Printable View
ТЕСЛА И ПУПИН БРАНЕ КРАЉА
Аутор:
Александар Ђ. Маринковић
http://razbibriga.net/clear.gif
Пуцњи који су одјекнули на марсејском Тргу Берзански, у 16 часова и 20
минута, били су смртоносни за нашег краља и француског министра иностраних
послова Луја Бартуа
Осим агенцијских вести из Београда, Париза и других европских престоница,
штампа је преносила и текстове америчких познавалаца прилика на Балкану.
Посебно место међу њима имао је Луј Адамич (1898–1951), писац и публициста
словеначког порекла, који је годину-две пре атентата боравио у Југославији и
своја изузетно критичка запажања изнео управо 1934. године у књизи „Повратак
у домовину” („The Native’s return”).
Адамич се као четрнаестогодишњак доселио у САД и постао књижевник кога су
претежно занимале социјалне теме. Његов роман „Смех у џунгли” добио је
Гугенхајмову награду, што га је истакло у америчким књижевним круговима.
Сарађивао је у многим угледним новинама и часописима, а значајну улогу имао
је и током Другог светског рата, када је, у служби партизанске пропаганде,
иступао против генерала Драгољуба Михаиловића. За свој политички ангажман и
везе с југословенским комунистичким властима, Адамич је платио високу цену:
настрадао је 1951. године под неразјашњеним околностима. Нађен је мртав на
згаришту своје куће, након два неуспешна атентата и многих претњи.
Предвиђање
Адамичеви текстови о краљу Александру из октобра 1934. имали су велики
одјек у америчкој јавности. Најугледније новине објављивале су одломке из
његове књиге о Југославији и преносиле пишчеве изјаве и интервјуе дате после
атентата. У њима се дискретно хвалио да је предвидео краљеву смрт, јер је за
време боравка у Југославији уочио велике политичке и економске проблеме и чуо
за групе које се, „ношене највишим патриотизмом, спремају да убију тиранина”.
Тврдио је да је сазнао да је монарх био у сталном страху од атентата и да је
често постајао потпуно неповерљив и имао нападе панике због којих је, понекад
недељама, сваке ноћи спавао у различитим собама и дворовима. Чуо је и то да је
краљ располагао с 15.000 тајних агената, чији је задатак био да „шпијунирају и
тероришу политичку опозицију”.
Поред тога имао је, наводи Адамич, највећи број телохранитеља у модерно
време, чак „40.000”. У Југославији је, каже, имао прилику да види мушкарце и
жене које су мучили у краљевским затворима: „У пола туцета државних затвора
је 2.000 мушкараца и жена – комуниста, хрватских и македонских националиста,
који служе казне 1 до 15 година због политичких разлога”. Те „доказе о терору и
нечовечном поступању с политичким затвореницима у Југославији”, добио је,
иначе, од словеначких комуниста и будућих властодржаца Едварда Кардеља и
Бориса Кидрича. Адамич је имао потребу да читаоце упозна и с чињеницом да је
краљ посебно зазирао од комуниста и да због тога није желео да се у Београду
развија индустрија, јер се плашио постојања бројног пролетаријата у престоници.
Сусрет
Описао је, такође, и свој сусрет са страдалим монархом. Најпре је желео да
одустане од чекања на аудијенцију, али се ипак вратио у Београд јер га је један
хрватски пријатељ убеђивао:
„Ако би имао прилику, сигурно би желео да упознаш Мусолинија, Стаљина и
Хитлера? Александар је најважнија личност у земљи, душа диктатуре. Свашта
може да му се догоди наредних година. Николај од Русије, Вилхелм од Немачке,
Карло од Аустрије, Алфонсо од Шпаније, ко зна, можда је Александар
следећи?!”
Писмо Николе Тесле,
објављеног 19. октобра 1934,
у „Њујорк тајмсу”
У ЧАСТ КРАЉА АЛЕКСАНДРА
Уреднику „Њујорк тајмса”,
Доста тога речено је о Југославији и њеним народима. Ипак, многи
Американци имају погрешан утисак о томе јер су агитатори и политички
непријатељи Југославије проширили гласине да се њени становници, који
припадају различитим нацијама, међусобно активно мрзе и да их тиранска власт
држи заједно против њихове воље. Истина је да сви Југословени – Срби,
Славонци, Босанци, Херцеговци, Далматинци, Црногорци, Хрвати и Словенци
припадају истој раси, говоре истим језиком и деле заједничке националне идеале
и традиције.
Завршетком Првог светског рата, краљ Александар је обезбедио политичко
јединство у земљи и створио моћну и богату државу. Словени на Балкану су то
поздравили са одушевљењем, али је било потребно време да се сви народи
прилагоде новим условима.
