Poreklo i postojbina Roma

Poreklo i postojbina Roma vekovima su bili obavijeni velom tajni. Tek na osnovu lingvisti č kih nalaza danas se tvrdi da su Romi poreklom iz Indije. Iz kog dela Indije potiču Romi i o vremenu početka migracije mogu se naći različita mišljenja u literaturi. Prema Klebertu (J.K.Klebert, 1967) Romi potiču iz Pendžapa, dok Tatomir Vukanović (1983) beleži da im je postojbina prednja Indija, iz pokrajine Kabula, iz kastre Sudra.

Tačno vreme prvih seoba iz Indije teško je utvrditi. Po Beberskom (S.Beberski 1975) velike seobe Roma desile su se u vremenu od V-XII veka, dok Klebert vreme velikih migracija smešta u period od X-XIV veka, kada su zapravo započeta tri velika migraciona talasa, odnosno tri pravca kretanja.

- Prvi migracioni talas išao je prema Egiptu.

- Drugi na sever i na zapad.

- Treći preko Egejskog mora i ostrva u južne delove Grčke.

Kretanje prema Balkanskom poluostrvu pada u vreme najezde Turaka na Balkan, a činjenica da su Turci zadržali na Balkanu pet vekova leži razlog što su se Romi na ovom prostoru zadržali najduže i u najvećem broju. Međutim, balkanske zemlje nisu bile krajnja tačka u Evropi gde su se romska kretanja zaustavila. Naime, još u XV veku njihovo prisustvo zabeleženo je u Transilvaniji, Saskoj, Francuskoj i Danskoj, a u prvim decenijama XVI veka i u Poljskoj, Rusiji i Švedskoj. Danas Roma ima na svim kontinentima i u većini država na svetu.

Romska populacija nije homogena. Prema veroispovesti Rade Uklih (1955) Rome deli na dve grupe: Vlaški i Turski ili nevlaški Romi. Tihomir Đorđević (1932) Rome u Srbiji podelio je u četiri grupe i to prema pravcima kretanja, odnosno dolaska na Balkan:

Turski Romi

Beli Romi

Vlaški Romi

• Kneževski Romi (Lingurari, Rudari, Lejaši, Mečkari)

• Robovi

Mađarski Romi

Pored navedenih podela u literaturi se mogu naći i druge grupe: Banjaši, Buragije, Kaldaraši, Karavlasi, Lovari, Srpski Romi, Tamari, Verekaši, Gurbeti, Zavarači, Gabelji, Kopilja, Runđara, Krnađara i Koloperija.

Najveći broj naziva koje imaju različite grupe Roma, najčešće su vezane za njihova zanimanja. U prošlosti, a i danas, može se čuti da Rome nazivaju Ciganima, što je za njih uvredljivo i zato se ne može naći u romskom jeziku.

Pravilan naziv za Rome

Prvo imenovanje Roma zabeleženo je 1100. godine kao Atsincana po osnovi Grčke reči Athigganien, što znači "ne dirati" koja je transformisana u Atsinganein, da bi dobila defitivno ime CIGANIN. Ovom imenu se brzo gubi trag i zamenjuje ga naziv "Egipćanin", ime koje je vezano za Rome koji su u Evropu došli iz Egipta. U Velikoj Britaniji oni dobijaju ime Gipsi, u Francuskoj Gitan, u Španiji Gatanos.

Danas, gotovo u celom svetu upotrbljava se naziv Rom. Ovim imenom Romi su sebe nazivali još u srednjem veku u Vizantijiskim zemljama, a njihov jezik je prema tom imenu nazivan Romani. Ovo ime potiče od pojma Vinzatija: Romanoi, odnosno Romania-žitelj Romanije, koji govori romski jezik. Međutim, lingvističko tumačenje ovog pojma pretpostavlja da je ovaj etnikon nastao od reči Roaman (Shib), što je jednako terminu "ciganski jezik", dok termin Rom znači čovek-ljudi, koji govore ciganski, romski.

Romska kultura

Specifični elementi romske kulture su jezik, muzika, religija i mitovi.

Romski jezik je jedina "knjiga" koju su Romi poneli iz Indije.Romski jezik i njegovi dijalekti srodni su jeziku plemena Dardi i Kafistranu, kao i jeziku plemena Hidukušu u Indiji. Po svojoj osnovi, on predstavlja varijantu Pali jezika, koji je razvijena forma Sanskrita.

Jezik kojim se služe Romi u Srbiji ima dva roda: muški i ženski, a od brojeva-jedninu i množinu, sa pojednostavljenom deklinacijom, sa osam padeža i proste i složene adverbe za negiranje. Tri glavna dijalekta: lejaški, arlijski i tamarski.

Muzika kod Roma je raznovrsna i veoma komplikovana, kako po svom poreklu, tako i po svojim funkcijama u društvu balkanskih naroda uopšte, a posebno u romskim etničkim skupinama. Najstariji pomen o muzici kod Roma u jugoslovenskim zemljama potiče iz polovine XV veka.

Prema jednoj legendi muzika kod Roma postala je ovako:

"Jednom stvori Bog na leđima Svetog Petra ćemane. Neznajući da ima ćemane na leđima, Sveti Petar uđe u jednu kafanu u koju je bilo mnogo veselih ljudi, koji kada videše Svetog Petra sa ćemanetom na leđima povikaše: "Sviraj, Sviraj!"

Od njihove galame i vike Sveti Petar se uplaši i poče da beži. Na vratima mu pade ćemane s leđa, on ga uze i otide pravo Bogu, pa ga upita:

-"Šta je ovo, Bože?"

-> Pa to sam ti stavio ćemane, da sviraš ljudima kada su veseli, da se zabave, da se nebi potukli<-odgovori mu Bog.

->Pa kada je tako, onda neka bude više svirača< reče Sveti Petar.

->Pa ko će da svira ? <- upita Bog.

->Neka budu Romi svirači<-odgovori Sveti Petar->Neka zabavljaju ljude da se u piću i veselju ne pokrve<.

->Neka bude tako<- odgovori Bog.

Pa tako i ostade. "

Muzika kod Roma u Srbiji javlja se pre svega kao zanatski proizvod. Stoga su svoju muziku podešavali prema potrebam i ukusu okoline, što dokazuje činjenice da Romi sviraju melodije, pre svega one zemlje u kojoj žive. U Srbiji postoje četiri glavne grupe muzičke kulture:

Istočnjačka ( iz Turske )
Srednjeevropska ( iz Mađarske )
Starobalkanska ( iz Rumunije, Grčke, Albanije )
4. Ciganska ( izvorna )

Tradicija Roma je da se muzika neguje, da se veština sviranja instrumenata prenosi s kolena na koleno i da je ova veština postala jedna od najvažnijih prepoznatljivih znakova romskog etnikona.

