Printable View
СВЕТЛОСТ НА ЛИЦУ СЛЕПОГ КРАЉА
Аутор: Ј. Чалија
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Ниједно наше средњовековно житије нема толико суровости, али ни лепшег описа манастира, као „Житије Стефана Дечанског” Григорија Цамблака, монаха, игумана и митрополита
Србија деспота Стефана Лазаревића као да је накратко заборавила пораз и тугу Косовског боја. Пре него што ће потонути у мрак турског ропства, процветала је књижевност и уметност на двору ученог владара у чију су земљу, као у неку врсту уточишта, долазили бројни странци. Један од њих проживео је своје „српске године” на граници земље, у царској лаври, Високим Дечанима. Тај славни манастир био је боравиште Григорија Цамблака кратко време, али је то било сасвим довољно да о себи остави леп спомен у нашој књижевности.
Дечански игуман
Странствовање Григорија Цамблака почело је када је као млад монах напустио родну Бугарску и отишао на Свету гору. Потицао је из угледне породице, стриц Кипријан био је кијевски митрополит, а неки извори наводе да му је сродник био бугарски патријарх Јефтимије. Засигурно се, међутим, зна да је Цамблак био ученик и близак сарадник патријарха Јефтимија који је припадао Трновској књижевној школи. Многи детаљи његовог животописа засновани су на претпоставкама. Једна од њих је и да је Цамблак рођен око 1360. године, у тадашњој бугарској престоници Трнову. Замонашио се као двадесетогодишњак.
Неко време боравио је на Светој гори, у лаври Светог Атанасија и бугарском Зографском манастиру, а затим отишао у Цариград, у Студијски манастир или манастир посвећен Пантократору. Неки извори у то време га смештају и у Молдавију, на чело једног цариградског посланства, на основу податка да се у њему налазио и неки Григорије чије презиме се не помиње. С више поуздања, биографи наводе да је био игуман у молдавском манастиру Њамцу на реци Сучави. У Србију долази вероватно 1402. године и остаје до 1406. или 1409. године. Ученог монаха братија манастира Високи Дечани бира за свог игумана.
У потрази за миром
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Григорије Цамблак (лево) на сабору у Констанци, рад непознатог аутора
Цамблак свакако није први Бугарин који долази у Србију и Дечане, нити је било необично што је после пада Бугарске под турску власт велики број монаха уточиште потражио у суседној православној земљи. Крајем 14. века на патријарашком трону је Бугарин Јефрем који борави у Пећкој патријаршији, вероватно са још неким монасима бугарског порекла. Запис на једном рукопису доводи у везу царску лавру и монахе из суседне земље.
Пишући о Григорију Цамблаку, Дамњан Петровић налази и неке личне разлоге зашто је уместо двора деспота Стефана Лазаревића, отвореног за умне људе са свих страна, изабрао монашки живот у Високим Дечанима. Присталици исихазма, покрета који је проповедао унутрашњу усредсређеност и молитву како би се спознала божанска светлост, Григорију Цамблаку више је одговарало да духовни мир потражи међу манастирским зидинама, него да ради и ствара у много световнијим приликама деспотовог двора.
Вођен практичним разлозима, почеће да пише житије ктитора манастира које ми данас читамо као једно од најбољих дела тог жанра српске средњовековне књижевности. Пре него што се игуман Григорије дао на посао, краљ Стефан Дечански имао је житије које је исписао непознат ученик архиепископа Данила Другог. Оно је, међутим, настало пре него што је син краља Милутина канонизован као светитељ, па је углавном посвећено Стефановом учешћу у бици код Велбужда. За црквене потребе Цамблак пише ново житије, светитељско, оно у коме се не прославља јунаштво младог краљевића, већ његов богоугодни лик и чуда која су га за живота и после смрти сврстала у ред српских светитеља. Додаје му и службу, неопходну за црквено прослављање оснивача и заштитника Високих Дечана.
Свећњаком на насилника
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Краљ Стефан Урош III Дечански, ктитор манастира Високо Дечани, фреска из манастирске цркве
Пишући о Стефану Дечанском, Цамблак истиче његово мучеништво и страдање. Више него о владару, о њему пише као о краљу-мученику, патнику који је подносио бројне невоље, светитељу који је снагом вере трпео ударце који су долазили од његових најближих сродника. Ни у једном житију пре овога нема више зла, насиља, описа осионе властеле. Историчар књижевности Јован Деретић истиче да је дечански игуман у нашу књижевност увео ликове грабљиве властеле, војне намеснике који муче потчињене, владаре који чине злодела. Уводи нас у једно ново, много мрачније доба.
