете са
свакога дрвета у врту? А жена рече змији: ми једемо рода од свакога дрвета у врту. Само
рода с оног дрвета усред врта, казао је Бог не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија
рече жени: нећете ви умрети, него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега
отворити очи па ћете постати као богови и знати шта је добро а шта зло. И жена видећи
да је род на дрвету добар..., и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода с њега и окуси па
даде мужу своме те и он окуси. Тада им се отворише очи и видеше да су голи (1Мој 2, 9 – 3,
7).

Десило се, међутим, да је човек одбацио заједницу с Богом. Хтео је да он сам
буде бог. Заповест коју је дао Бог Адаму да би он, испуњавајући је, показао да жели
заједницу с Богом, искористила је змија, односно Ева. Она је навела човека Адама да
прекрши заповест Божју обећавши му да ће он сам, без силаска Бога у свет и
сједињења с њим, постати Бог. Уместо да постане Бог човек Адам је постао смртно
биће. На то указују речи: ,,Тада им се отворише очи и видеше да су голи,,. Уместо да им
се отворе очи и да виде да су постали богови, како им је змија обећала, они су видели
да су сами за себе смртна и ништавна бића.

Ово се могло десити због тога што је човек био слободан да бира: хоће ли
заједницу с Богом или неће. У том избору човек је одбацио Бога. Зато што је Бог био
друга личност у односу на човека, чије постојање није зависило од слободе човека.
Јер човек као слободно биће жели да све зависи од њега и прихвата и воли само оно
што је његово. Зато људи често одбацују друге људе, зато што их они нису родили, а
воле само оне које су они родили.

Адамов избор је био погрешан и последица тога избора јесте да су човек и
природа остали смртни. Бог је једини бесмртан и човек једино у заједници с Богом
може бити такође бесмртан. Тачније, човек је својим падом оделио и себе и
целокупну природу од Бога као од јединог извора живота, и зато је (п)остао смртан.
Тачније, остао је смртан зато што му је природа била потенцијално смртна од самог
почетка. Да је желео заједницу с Богом Бог би сишао и сјединио би се са Адамом и
човек не би умро.

Подсети се и одговори

- Шта је човек Адам учинио?
- Зашто је човек одбацио Бога?
- Шта се потом десило?
- Зашто су човек и природа остали смртни?

ЉУДСКИ НАПОРИ ЗА ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ СМРТИ

12. НОВИ ПОЧЕТАК ПОСТОЈАЊА ЉУДИ КРОЗ ПРИРОДНО РАЂАЊЕ

И Господ Бог изагна човека из врта Едемскога да ради земљу, од које би узет. И
изагнавши човека постави пред вртом Едемским херувима, с пламеним мачем, да чува пут
ка дрвету од живота. После тога Адам позна Еву жену своју, а она затрудне и роди Каина, и
рече:добих човека од Господа (1Мој 3, 23 – 4,1).

После прекида заједнице с Богом, први човек је изгнан из Раја и почео је да
ради земљу и да рађа децу. Човек је мислио да ће на тај начин победити смрт и
живети вечно: кроз обезбеђење природних богатстава, кроз јело и кроз своју децу
коју је рађао. Десило се, међутим, супротно. Нити је Адам на овај начин постао
бесмртан, јер природа којом се хранио изазивала је у њему смрт јер је и сама била
смртна, нити је син који му се родио био исти он и био бесмртан. Каин је други
човек, није Адам, и био је смртан, а не бесмртан. Смрт је последица створености
природе, зато што је природа створена ни из чега и не може се победити на овај
начин, јелом и рађањем деце. Тај Адамов покушај да постане бесмртан преко
природе, био је промашај. Први човек је то открио касније, након што је и сам
окусио реалност смрти, кроз смрт свога сина Авеља. Одбијајући заједницу с Богом,
човек и сва природа су остали смртни.

Бог, дакле, није казнио човека смрћу због његове непослушности, већ се човек
сам окренуо од Бога тражећи у природи извор своје бесмртности и на тај начин је
постао смртан. Није је нашао зато што је Бог једини бесмртан, док су и он и природа
смртни, јер су створени ни из чега. Другим речима, човек је сам, после греха, открио
да су смртни и он и читава природа која га окружује и да мимо заједнице с Богом не
може имати живота, на шта га је Бог на почетку упозорио. Зато се Адам покајао због
онога што је урадио.