Religija

Romi pre dolaska u Evropu, iz Indije krenuli kao pagani i u nauci je više puta isticano da Romi nemaju >sopstvene vere<, koju su poneli iz sopstvene postojbine, kojom bi se među drugim narodima razlikovali. Romi se brzo prilogađavaju religiji naroda one zemlje u kojoj žive, što znači da Rom nezna za odanost religiji. U hrišćanskim zemljama oni se krste, a među muslimanima klanjaju. Jedna srpska narodna poslovica prikazuje labilnost vere u Roma:

>Kakve si vere, more ?- pitali Ciganina.

On odgovori:

>Kakve hoćeš, gospodaru!<.

Kod Roma u Srbiji postoji poznata uzrečica:

> U svetu postoji sedamdeset i sedam vera i po vere. Cigani su ono pola vere<.

Međutim, Romi ne čine to radi odricanja od pripadujuće vere, već iz razloga što im njihova ekonomsko stanje ne omogućava strikno izvršenje određenih verskih normi i ritualnih obreda. Oni svoju glavnu veru, koja je mešavina Islama i Hrišćanstva na bazi paganstva, održavaju kalemeći na nju izvesne verske norme drugih konfesija. Sve te elemente oni čvrsto čuvaju i neguju u svojoj veri.

Kod Roma postoje brojni običaji:

• običaj o rođenju deteta

• svadbeni običaj

• rođendan

• imendan

• posmrtni običaj

• pobratinstvo i posestrimstvo

• krsna slava ( Đurđevdan, Petrovdan, Velika Gospojina, Sveta Petka-Paraskeva, sveti Arhangel Mihail, Sveti Nikola)

- Ramazan i Bajram

• godišnji praznici ( Badnji dan, Božić, Vasuljica, ispraćaj zime o Svetom Atanasu-31. Januar, Marta, Poklade uskršnjeg posta, Todorova subota, Tetka Bibija, Lazareva subota, Veliki petak, Uskrs, Dodole).

Vidno mesto kod Roma zauzimaju mađija, rituali, bajanje, vračanje, gatanje, verovanje u snove, verovanje u nadprirodna bića (vile, veštice, zmajeve, karakondžule, vampire).

U narodnoj medicini su poznati vidari, hirurzi, vrači i žreci, a takođe i veterinari (đambasi).

Romsku narodnu usmenu književnost

čine: pripovetke, bajke, mitovi, legende,

priče i basne, pesme (lirske, dečije.),

zagonetke, poslovice, tužbalice, ora i igre.

Prema procenama, ukupan broj Roma u svetu kre će se od 8-14 miliona, a u Jugoslaviji negde između 500-800 hiljada Roma. Problem oko tačnih podataka je u asimilaciji, mimikriji, mešovotim brakovima...

U Srbiji Romi su jedna od najmlađih populacija. Najbrojnija je starosna grupa do 14 godina ( oko 41% )

koja sa grupom mladih od 15-24 godina

( 21% ) čini ukupno 62% romske populacije. Samo 4% Roma pripada starosnoj grupi preko 60 godina.

Romski jezik, kao uostalom i romski narod poreklom su iz Indije. Činjenica je da deo baze romskog jezika koincidira sa bazom indijskog jezika koji se govori u severozapadnom delu ove zemlje – ponajviše Penžabu. Uostalom, to vrlo jasno pokazuje romska gramatika koju je 1888. godine pod nazivom „Romano čibakero siklaribe” objavio nadvojvoda Habsburški. Tu se može naći zaista mnogo paralelnih termina romskog i indijskog jezika.

Evropski su Romi u protekla dva stoleća proveli mnogo vremena na Balkanskom poluostrvu. Ovo je utisnulo neizbrisiv pečat na razvoj romskog jezika, koji je ovde bitno obogaćen grčkom leksikom. Pretpostavlja se da je i sama reč Rom (Ciganin) svoje značenje dobila u Grčkoj, gde je lokalno grčko stanovništvo, koje je još u to vreme živelo u Vizantijskom carstvu, sebe nazivalo: Romi.

Smatra se da trenutno na 5 kontinenata živi 5 – 6 miliona Roma. Najveći deo ovog življa nastanjen je u Evropi. Većina boravi u Poljskoj i Španiji. Romi nemaju sopstvenu religiju.

Što se zanimanja tiče menjali su ga u skladu sa godišnjim dobom. Leti bi pravili čerpiće, u jesen korita, zimi bi se bavili proizvodima od gvožđa i muziciranjem. S obziroma na to da su bili vešti majstori njihovi su proizvodi bili i traženi. Tako im je već Matija Korvin (Korvin Matyas) (1458–1490) dao dozvolu da se naseljavaju u blizini većih gradova. Prvo njihovo pominjanje u Mađarskoj datira iz vremena bežanije od Turaka 1416. godine. Dok je njihovo organizovano naseljavanje prva pokušala da utemelji Marija Terezija u XVIII veku, nakon čega će njihov nomadski način života sasvim prestati. Od tada oni će živeti u manjim zajednicama. Ne može se reći da su se potpuno asimilovali, jer su u svom mentalitetu zadržali dosta istočnjačkog. Kao i drugi istočnjački narodi, i oni su uglavnom pesimisti, ali veruju u čuda i sujeverni su. U kulturi i jeziku nisu jedinstveni.

Veliki uticaj na romski jezik ima okolina u kojoj žive, ovde mađarski jezik. Predstavnici ovog etnosa mešaju mnogo mađarskih reči, ili mađarskih obrta u svoj svakodnevni govor.

U mađarskoj književnosti romi se pojavljuju još od doba romantizma. Sjajne su figure romi iz knjiga Jožefa Etveša (Eotvos Jozsef) i Geza Gardonjija (Gardonji Geza) – „Seoski beležnik” i „Zvezde Egera”. Rome zatičemo i u delima Janoša Aranja (Arany Janos), Ernea Sepa (Szep Erno) i Šandora Brodija (Brody Sandor). Prvi piše o njima u jednoj svojoj lirskoj pripoveci, a Šandor Brodi u svojoj drami „Učitelj”. Bela Balaž (Balazs Bela) napisao je dramu od Pani Ciganka (Czinka Panni), za koju je muziku komponovao Zoltan Kodalj (Kodaly Zoltan).

