Лекције за трећи и четврти разред средњих школа

Мидић, др Игнатије, епископ пожаревачко-браничевски

ТЕКСТ УЏБЕНИКА ПÐ*АВОСЛАВНОÐ� �� КАТИХИЗИСА
за трећи и четврти разред средњих школа

1. ТАЈНА Ð¥Ð*ИСТОВА
ЈЕДИНСТВО БОГА И СТВОÐ*ЕНЕ ПÐ*ИÐ*ОДЕ Ð*АДИ ЊЕНОГ БЕСМÐ*ТНОГ ПОСТОЈАЊА
КАО ЦИЉ ЗБОГ КОГА ЈЕ БОГ СТВОÐ*ИО СВЕТ

Бог Отац, са Сином и Светим Духом, створио је свет из љубави, слободно.
Будући да свет раније није постојао ни у каквој форми, Бог га је створио из небића
својом слободном вољом. Свет, дакле, није створен из неке претпостоје� ��е природе,
нити из Божанске, или било које друге. Створен је из небића. Да је Бог створио свет
из неке претпостоје� ��е вечне природе, онда он не би био по својој природи створен.
Свет би био вечан по природи. Стари јелински философи такође су говорили о
стварању света, на следећи начин: свет је створен из претпостоје� ��е вечне природе,
односно пре него што је створен, свет је постојао у једном праоблику, прасуштини,
коју је Бог обликовао у конкретна бића, у конкретне форме, на основу вечних идеја.
Хришћани се нису слагали са тим мишљењем зато што у том случају Бог не би био
један и апсолутно слободан, већ би му сапостојала вечна природа која је различита
од њега, односно Бог не би био апсолутни творац.

Стварање света ни из чега, Божијом вољом, подразумева и чињеницу да је свет
могао и да не постоји. Свет постоји, међутим, зато што је Бог хтео да он постоји. Да га
Бог није створио, свет, дакле, не би ни постојао, што значи да је створен Божијом
вољом из небића.

Последице стварања природе из небића јесу њена трулежност и смртност.
Створена природа је смртна зато што је створена из небића, тј. природа створених
бића је по себи некадашње ништавило (Св. Атанасије Велики). Без обзира чак и на то
што га је Бог створио, свет је по себи смртан, зато што је по природи створен из
небића. То се често не увиђа и погрешно закључује да је Бог, пошто је свемогућ,
створио и свет вечним, бесмртним по природи. Да је тако, свет би био један други
бог, створени бог, за разлику од нествореног Бога. То би значило да је Бог створио
једног другог бога поред себе, створеног бога, што је, разуме се, нелогично и
немогуће. Бог је вечан, бесмртан, зато што је нестворен, док је свет пролазан, смртан,
зато што је створен из небића. Све што постоји припада тим двема реалностима:
нестворено и створено.

Нестворено је оно што је вечно и што нема постојање од другог, већ постоји по
себи, жели само да постоји и постоји. Створено је оно што своје биће дугује оном који
га је створио, односно створено је оно што постоји зато што други жели да оно
постоји. Бог је нестворен, док је све друго створено од Бога и постоји захваљујући
Божијој вољи.

Зашто је Бог створио свет? Одговор на ово питање је исто толико важан као и
одговор на питање како је Бог створио свет. Јер, за разлику од старих јелинских
философа који су доводили у везу Божије постојање са постојањем света, хришћани
верују да Бог постоји независно од света и да нема потребе за светом да би постојао.
Бог је створио свет слободно, из љубави, а не из потребе. Хтео је да постоји једно
биће различито од њега које ће учествовати у Божијем вечном бићу. И то је једини
разлог зашто је Бог створио свет.

Међутим, ако Бог нема потребе за светом да би сам постојао, то није случај и са
светом. Свет не може да постоји сам, без заједнице с Богом. Будући да је Бог створио
свет из небића, свет по себи, тј. целокупна створена природа, не може никако
постојати сама за себе, одвојена од Бога, посебно не може постојати вечно. Свет
постоји и једино може постојати захваљујући Божијој вољи, а не захваљујући својој
природи. Ако се створена бића поуздају у своју природу, да ће на основу ње живети
вечно, неће се испунити њихова ишчекивања. Сва бића умиру зато што им је
природа таква, смртна. А она је смртна зато што је створена ни из чега. Мењајући
облике, природа ствара утисак да се обнавља, а она у ствари стари, умире, и због
тога може и престати да постоји.
Бог, међутим, није створио природу ни из чега да би је потом пустио да се она
врати у небиће. Створио ју је да постане бесмртна и да постоји вечно. То произлази
као закључак из чињенице да је Бог створио свет из љубави, својом вољом. Но, како
ово треба разумети?
Створити нешто слободно, из љубави, значи желети да то постоји. Свет не
постоји сам за себе, мимо Божије воље, нити је ико други створио свет и наметнуо га
Богу. Постојање света је израз Божије воље. Да је свет по свом постојању наметнут
Богу, онда би Бог могао и да не жели да он постоји. Будући да је свет плод Божије
воље, љубави, Бог жели да свет постоји вечно.
Ако Бог није уметнуо у природу света божанску моћ, да она сама по себи
постоји вечно, разложно је запитати се на који начин створена природа може да
постоји вечно. Одговор на то питање јесте следећи: створена природа може да
постоји захваљујући заједници с Богом, тј. да Бог жели и да држи свет да овај вечно
постоји и да свет, такође, слободно жели да буде држан у постојању од стране Бога.
Јер, ако би Бог својом вољом држао свет у постојању мимо воље створене природе, то
би опет значило да је Бог, створивши свет, уметнуо бесмртност у његову природу,
односно да је створио једног другог бога поред себе. С друге стране, ако би створени
свет желео да постоји, али сам, независно од Бога, вратио би се у небиће. Да би свет
постојао вечно, иако је створен ни из чега, потребно је да то слободно желе и Бог и
створена природа и да се сједине, али тако да се у том сједињењу створена природа
не изгуби у божанској, већ да остане то што јесте - створена. Јер, будући да је
божанска природа толико моћнија у односу на створену природу, евентуално
сједињење ових двеју природа сливањем учинило би да створена природа нестане.
Другим речима, да би створена природа могла да постоји, потребно је да има
непрекидну заједницу слободе с Богом, тј. да је сједињена с Богом несливено, али и
нераздељиво.

