Šaljive narodne priče

Izvor : Wikipedia - Викизворник

Утопио се поп што није руку дао

Укрцају се у један чун пет-шест простака и један поп да се превезу преко једне реке док на један мах дуне жесток ветар и изврне се чун те сви у воду. По срећи, сви су знали пливати до самога попа; док се почну топити, сваки од њих ухвати се за чун и тако препливају на другу страну. Кад се врате кући, кажу попадији све како је било, и да се поп без памети и без потребе утопио. Стане у сав глас попадија кукати као коме је невоља, па их запита: Како се утопи? А они јој одговоре: Кад се изврну чун, и ми сви у воду падосмо, сви једногрлце завикасмо: „Дај, попе, руку! Дај, попе, руку!" И он могаше ласно дати тек да хоћаше, ма не даде и тако се утопи. Знам ја, кукава кукавица, рече попадија да је тако. Ма, да сте му завикали: „На, попе, руку!" хоћаше скапулати, јер је вазда, тешко мени, научио узимати а не давати.

Еро и кадија


Чувао Еро кадијина говеда, па имао и своју једну краву, те ишла с кадијиним говедима. Једанпут се догоди те се пободе кадијина крава с Ерином, па Ерина крава убоде кадијину на мјесту. Онда Еро брже-боље отрчи кадији: "Честити ефендија, твоја крава убола моју краву!" "Па ко је крив, море! Је ли је ко наћерао!", пита кадија. "Није нико", одговара Еро, "него се поболе саме!" "Е, вала море, марви нема суда!" Онда Еро: "Ама чујеш ли ти, ефендија, што ја кажем: моја крава убола твоју краву!" "А, а, море! Стани док погледам у ћитап", рече кадија, па сегне руком да довати ћитап, а Еро те за руку: "Нећеш, Бог и Божја вјера! Кад нијеси гледао мојој крави у ћитап, е вала нећеш ни својој!"

Еро и турчин


Орао Турчин ралицом по страни изнад некакве ћуприје, а Еро путем терао неколико натоварених коња. Кад се Еро прикучи близу, онда Турчин стане викати: Ђа, шароња, Ђа! И ти имаш памети, а Еро је нема. Уто Еро дође на ћуприју, па натера коње преко ћуприје, а њега стане запомагање: Јао мене до Бога милога, што ћу сад? А Турчин, кад то чује, брже-боље устави волове па стрчи к њему: Шта је, море Еро, шта је? О, мене, до Бога милога! Ето одоше ми коњи, а ја остадох за водом. Ајде, море, и ти за коњима. Не смем, господару, Бог а божја вера, ја туда за живот прећи! Бре ајде, море, не лудуј! Како не смеш прећи преко ћуприје куда иде свет и коњи натоварени прелазе! Ајја! Еро неће нипошто, него једнако јауче и лелече. Онда Турчин: 'Ајде, море, шта ћеш дати да те ја пренесем на леђима? А шта иштеш, господару ? Даћеш ми дванаест перпера. 'Ајде-де! Упрти Турчин Еру те га пренесе преко ћуприје, а кад га спусти на оној страни, онда се Еро стане пипати по њедрима: Немам, господару, ни перпера, Бог и божја вера! А Турчин: Како немаш, бре! Зашто лажеш! Оди опет на леђа. Еро узјаше опет Турчина, те га још једном прејаше преко ћуприје, па га онда збаци Турчин на земљу: Ето! Цркни ту кад немаш чим да платиш! Па онда оде својим воловима и почне опет орати. А Еро онда скочи, па преко ћуприје: Еј, Турчине, гледај како и твој шароња има памети, а Еро је нема! Еле, он тебе прејаха двапут преко ћуприје.

Пустио бих ја њега, али неће он мене


Некакав Турчин сврне с пута у поток да се напије воде, па га ухвати хајдук, а он онда, дозвавши свога друга који је био остао на путу, каже му: Ходи, ухватио сам хајдука! Друг му одговори: Кад си га ухватио, а ти га поведи амо. Онда му он каже: Али неће да иде. Кад му друг на то рече: Ако неће да иде, а ти га пусти, а он му одговари: Пустио бих ја њега, али неће он мене!

И вреди


Поставила кума куми чанак граха и мало ајвара, па селе обе да једу. А кад се гошћа наклопи на ајвар, а граху ни мукајет, онда домаћица рече: Узми, кумо, и граха! А гошћа јој одговори: Хвала, кумо, добар је и ајвар. На то домаћица рече: Али ајвар је скуп: ока по то и по то! А гошћа одговори: И вреди!