Prema nezvaničnim podacima – danas na teritoriji Mađarske živi između 500.000 – 600.000 roma, i samo jedan posto od ukupnog njihovog broja ima višu školsku naobrazbu.

Običaji

Uprkos raširenom verovanju da nisu – Cigani su religiozan narod. Uglavnom su katoličke veroispovesti, i svoja religiozna ubeđenja izražavaju i na taj način što se krste pred likom Isusovim. Pre no što raseku hleb, nožem načine krst preko njega, skidaju šešir pred slikom Isusovom koju u kući čuvaju s velikom ljubavlju, mole se pred njim. Romi su oduvek bili bogobojažljivi. Uvek su verovali u Boga. Njemu su se obraćali kada su bili u nevolji, kada su imali briga.

Romi se ne kunu Bogom, već Roditeljima ili članovima porodice koji su im najdraži. I danas je tako! Ako je neko hteo da mu se veruje samo bi rekao: kunem se svojim ocem. Znalo se da je u tom slučaju ono što je izrečeno sušta istina.

Najsujeverniji su narod na svetu. Jedan od mogućih razloga je njihova sklonost ka vračanju, koju kao zanat upražnjavaju od dolaska u Evropu. Sujeverje je usko vezano za religiju. Veoma retko idu u crkvu. Prilikom krštenja stariji Romi će na trenutak spustiti šešir na glavu novorođenčeta „da bi velik porastao”. Zajednička im je odlika da jednako uvažavaju i novorođenče i onu koja ga je na svet donela – mati. Čin rođenja otac proslavlja tako što se obilazeći rodbinu sa prijateljima, sam veseli sa njima. Ukoliko neko od rodbine zavede ženu iz kruga porodice to se smatra smrtnim grehom. Ni rodbina ga ne prima u svoje društvo. Veliki događaj – svadba, pogreb – odvijaju se u krugu porodice, u prisustvu vojvode ili najstarijeg roma. Pokojnik se na drugi svet ispraća muzikom. Tom prilikom se svira čuvena pesma Pište Dankoa „Kada sunce već će zaći na groblje ću ja izaći...” ili kompozicija Palike Raca „Opala je drhtavija topola”.

Veruju u sve što je loše i štetno. Da se ne bi uhvatilo u zamku urokljivih očiju oni će dete poprskati svojom pljuvačkom, prokleće njegove neprijatelje, u svoje i u ime Isusa Krista. I moliće Bogorodicu da oduzme snagu neprijatelju, i omogući da neprijatelja stigne bolest.

Pored mnogih njihovih osobina koji bi mogli da se nađu u šaljivim listovima, za njih je karakteristično i to što su skloni padanju u nesvest od čuda i žalopojki. Neretko će moliti nebesa da: oduzmu snagu njihovom neprijatelju, da mu daju neku boleštinu, da ga stave u poslednji pokrov, da svoje pare potroši na apoteku, da izgubi onog koga najviše voli.

Opšte je poznato kako su Romi skloni da se bez neke dublje emocije zaklinju, proklinju, prekorevaju.

Veona rado nadevaju jedno drugom nadimke: Tarana, Pluća, Jaje, Nikolica, Trbuh, Dinka, Baša, Makovnjača, Pecek, Aćula, Divlja guska, Puculi. Poznati Vinko Patikariuš se zapravo prezivao Dudaš. A taj nadimak je dobio jednom prilikom kada je svirajući jednom „duševnom bolesniku” a vlasniku kaštela uspeo da ga svojom muzikom oduševi i, kako je rekao, izleči, pa mu je nakon svirke ovaj rekao: „Ti si me izlečio, dragi Ferko, i neka tvoje ime u buduće bude Patikariuš” (Patika na mađ. = Apoteka).

U porodicama Cigana – muzičara jelo i kuvanje je krucijalna stvar. Pošto bi u toku dana bili slobodni, muškarci bi rado ispraćali svoje supruge na pijacu, nosili im korpe i usput, zavisno od kupljenih artikala, planirali predstojeći obed. Od novca zarađenog u toku noći (u slučaju da je bilo dobrih mušterija) pravili su carske ručkove. Sve same đakovije, pa još i šampanjac pride (iz plehanih lončića). Kada bi se uveče našli, ili imali pauze između svirki, uvek bi jedno drugoga zapitali: šta ste danas kuvali? Odgovori su se najčešće mogli nazvati pravim malim takmičenjem. Svaki od njih bi punih usta, ponosno govorio svoj tekst: „Što je moja žena skuvala sarmu...”, „Majka zna da napravi takvu supu...” i t.d. I zbog toga su često i odbijali veoma dobre ponude koje ne bi bile vezane za mesto boravka s obrazloženjem: „Izvinite, molim vas, ja to ne mogu, ne podnosim strana jela. „I dandanas je u Mađarskoj najpoznatija mađarska rugalica ona: „Ciganina, oj Ciganina gledaj, gledaj najeo se, precrćiće nehaj, nehaj”

Onaj ko je smislio ovu pesmicu, bio je načisto sa činjenicom da je preterivanje u jelu opasna stvar. Čini se međutim da danas ne treba imati takvih strahova, jer neće biti prilike za prejedanje, a i romska muzika više nije u modi. Kao da je siromaštvo označilo i početak vremena bez ambicija. Romi kad nisu imali šta da jedu, postilu su, a kada su imali šta da pristave na šporet – onda su praznovali.

Na vrhu njihovih jelovnika stajao je đuveč sa goveđim ili svinjskim pečenjem, sarme i noklice na đuveč. Među omiljenim jelima nalazili su se i trganci sa kupusom, odnosno testo sa krompirom. Posle velikih praznovanja usledila bi sutradan – glavobolja koju su uspešno lečili kiselom čorbicom od pluća, supom od kupusa, i što je najglavnije – pivom.

Što se nepokretnosti tiče tu Romi nisu bili baš među prvima. Kada bi došli do više novca ono najviše što bi uradili – kupovali bi zlato za sebe i porodicu. Njihove su žene čitava imanja skuvale u loncima jer su Romi živeli s geslom: „Niko pod glavom neće odneti ni novac, ni kuću”.

Još i dan danas imaju običaj da samo svojim dobro ugojenim sunarodnicima kažu – dobro izgledaš, jer čemu kriti, njihova sudbina je bila da im se boljitak ogledao u povećavanju telesne težine.