Бог је први показао своју слободну жељу да свет постоји тиме што га је створио
из небића, слободно. То је сада требало да покаже и створени свет. Међутим, свет
кога чине створена бића, не би могао да се сједини с Богом ако прво Бог не би сишао
до створења. Јер, Бог је невидљив, неограничен, недостижан створеним бићима.
Другим речима, потребно је било да Бог сиђе и да узме створену природу у своју
личност, тј. да се оваплоти, да се сједини с њом, како би могла и створена природа да
се сједини с Њим. Тиме би Бог показао да је створио свет да овај вечно постоји. Зато
је Бог, све што је створио, то учинио “кроз Христа, за Христа и у Христу”,
назначујући тиме да је створио свет да овај вечно постоји иако је створен и да ће
вечни живот творевине бити у сједињењу Бога и човека у Сину Божијем, кроз
оваплоћење Сина Божијег, тј. у Христу.
У опису самог стварања света, сачуваног у Св. Писму Старог завета, а затим и
у целокупној историји изабраног народа Божијег, Израиља, св. оци Цркве су
препознали циљ због кога је Бог створио свет, као и начин којим ће се остварити тај
циљ, а то је оваплоћење Логоса Божијег, односно оваплоћење Сина Божијег. Син
Божији се у самом почетку историје света пројављује као Реч Божија, као Логос
Божији који постаје “тело” и на тај начин Бог све дозива из небића у биће, да би у
каснијој историји народа Божијег Израиља, а пре свега кроз сам догађај оваплоћења
Христовог, то било више него очигледно, да је Бог све створио да живи вечно у
јединству с Њим кроз оваплоћење свог Сина. Бог је, међутим, зажелео да се то
оствари уз слободни пристанак и створене природе.

Подсети се, размисли и одговори

1. Како је Бог створио свет?
2. Зашто је Бог створио свет?
3. По чему се разликују хришћанско и јелинско схватање стварања света?
4. Које су последице стварања природе из небића?
5. Зашто је Бог вечан и зашто све што постоји припада двема реалностима: створено
и нестворено?
6. Објасни због чега природа не може постојати одвојено од Бога, нити може бити
вечна.
7. Зашто сва бића умиру? Шта је потребно да би свет постојао вечно?
8. Објасни шта значи да је Бог све у свету створио “кроз Христа, за Христа и у
Христу” и зашто жели да свет постоји вечно.
9. Шта је Син Божији требало да учини да би се свет сјединио с Богом?

2. СТВАРАЊЕ ЧОВЕКА ПО ЛИКУ И ПОДОБИЈУ БОЖИЈЕМ
Оваплоћење Бога, тј. вечно постојање творевине у заједници с Богом, није
могло да се догоди без пристанка и створене природе. Јер, на овај начин, пристајући
да се Бог сједини с њом, и створена природа би показала своју слободну вољу да
жели да постоји вечно у заједници с Богом. У противном, без слободног пристанка,
творевина би постојала мимо своје воље, што би значило да је Бог створио природу
бесмртном по својој суштини, односно да је створио другог Бога поред себе, што Бог
није учинио.

И управо ова потреба, да и створена природа покаже жељу да постоји и да
буде у заједници с Богом, објашњава зашто је Бог на крају свега створеног створио
човека као слободно биће,тј. по икони и подобију Божијем. На овај начин човек као
икона Божија, тј. као слободно биће, изразивши своју слободу подобно вољи Божијој
о творевини, тј. и сам желећи да постоји вечно у заједници с Богом, постао би
подобан, сличан Богу, кроз сједињење с Њим, а на тај начин би и целокупна створена
природа кроз њега постојала вечно.

Библијски опис стварања света сведочи да је Бог, стварајући свет, на крају
створио и човека “по икони и подобију Божијем” (1Мој 1, 26 -27). По природи, створио
га је од већ створене природе, али га је у исто време почаствовао својим Божанским
ликом.

Пре него што одговоримо на питање шта је то икона и подобије Божије у
човеку, треба да напоменемо да се због тога, што је човек икона Божија, у човеку
разликују природа и оно што чини икону Божију у њему. Човек је по природи исти
као и сва друга створена бића, али се истовремено разликује од осталих бића по томе
што је једини створен по икони и подобију Божијем.

Будући да су сви људи иконе Божије, али се разликује човек од човека по
личности, неопходно је одговорити и на питање шта је то што чини сваког човека
различитом личношћу. Но, најпре да видимо шта је то икона и подобије Божије у
човеку?

Свети оци су на различите начине тумачили и одговарали на ово питање. У
једном се, међутим, сви слажу, да је човек слободно биће и да је по својој слободи
сличан Богу. Бог је слободно биће, а човек као сличан Богу, такође је слободно биће
(Св. Григорије Ниски).

Икона и подобије Божије у човеку разликује га од осталих створених бића. По
многим својим природним карактеристР¸ÐºÐ°Ð¼Ð° човек личи на остала створена бића,
али је по много чему развијенији од њих, на пример: умно, у говору, у разним
техникама везаним за своје преживљавање , у стварању и развоју цивилизације итд.
Ти природни елементи у човеку и оно што је везано за њих, стално се усавршавају,
као што се уосталом развијају и усавршавају и у осталој природи, у осталим бићима
у контексту преживљавања . Међутим, оно што човека разликује као врсту од
животиња, то није његова природа, већ слобода која му је дата од Бога. Но, како ту
слободу треба разумети?

Сва створена бића у свом постојању прилагођавај у се природи и њеним
законима. Ð*екло би се да живе по нужности природе. Бића развијају своје
способности да би што лакше преживела у природи, немајући тенденцију да
превазиђу природу и њене законе, или пак да је негирају. Зато животиње нису
никад опасност за природу и њено постојање. Будући да је и смрт природни закон,
јер произлази као последица природног размножавања, сва створена бића се
подчињавају и том закону. Ð*Ð°Ð·Ð¼Ð½Ð¾Ð¶Ð°Ð²Ð°Ñ˜ÑƒÑ ›Ð¸ се, створена бића продужавају постојање
природе, односно врсте, али истовремено кроз размножавање умиру као јединке.
Ð*ечју, сва створена бића мире се са смрћу као природним законом и природном
последицом живота.

За разлику од животиња, човек се не мири са смрћу иако је она саставни део
његове природе. И то због тога што човек жели да буде непоновљиво биће, другачији,
како у односу на осталу природу, тако и у односу на друге људе. Зато он често
долази у сукоб са природом желећи да промени њене законе. Човек жели да
промени законе природе, тј. да их превазиђе и да учини да он и његова природа
постоје апсолутно слободно, тј. да он постоји по својој вољи и да свет постоји по
његовој вољи. У тој тежњи човек често негира свет који га окружује желећи да створи
један свој свет. То се најбоље види у уметности кроз коју човек изражава своју
слободу тако што жели да створи један нови, непоновљиви свет, који нигде више не
постоји. Другим речима, човек жели да постане као Бог, бесмртно биће и да своју
слободу постојања изражава на божански начин, да створи нешто ни из чега. Та
тенденција се не може срести ни код једног бића на земљи, осим код човека. Оваква
врста слободе, дакле, јесте оно што човека чини иконом Божијом, односно, чини га
сличним Богу. Човек може да се прилагођава створеној природи и њеним законима
постојања зато што је и он део природе, али захваљујући слободи коју му је даровао
Бог, човек никад не престаје да има тенденцију да превазиђе природу и њене законе,
тј. да сам буде као Бог и да он влада над природом.

