Printable View
Освајач није успео да га освоји, па је у нови „свети рат” кренуо Величанствени. Турским султанима моћна утврда на две реке била је трн у оку које је гледало према Бечу
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Једини приказ битке за Београд 1521. године на једној гравури из тог доба
Са врха тврђаве видели су се ушће, обала и мочвара са друге стране реке, као и непрегледна равница под маглом. Као да су надирући облаци најављивали опасност која се из даљине, у сумрак, приближавала граду. Кроз маглу и таму појавило се светло, прво слабо, па онда све јасније, све веће. Биле су то бакље које су носили војници. Огромна турска војска се тог августа 1521. године под светлошћу бакљи приближавала Београду...
Претходног маја млади султан Сулејман I – кога ће под старе дане називати Величанствени, али и Законодавац – покренуо је своју војску са све четири стране моћног Османског царства. Сулејман је ступио на престо крајем претходне године и одмах је почео припреме за џихад, свети рат, како би показао да је као нови владар достојан наследник својих предака, газија, бораца за „праву веру”. Мир између Турске и Угарске није био продужен. У највећој тајности одређен је циљ похода за који су смели да знају само неколико одабраних – Београд. Поход је припреман врло темељно. Осим копнене војске, била је спремна и речна флота, која је преко Црног мора послата ка Дунаву.
Бедем хришћанства
Крајем јуна 1521. године султанова ордија прошла је поред Ниша. Попут вијугавих змија које са разних страна клизе ка плену, турске колоне приближавале су се Београду. Војска је вероватно бројала преко 100.000 ратника. Део османских јединица отишао је на север, ка Ердељу у Мађарској. Главнина трупа, са којима је био и султан, упутила се ка Сави да би напале Шабац, у то време мађарско упориште. Након кратке опсаде, 10. јуна 1521. године Турци су заузели Шабац и посекли сву посаду. Главе храбрих бранилаца биле су распоређене с обе стране друма којим је прошао султан. Беше то опомена и најава оног што долази. На Сави је саграђен велики војнички мост дугачак 1800 „аршина” (око километар и по) како би цела султанова војска лако могла да пређе реку. Затим су уз Саву кренули даље, ка Београду.
Прошло је већ више од пола века од времена када је под чувеним Јованом Хуњадијем – Сибињанин Јанком из народних песама – Београд био проглашен за „бедем хришћанства”. Године 1456. удружена посада Мађара, крсташа и српских шајкаша, после огорчене битке која је трајала више од месец дана, однела је велику победу и одолела војсци султана Мехмеда Освајача – оног истог који је претходно освојио Цариград. Тадашња величанствена Београдска тврђава била је изграђена у првој половини 15. века у време када је градом владао српски деспот Стефан Лазаревић.
Али иако најзначајније и најважније мађарско упориште на јужној граници у доба када је султан Сулејман кренуо на свој велики поход, тврђава већ деценијама није била одржавана на начин на који је то било потребно. У то време власт и богатство мађарског краља су опадали. Државу су готово непрекидно потресали сељачки устанци, сукоби племства и борбе за власт. Брига за јужну границу Угарске, изложену турским нападима, попустила је. Утврђени градови на Дунаву и Сави остављени су без довољно војске, оружја и хране. Дебеле зидине и утврде без потребног броја људи нису биле озбиљан браник од султанове војске.
Након 1456. године Турци дуго нису опседали Београд, али су њихови мањи одреди водили готово непрекидни рат у околини. Осим поседа Смедерева, Турци су у близини Београда изградили утврђење Авалу (Жрново) одакле су пратили кретања војске на ушћу Саве у Дунав и користили сваку прилику да изненадним нападима узнемире браниоце града. Подручје око Београда постало је немирно ратиште на коме су се водили већи или мањи окршаји, повремено прекидани примирјима која никада нису дуже трајала. Турци су покушавали да Београдску тврђаву заузму било борбом, било преваром или митом.
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Тако су 1492. године поткупили део посаде спремне да отвори врата на тврђави. Издаја је, ипак, на време откривена, а кривци су били најсуровије кажњени: живи спаљени. Нешто касније, 1515. године, једна мађарска војска од више хиљада војника долазећи из Београда покушала је да заузме тврђаву Авалу. Опколили су утврђење и почели да га бомбардују топовима које су довукли са зидина Београда. Међутим, турској посади на Авали послата је помоћ из Смедерева, па је овај одважни напад пропао. Турци су у противнападу успели да заплене мађарске топове, чиме је и одбрана Београда дугорочно ослабљена, јер није било новца за замену тешке градске артиљерије.
Заповедници на одмору
Од краја 15. века Београдска тврђава и околина биле су под управом два мађарска бана. Њихов задатак био је да припреме одбрану утврђења, да прикупљају и плаћају посаду и да управљају градом. У време када је султан Сулејман опсео Београд, београдски банови били су Фрања Хедервари и Валентин Терек. Међутим, ниједан од њих у време опсаде није био у граду: први је био болестан, а други још малолетан. Београдски банови примали су од дворске мађарске благајне годишњу плату за службу, као и новац за посаду. Али тај новац најчешће је каснио или уопште није стизао. Заповедник града жалио се краљу како две године није могао да исплати војнике. Број војника у граду је, стога, био далеко од потребног. Процењује са да је почетком 16. века у Београду било мање од хиљаду војника, што је обухватало све родове: пешаке, коњанике, шајкаше, тобџије и друге. Град је био потпуно неприпремљен за дужу опсаду. Недостајало је топова, пушака, барута, а није било ни већих залиха хране.