Rečnik

Briši = kiša
Avel = dolazi
Baroraj = veliki gospodin
Benga = đavo
Beula = Bog
Biboldo = Jevrejin
Grasto = konj
Erđa = loš, bez sluha
Leimre = veresija
Šoher = siromah
Ajšer = bogat
Baro, Lačo = dobar
Baristi = ponosan
Čaringer = konobar
Kero = stan
Verda = auto
Marelovati = tući se
Mutrovati = mokriti
Mangelovati = tražiti
Pialovati = piti
Matoš = pijan
Džukhel = pas
Sukaiz = lep
Čavo = dečko
Manus = muškarac
Romhnji = žena
Džalovati = ići
Halo = jelo
Mas = meso
Muj = usta
Šero = glava
Džunga = ružan
Belovati = dati
Čoro = siromah
Šun = pogledaj
Dikhelovati = gledati
Hulaj = bogat
Gizda = ponosan, gord
Bešelovati = sesti
Rovazovati = plakati

Kafane – gostionice

Zlatno doba gospodskog života Roma koincidiralo je sa Zlatnim dobom kafana.
I Subotica je u ono vreme mogla da se pohvali lepim, velikim, sjajnim kafanama punim ogledala, brojnim velikim krčmama. Bilo je to ujedno doba secesije.
Prvi zapisi o građenu velike krčme potiču iz 1765. godine, kada je sagrađen prvi objekat ove vrste na mestu današnjeg pozorišta. Hiljaduoosmastotridesetih godina bilo je nekoliko poznatijih kafana, među kojima ona Đerđa Šulca (Schulz Gyorgy) i Crni orao u današnjoj Štrosmajerovoj ulici. Oko 1860. godine Mor Halbror (Halbror Mor) otvorio je gostionicu pod nazivom hotel Nacional na mestu današnje antikvarnice (Ulica Borisa Kidriča). Na prekretnici vekova je postojala gostionica i u Prokešovoj palati, na mestu današnje samousluge (južni deo Korza). Bio je poznat i Crveni bik, na mestu današnje škole Ivan Goran Kovačić.

Godine 1895. završena je čuvena Nacionalna kasina koju je projektovao poznati arhitekta Ferenc Rajhl (Raichle Ferenc). Bila je poznata i gostionica Adama Vaša (Vas Adam) na mestu nekadašnjeg Maximarketa, koja je srušena 1960. godine. Čuveni hotel i restoran Zlatno jagnje nalazili su se na mestu današnjeg Doma JNA. Za najotmenije, ambicioznije goste izgrađena je Gradska kafana na mestu današnjeg Mc Donaldsa.

Muzika

Muzičari, tačnije takozvani gradski Romi, bili su, uredbom Marije Terezije prisiljeni da nasele gradsko jezgro i to od sredine XVIII veka. Tada su osnovani i prvi romski orkestri. Do kraja XIX veka to je postala zapravo romska elita.
Orkestri su se sastojali od dve violine, po jednog čembala, jednog kontrabasa, ponekad klarineta ili violončela. Repertoar im se sastojao uglavnom od umetničke narodne muzike XIX veka (verbunk, čardaš, mađarske pesme). Kada u ciganskoj porodici neko postane muzičar on time određuje sudbinu čitavih narednih generacija, jer je profesija bila nasledna.
Porodice Roma – muzičara stanovale su takoreći sve „na gomili”, na istom mestu. Romske ulice bile su: Ulica Stipe Grgića, Braće Majera i ona zvana Ciganska – ulica Svetozara Miletića. Ovde su oni živeli urednim građanskim životom. Centar ovog dela grada nastanjenog Romima bila je prodavnica na uglu ulica Stipe Grgića i Braće Majera: dućan. Svi su tim imenom zvali – bakalnicu kod Lelerovih (Leller). Jednostavno tako – dućan. Tu su se muzičari nalazili / rastajali pre i posle svirke, razgovarali.

Bilo je u to vreme mnogo prilika kada su gospoda jela i pila, i uz zvuke ciganske muzike veselila. Bilo je tada mnogo prilika da se izrazi seta, tuga, bol. Proslave imendana zvali su opštenarodnim veseljem, davale su se i serenade, odnosno noćna muzika, bilo je muzike i na dočecima i ispraćajima na željezničkoj stanici, piknicima, karnevalima, balovima koji su trajali i po nekoliko dana i gde je prisustvo Roma bilo obavezno. Jezik nije oskudevao u imenovanju tih zabava – muri hacacare, perjani bal, prijem, banket, žur.
Muzika u podne i bezbroj mogućnosti za druženje. Nažalost – danas je već sve to izišlo iz mode. Zlatno doba ciganske muzike bilo je na prekretnici vekova i između dva rata. Ondašnji orkestri bili su priznati i poznati i ovde i u inostranstvu. Posebno bi onda svirali maestralno kada to nisu činili za novac - - u tim prilikama svako je svirao za sebe, kupajući svoje umeće u kapima umetnosti.

Muzika i pesma oduvek su za Rome bili obred, praznik, rekli bismo zanos.

Rome – muzičare nikada nije naročito trebalo podsticati na piće. A tek kada je pre toga imao prilike da dobro jede. I mada se to ne bi moglo nazvati sistematskim procesom, ali često bi se i ponapijali. U tim situacijama njihove bi žene imale običaj da kažu: „Muževe nam je donela sudbina dan kasnije”. A to se događalo po sistemu „Nakon prolumpovane noći svugde – samo ne kući”. Upućivali bi se na željezničku stanicu, u tamošnji birc, ili pak u „Prepreku” gde je Janoš Medreš (Medres Janos) svirao do rane zore. Tu bi oni diskutovali, suzili, sećali se starih dana. Usput bi „raspakovali instrumente” svirajući u „dvobojima”. Pokazujući pritom jedno drugom zahvate, jer Rom nije samo da zabavi nego zna i voli i sam da se zabavi, govorili bi. Samo što bi to činili drugačije nego što je to bio običaj kod drugih smrtnika. Oni su sasvim dobro razumevali smisao svoje zabave.

Inače, bio je uvrežen romski običaj da primaš (roda) dobije dva dela ukupne zarade – jer je on kod stola izvukao novac iz džepa mušterije svojom violinom (lovu). Zapravo, kada bi se neko od njih razboleo, već koliko sledećeg dana dobijao bi svoj deo zarade.