Човек је, дакле, створен као биће које садржи у себи створену природу, са свим
њеним карактеристР¸ÐºÐ°Ð¼Ð°, тј. законима, као што су смртност, пролазност,
ограниченосÑ� �, нужност, итд., а пошто је и икона Божија, тежи непоновљивос� �‚и свога
бића, односно своје личности, слободи, вечности, тј. божанском достојанству , као да
није део створене природе. Као такав, човек је једино биће од свих створених које
стоји између створеног света и Бога, или тачније, човек повезује створену природу и
Бога на тај начин што собом открива Бога у свету. Својом природом човек учествује
у истом процесу постојања у коме учествују и сва друга створена бића, док својом
тежњом за непоновљивош� �›Ñƒ своје личности, што укључује слободу и вечни живот,
човек личи на Бога и као да није део створене природе јер се не уклапа потпуно у
њу. Истовремено, човек умире зато што умиру сва створена бића, тј. он онтолошки
учествује у процесу постојања створене природе зато што је део ње. Међутим, он је
једини који смрт доживљава као трагедију, као опасност од небића, јер је икона и
подобије Божије, тј. због божанског достојанства коме тежи, што указује да човек
истовремено јесте и није од овога света. Човек као створено биће, будући да му је
природа створена, односно смртна, носи у себи трагедију смрти као опасност од
небића (ову свест о смрти као небићу има само човек) зато што као икона Божија
тежи да буде непоновљива личност и не жели да смрт прихвати као крајњу реалност
свога постојања. Јер смрт, у крајњој линији, једино поништава човекову
непоновљивос� �‚ као личности. Природа човека постоји и после његове смрти у
другим људима, тј. у другим бићима. Тачније, природа не престаје да постоји смрћу
једног човека, него конкретна личност престаје да постоји, јер смрт није само смрт
природе, већ личности. Зато једино човек тражи вечни живот за себе и за оно што је
његово, тј. за оно што је производ његове слободе, љубави, али као личност у форми
апсолутне јединственос� �‚и у односу на сва остала бића.

Ту своју жељу човек може да оствари једино у заједници с Богом, а никако кроз
заједницу са створеним бићима. И то пре свега зато што је по природи створен,
односно смртан. Једино је Бог бесмртан по природи. Све друго што је створено
смртно је и дели исту судбину са човеком. Човек је створен по икони и подобију
Божијем, тј. као слободан, на крају свега створеног са циљем да своју вољу, слободу,
саобрази Божијој вољи, тј. да се сједини с Богом како би створена природа у том јединству
постојала вечно, иако је створена ни из чега. Човек је, дакле, назначен од Бога да буде
биће заједнице, односа између Бога и створене природе и у томе лежи његова
могућност да оствари то што жели, непоновљивос� �‚ своје личности, односно вечни
живот.

С друге стране, човек жели да буде и непоновљиво биће, непоновљива
личност. То се, међутим, не може остварити само кроз вечни живот природе. Вечни
живот природе није једино што човек жели. Он жели да и он вечно постоји као
непоновљива и другачија личност. Видећемо касније како то човек може остварити.
Овде ћемо се задржати само на улози човека као посредника између Бога и
целокупне природе, а ради њеног вечног постојања.

Као што то и Свето Писмо показује, Бог је, дакле, наменио целокупној
природи савршенство, тј. вечни живот и то на крају, што превазилази њен почетак
постојања: да кроз стварање из небића, преко човека, природа достигне јединство с
Богом и да постане вечна, да постане Бог по вољи Божијој, не престајући да буде по
својој природи створена.

Због тога је Бог на крају стварања створио човека као слободну личност, у којој
је возглавио читаву створену природу. Зато су свети Оци видели човека као свет у
малом, односно видели су читав свет као једну личност, као једног човека. Човек и
свет, тј. сва створена природа, узајамно су зависни један од другог у свом постојању.
Свет не може да постоји без човека, као ни човек без света. Човек и остала природа
стоје у истом односу као личност и природа у човеку. Личност не може да постоји
без природе, као ни природа без личности. Људска природа никад не постоји гола,
сама за себе, већ једино као конкретна личност.

Од човека и његове слободе зависи, међутим, постојање не само људске
природе, него и целокупне створене природе, као и начин постојања створене
природе, а не од ње саме. Човек као личност је носилац постојања природе која је
његово тело, а не обрнуто. Од човека и његове слободе зависи да ли ће се природа
сјединити с Богом и на тај начин живети вечно, или ће се вратити у небиће. Другим
речима, човек, зато што је слободно биће, зато што је икона Божија, једини је
посредник између Бога и природе, односно он је њен спаситељ. С друге стране, ако
природа неће живети вечно, неће ни човек. Зато што је природа природа човека.

Ова констатациј� � да је човек једини спаситељ природе темељи се пре свега на
Христу. Христос је једини спаситељ света зато што је он прави човек и Син Божији,
дакле, зато што у себи сједињује Бога и творевину.

Зашто од човека зависи сједињење целокупне тварне природе с Богом и њено
постојање, а не рецимо од анђела који су такође створени као слободни? Одговор на
ово питање налази се у самој суштини човека. Човек је створен на такав начин да је
сва створена природа садржана у њему као слободној личности, и духовна и
материјална, за разлику од анђела који не садрже у себи материјалну природу, већ
само духовну. Наравно да и постојање анђела зависи од њихове слободне заједнице с
Богом, јер су и они створена бића и као таква не могу постојати сами за себе. Бог је,
међутим, човека назначио за посредника између целокупне створене природе и
Њега, управо због тога што човек, поред тога што је слободно биће, тј. икона Божија,
садржи у себи и материјалну природу. На овај начин Бог је показао да жели да се и
материјална природа спасе од пропадљивос� �и и да живи вечно.

Будући да је човек створен од већ створене природе, а самим тим смртан,
створена природа у човеку није могла да постоји на бесмртан начин само
захваљујући њему. Другим речима, свет није могао да постоји вечно само
захваљујући првом Адаму као икони Божијој. Та икона је требало да достигне
прототип по чијем узору је и створена, а то је Христос. Постојање природе не зависи,
дакле, само од човека и његове воље, слободе, да се сједини с Богом. Потребно је
било да Син Божији сиђе у свет, да постане човек, како би човек, а преко њега и
целокупна створена природа, могао да се сједини с Богом. Јер човек, као створено
биће, није могао сам да се уздигне до Бога и сједини се с Њим без Божијег силаска у
свет, тј. без његовог оваплоћења. То дело требало је да изврши Син Божији, наравно
уз садејство Оца и Духа. Бог је створио свет са жељом да се овај сједини с Њим у
Сину, садејством Светог Духа, али и посредством човека и да тако човек и свет
постоје вечно, иако су створени ни из чега. Потребно је било, дакле, да се оваплоти
Син Божији, тј. да постане човек како би се сјединили Бог и створена природа у
једној личности Сина Божијег, кроз његово оваплоћење, што би значило сједињење
Бога и створене природе кроз човека. То би, у односу на створену природу, значило
њено вечно постојање на божански начин. Другим речима, да би свет постојао вечно
иако је створен, што је Бог и хтео стварајући га ни из чега, Бог је на крају свега
створио човека по икони и подобију Божијем, тј. слободног, са жељом да и човек
своју слободу изрази онако како је то и Бог изражавао своју у односу на свет, односно
да се сједине Бог и човек, нестворено и створено, у Христу, у Сину Божијем, кроз
оваплоћење Христово. То значи да је Бог све створио ради Христа и у Христу,
односно ради заједништва Бога и света, кроз човека, у Христу, Сину Божијем.
На основу досад реченог, можемо закључити да је човек створен са двојаким
циљем: 1) да буде посредник између Бога и целокупне створене природе и 2) да
постане непоновљиво биће, тј. личност, кроз сједињење с Богом у Христу. Ово двоје
се не може разделити, али се јасно разликују. Човек не жели само да постоји као
природа, већ и да буде различита, непоновљива личност.

