Koliko često ručate zajedno i da li uopšte dajete značaj porodičnom ručku?
Printable View
Koliko često ručate zajedno i da li uopšte dajete značaj porodičnom ručku?
ručamo kad god smo svi skupa kod kuće. volimo zajedničke obroke, jer se tad ispričamo. u poslednje vreme su te sitaucije sve ređe, ali vikend jeste vreme kad smo kompletni za stolom.
Obozavam ih,mnogo se radujem kada smo svi zajedno,uvek je veselo,puno prica,pitanja..zimi se desava cesce.leti prosto kad ih upecam..:raz_125:
Pa moji najmiliji nisu neko vreme tu,i baš mi nedostaju,a inače obavezno svake nedelje zajedno ručamo.Ne bih to menjala ni za šta na svetu:aha:
Kod nas u kući se to nije praktikovalo.
Čak i kada smo svi bili kod kuće, mama je retko kad sedala za sto sa nama. Bila je u
kuhinji ili na relaciji sto-kuhinja. A i ona je valjda to od svoje majke pokupila, jer sam
ja prvu put videla babu da jede kada sam imala 20 godina. I to sam je vrebala, jer
je bilo nemoguće upecati je.
I meni je sada teško da sednem za sto sa mojima. Skroz bezveze.. :hm:
kod nas u kući, tj. dok sam živela sa roditeljima - uvek se jelo za stolom i uvek se jelo sa nekim...pošto je tata imao posao koji je retko dozvoljavao njegovo prisustvo za zajedničkom trpezom, zaista je bio praznik kad sedimo svi za stolom :)
veoma se rado sećam te atmosfere i pokušala sam da je prenesem na svoju porodicu. nadam se da sam uspela...jer vidim da, kad im dođe društvo, umeju da naprave dobar štimung :)
ma ja jednom objašnjavala deci, kako u strogo patriarhalnim sredinama žene ne sede
za stolom sa muškarcima.. i onda jedan od njih kaže ''a zato ti mama uvek stojiš dok
mi jedemo'' :haha: uopšte to do tada nisam primetila... :lol:
KAo dijete nikad nisam imala okupljanja za stolom jer moji roditelji su radili u smjenama,a mi djeca koje kuda:)
I uvijek sam se radovala kad bismo se u rijetkim prilikama svi okupili za stolom.Majka je sjedala kad svi već ustanemo..posljednjih godina njenog života nisam joj dozvoljavala ni čašu da donese..u mojoj porodici ručamo skupa,ali samo nedjeljom:(
e, ovako...mm je dosta velika picajzla kad je u pitanju klopa koja se servira - uvek mu je nešto preslano, preljuto, prevruće, preobilno....i tako.
jednom, bila je nedelja, seli smo za trpezu i - missim se ja da počenmo da jedemo. u tim prilikama se uvek u sebi zahvalim Bogu što imamo šta na sto da stavimo i što smo zdravi i na okupu...nekad to kažem glasno, ali na prevrtanje očima starije kojice - prestala sam to da radim...pa onda - u sebi izgovorim tu zahalnost iz sveg srca.
i, krene mm da jede, a deca - ništa.
ne bih to ni primetila da lelmood nije pitao:
-a što ne jedete?
- pa čekamo da vidimo šta ne valja ovaj put, kaže mlađa kojica.
moram da priznam da od tada lelemood redovno zahvaljuje:
- ženo, hvala ti za ručak i sve ovo što si lepo spremila i stavila na našu trpezu.
:bravo: za moje kojice :srce:
Zbog nekog ludog zivotnog ritma porodice se danas retko okupljaju oko stola, uglavnom jede kada i kako ko stigne. Imate li bar nedeljom obicaj da svi skupa zajedno rucate?
pa jedino nedeljom i ručamo zajedno.
ne smatram to nekim hendikepm, jer je život takav....šta da se radi.
nedeljom obično i moja mama dođe na ručak, pa baš imamo ''ugođaj'' :lol:
kad se pomene nedeljni rucak odmah mi pred ocima iskrsne slika nasmejane porodice na okupu... nekako mi je to pojam koji vezujem za tradiciju.. mada danas tradicija bledi, treba se truditi da bar nedeljom svi budu zajedno oko "praznicnog" stola
truditi?
mnogima je taj trud nemoguć, jer nemaju čime ni da popune nedeljni praznični sto.
a zna se kakvi smo mi - ako nema krkanja, nema ni raspoloženja.
doduše, bolje i ne sedati natmuren za sto.
truditi, da prico, ne mora to da bude "bozicna trpeza", bitno je da su svi na okupu, da se osete kao porodica, da pricaju, druze se u vreme rucka, bar kad je nedelja..
shvatam, da.
činjenica je da malo ljudi obeduje porodično. znam da i kod mog brata je zajednički ručak nedeljom, ali oni redovno izlaze nedeljom negde, tako da ne ručaju kod kuće.
moja malenkost se trudi da održi tradiciju bar tog dana.
pa i ja se kao trudim, mada mi ne polazi uvek za rukom, ranije dok je cerka bila mala to je i bilo izvodljivo, danas ide teze...
desi se, doduše, da sve pripremim, ali da jedna od njih zakasni...i to debelo.
tad mi je baš krivo, ne zbog truda koji sam uložila, nego što kapiram da u tom trenutku ona ima preča posla nego da bude zajedno sa nama.
ali dobro, valjda će je to proći.
Otkad znam za sebe, nedeljni porodicni ruckovi su mi bili nesto najdraze, uvek sam se tome radovala. Pokojna baka je uzivala da nas sve okupi, to bi bio zaista pravi porodicni skup, baka, deka i moji roditelji, brat i ja, tatina sestra sa svojom porodicom. Posle njene smrti to je sve prestalo. Sad svako za sebe i svoju porodicu pravi ruckove nedeljom, ali se svi rado, kada se stvore uslovi okupimo pa napravimo neki rostilj i druzenje.
Meni je sada zao i nedostaje mi starija cerka, jer su uvek nedeljom dolazili kod mene na rucak. Posto se nedavno porodila, moracemo malo da pauziramo, dok bebe malkice ne poraste, pa nastavljamo sa tradicijom, brojcano jaci :bisa:
kad je mm kod kućr u vreme ručka,onda obavezno ručamo zajedno
to su trenuci koje zaista treba negovati
sad kad pomenu muža...shvatih da nas tri umemo često sasvim lepo da ručamo zajedno (i ćešće štaviše) baš kad on nije tu...kad je on tu, onda nikako da ga dozoveš za sto.Citiraj:
Prvobitno napisano od Vidana
svi pogubimo apetit dok se on natera da sedne i da klopa sa nama, pa se svako nabije u neki svoj ćošak i jede sa poslužavnika.
nedelju poštuje i tu nema vrdanja, za sada...ali drugim danima je stvarno bože-te-sačuvaj