Како циганин научи коња гладовати


Некаквоме Циганину учини се тешко хранити коња, зато намисли да га научи гладовати, и тако му престане давати ишта за јело. Кад коњ после неколико дана цркне од глади, Циганин рекне: Хеј, несреће моје! Таман кад га научих гладовати, онда црче!

А шта ти је

Један човек којега је болео зуб срете другога човека
где јауче иза гласа, па га упита шта му је. Овај му
одговори да га је ујела змија, а он му рече: Е, ја мишљах тебе зуб боли!

Звали магарца на свадбу


Дремао магарац над празним јаслама, док неко закуца на врата обора. Кад, ко је долетла ластавица на сву прешу, те рече магарцу: Брже! Послали су ме по те да идемо на свадбу. Упита магарца његов син: Што ће рећи да тебе зову стара а мене млада не, кад бих ја боље и запевао и поиграо од тебе? Ваља да им је нестало дрва или воде, одговори магарац.

Забунио се као циганин у луку


Нашли Циганина где краде лук, па га запитали што то чини? А он одговорио да не чупа лук да краде, него се ухватио за њ да га ветар не обори на земљу, па се лук сам ишчупао из земље. А кад га господар лука запита: „А шта ти је то у торби?" из које су вирила пера од покраденог лука, он видећи да се нема куд одговори: То зло и јест што је у торби!

Хоџа се боји за крчаг


Кад год је Насрадин хоџа слао ђака по воду увек би га најпре истукао, па му тек онда дао крчаг у руке и послао га по воду. Чудно било то људима, па ће га напослетку један пријатељ једнога дана запитати: А зашто тако радиш, ефендија ? Најпре истучеш ђака, па му тек онда даш крчаг у руке? Бијем га зато да ми не разбије крчаг. Јер кад га већ разбије, која ми је фајда да га онда бијем?!

Добро је кад и кад и жену послушати


Отиде једном некакав чивчија код свог аге, па му није имао шта друго да понесе на пешкеш, него само један пар пилади. Кад дође до аге, поклони му се по обичају и у руку пољуби, а ага тек што га види где носи пар пилади рече: Еј, валај, рајо, како си? Добро, у твоје здравље, мој лепи ага! одговори му чивчија. А јеси ли, болан, још што донио него то двоје згурене пилади? Богме, ага, нисам, него да ти право кажем, хоћах понети и мало масла, па ми, да опростиш, жена не даде, говорећи ми да немамо у кући но нешто мало. Ага се поглади по бради, па рече: Валај, ко жену слуша, он је гори од жене, и зато не ваља жену никад слушати. Након неколико дана опет дође чивчија некаквим послом до аге и понесе му мало масла. Ага га упита: Јеси ли ми, болан, још што донио него ови филџан масла? Не, ага мој, него да ти право кажем: даваше ми јутрос, да опростиш, моја жена један добар пар кокоши и десет пута рече ми: „На, понеси ово нашем добром аги", а ја, како ми ти оно рече скоро, не хтедох жену послушати. На то му ага рече: Добро је кад-и-кад и жену послушати!

Запалио кућу да изгоре миши


Имао један човек тикава и дрењина у кући о јесени, те их је чувао за пријатеља кад би му у кућу дошао. Однекуда навру миши и једну му лубеницу начну, а напану на суве дрењине. Кад он то види, почне се бити шакама по глави; не знајући како би мише похватао, а још мање како би их из куће изагнао, он завиче: Чекајте, чекајте, сад ћу ја вама показати погански синови! Па унесе у кућу бреме сламе па зажди, а затвори врата. Почне кућа у плам горети, а миши стадоше цијукање. Домаћин ће на то рећи: Ха, ха, тако ћу ја вас, да знате коме штету чините!

Вадили сир из бунара


Приповеда се како су се Плаванци враћали ноћу с пазара кући, а била месечина, па сврате на један бунар те запрепну воде да пију, па удно бунара угледају пун месец. Најпрви који га је угледао завиче: Браћо, ено нам среће! Ено у бунару некоме пануло творило сира колико наш сеоски млин, а жуто као масло! Сви му рекну: Шути, не вичи, да све село не чује! Тад они навале капама, фишек-кесама и опанцима црпити воду из бунара како би могли сир извадити. У тој њиховој радњи зађе мјесец за брдо, а њима сира нестане у бунару с очију. Свак један другоме постаде лупеж, те један другога почне по торбицама и њедрима пребирати, а кад не нађу ни код кога, почну се од чуда крстити што би од оноликога творила сира! Најстарији од друштва стаде мислити, па озбиљно и јетко рече: Ама ви зборили или не зборили, правдали се и не правдали, ви ми не можете продати рог за свећу; сир није вода прождрла, но или нечији пас или неко од вас, ама нисте ви криви но ја који се с лудијем дружим.