Подсети се, размисли и одговори

1. Шта значи то да је Бог створио човека “по икони и подобију Божијем”?
2. Објасни икону и подобије Божије у човеку.
3. На који начин човек повезује Бога и створену природу?
4. Како разумеш човекову слободу која му је дата Божијом вољом?
5. Шта све човек чини да би превазишао смрт?
6. Зашто су свети Оци видели човека као свет у малом?
7. Објасни зашто од човека зависи сједињење трарне природе са Богом.
8. Ко је требало да учини први корак у сједињењу Бога и човека и зашто?
9. На који начин је Бог одлучио да сиђе у свет?

3. ЕСХАТОН КАО ПОТПУНО СЈЕДИЊЕЊЕ БОГА И ЧОВЕКА ЈЕСТЕ ИСТИНА СВЕТА И
ЧОВЕКА - ЊИХОВО ВЕЧНО ПОСТОЈАЊЕ

Већ смо напоменули да Бог приликом стварања света није уметнуо у његову
природу бесмртност по природи. Ð*ечју, није га створио бесмртним на самом
почетку, већ га је створио за бесмртност, тј. да постане бесмртан на крају ако то и сам
жели.

За разлику од других схватања, које истину света и човека виде у њиховом
почетку, библијско схватање нас упућује на истину света која је последњи догађај у
историји. Прво схватање негира историју, или је у крајњем случају види као нешто
што је негативно, јер нас удаљава од почетка као истине. Библијско искуство живота
види историју као једини пут да се дође до истине постојања, тј. до бесмртног
живота. Зато што хришћанство поистовећује истину са вечним постојањем тварних
бића која ће се десити на крају историје и у чијем креирању учествује и човек.
Истина човека се садржи у догађају његовог васкрсења из мртвих, које је дело пре
свега Бога, али и човека. Све док постоји смрт, не може се говорити о истинском
постојању створених бића.

Бесмртност створене природе и човека оствариће се силаском Бога Логоса,
Сина Божијег, у свет и сједињењем човека с њим. Бог, дакле, стварајући свет и
човека, није хтео да они силом постоје, већ да то и они слободно желе и постоје. У
том циљу Бог је створио човека по своме лику, односно слободног. Први човек је
имао заједницу с Богом, али је био само икона те заједнице, тј. био је икона Христа.
Од њега и његове слободе зависило је његово уподобљавање прототипу. Човек дакле
није створен савршеним на почетку стварања, већ је то савршенство зависило од
његове слободе и делатности Духа Светога у потпуном остварењу Тајне Христове,
јединства тварне и нетварне природе у личности Сина Божијег. У противном, да је
Бог створио свет и човека бесмртним по природи, без њихове слободне воље да буду
бесмртни, то онда не би било блаженство за створену природу, већ мучење. Ово се
може објаснити и на основу искуства сваког човека у вези са његовим природним
рођењем. Будући да кроз природно рођење добијамо биће независно од наше
слободе, често приговарамо својим родитељима бунећи се и питајући их зашто су
нас родили. На овај начин изражавамо незадовољств о тиме што нам је неко дао
биће, а није нас за то питао, чиме истовремено изражавамо тежњу да наше биће буде
плод наше слободе. Да нас је Бог створио бесмртним мимо наше воље, исто то
питање бисмо могли да упутимо и Богу: зашто нас је створио кад ми то не желимо.
Бог је, међутим, желео да и ми желимо да постојимо, односно да будемо у заједници
с Њим и зато се истина нашег постојања налази у есхатону као плод и наше слободе.

Бесмртност за створену природу јесте плод слободног, личног јединства Бога и
човека у личности Сина Божијег, који је на овај начин онолико постао човек колико
је човек постао Бог. Другим речима, Бог је постао човек да би човек постао Бог.
Човек као икона Божија је наговештај овог догађаја. По речима светих отаца, први
човек није створен савршеним, већ је створен као мало дете (Св. Иринеј Лионски), тј.
требало је да се усавршава, односно да и он сам својом слободом жели да постоји
вечно и да је у непрестаној заједници с Богом, тј. у јединству с Њим. То значи да
његов начин живота буде утемељен на сједињењу с Богом Логосом, како би се кроз
њега Бог Син оваплотио у свет.
Будући да је Бог присутан у творевини једино кроз своју икону, тј. кроз човека,
однос човека са Богом јесте однос слободе, љубави човека према другом човеку. У ту
сврху Бог је дао човеку и прву заповест којом га је управио ка овом последњем
догађају као истини света, тј. ка сједињењу с Богом. Ð*ечју, човек не може својим
силама, тј. на основу своје природе, да оствари бесмртност за себе и створену
природу, али то може на основу заједнице слободе са Богом као другим, што би
значило лично сједињење с Богом. Остварење бесмртности кроз човека јесте дар
Божији природи, који се огледа у оваплоћењу Сина Божијег као иконе у човеку, што
је улазак Бога у историју. Док се Христос не уобличи у човеку који верује и ишчекује
овај догађај, однос човека с Богом јесте заједништво слободе, љубави с другим
човеком. На тај начин човек показује да и он жели заједницу с Богом и вечни живот.
Да би била израз заједништва с Богом, заједница човека с другим човеком не
треба да буде заједница по природи, већ на основу слободе. Таква заједница указује
на Цркву као заједницу будућег века. Ð*ечју, Бог је створио свет и човека да постану
Црква, Литургијска заједница, или, тачније, да постану Царство Божије, као
заједница многих у Христу, Сину Божијем.

Подсети се, размисли и одговори

1. Где се налази истина света, на почетку или на крају историје?
2. Зашто је истина света на крају, тј. у есхатону?
3. Како ће изгледати будуће Царство Божије?
4. Који догађај у историји личи на будуће Царство Божије?