A kada bi svirali u svadbama, u bezbroj slučajeva, violinu bi nosili pod miškom, a na drugoj ruci nosili bi futrolu punu pečenja.
Svirali su u kasinama, zagušljivim, malim intimnim lovačkim domovima, u intimnim društvima, u kojima bi u čaroliji muzike svaka reč i svaki pogled odavali ponešto, ali njima nije bilo potrebno reći: tajne se ne smeju odavati. Znali su to bolje od svih. Pravi Rom je savršeno poznavao svoje goste. Govorilo se da lekar leči telo a Rom dušu.
Kao kućni zabavljač romski muzičar je uživao gospodarevo poverenje, i u izvesnoj meri učestvovao u njegovom životu, bio poznavalac njegove intime. Mađar je najviše voleo da se zabavlja pored ciganskog orkestra, njemu je davao svoj poslednji groš, posebno ako bi mu svirao po volji. Takve su ljude Romi zvali „Lačoima” = dobrim gostima. Ukoliko su bili razuzdani – dobro bi namučili muzičare. Terali bi ih da sviraju stojeći na jednoj nozi, ponekad bi tražili da se ceo orkestar popne na sto, ili pak na drvo duda. Dešavalo bi se da ih uteraju ispod stola i da ih teraju da odande „daju gas” od sebe sve dok im gost ne bi naredio da prestanu da sviraju. U to je vreme gospodi mnogo toga bilo dopušteno, i neretko su zbijali šale sa Romima. Među njima je bila i ona sa nalepljenom novčanicom na čelo ili novčanicom podvučenom pod strune gudala. Ili kada bi deo prepolovljene novčanice nalepio primašu na čelo, a drugi deo zadržao kod sebe sve dok nisu pogodili koja mu je najdraža pesma.

U međuvremenu je prefiks „gospodski” bledeo sve više, sve dok do naših dana nije postao nešto čega se treba stideti. Naravno, nije bilo do Roma da ukinu nekadašnje prednosti vremena, kafane, krčme, gostionice, pri čemu su i sami izgubili zaposlenje. Danas ih već ne trpe ni u kafanama, a oni su u stanju tihe rezignacije, s gorčinom povređenih, zatiranja njihovog traga po svaku cenu, njihove su violine zaćutale, dok se lagano zaboravljaju čak izumiru lepe pesme, izuzev onih koje su fiksirane u notnim sveskama.
U nekadašnjoj Ciganskoj ulici ne stanuju više oni po građanskom životu poznati Romi, a oni koji tu žive više ne žive kao što se živelo ranije.
Ciganski su orkestri proputovali svet, ali se većina njenih članova vratila u mesta rođenja, jer tu čovek poznaje čoveka, i o svakom se zna „ko koliko para vredi”.
Mnogi su, slušajući pesmu zatreperili na njene zvuke, a srce je grejala i sama pomisao na nju. Drugima je pesma bila pomalo nagorka, neka vrsta muzičkog ničega.

Poreklo ovih pesama – vremenski se smešta u prostor prekretnice vekova u vreme kada su bile popularne pesme Renija Egrešija, Petefijevi stihovi. Svakako bi zasluživalo posebnu studiju tema - - uticaj ciganskih pesama na ovdašnji živalj. Da postoje i deluju to je neporecivo. Doživljaj je to, a i sećanje koje nas prati dugi niz godina. Mogli bismo naravno da diskutujemo i o tome da li su te pesme imale neku umetničku vrednost ili ne. Ali o činjenici da je to osećanje jedne atmosfere u kojoj smo bliski, nema nikakvog spora. Te pesme su prožete sa toliko života, toliko prigušenog bola, radosti, toliko gorčine koja se pretvorila u prolaznost, toliko slobode, toliko raspusnih noći koje nisu dočekale svitanje. Uzalud smo svesni da je muzika ponekad loša, a tekst još lošiji, i jedno i drugo drže se u milosti tradicije.
Kostolanji piše da imamo otprilike 10.000 pesama ove vrste, od kojih stotinak na neki način znamo, zajedno sa melodijom i tekstom. Ima ih koje su stare i po 200 godina, i takvih koje su nastale pre pedeset – šezdeset godina. Ne znam jesu li u „mađarskom ključu”, da li su narodne pesme ili umetničke, ili umetničke narodne pesme. O tome neka odluče upućeni muzički autoriteti.
U krugu stanovnika gradova mađarska ciganska muzika preuzela je skoro sasvim popularnost koju je imala mađarska narodna muzika. (Hej delare, delare; Skuvah tebi pasulj suvi; Žika Janoš, sokeres taj vakeres i t. d.)

Dugo se održavala zabluda o tome kako su mađarska nacionalna i narodna muzika isto što je i ciganska muzika.
Ove zablude raspršili su Kodalj i Bartok, nakon dugogodišnjih istraživanja. Godine 1905. Bartok će na ovu zabludu definitivno staviti tačku: „Ono što vi nazivate ciganskom muzikom, to nije ciganska muzika. Nije ciganska već mađarska muzika; jedna nova vrsta narodne umetničke muzike...”
Zanimljivo je da su mađarski džezeri u najvećem broju regrutovani iz redova Roma. Talenti su to mereni i međunarodnim aršinima. Pored njihovog urođenog talenta važno je da su odlični poznavaoci stilova i specifičnog ciganskog „ukusa”.
Veliki je broj ovih muzičara koji sviraju klasičnu muziku, i koji su svojim izuzetnim talentom izborila sebi visoko mesto. Veliki uzor je i večiti primer španski ciganski čelista i dirigent Pablo Casals.
Treba li da pomenemo najpoznatije ciganske primaše, kao prvog pomenućemo prvu – naime prvi poznati ciganski primaš bila je žena, zvala se Pani Cinka (Czinka Panna)

"CIGANSKI MOTIVI”
Bela Duranci

Između ”ciganskih sećanja”, danas vremešnih, žitelja panonskih nedogleda i Roma, kao učesnika naših svakodnevica, isprečilo se pedeset i kusur godina. U tih pola veka zbilo se mnoštvo sudbinskih događaja; neki od njih rovašili su lice civilizacije sramnim ožiljcima. U nas, razmeđa prethodnog i potonjeg „sveta” označava se 1941. godinom. Kada je i u ove prostore stigao rat, kasnije nazvan „drugi, svetski”. I, više nikada ništa nije bilo kao pre! Nacionalna paranoja zahvatila je ravničarska sela i varoši, okrvavila reke. Potom su „vagonirali” stanovništvo čitavih sela u logore a u njihove prazne domove nova vlast dogonila je uboge „čangoše”, koji će ubrzo biti prognani. Jevreji su transportovani u logore „konačnog rešenja”, zatim su Nemce izgnali sa ovih prostora i u njihove kuće uselili „koloniste”. Rasistička ostrvljenost sručila se i na Cigane; znatno kasnije – valjda u vidu satisfakcije za pretrpljena stradanja – čućemo da su ovi stradalnici Romi. Usput, kao gumicom, brisan je stalež građana; demontirani brojni mlinovi i manje fabrike, rasturena imanja i dobro uhodane zanatske radionice, konfiskovani dućani i mukotrpno sticani „lanci” plodnih oranica. Sve tako redom u ime bezumnog programiranja „novog poretka” i nadasve „lepše budućnosti” koja će se rastočiti u ništavilo beznađa. Nestali su tako i „ciganski motivi”!