Ја сам рођен у Хрватској. Хрвати и Словенци никада нису били у позицији да се
боре за своју независност. Срби су били ти који су се највише борили и цена
извојеване слободе плаћена је српском крвљу. Сви истинољубиви Хрвати и
Словенци тога се сећају са захвалношћу. Такође, они су свесни да Срби имају
највећу способност и искуство у ратовању и да су најпозванији и најспремнији
да упуте своје снаге у кризним тренуцима за земљу.
Од како је напорима краља Александра уједињена, Југославија је била
нападана од стране политичких непријатеља који су све учинили да је разбију,
сејући семе неслоге и ширећи малициозне гласине. Тако се, на пример, књига
Луја Адамича „Повратак у домовину”, коју је наводно писао под покровитељством
Гугенхајмове награде за књижевност, бави политичким клеветама и оптужбама да
су владар Југославије и његове идеје непопуларне, како у земљи тако и овде (у
Америци).
Адамичево оптуживање краља за разне ствари може бити одбачено са презиром,
али једна ствар не може бити игнорисана. Књига садржи тврдње које великог
и неустрашивог човека, који је предводио свој народ у крвавим биткама
представљају као слабића у смртном страху од атентата. Наводно, краљ је сваке
ноћи спавао у другој соби и избегавао јавна места док их стотине његових
помоћника не обезбеде за његово појављивање. Такве клевете урезале су се
дубоко у срце сваког лојалног Југословена.
Господин Адамич је веома гласан када описује мржњу и неслогу између
Хрвата, Словенаца и Срба, али недавни догађаји оповргнули су његове тврдње.
Земље, које су по мишљењу Адамича у отвореном сукобу, показале су своју
оданост краљу попут Србије. О томе је писано у више извештаја „Њујорк тајмса”,
међу којима је и изузетно снажан и драматичан опис сахране краља Александра.
Смрт краља уздрмала је земљу до темеља, али се непријатељи Југославије узалуд
надају њеном разбијању. Племенита крв великог човека само ће допринети
јачању заједништва свих делова земље. Александар ће заувек живети у сећању
свог народа као херојска фигура импозантне величине. Попут Вашингтона и
Линколна Југославије – као Вашингтон способан и неустрашив генерал који је
ослободио своју земљу од угњетавања; као Линколн мудар вођа и патриота који
је завршио у мучеништву.
Никола Тесла
Њујорк, 19. октобар 1934.
Приметио је да га је министар двора примио хладно и да у прес-бироу и
краљевој Канцеларији нису желели да му омогуће аудијенцију, али да је
превагнула процена да ће га задивити краљев шарм. Вече пре аудијенције, у
хотелу га је посетио један бивши министар који је у то време био „у пасивној
опозицији према краљу” и рекао му следеће:
„Упознаћеш најзанимљивијег човека, човека великих способности и
капацитета за рад. Он је вероватно највреднији владар у данашњој Европи. Кад
је у Београду он је за столом од 8 ујутру до 10 увече”. Током аудијенције, каже
Адамич, није питао краља ништа од онога што га је занимало. Вођен је куртоазан
разговор, током кога су причали о лепотама Југославије, а краљевски двор на
Дедињу подсетио га је на некадашње холивудско имање Рудолфа Валентина.
Износећи свој коначан суд о краљу Александру, закључио је злурадо да је у
питању био човек свог времена, „део политичког гангстеризма”, који се развио у
Европи после рата, „у истој категорији владара чврсте руке, као што су
Мусолини, Хитлер, Пилсудски и остали тирани и диктатори”. Једино позитивно
што је приметио код покојног краља били су шарм и „демократичност” у личним
контактима:
„Као и сви тирани и краљ Александар био је веома шармантан. Био је глумац
чија је специјалност шарм. Он је био Србин, а Срби су истински и дубоко
демократски народ. Његов шарм и демократичност били су, међутим, трикови
којима је крио своју праву природу владара апсолутисте.”
Краљеву потребу да све има под својом контролом, Адамич је илустровао
подацима да је чак одређивао и дворски мени, као и то кога ће краљица смети
да прими у аудијенцију.
Није пропустио да помене и Александрово богатство, називајући га најбогатијим
човеком у Југоисточној Европи, који је годишње добијао милион долара из
државне касе: „Иако је Југославија једна од најнеразвијенијих држава у Европи,
краљ Александар је, уз јапанског цара, најплаћенији владар на свету”.
Адамичеви малициозни текстови уклапали су се у постојећу слику о Балкану и
били су праћени многим другим написима, у којима је, с доста предрасуда,
југоисток Европе доживљаван као простор где су „метак, нож и отров” и даље
важни аргументи у политичком животу.
Цитиран је и писац Конрад Берковици, румунски Јеврејин који је живео у САД,
по чијем су мишљењу „Срби највећи шовинисти у Европи, можда и у целом свету”
и да су због тога увек у рату.