4. СЛОБОДА СТВОРЕНИХ БИЋА НИЈЕ ИСТА КАО БОЖИЈА СЛОБОДА

Бог је створио човека слободним, тј. по икони и подобију Божијем. Ипак,
човекова слобода разликује се у односу на слободу Божију. У чему је та разлика?
Разлика између Божије слободе и слободе створених бића, тј. човека и анђела,
јесте у томе што створена бића могу своју слободу да изразе на позитиван и
негативан начин - као прихватање или, пак, одбијање нечега. Таква могућност
постоји управо због тога што су та бића створена и што је све што их окружује такође
створено од Бога и за њих је датост. Та створеност, тј. датост постојања, изазов је
човековој слободи да се она изрази као прихватање бића или као неприхватање.
Свет је човеку “наметнут”, као и само његово, човеково постојање, односно човекова
природа, јер су човек и свет створени, и зато, како у односу на свет, тако и у односу
на своје постојање, човек долази у искушење да своју слободу изрази и као “не” том
свету, тј. као одбацивање бића, а не само као прихватање. Свет и човек нису
постојали пре него што их је Бог створио, тј. њихово постојање није израз њихове
слободе и зато могу и да не желе да постоје. Зато се слобода створених бића, односно
човека, изражава као избор. Избор је, опет, могућ једино кад имамо две или више
могућности. Онтолошка слобода створених бића, дакле, тиче се њиховог постојања
или непостојања.

Исти случај је и у односу човека према Богу. И Бог претходи човековом
постојању и зато човек може да изрази своју слободу у односу на Бога прихватајући
га, или га не прихватајући, односно - негирајући Бога. Негирајући Бога, човек не
доводи у питање Божије постојање по себи, већ само не жели да Бог буде његов Бог,
не жели да Бог постоји за њега. Слично као кад некоме кажемо: за мене не постојиш!
Стварање човека као слободног бића била је једина могућност да створени
свет постоји вечно јер се његово вечно постојање могло остварити једино у заједници
слободе човека с Богом, али је оно носило у себи и ризик да човек то одбије. Управо
због тога што је постојање Бога у односу на човека, као и само постојање човека,
датост за човека. Бог постоји независно од тога да ли то човек жели или не.
Прихватање Бога од стране човека и остварење заједнице с Њим једини је пут да
човек постоји вечно, али је оно било и изазов човековој слободи. Зато човек може да
изрази своју слободу у односу на Бога двојако: да прихвати постојање Божије и
оствари заједницу с Њим, да на тај начин и он живи вечно, или да то одбије.

За разлику од слободе створених бића, Бог изражава своју слободу у односу на
свет и човека само позитивно, као “да”, као љубав, због тога што Богу ништа што
постоји није наметнуто и дато од другог. У противном, он не би био Бог творац. Све
што постоји израз је Божије слободе, он је то хтео и створио и зато се Божија слобода
према творевини увек изражава као љубав према творевини.

Такође, Бог је слободно биће и своју слободу изражава као љубав вечно и пре
него што је створио свет. Најпре због тога што је Бог нестворен, а затим и због тога
што је само Божије постојање израз његове слободе. Како, на који начин?

Појам о Богу подразумева да је Бог вечно биће које нема ни почетак ни крај. За
разлику од других сведочанстава и религија, Св. Писмо Старог завета говори о
Једном Богу као Оцу, тј. о Богу који је конкретна личност, Отац, а не безлична
природа. Христос нам је открио да поред Бога Оца вечно постоје и Он - Син и Свети
Дух. Бог није безлично биће, безлична божанска природа која постоји сама по себи,
већ Отац, Син и Дух Свети. Бог је Отац, Син и Свети Дух и не постоји божанска
природа изван њих, односно изван личности Св. Тројице. Другим речима, божанска
природа не постоји “гола”, безлична (Св. Василије Велики), већ само као конкретне
личности. (Слично људској природи која такође не постоји безлично, већ само као
конкретне личности: Марко, Јанко, Милена итд.)

Личности Св. Тројице, Отац, Син и Свети Дух, такође постоје вечно. Никад
Отац није био без Сина и Светог Духа, за разлику од људи, у чијем постојању један
претходи многима. Прво постоји један човек од кога се касније рађају многи људи и
зато природа, односно само постојање човекове природе претходи њему као
конкретном бићу, што је случај и са постојањем првог човека јер је он створен од
претпостојеће природе. То значи да наше постојање претходи нашој слободи и зато
се слобода створених бића може изражавати као избор, као прихватање свога бића и
другог или неприхватање. У Богу се постојање природе и личности поистовећују,
односно у Богу се поистовећују постојање и слобода, најпре зато што је Бог
нестворен, а затим и због тога што је Бог Отац, личност а не безлична природа. Како
ово треба разумети?

На основу учења светих Отаца Цркве, Бог је Један, а у исто време Света
Тројица, Отац, Син и Свети Дух, зато што је један Бог Отац. Личност Оца и његова
слобода јесу ти који чине да Бог постоји и да постоји као Света Тројица. Тачније, у
Богу личност и природа сапостоје, али извор Божијег постојања, међутим, јесу Отац
и његова слобода, а не природа. Отац слободно рађа Сина и исходи Светог Духа.
Наравно, то чини Отац из своје Божанске природе, али није природа та која сама по
себи рађа Сина и исходи Духа, већ личност Оца и његова слобода. Колико год се
кретали уназад, тражећи први узрок постојања у Богу, не можемо даље од Оца. Отац
је први и он је узрок Сина и Духа. Оно што је, дакле, прво у Богу то је Личност Оца, а
не безлична божанска суштина, природа.

Бог Отац је слободна личност и као личност је узрок постојања Бога као
Св.Тројице (као и божанске природе) тако што ту своју слободу постојања као
личност, као Отац, изражава као љубав, на тај начин што Он вечно рађа Сина и
исходи Светог Духа. Ако пак прихватимо да Бог вечно постоји и јесте Отац зато што
слободно рађа Сина и исходи Светог Духа, онда су и Син и Дух вечни, тј. савечни су
Оцу, односно, онда је јасно да Бог постоји на основу своје слободе. На овај начин Бог
је у исто време Један и Тројица, Отац, Син и Дух и његова слобода се изражава као љубав,
као заједничарење личности. Другим речима, у Богу се постојање и слобода
поистовећују.

Божанска природа, дакле, није то што јесте сама по себи, тј. узрок њене
вечности, њеног вечног постојања, није у њој самој већ у Личностима Св.Тројице у
којима постоји и њиховој слободи. Тачније речено, узрок постојања божанске природе
и начина на који она постоји, тј.Св.Тројице јесте Отац и његова слобода која се
изражава као љубав, тј. тако што Он вечно рађа Сина и исходи Светог Духа. Та веза
Оца, тј. однос са Сином и Светим Духом, истовремено га чини вечно постојећим и
вечним Оцем. Јер, Отац је Отац зато што има Сина. Ако нема Сина, није Отац (Св.
Григорије Богослов). Исто је и са Сином и Духом: они јесу то што јесу у односу, у
заједници са Оцем.