Poznati mislilac Kenet Klark (Kenneth Clark), razmišljajući o prirodi civilizacije, pored ostalog, kaže: „Civilizirani čovjek, kako se meni čini, mora osjećati da pripada nekom prostoru i vremenu, da se svjesno nečemu nada u budućnosti, i da se osvrće u prošlost”.

Zagledani u kaleidoskop prošlosti u beskonačnom nizu neponovljivih prizora „šarenih laži”, koje život čine lepšim i podnošljivijim, mnogi pamte „ciganske motive” iz slikarske baštine evropske i naše umetnosti. Očuvali su se kao dragocenosti muzeja i galerija, još ih je više u formi već potamnelih oleografija koje vise po zidovima starih, pretežno malo-varoških enterijera.

U višenacionalno isprepletenom bačko-banatskom prostoru, svima bliska zajednička prepoznatljivost, mahom varoških domova ali i u kućama imućnih i viđenih paora bile su slike pomenutih motiva i druga „ciganska sećanja”. Uostalom, skoro pokraj svakog sela, uz rub ogromnih bara nastalih u rupama odakle je vožena „žuta zemlja” za „nabijanje zidova” nekadašnjih doseljenika, formirala su se i slikovita „ciganska naselja”; pamte se dobro „čergari” i sve ono što uz njih ide: mečkari, koritari, kotlari, skupljači perja i starog gvožđa, džambasi itd, a povrh svega odeća živih boja, zakrpama „kićeni” šatori i logorske vatre, pesma, svirka i privid veselosti, buljuci dece i gracioznost mladih lepotica, potom tajnovite spodobe smežuranih lica koje „vide” u prošlost i s dlana „čitaju budućnost”. Sve u svemu u sećanjima žive pitoreskne scene začinjene bučnim i temperamentnim dogodovštinama, pamti se jedinstven i strastven koloplet vitaliteta svojstven skupinama tajanstvenog naroda. Egzotika porekla „zračula je” zagonetnom energijom bezgranične slobode; tamnoputi i „drugačiji” opirali su se konvencijama, društvenim ogradama, verskim „regulama”.

Taj čudesni privid nadrastanja prozaične svakodnevice, ležerno ignorisanje prizemnih nedaća i spremnost da se putuje u neizvesna obzorja ljudske nade, zapravo predstavlja „zabranjeno voće” za svakoga dok spolja posmatra „nepristupačnu” cigansku zajednicu u vlastitom životnom okruženju. Od prirode, vlasti i nakupaca tlačeni paor bivao je grub prema njima pa mu je bilo „lakše”; malograđanin, pomrežen bezbrojem konvencija, zavišću izazvane „grešne snove” skrivao je naglašenim prezirom; umetnik se divio njihovom slobodoljublju, oblikujući „ciganske motive” kao slojevita znamenja sazvučja čoveka i prirode, ljudskog protesta u teskobnom naslućivanju usuda jedinke u lavirintu buržoaske civilizacije.

Polovinom devetnaestog veka svest o „ispreturanom” prirodnom redu stvari rezultirala je žudnjom za svojevrsnim živopisnim pitoresknim - romantičnim doživljajem koji bi se smestio između uzvišenih ideja i turobne svakodnevice. Čovek je, naime, počeo da priziva „zemaljski raj”, gubeći poverenje u onaj zagrobni i nebeski. „Uvek, kada svakodnevica postaje dosadnja, kada blisko ili idilično više ne pričinjava zadovoljstvo, kada ljudi traže raznovrsnost „pitoreskno” postaje imperativ, estetski ukus (koji se pretpostavlja obzirom na estetsku pojavu) zahteva živahne boje. (...) Kada na licu sveta izbiju kužne mrlje ravnodušnosti, javlja se pitoreskno da isproba izražajnost veštine šminkanja a ljudi, neretko, šarenu stvarnost vide autentičnijom i prirodnijom. To se odnosi i na egzotizam 19. veka: otupelom pogledu civilizovanog čoveka nude se novi čulni nadražaji a istovremeno pruža i uvid u prirodne forme života”. Naročito će romantizam usmeriti pažnju prema oblicima života onih plemena koje civilizacija još nije lišila iskonske autentičnosti. U nas i ne samo ovde, pored niza drugih pojavnih oblika „egzotike”, naročito u slikarstvu, javiće se poseban interes za Cigane i motive koji o njihovom životu ispredaju živopisne „priče”.

I tu nastaje problem! Početkom sedamdesetih godina prošlog veka u Minhenu, novoj prestonici umetnosti posle Beča, slikar Pal Bem (Bohm Pal, 1839–1905), počeće uspešno da na slikama „prepričava” pitoreskne ciganske motive.

Postoji tragalačka umetnost kao izraz čovekove kreativnosti i nemirenja sa već osvojenim, koja razmiče horizont i obogaćuje riznicu ljudskosti. Naporedo, poput dvolične ljudske prirode, postoji veština zvana „umetnost” koja proizvodi minorne prizore „ulepšanog sveta” u mnoštvu rukotvorina amatera i nedoučenih mešetara ali veštih trgovaca koji udovoljavaju potražnji za takvom vrstom „umetnosti”.

Slikar Pal Bem, školovan na minhenskoj akademiji, oblikovao je korektno prizore iz ciganske svakodnevice, inspirišući se tom tematikom u okolini nizijske varošice Solnok. Svoj minhenski atelje opremio je prikladnim mobilijarom, vrt su mu krasile ciganske taljige dopremljene iz panonske ravnice. Slike su kupovali galeristi iz Pariza i Londona, brojne kompozicije prešle su okean i skrasile se u američkim kolekcijama. Bile su to mahom, varijante na temu „Cigani pustare” ili „Ciganski tabor”. Njegov prijatelj Geza Maselj (Meszoly Geza, 1844–1887), takođe je već 1872. naslikao „Čergare”; drugi slikari iz naših krajeva, nakon studija u Minhenu, slikali su „ciganske motive” poput umetnika koji su početkom našega veka posećivali umetničku koloniju u Solnoku. Miloš Tenković (1849–1890), koji je u Minhen stigao 1870. verovatno je jedan od prvih Srba slikara koji je svoju „Ciganku” izlagao u Beogradu, 1881. godine.