Неке новине пренеле су и вест из бечке штампе да је принц Ђорђе, старији
брат покојног краља, побегао из затвора у Нишу и да се бори да заузме трон.
Огласили су се и представници усташке организације, називајући убиство краља
херојским чином.
Одбрана
На овакве нападе требало је узвратити одлучно, јер афирмативних текстова о
страдалом краљу и његовој држави није било много. „Њујорк џорнал” објавио је
интервју са Џоном Д. Принсом, професором Универзитета Колумбија, угледним
славистом и бившим америчким послаником у Београду. Он је рекао да је
Александар Карађорђевић „најбољи краљ кога је икад упознао”, да је био
неустрашив и особа коју су чак и политички противници лично волели.
Препричао је и неке анегдоте које су осликавале краљеву личност. Агенција АП
подсетила је читаоце на краљеву улогу у време рата, када је водио „храбру малу
српску војску” против Аустријанаца, а њујоршки „Дејли њуз” бранио је успомену
на умореног краља од Адамичевих оптужби да је био „крвожедни злочинац”.
Неколико дана касније, у најутицајнијем листу, „Њујорк тајмсу”, огласила су се,
један за другим, два најугледнија америчка Србина: Михајло Пупин (1854–1935)
и Никола Тесла (1856–1943). Велики научници осетили су потребу да узврате на
Адамичеве нападе на убијеног краља. Пупин је своје писмо под насловом
Југословенски савез (The Yugoslav Union) објавио 20. октобра, а 21. октобра
објављено је Теслино писмо под насловом У част краља Александра (Tribute to
King Alexander). Обојица су желели да америчкој јавности приближе и објасне
прилике у Југославији и улогу краља Александра у настанку и опстанку
југословенске државе.
http://razbibriga.net/clear.gif
Краљ Александар као виши коњички официр (пуковник)краљеве
гарде слика Паје Јовановића – Галерија Матице српске, у Новом Саду
Пупину је било важно да амерички читаоци схвате да је југословенски монарх
настојао да чини оно што би чинио и било који други владар, који је суочен с
бројним непријатељима: да створи снажну државу с јаком војском. Познати
научник је тврдио да је покојни краљ уживао подршку народа у свим својим
настојањима, а да Луј Адамич то не може да схвати, јер је постао бољшевик који
се „залаже за нови рат који треба да припреми свет за комунистички препород”.
Такав човек је, по Пупиновом мишљењу, „последњи на свету који може да разуме
највише идеале југословенске државе којима се у својој владавини руководио
покојни краљ Александар”.
Никола Тесла је, такође, упозорио на постојање бројних агитатора и
политичких непријатеља Југославије који шире гласине, због чега многи
Американци имају погрешан утисак о југословенским приликама. Један од таквих
је, по мишљењу генијалног научника, и Луј Адамич, чија се књига „Повратак у
домовину” бави политичким клеветама и оптужбама против покојног краља и
његове државе.
Посебно му је засметало представљање краља Александра као слабића који је у
сталном смртном страху од атентата и који сваке ноћи спава на другом месту. То
су, за Теслу, биле најтеже увреде, које су се урезале „дубоко у срце сваког
лојалног Југословена”.
Желео је и да подсети америчку јавност на српске жртве у Првом светском
рату: „Срби су били ти који су се највише борили и цена извојеване слободе
плаћена је српском крвљу. Сви истинољубиви Хрвати и Словенци тога се сећају
са захвалношћу”.
Називајући покојног краља југословенским Вашингтоном и Линколном, јер је,
као Вашингтон, био способан и неустрашив генерал који је ослободио своју
земљу, а, као Линколн, мудар вођа и патриота који је завршио у мучеништву,
Тесла је био убеђен да ће покојни краљ заувек живети у сећању свог народа као
херојска фигура импозантне величине.
На овај начин су двојица генија српског порекла, користећи свој углед широм
Северне Америке, помагали да се слика о југословенској држави, а посебно о
српском народу и његовом владару, барем мало, промени.
A da li neko zna za onu famoznu rečenicu koju je kralj izrekao u zadnjim minutama svog života:
"Čuvajte mi Jugoslaviju" i koliko ima istine u tome?
nemam pojma. znam za grafit ''čuvajte mi jugoslaviju - dobar je to hotel'' dok je bilo bombardovanje 1999. godine.Citiraj:
Prvobitno napisano od DirkaSta
samo da kažem....u perspektivi poslednjih dvodecenijskih događaja - gorko žalim za ikakvom ambicijom da postoji jugoslavija, jer je njenim stvaranjem dat legitimitet ...ili šta već...nekim narodima koji nikad državu ne bi imali da nije bilo kralja aleksandra prvog karađorđevića.
:(
on je hteo najbolje....ali, svi znamo kakva je realnost.