Непознати Данилов ученик, ранији састављач житија Стефана Дечанског, живео је у време цара Душана, па као и други писци владарских житија прославља светородну лозу Немањића и храброст Стефана, сина краља Милутина, у бици код Велбужда. Цамблак, с друге стране, наглашава да је реч о владару кога је ослепео отац Милутин, напао брат Константин, а погубио син Душан. Његов тврди монашки карактер огледа се и у нетрпељивости према женама. Кривицу за ослепљивање владара непоколебљиве вере, искалио је на Милутиновој жени, Стефановој маћехи, Симониди, која је наговорила мужа да свирепо поступи са непослушним сином. Ова прича у науци се не сматра веродостојном, као што се и за Стефаново ослепљивање верује да је било делимично.
Мржња према женама, међутим, била је једна од црта монаха Григорија Цамблака, који је у нежнијем полу, готово без изузетка, видео Евине наследнице, спремне да човека гурну у грех. Још једна жена посредно ће бити наружена: царица Јелена, супруга цара Душана. Њен челник Ивоје описан је као насилник који је пљачкао манастир Дечане и злостављао монахе, због чега ће га стићи сурова казна.
Decanski iguman je trenutno Arhimandrit Sava Janjic...lik koji provodi online vise vremena nego svi mi na forumu zajedno...
Обавезни део житија су чуда. Једно се десило за Стефановог живота: Свети Никола Мириклијски вратио му је вид, што је ослепљеном краљу било наговештено у сликовитом сну у коме је видео великог свеца како у рукама држи његове очи. По смрти оца Милутина, Стефан објављује народу да му је Свети Никола повратио вид и да долази на престо.
Над гробом краља дешавају се чудесна исцељења, уобичајена за житија. Из тог оквира излазе две епизоде у којима се Христов ратник, сам краљ Дечански, на страшан начин обрачунава с онима који су силом ударили на манастир.
У мукама свршава већ поменути Ивоје, коме се на путу ка манастиру указао Христов војник који му је свећњак забио у грло, после чега је у мукама издахнуо. Страшна судбина задесила је и Јунца, силника чијих је злодела био сведок и сам Григорије Цамблак. Он сања како га страшан човек, украшен царском одећом, пресреће у манастирској цркви, где је кренуо да убије игумана, и удара свећњаком. Када се пробудио, Јунца спопада чудна болест: тело почиње да му трули док не сконча ужасном смрћу.
Пренос моштију Свете Петке
Такве суровости, описе мучења и убијања ранија житија нису познавала. С друге стране, у нашој средњовековној књижевности нема лепшег, поетичнијег и детаљнијег описа манастира од оног који је настао из пера Григорија Цамблака када је описивао Дечане.
„Ту извиру велики извори и напаја га бистра река, чија вода пре укуса даје велико руменило лицу, а после укуса добро растворење телу, тако да се нико не може наситити те воде... Па начини и игуманију, неко чудно дело и повести достојно... А посред свега тога он подиже добролепни и боголепи храм, који унутра има велику дужину и ширину, а висину толику, да се умарају и очи оних који гледају.”
Окружен „многогранатим дрвећем”, састављен „многочудно од углачаног мермера”, опис манастира Дечани превазилази једно од општих места немањићких владарских житија, подизање задужбине, и показује Григоријеву блискост и љубав за манастир чији је настојатељ био неколико година.
Цамблакови су „припадали оном народу у чијој су средини правили каријеру”, пише Милан Кашанин. Потврду тим речима можемо да прочитамо и у опису битке код Велбужда, где Григорије стаје на страну српског владара, а не свог сродника, бугарског краља Михајла Трећег Шишмана. Он хвали српску земљу и у „Слову о преносу моштију Свете Петке из Трнова у Видин и Србију”.
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Манастир Високи Дечани, дело мајстора Вите Которанина,
налази се на списку Умескове светске баштине.