No, „ciganske motive” kao specifičan i atraktivan žanr „buržoaskog realizma” u izvedbi minhenske produkcije za široko tržište proizvodili su i brojni „bezimeni” slikari. Tako su ovi motivi kao slikarska ostvarenja, potom umnožavani kao oleografije preplavili enterijere građanskog staleža, spuštajući se od Pešte između Dunava i Tise do naših varoši u Bačkoj i Banatu. Kako je osobenost ljudske prirode da se čovek predstavlja bar za pedalj više od nivoa na kom se stvarno nalazi, moda „ciganskih motiva” obeležila je zidove i manje imućnih slojeva bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost. Postali su ti prizori znamenja svima zajedničke žudnje ili privida slobode i sazvučja sa prirodom. Sigurno ih nije bilo u čergama i potleušama ciganskim. Tom sloju pomenuti motivi nisu bili romantika niti egzotika, već surova stvarnost.

Dok će, s jedne strane moda „ciganskih motiva” prerasti u kič i zadržati se kao mobilijar malograđanskih enterijera, na drugoj strani Cigani će postati izazovan i privlačan motiv istinskih stvaralaca. Slikali su ih učesnici umetničkih kolonija, počev od Nađbanje u godinama prekretnice vekova. Samo, u ovom međunarodnom stecištu slikara, Cigani nisu kao o Solnoku ranije, motivi za egzotične prizore već modeli pristupačniji od drugih. Mlade Ciganke pozirale su slikarima za akt; ciganska odeća živih boja ili „čerge” bili su koloristički akcenti pejzaža. Postali su oni, na izvestan način, sastavni deo boemskog staleža, drugovali su sa umetnicima koji su sa kolegijalnim razumevanjem, uživaju u „ciganskom muziciranju” po živopisnim čardama. Dok su bahati parajlije, pretežno građani i posednici, lečili „komplekse” lumpujući uz atraktivne forme ponižavanja kafanskih sviraca, slikari i muzikanti su obostrano naslućivali zajedništvo srodnih „umetničkih duša”.

Bela Ivanji Grinvald (Ivanyi Grunwald Bela, 1867–1940) školovao se kao slikar u Minhenu, Parizu i Rimu, bio među osnivačima čuvene kolonije Nađbanja a potom čelnik slikarske kolonije u Kečkemetu. Jedan je od samosvojnih aktivista umetnosti u najdinamičnijem razdoblju – prekretnici vekova. Oduševljavao se Polom Gogenom (Gauguin, Paul 1848–1903), slikarem koji je napustio civilizaciju i otišao na Tahiti da živi i stvara u prirodnom okruženju među urođenicima. I na kraju, kada je nakon brojnih stilskih eksperimenata uplovio u sedmu deceniju života, Bela Ivanju Grinvald, slikaće pretežno „ciganske motive” do samoga kraja. Otkrio ih je kao trajnu inspiraciju pri kraju prvog svetskog rata, verovatno razočaran bezumljem civilizovanog čoveka. Poput svoga uzora Gogena, kao da je i sam potražio „zemaljski raj” u vlastitom okruženju, prvenstveno u ciganskom naselju pokraj Kečkemeta oko 1920. a zatim drugde između Dunava i Tise. Na žalost, ciganska naselja u niziji liče jedna na druge, mahom su pored bare uz iskop „žute zemlje”. To su prizemljuše belo okrečene i trskom pokrivene a ispred njih žitelji u odeći živahnih boja. U prvom planu je vodeno ogledalo, potom razigrana kompozicija sa pretežno četvrtastim plohama jarkog kolorita, pitoreskna „živa priroda” a povrh svega sočno zelenilo i nebo zakićeno oblacima: dramatičan prizor sazvučja prirode i ljudske zajednice. Poput znamenja snage spokoja u jednostavnom postojanju, privid savršenstva „zemaljskog raja”. Potražnja za takvim slikama bila je velika, budile su nadu u mogućnost „prirodnog reda stvari” i u teskobnoj realnosti. Naslućivanjem apokalipse sve učestalije. Umetnički naboj slika, međutim, opadao je njihovim umnožavanjem. Njegove slike i danas su poštovani akcenti brojnih enterijera u Bačkoj, podstiču nostalgična sećanja na izgubljenu stvarnost i snagu spokoja jednostavnog postojanja.

Među slikarima, zavičajno ukorenjenim u vojvođansko tle, tri velikana palete potstiču razmišljanja na temu „ciganskih motiva”: Ivan Radović (1894–1973), Zora Petrović (1894–1962) i Milan Konjović (1898–1993). Prvi se trajno sećao Nađbanje, pominjao Ivanji Grinvalda i Kečkemet, odnosno razgovore o Polu Gogenu, divio se neizmerno prirodi – o čemu svedoči Vjekoslav Ćetković: „Prvi put je bio pozvan od slikarske kolonije iz Ečke. Interesantno je istaći da za vreme tog boravka u koloniji nije uradio nijednu sliku ni crtež. Živo se seća Stojan Trumić kako je Radović ustajao zorom, obilazio bosonog ulice, ulazio u dvorišta, prelazio preko potoka, želeći da ponovo doživi radost davno prošlog detinjstva”. Rodio se u Vršcu a odrastao je u Somboru. Od 1927. živeo u Beogradu i od tada mu poetika nalazi sazvučje sa naivom, koloritom i linijom. Inspiriše se doživljajima sa sela i ravničarskim predelima, narodnim tkaninama, ikonama i mnogo čime što ga potseća na vojvođanske nedoglede i humane sadržaje. U njegovim ostvarenjima lako bi smo naslutili „ciganske motive” baš po snazi spokoja jednostavnog postojanja„Ciganin hvali svoga konja”, ulje iz 1928. godine.