Тај конкретни начин постојања Бога као личности, по учењу Св. Григорија
Богослова јесте “однос”. Ово објашњава Св. Григорије на тај начин што поставља
питање: име Отац, мислећи на Бога Оца, шта означава: суштину или енергију? Нити
суштину, нити, пак, енергију, одговара он, већ “однос” и то у каквом односу стоји са
Сином. Другим речима, Бог је Отац, једна конкретна личност, у односу, у заједници
са Сином. Ако нема Сина, нема ни Оца.

Однос, или заједница, тј. личност, зависи, такође, од слободе сваке личности и
начина на који изражава слободу. На основу тога се личности Св. Тројице разликују
међу собом. Бог Отац је Отац зато што своју слободу изражава као љубав према Сину
и Светом Духу. Та слобода Оца, која се изражава као љубав према Сину и Духу,
изражава се рађањем Сина и исхођењем Светога Духа. Речју, Бог Отац пројављује своју
слободу, тј. љубав, на два начина: рађањем Сина и исхођењем Светог Духа. Бог Син
као личност је различит у односу на Оца и Светог Духа због тога што своју слободу
изражава као љубав према Оцу, што црпи свој идентитет из заједнице са Оцем, тј.
зато што се рађа од Оца. Бог Свети Дух разликује се од Оца и од Сина због тога што
своју слободу изражава као љубав према Оцу, тј. исходећи од Оца.

Будући да Отац слободно рађа Сина и исходи Светог Духа, као и да се Син
слободно рађа од Оца, а Дух Свети слободно исходи од Оца, у противном Син и Дух би
били створења, а не Бог, Бог је онтолошки слободно биће, тј. постоји као апсолутно
слободно биће зато што је личност, односно зато што је Св.Тројица. Ту своју слободу
постојања као личности, међутим, Бог Отац, Син и Дух изражавају као љубав једне
личности према другој, Отац рађајући Сина и исходећи Светог Духа, а Син и Дух
рађајући се, односно исходећи од Оца. Божанске Личности не изражавају своју
слободу постојања ни на који други начин осим као љубав према другој личности,
Отац према Сину и Светом Духу, Син и Дух према Оцу. Син и Дух, такође, стоје у
заједници љубави, али њихова заједница с Оцем даје им вечно постојање и лични
идентитет. Зато што је Бог Отац једини узрок постојања у Богу.

Бог је, дакле, нестворен, што значи да Бог сам хоће и постоји и ту своју слободу
изражава као љубав, тако што је СветаТројица заједница личности.

Подсети се, размисли и одговори

1. Објасни по чему се разликују човекова и Божија слобода.
2. Зашто се слобода створених бића, односно човека, изражава као избор?
3. На који начин је Бог истовремено Један и Тројица?
4. Како Бог Отац изражава своју слободу? Зашто Бог постоји као апсолутно
слободно биће?
5. Објасни циљ стварања света и човека.

5. ОСТВАÐ*ЕЊЕ ЧОВЕКА КАО ЛИЧНОСТИ

Као што је већ напоменуто, човек не тежи само томе да по природи живи
вечно. Он жели пре свега да постоји вечно као непоновљива личност. Ове две тежње
човека не могу се раздвојити, зато што личност не може да постоји без природе, али
се оне могу јасно разликовати. То показује чињеница да иако је човек понекад
убеђен у то да ће природа која га окружује постојати вечно, као и да ће његова,
људска природа, постојати вечно кроз постојање људске врсте, он ипак сматра
највећом трагедијом то што он умире. На овај начин се пројављује тежња човека да
вечно постоји не само његова природа, већ и он као личност, као непоновљиво биће.
Но, на који начин може човек то и да оствари?

У нашем случају, будући да смо ми створена бића, наша суштина, тј.
постојање, претходи нашој слободи. Ми смо прво створени, прво постојимо, а потом
одлучујемо да ли ћемо да постојимо или не, и на који начин ћемо да постојимо. Ово
је, дакле, озбиљна препрека на путу човека да постане онтолошки слободно биће,
односно да се његова слобода истовремено изражава и као постојање. Међутим, ако
имамо у виду да постојање човека као и целокупне створене природе зависе од
њиховог слободног јединства с Богом које почиње овде у историји, а завршиће се,
тачније, оствариће се у есхатону када Господ поново дође и када буде васкрсење
мртвих, онда је јасно да и човеково постојање зависи од његове слободе. Ако човек
слободно зажели да има заједницу с Богом, онда он слободно себе рађа за вечни
живот који ће се остварити у будућности кад Господ сиђе у свет. Зато је човек, сад и
овде, икона Божија, тј. икона јединства с Богом у Христу, што ће се као истина
догодити на крају историје, кроз други Христов долазак и васкрсење мртвих. Другим
речима, човеково вечно постојање као личности, пре свега, зависи од њега самог и
његове слободе.

С обзиром на то да је пре свега Бог личност и то у заједници слободе с другом
личношћу, Оца са Сином и Духом и Сина с Оцем и Духом, и човек је личност зато
што је створен слободним, по икони Божијој. Сви људи су личности у односу на
нешто или неког. Ја, као појам за личност, постоји само у односу на Ти. Без тога Ти
не постоји ни Ја. Лични идентитет једне личности, међутим, извире из оног односа,
тј. везе која је најважнија за једну личност. Ако човек остварује заједницу с једним
другим бићем које је по себи пролазно, а не са Богом, онда и његов лични идентитет
постаје пролазан. Траје онолико колико траје и то биће из кога извире његов
идентитет. Зато човек, да би постао вечна личност, треба да оствари заједницу с
Богом као вечном личношћу. То показује и сам Христос када се као човек пред
страдање, односно то је сама суштина страдања, одриче своје слободе, свога Ја и
предаје Богу (Мт 26, 39). У том одрицању из љубави према Богу Оцу Исус Христос
показује да је Син Божији и да се његова људска воља поистовећује с Божијом вољом,
тј. људска воља се обожује.

Будући да се Бог, сад и овде у историји, једино пројављује кроз своју икону а то
је човек, што је и Христос као Син Божији показао поставши човек, остварење
заједнице с Богом у ствари је остварење заједнице с другим човеком. Та заједница
треба да буде не по природи и на основу природе, већ на основу слободе зато што је
слобода, односно личност, икона Божија у човеку, а не његова природа. Остварење
заједнице човека с другим човеком по природи није остварење заједнице с Богом,
већ са створеном природом. Отуда се та заједница остварује у Цркви кроз подвиг
који значи, пре свега, одрицање од свога Ја, од своје воље, излазак из себе и
остварење заједнице с другом личношћу, тј. подчињавање своје воље вољи другог
као Божијој вољи, али не по природи, нити ради природног сједињења, већ на
основу слободе. На овај начин, кроз подвиг, остварује се заједница с другим као с
Богом и та заједница постаје Црква, заједница слободе, љубави и зато је Црква икона
будућег Царства Божијег.