У пораженој Бугарској светитељкине мошти више нису сигурне, па их „из варварских руку” преносе у Србију. Од султана Бајазита за велику светињу моле две жене: кнегиња Милица и Јефимија, жена деспота Угљеше, „испосништвом украшене, делима и врлинама у премудрости и оштроумљу многе превазилажаху”. За разлику од Симониде или Јелене, Цамблак их похваљује, али не пропушта да их назове мужевима, остајући доследан у свом ставу према нежнијем полу. „ И не срдите се што женској слабости мушко подајем име, јер разумом се суди што је крепко и мужаствено, а не обликом природе.”
Описујући пренос моштију Свете Петке из свог родног града, преко Видина, Цамблак напомиње читаоцу да нема лепше, духовније, правоверније земље од Србије, украшене манастирима, бројним монаштвом, архијерејима, добрим односима владара и поданика. Пишући како су мошти пренете у Србију Цамблак закључује: „Одузе јој Владика бугарску славу, а дарова јој српску, не оставивши оној првој ништа.”
Способношћу да припада различитим народима, да испуни његове потребе, као што је попунио „литургијску празнину” пишући житије и службу Стефану Дечанском, Григорија су запамтиле и друге православне земље. У Молдавији је имао знатну улогу у стварању култа Светог Јована Новог Београдског, написао је „Мучење Светог Јована Новог” и службу посвећену том светитељу, дела која заузимају значајно место у настанку румунске књижевности. У Кијеву је написао неколико десетина слова и беседа, „Похвалу кијевском митрополиту Кипријану” и „Похвалу патријарху Јефтимију”.
Необичан крај
Све теже прилике у Србији, изненадни упади Турака, пљачке и убијања, учинили су стање у земљи несигурним, па Цамблак из Дечана одлази у Русију. Епископи Кијевске Русије изабраће га за кијевског митрополита 1415. године, али баш то високо место које је заузео у црквеној хијерархији чиниће спорни део његове биографије. Наиме, у то време водио се рат између Литванске и Московске кнежевине, а литвански кнез Витовт отцепио је у црквеним пословима Кијевску Русију од Москве. По његовој жељи, како објашњава Ђорђе Трифуновић, један од најпознатијих проучавалаца српске средњовековне књижевности, епископи Кијевске Русије за митрополита су изабрали Григорија Цамблака, кога су због тога анатемисали московски митрополит и цариградски патријарх.
У служби католичког кнеза, митрополит Григорије учествовао је са великом делегацијом 1418. године у сабору у Костанци, истом оном који је три године пре тога на смрт спаљивањем осудио Јана Хуса, чешког реформатора. На сабору се Цамблак истакао говором о потреби јединства православних и католика и заједничког наступања у одбрани од турских напада. Тај необични заокрет у његовом животу и прихватање да неканонски буде изабран за епископа, за биографе подједнако је чудан јер се никако не уклапа у његова ранија уверења. Док једни то покушавају делимично да оправдају, други немају толико разумевања. Дамњан Петровић пише да је Цамблак, свестан растуће опасности од Турака, желео да сарадњом са католицима учврсти одбрану и опстанак цркве. Милан Кашанин тврди да је био лицемеран и да није био много осетљив на границе, „ни моралне ни географске”.
По завршетку сабора, Григорије Цамблак кренуо је у Кијев, где је недуго затим умро, крајем 1419. или почетком 1420. године. Не зна се поуздано где је сахрањен, помиње се и литвански град Вилна, али и Кијев. Зна се, пак, да његово дело чувају бугарска, српска, румунска и руска књижевност које га сврставају међу истакнуте представнике свог средњовековља.
КОНСТАНТИН ФИЛОЗОФ
Недуго по Цамблаковом одласку из Србије, у Београд, престоницу деспота Стефана Лазаревића, стиже други познати Бугарин, Констатин Филозоф, из места Костенец. Образовао се код једног од ученика патријарха Јефтимија, Цамблаковог учитеља. Стигао је, највероватније, око 1412. године, а отишао после смрти деспота Стефана. Нашој средњовековној књижевности оставио је занимљив спис „Сказаније о писменех”, у коме износи своја размишљања о основи најстаријег словенског језика, и „Живот деспота Стефана Лазаревића”, једну од најобимнијих старих биографија. Сачувана су и два Константинова превода са грчког: „Тумачење Песме над песмама”, Теодорита Критског, и „Смотреније васељене”, о положају светих места у Палестини. Световно лице, широко образован, познавалац неколико језика, Константин се сматра најважнијим писцем у доба деспотовине.