Потезали гору да би им била ближа дрва


Што ћемо људи, Бог ви и брацка! завиче кнез сеоски својим сељанима одријесмо себе и своје жене доносећи из оне ојађеле горе далеке дрва, откад опустошисмо секући по селу и около села; него хајте да се послушамо, да сваки сутра ко може дође и да донесе ко гођ има ужета и конопа па да ону гору опашемо и сви сложно потегнемо не бисмо ли је какогод примакли к селу. Добро говориш, кнеже, душе ми! повиче поп, те они тако и учине. Сутридан ево под гором мушко и женско, надовежу конопе, опколе гору и почну је потезати, но ни с мјеста. Народ повиче: Ма што ти, попе, стојиш залуду, спопала те грозница! Што се дајбуди не молиш Богу да нам данас ал' икад помогне? А зар не чујете, чудо вас грдило, да се одријех молећи, али све узалуд, јер је Бог може бити сад у некаквом вишем послу, или је међу вама прошле ноћи когођ згрешио, те нам се оштети јутрос посао!

Пас и кућа


Приповедају како је пас, скупивши се у клупко на мразу од зиме, рекао да друге зиме неће чекати без куће, него да ће је одмах градити како лето дође, додајући још да му велике куће не треба и да ће је ласно начинити; а кад се лети на врућини извалио и разбацао све четири ноге и реп и главу свако на своју страну, онда је рекао: Ко ће мени оволику кућу начинити ? И тако опет остао чекати зиму без куће.

Сељани купују памет


Састану се један дан на обично место старешине и главар од једнога места који је на мору шкољ, и стану корити једни друге како од њих нико не може бити мудар као што у другим местима има мудрих људи. Знате ли, браћо, рече један понајмудрији до чега је то? Све без пусте памети, него хајдемо скупити педесет талијера па да пошљемо у Млетке тројицу од нас да купе, јер су Млечићи, чуо сам, најмудрији и да толико памети имају да је и продавати могу, па је и цене. Сви на то пристану, те скупе речене новца, и оправе тројицу, те у Млетке. Кад тамо дођу, почну припитивати где би је купили и пошто ока. Тако се намере на некаква мајстора хитра у руги и подсмеху, који им рече: Ја ћу вам продати не оку но литру, а две нека ми остану за те аспре. Они пристану, а он однекуда добави једнога миша, те га жива затвори у једау шкатуљицу, и рече им: Ево вам памет овде, него одмах бежите дома, и не отварајте пре но дома дођете. Сељани се врате весели у исти брод којим су и дошли, па кад дођу близу својега места, рече један од њих: Ваистину није право да памет подијелимо свакоме једнако, него узмимо ми тројица половицу а половица свему селу. Остала двојица пристану одмах на то, па кад отворе шкатуљицу, а миш као миш побјегне те се негде у брод завуче. Сад сељаци начну кукати и лелекати, а један одговори: Шта вам је? Ево је у броду, нигдје није побегла. Кад дођу, дочекају их браћа жељно и радосно, но кад чују зли глас, озловоље се, па се најпосле договоре те брод извуку на сухо и стану га редом чувати све по један од села, па кад год би што хтели да кому мудро отпишу или одговоре, вазда би у брод отишли да се најпре памети напуне.

Ђаволска сланина


Некакав крадљивац замотри дању у човека сланину на тавану, па пође увече, пошто људи поспу, те се састраг попне на сомић и увуче се на таван. Пошто скине сланину и упрти на леђа, пође гредом да се врати натраг, па се некако омакне те падне насред куће гдје је спавао човјек са женом и с децом. Кад овај бубне са сланином међу њих, а човек скочи онако у мраку, па стане викати: Ко је то? А крадљивац одговори: Ја сам ђаво. А човјек повиче: Па шта ћеш овде, анатема те било? А крадљивац одговори: Ћути, ево сам ти донио једну сланину. А човек, још већма уплашен, повиче: Иди бестрага, анатемате и тебе и твоје сланине! А крадљивац онда рече: Е добро, кад нећеш, а ти ми придигни сланину да идем. Човек му драговољно придигне сланину само да му ђаво кине из куће; и он упрти сланину на леђа и однесе као своју. Кад ујутру сване, онда човек види да је ђаволу придигао своју сланину.