Циљ стварања човека јесте, дакле, да човек буде спона, веза, личност која је
носилац постојања целокупне створене природе и то на основу слободе, односно
остварујући слободно заједницу с Богом у Христу Сину Божијем као извором свога
постојања одрицањем од своје воље, а истовремено, на основу те заједнице, да човек
постоји као личност, као апсолутно и непоновљиво биће. Створена природа не може
живети вечно ако се не сједини са Богом, а то сједињење се може остварити једино
преко човека и његове слободе. У томе је сав смисао и циљ стварања човека као
слободног бића.

Истовремено, човек би се кроз одрицање од своје воље уподобио вољи Божијој
у личности Христовој. Исто онако као што се људска воља, кроз одрицање од онога
што човек жели ради остварења онога што жели Бог, уподобила Божанској у Исусу

Христу (уп. Мт 26, 39). У личности Сина Божијег, преко човека, сва створена природа
дошла би у заједницу с Богом и постојала би на начин на који постоји и Син Божији.
Јер, у личности Сина Божијег, Христа, створена природа била би у заједници с Богом
Оцем преко човека и постојала би као што постоји Син, који је то што јесте
захваљујући вечној заједници слободе с Оцем. Другим речима, на овај начин би се
остварила Тајна Христова коју је Бог имао у плану и пре него што је створио свет и
човека, а човек би у Христу постао Син Божији по благодати. Ово је могло да се
догоди једино уз слободан човеков пристанак.

Човекова слобода, међутим, у односу на прихватање заједнице с Богом, од
самог почетка је укључивала и могућност да човек одбије заједницу с Богом. У овоме
и јесте сва тајна слободе створених бића. У слободној заједници с Богом у Христу,
међутим, човек би постао син Божији као личност, по слободи, а не по природи. По
природи би остао створен. У случају одбијања заједнице с Богом, човек би и себе и
природу осудио на пропаст. Бог, међутим, то није желео и није очекивао. Бог је
желео и очекивао да човек слободно прихвати заједницу с Њим и да тако живи
вечно, усиновљен Богу, односно као Његов Син.

Подсети се, размисли и одговори

1. Чему тежи човек као икона Божија?
2. Објасни шта је то личност.
3. На који начин човек може да постане вечна и непоновљива личност?
4. Објасни на који начин Бог постоји као личност.
5. Зашто човек треба да има заједницу с другим човеком да би постао личност и о
каквој је врсти заједнице реч?
ПÐ*ВИ

6. ПÐ*ВИ ЧОВЕК АДАМ ЈЕ ОДБИО ДА ИМА ЗАЈЕДНИЦУ С БОГОМ

Уместо да остане у заједници с Богом и да следи његове заповести, којима је
Бог хтео да види слободни човеков пристанак у остварењу свога плана о творевини,
да се она слободно сједини с Богом и живи вечно, човек је одбио, односно, прекинуо
заједницу с Богом. Одбио је заједницу с Богом коју му је прво Бог понудио.То је
учинио кроз слободно одбијање послушности Богу одбацивши његову заповест. Јер
заповест Божија, да човек не једе од дрвета познања добра и зла, имала је за циљ да
преко ње човек пројави своју слободу: или ће остати у заједници с Богом кроз
слободно подчињавање своје воље Божијој и имати живот вечни, или, пак, неће што
значи да ће умрети. Сам по себи, плод забрањеног дрвета није се нимало разликовао
од других плодова да би имао у себи неку магичну моћ која даје живот. Суштина
заповести је била, не у плоду као таквом, односно у јелу, већ у томе како ће и на који
начин човек пројавити своју слободу у односу на Бога (уп. 1Кор 8, 8 -13), или ће се
приклонити природи и остати то што је и природа, смртан, или ће се приклонити
Богу, који је једини извор живота и постати бесмртан.

Први човек је, дакле, одбацивши Божију заповест, пројавио своју слободу
негативно у односу на Бога. Није хтео заједницу с Богом. Будући да му је Бог
предочио да ће умрети ако га не послуша, ако неће заједницу с Њим, одбивши
заједницу, човек је остао смртан. Поистоветио се са природом која је била смртна по
себи, тачније, одвојио је створену природу од Бога и затворио је у себе самог градећи
сам од себе Бога, без заједнице слободе с Богом. Ово је човек учинио са циљем да
постане Бог. Човек као слободно биће, као икона Божија, тежио је, као што смо већ
рекли, да постане Бог.

Међутим, уместо да постигне жељени циљ, промашио је, односно погрешио је
и остао је смртан и он и нова бића која је рађао. Зато су св.Оци грех назвали
промашајем (на грчком амартиа што значи грех као промашај постављеног циља).
Човек је имао назначење да постане Бог, али у заједници, у јединству с Богом, а не
одбацујући Бога и сједињујући се са природом и себе градећи богом.

Прва и најтрагични� �а последица греха првог човека јесте, дакле, смрт. После
греха, човек као личност изједначио се са природом тиме што је постао индивидуа,
независан у односу на Бога, тј. природа у човеку је постојала на начин каква је она.
Уместо да човек као личност у заједници с Богом учини да природа постоји на
божански начин у личности Сина Божијег, тј. да се обожи, што значи да превазиђе
смрт и живи вечно кроз личну заједницу човека с Богом, човек се спустио на ниво
природе - пао је и почео је да живи по законима природе који су водили у смрт.
Човек је постао смртан. На овај начин човек се изједначио са осталим створеним
бићима.

Последице пада првог човека по природу биле су те да је природа изгубила
могућност да преко првог човека Адама превазиђе своју смртност и постане
бесмртна у заједници с Богом. Зато што то јединство с Богом није могла да постигне
створена природа сама по себи, већ само преко човека, пад човеков значио је пад
целокупне природе.

И поред тога, човек није престао да буде икона Божија, тј. личност. Слобода,
односно икона Божија у човеку, која га је упућивала на вечност, чинила га је
трагичним бићем зато што је он сам, независно од Бога, био немоћан да кроз овај
природни начин живота и оствари ту вечност. Тако је човек створио један зачарани
круг у свом постојању: што се више удаљавао од Бога и био као индивидуа независан
од Бога и привидно на тај начин слободан, све се више поистовећива о с природом и
њеном нужношћу постојања. Што се више служио природом и размножавао се
желећи да на овај начин достигне бесмртност, све је више умирао. Што је више кроз
природу и користећи природу хтео да буде срећан и вечно, слободно и
непоновљиво биће, све је бивао несрећнији и трагичнији. Што је више хтео да буде
Бог без Бога, све је више личио на животиње и остала створена бића, док га на крају
смрт није потпуно брисала поистовећују ћи га са безличном природом.