Zora Petrović, rodila se u Dobrici, banatskom selu kod Alibunara. Sećala se i ona Nađbanje, boravila je u Parizu i živela u Beogradu. U njenom moćnom opusu, koji Olivera Janković s pravom naziva „umetnost kao život”, prepoznatljivost je „akt kao portret tela” a neke od slika naslovljene su kao „Ciganke”. Opisujuću jednu od njih, „Stojeći akt Ciganke”, Olivera Janković piše: „Mišićavom figurom, jakim, čvrstim nogama koje kao da su urasle u pod ispod sebe, žilavim telom i snažnim mišicama, podseća na Atlanta – čini se da bi mogla da drži nebo, ...”, dok za drugu, Ciganke (Majka sa ćerkama) iz 1936. kaže: „Sve tri žene gledaju u slikarku – ona koja sedi gleda je preko ramena. Njihova lica rađena su kao portreti tako da se lako uočava sličnost karaktera u njihovim lukavim pogledima i animalnim izrazima lica datim bez predrasuda”. Baš ovde, ukazuje ona i na citat Đorđa Popovića, povodom izložbe 1937, verovatno potstaknutog istom slikom: „Žene i devojke Zore Petrović ne privlače nekim laskavim oblicima ili „lepotom”, ili zdravljem, ne – one su ljudske životinje, koje izazivaju svojom senzualnom plastikom i svojim animalizmom, egzotična osećanja. Začuđeni, ravnodušni ili dozivni pogledi njihovih očiju nose u sebi teret svoje putenosti”. I zaista, slikarka koja je najiskrenije odživela umetnost, ostavila je riznici naše umetnosti autentičan i opor iskaz o životu kroz ženski akt za koji su modeli mahom bile ciganke „oličenje telesnosti, elementarnosti i vitalizma”.

Milan Konjović, rodio se u Somboru. Nakon školovanja u Evropi u njega se vratio i ostao tu do kraja. Slutio je u svemu kreativni izazov zavičaja. Slikao je silovitim gestom i žarkim koloritom žita i užarena sunca, sočne kukuruze poput zelenih prašuma, zateturane ulice somborske i bačkotopolske, ponajviše ljude: notaroše, prosjake, kupačice, popove, glumce ... Ciganke od 1934. godine. Slikao ih je u više navrata, 1934, 1935, 1939. a zatim više, sve u Bačkom Monoštoru 1952. godine. Većina ih je u privatnim kolekcijama, jedva dve – tri ostadoše autoru. Jedna od slika, „Ciganka sa detetom”, ulje na platnu, 81x65 cm iz 1939, asocira na „Madonu” ali su oči majke naglašeno krupne, zrače teskobnom slutnjom.

Naravno, nije u tome bilo posebne namere ali je indikativno: Cigani kao motivi u delima tri vojvođanska umetnika, nastaju počev od 1934. godine. Prethodne godine, nacisti Adolfa Hitlera dolaze na vlast u Nemačkoj. Kralj Aleksandar ubijen je u Marselju; Španija gori 1936. a dve godine kasnije u Nemačkoj započinje sistematski progon Jevreja, potom će doći na red Cigani i ostali. Septembra 1939. počeo je drugi svetski rat, koji će poput epidemije stići i do nas.

Slike Milana Konjovića iz Monoštora, 1952, odnosno „Ciganke” Zore Petrović, slikane 1957. i 1958. godine, kao ni one između dva svetska rata, ni po čemu nisu u srodstvu sa „ciganskim motivima” koji su pre jednog stoleća krenuli iz Minhena, kao atraktivna „umetnička” produkcija međunarodnog slikarskog vašara, svojevrsnog začetka turizma. Ti motivi su vremenom postali građa za proizvodnju kiča, daleko od života i umetnosti. Preplavili su malograđanske enterijere i zbunjivali dobronamerne ljubitelje umetnosti. Čine to još uvek, ne daju se iskoreniti poput „zubače”. Jer, „kič je najčešće i pre svega težnja za stabilnošću uopšte, a iz istorijske perspektive posmatran on je naglašena čežnja za izgubljenom stabilnošću. On je dakle nostalgija i iz sasvim određenih razloga pogrešna nostalgija”.

Jedan od načina manifestiranja slobode, kao temeljne osobine ljudskog, jeste imaginacija. Ona je moćno sredstvo da ono što nam nije direktno dato, sami dograđujemo u viziju po meri čoveka, svesnog svojih moći umnog i bezumnog, osećajnog. Umetničko ostvarenje, od kada je čovek naslutio ljudsko u sebi, samo postavlja pitanja. Suština i smisao umetničkog je traganje za odgovorima u sebi pomoću imaginacije. Kreacija traži komunikaciju stvaraoca i konzumenta. Kič produkcija to ne čini. Ona servira stereotipe i nudi „dresuru” – usmeravanje nemaštovitih ljudi, upokoravanje ljudskog čopora. Pomenuti motivi, budili su nekad „grešne misli”, čak razmicali zastore i puštali maštu da bludi i tumara stvarajući privid zadovoljstva u zamišljenom „zemaljskom raju”. Nacizam je, svojedobno, ukinuo „ciganske motive” i promovisao kič slikarstvo „više rase”. U čoporu grešne savesti - - zbog divljenja slobodoljublju, strastvenom vitalitetu i dostojanstvu postojanja ciganskog naroda – ideolozi su, veštom manipulacijom preobratili divljenje u slepu mržnju servilne zakinutosti intelektualne, prema svemu što je drugačije bojom, rasom, nacijom, ideologijom ili prostim mišljenjem. Nedaleko Minhena, bio je osnovan i zloglasni konc-lager, Dahau kao znamenje užasa. Za sve drugačije i one sa maštom koja sluti nešto drugo izvan totalitarnog sistema i bespogovorne pokornosti.

Moćne žene u slikarstvu Zore Petrović ili monoštorske „Ciganke” Milana Konjovića su umetnička ostvarenja, nastala energijom sazvučja modela i stvaralaca. Ovi slikari su, nedvojbeno, osećali i videli u svojim modelima snagu spokoja jednostavnog postojanja. Za njih su to životom oblikovani, jedinstveni izdanci naroda koji je neodvojiv segment svih naših sećanja i maštovitih „viđenja” Vojvodine koje više nema i koju nostalgično čuvamo u sebi kao primer tolerancije i ljudskosti, u formi jedinstvenog znamenja prirodnog reda stvari. Konjovićeva „Ciganka sedi na podu” u Bačkom Monoštoru, 1952. i više ne deluje stvarno. Doduše i u trenutku nastanka bila je samo iskra izazova koja pokreće strastvenu tajnu stvaranja. Protokom vremena, međutim, ona je sve više stvarnost istinitija od realnosti. Zagledana u gledaoca iz svog gestualnog i kolorističkog, Konjovićevog stvaralačkog „kosmosa”, ona i nama i savremenim Romima „čita prošlost” panonskih nedogleda kojima je i sama bila deo skupa sa svojim lutalačkim narodom uvek spremnim da se zaputi u zagonetna obzorja ljudske nade.

Ne treba puno znanja da bi se shvatili na osnovi izgleda da su Cigani ustvari Indijci. To sto je bilo jasno, potvrdjeno je nedavno i genetskim istrazivanjem koje je pokazalo da Cigani poticu od najnize indijske kaste. Zbog toga sto nisu imali nikakva prava, nekad davno krenuli su iz Indije u beli svet.