Бачванин и Грк


Возио Бачванин Грка у Пешту. Један дан купи Грк од чобана на путу младо јагње. Кад дођу увече у крчму на конак, Грк рече Бачванину: Море, кочијашу, закољи то јагње и одери, а ја ћу га зготовити, пак ћемо заједно јести. Бачванин радо пристане у тај ортаклук. Кад Грк зготови јагње, учини му се мало за обојицу, зато рече Бачванину: Море, кочијашу, ово је за нас двојицу мало, него 'ајде да спавамо, па који лепши сан усни, онај сам нека поједе све. Бачванин пристане и на то, пак легне спавати. Пошто Грк заспи, Бачванин устане, пак узевши хлеба из своје торбе, метне гвоздењак с куваним јагњетом преда се и поједе све; па онда оставивши гвоздењак празан на своје место, легне и он те заспи. Кад се Грк пробуди, он повиче Бачванину: Еј, море, кочијашу! Устај, казуј шта си снио? Пробудивши се, Бачванин му одговори: Ти си, господару, старији, ти си господар; казуј ти најпре. Онда Грк почне: Ја сам снио где се отворило небо, па тамо седи Бог на престолу своме. То је тако лепо да се не може казати; па онда Бог спусти одозго велике мердевине, па зовне и мене да идем горе к њему. А ја онда уз мердевине ајде горе. Стани, господару, доста је, повиче Бачванин. Ја сам гледао кад си ти горе пошао, пак помислим да нећеш више амо ни доћи; па онда узмем те поједем све месо. "Шта море бре, повиче Грк поплашен, ја се шалим, море!" - "Богме, господару, одговори Бачванин, ти се шалио или не шалио, ја сам за истину примио.

Праведна пресуда


У Сарајеву један богаташ изгуби зашивену кесу новаца, пак пусти телала, и обрече дати с благословом сто гроша ономе који је буде нашао. Пошто телал вичући прође по сокацима, ето ти једнога сељака гдје носи кесу: Ево, трговче, ваљда су ово твоји новци што си изгубио. Богаташ пун радости спопадне кесу, пак је отвори и стане новце бројити; али му се одмах окрене радост на жалост кад помисли да му ваља дати сто гроша ономе што је нашао; и стане мислити како да му их не да. Тако, пошто изброји новце, рече сељаку: Ти си, дакле, побратиме, извадио твојих сто гроша, јер је у кеси било осам стотина гроша, а сад нема више од седам стотина? Добро си чинио! Фала ти! Сиромах се човек упрепасти кад чује то, и више му буде жао на беду него за обречених сто гроша; зато се стане клети и преклињати да се он новаца није ни дотакао, него да их је донео као што их је нашао; богаташ пак стане тврдо при своме. И тако се мало-помало сваде и отерају се кадији на суд. Пошто се обојица закуну: богаташ да је у кеси било осам стотина гроша а сад нема до седам стотина; сељак пак да се он новаца није ни дотакао, него да му их је онако донео као што је нашао; онда им мудри кадија, познавши шта је и како је, пресуди овако: Ви обојица имате право: ти си, трговче, изгубио осам стотина гроша, а ти си, Еро, нашао само седам стотина; тако то нису новци тога трговца, него некаквога другога човека. Ти дакле, Еро, носи те новце кући, па их остави док не дође онај који је изгубио само седам стотина гроша; а ти, трговче, чекај док ти се не јави онај који је нашао осам стотина гроша.

Подупирали месец полугама


Дошло херцеговачко момче у Приморје код свога кума о Арханђелову-дне крсноме имену, па по вечери крај ватре упитаће га Приморац: Ма, да ну, куме! Заборавих те упитати, нађосте ли ону нашу одиву, што вам је једну ноћ побегла? Ма какву жену, јеси ли луд? упита га Херцеговац. Сад ће Приморац приповедати. Ево, браћо, да вам причам: Удадосмо ту скоро једну нашу девојку у село овога мога кума, па нешто викнуо на њу домаћин, а она, ни пет ни шест кано ти од господскога и јуначкога соја побегне из куће, а муж њен запомажи и дигни све село на оружје те за њом у потеру кроз једну шуму. Месец је грејао као дан, а испред зоре хоће да зађе, те кнез њихова села повиче: „Браћо! Ако зађе месец, брука над срамотом, него сваки усијеци по једну добру полугу па да мјесецу не дамо да зађе прије него жену нађемо или бар док сване!" Послушаше га, и сваки извади свој нож, и почеше кроз гору сећи полуге, а уто зађе мјесец, а мало се и наоблачи, те сви у мраку, па се почеше дозивати, да знају где је ко. Тумарајући тако кроз гору, сусретне се један њихов сељанин с попом, и у ономе карамлуку ухвати попа за браду па помисли да је жена, те стане викати: „У помоћ, браћо, ко је мој! Ево ја ухватио жену!' Заболе попа и дојади му теглећи га сељак за браду, па повика: „Пусти, ђаволе, ђаволи ти душу растезали! Није ово жена, него поп, спопала те трострука грозница, дабогда!'