Одвојивши створени свет од Бога, човек је сам себе учинио богом у односу на
створени свет. Као слободан, хтео је да сав свет подчини себи као богу, али га је на тај
начин само уништавао. Кроз уништење природе управо је уништавао и самог себе.
Другим речима, уместо да принесе и сједини природу с Богом, човек је природу
принео себи и себе прогласио за Бога на тај начин што је искључио Бога из свог
постојања и све своје постојање свео на борбу против природе и њених закона у
циљу осигурања своје слободе и подчињавања природе себи. Кад год није успевао то
да постигне, односно кад се природа показивала јача од човека, тада је човек
обожавао природу, тј. у њој је видео Бога који се бори против њега. На тај начин је
створено Ð¸Ð´Ð¾Ð»Ð¾Ð¿Ð¾ÐºÐ»Ð¾Ð½ÑÑ ‚во, али и мржња човека према природи због тога што је
човек мислио да му свако зло управо долази од ње. Ð*ечју, падом је човек кренуо
путем коначног уништења природе, али и самоуништења.
Смрт човека и сво зло које се касније догађа у свету после одбијања заједнице
човека с Богом није казна Божија човеку због непослушност� �¸, нити је природа била
зла по себи, већ је последица прекида заједнице створене природе с Богом. Створена
природа је по себи смртна зато што је створена ни из чега. Падом човековим
природа је само пројавила своју смртност у човеку, односно човек се поистоветио са
смртном природом и постао је смртан. Другим речима, зло и смрт су последице
погрешно изражене човекове слободе, а не освета природе. Природа и сама очекује
спасење од човека. Уместо да се слободно сједини с Богом, човек је својом вољом,
својим слободним избором, прекинуо заједницу с Богом и остао смртан тиме што је
прекинуо заједницу створене природе с Богом.

Подсети се, размисли и одговори

1. На који је начин први човек прекинуо заједницу са Богом?
2. Објаснити суштину Божије заповести коју први човек није испунио.
3. Зашто су свети Оци Адамов грех назвали промашајем?
4. Која је прва и најстрашнија последица греха првог човека?
5. Шта су биле последице Адамовог греха по целу природу?
6. Да ли су зло и смрт природне последице, или су последице погрешне употребе
слободе од стране човека?

7. ПОСЛЕ ГÐ*ЕХА ПÐ*ВОГ ЧОВЕКА БОГ ЈЕ ПÐ*ОМЕНИО НАЧИН ОСТВАÐ*ЕЊА СВОГ
ЦИЉА О ТВОÐ*ЕВИНИ, АЛИ НЕ И САМ ЦИЉ

И поред одбијања првог човека да сарађује с Богом у остварењу бесмртности
за створену природу у њему, кроз слободну заједницу с Богом, Бог није одустао од
свог првобитног плана. Тајна Христова као сједињење створене природе кроз човека
са Богом Логосом, који би се на тај начин оваплотио а човек и цела створена природа
у Њему обожили, остала је и даље као циљ Божији о свету. Бог није хтео да допусти
да се његова творевина врати у ништавило. Да би Божија творевина постојала,
међутим, није то могла другачије него да оствари слободну заједницу али поново
преко човека с Богом. Но пре него што почнемо опширније да говоримо о новом
начину спасења творевине од смрти, да се укратко осврнемо на заповести Божије и
њихово испуњење од стране човека у контексту спасења.

Наиме, утврдило се мишљење под утицајем теологије блаженог Августина, да
је Бог казнио човека смрћу због тога што није испунио заповест. То мишљење наводи
на закључак да су створена природа и човек још на почетку били бесмртни, па кад је
човек погрешио, Бог га је казнио смрћу која дотле није постојала у створеној
природи. То даље значи да и превазилажењ� �µ смрти може да се постигне просто
испуњењем заповести, а не и силаском Сина Божијег у свет и његовим јединством с
човеком. Ово мишљење је створило претпоставк� � у западном богословљу да је
спасење етичке природе, а не онтолошке. Другим речима, спасење света и човека је
ствар Божијег свемогућства и састоји се у опраштању грехова људима од стране Бога,
наравно ако се они покају, тј. то је ствар само људи који кроз испуњење заповести
постају савршени. Међутим, да ли је тако?

Ако је бесмртност створене природе плод Божијег свемогућства или
опраштања греха, зашто то Бог није учинио на самом почетку стварања, или пак, кад
се Адам после греха покајао и завапио Богу, зашто му није опростио грех и укинуо
смрт и да тиме буде све опет у реду? Адам се после онога што је учинио покајао,
горко је плакао и Бог је опростио Адаму грех, али тиме није могла да се превазиђе
смрт у коју је Адам упао прекинувши заједницу с Богом. Спасење света од смрти
није ствар испуњења или неиспуњења заповести и моралних норми од стране човека, или
опраштања греха одозго, од стране Бога, нити, пак, самоусавршав� �°ÑšÐ° човека, већ
сједињења створене природе с Богом у личности Сина Божијег (Св. Атанасије
Велики). То сједињење је требало да буде лично сједињење, у личности Сина
Божијег, које је подразумевал� �¾ силазак Бога у свет и човеково одрицање од своје воље
ради остварења Божије воље, тј. кроз слободно прихватање заједнице с Богом од
стране човека. Падом човековим није уведена смрт у створену природу као да она
дотле није уопште постојала. Створена природа је била потенцијално смртна и пре
пада првог човека зато што је створена ни из чега. Смрт је могла да буде избегнута
само кроз сједињење човека с Богом, што је Бог и планирао од самог почетка
стварања. То се види пре свега из тога што је први човек створен као икона Божија.

Пад првог човека показао је само да човек није хтео да пристане на такав план
Божији о творевини, односно човек се није сложио с вољом Божијом која се тицала
творевине и њеног возглављења у Сину Божијем кроз слободни пристанак њега,
човека. Човек је имао свој план остварења бесмртности и то без Бога. Тачније, човек
је хтео да постане бесмртан кроз сједињење са створеном природом и уз њену помоћ.
Остваривши заједницу са смртном природом, међутим, човек је остао смртан. Смрт
је у природи после пада, од могућности постала реалност, односно после одбијања
првог човека да оствари заједницу с Богом.

Да би се свет спасао од смрти, потребно је било да се та заједница успостави и
то опет преко човека у Сину Божијем. Другим речима, потребно је било да се роди
нови човек, нови Адам, који ће бити Христос, Син Божији по личности, али и
потпуни човек по природи. Потребно је било да се спаситељ света, тј. нови човек,
роди на други начин него што се рађају сви људи зато што је он Син Божији, Бог
који не добија почетак свога постојања као личност, преко рођења као човек, а како
би створена природа поново успоставила заједницу с Богом и била ослобођена од
смрти. С друге стране, пошто се смрт преносила природним рађањем, које је увео
Адам после пада, нови човек, да би био спаситељ света, требало је да се роди на
други начин. То значи да је Спаситељ, као нови човек, у моменту рађања као
личност требало да има заједницу слободе с Богом Оцем и Духом, односно Син
Божији, рађајући се као човек, остварио би заједницу с читавом створеном природом
и тако би свет опет успоставио заједницу с Богом у Сину Божијем, преко човека.