Осим војске која је углавном била смештена у Горњем граду, у Доњем граду и околини живело је и градско становништво које су највише чинили Срби и Мађари. У Београду су живеле занатлије разних занимања, дрводеље, каменоресци, оружари, ковачи, па чак и бродоградитељи, јер је град имао и речну луку. У околини је живело сеоско становништво коме су тврде зидине Београда често биле једини спас од турских напада. Београд је и у то доба био и важно трговачко средиште. У граду је било доста трговаца из Дубровника и Угарске, који су путовали по турским и угарским земљама.
У Београду је још од давнина постојала православна митрополија. Године 1509. митрополит Теофан писао је московском великом кнезу молећи га за помоћ. У писму га обавештава и да се у Београдској митрополији чувају разне светиње, мошти и чудотворна икона Богородице. Након пада Србије под Турке у Београд су стизале и српске избеглице из земаља под Османлијама, од којих су неки и остајали у граду или околини. Срба је било доста и међу речним шајкашима.
Чуда и знамења
За разлику од раније опсаде Београда из времена Мехмеда Освајача, овог пута турска војска имала је нову тактику. Напад није вођен само са једне, дунавске стране као некада, него је Београд био прво планирано опкољаван са свих страна како браниоци не би могли да добију помоћ из Угарске. Стога су, после пада Шапца, турске трупе продрле у Срем и Ердељ. Један српски летопис описује овако султанов поход:
„(Турци) прелажаху реку Саву као по суху, то јест по мосту на ону полу Срема, а и други лађама препливаше, тако да није било могуће ни тим силним рекама задржати Измаилићане... И околише одасвуд славни Београд и друге суседне градове и летијаху као крилате змије палећи села и градове.”
Освојени су Беркасово, Каменица, Врдник, Митровица и други градови. Наши летописи бележе како султан „расипа по Срему градове” и како по Срему „дивна места и села запустеше”, а цркве и градове „Турци разорише”.
Током јула део Сулејманове војске под командом великог везира Пири-паше опсео је Земун. Град је био жестоко бомбардован. Мала посада шајкаша коју су храбро предводили Михаило и Марко Скобалић убрзо је савладана. Поновила се судбина бранилаца Шапца: сви ухваћени браниоци су побијени, а становништво Земуна одведено у робље.
Обруч око Београда се стезао. У другој половини јула Пири-паша поставио је топове у близини Београда и настојао да бомбардовањем оштети зидине пре него што пристигне и остатак војске. Град је тучен и са копнене стране, као и са Дунава и с Ратног острва. Крајем јула 1521. године султан Сулејман је преко Срема стигао у Земун. Пошто је војска у Земун стигла по мраку, султан је наредио да сваки војник за врх копља привеже буктињу и да је запали. Тако се сремском равницом војска приближавала Београду као каква огромна бакљада.
Почела је коначна опсада Београда. Турци су потпуно окружили град како са копна, тако и са река. Са дунавске стране, турском војском командовао је Мустафа-паша коме су били подређени и јаничарски одреди. Са савске стране, напад је водио Пири-паша. Турска коњица са румелијским беглербегом Ахмед-пашом налазила се на сремској обали Саве, као и на Ратном острву.
Одбраном града командовали су заменици два београдска бана: вицебан био је Михаило Море, за кога су савременици забележили да је био недостојан таквог положаја и непоштен човек. Уз њега командант је био и Блаж Олах, који је наводно већ покушао да Турцима за добру надокнаду преда кључеве града. Поред њих, као заповедници града помињу се и Јан Моргај (вицебан), затим заповедник тврђаве Јан Бот и вођа пешака Владислав Барди. Међу командантима налазио се и војвода српских шајкаша – Петар Овчаревић. Он је, међутим, располагао малим снагама, јер су неколико година раније представници шајкаша који су дошли на краљев двор да затраже заостале плате, били понижени и исмејани. Већина њих, стога, није ни суделовала у борбама за Београд. Осим професионалних војника, у одбрани града је учествовало и остало градско становништво, бар у оној мери у којој су располагали и знали да рукују оружјем.
Ватра и урлици
Сутрадан, 17. августа, био је завршен мост преко Саве тако да је османска војска могла још лакше да се са земунске стране пребацује под зидине. Стање одбране се погоршавало. Залиха барута и хране било је све мање па су, поред осталог, браниоци трпели и глад. Како је било мало наде у успех, дисциплина је попуштала. Настао је и раздор међу командантима: док су једни предлагали да се град преда, други су били против тога. Забележена су и прва бекства из града. Један издајник је Турцима пренео да међу посадом „није више остало човека способног за борбу” – многи су погинули, већина преосталих је рањена, више немају ни хране, ни барута за топове.
Иако су 24. августа браниоци Турцима најавили жељу да предају град, након дана предаха напади су обновљени. Читава турска војска кренула је у јуриш, очекујући да ће им све већа слабост бранилаца олакшати освајање града. Султан је наредио да се запале све мине догуране подземним ходницима до испод градских зидина и кула. Поново се распламсала очајничка и неравноправна борба.
Међу Турцима се говорило да још нико није видео такву битку и толику погибију на обе стране. Све је горело и кључало: одјекивали су повици на јуриш, крици, дозивања у помоћ, лила се крв, град су потресале експлозије барута, гореле су ватре, ширили се пожари, летеле су стреле, ђулад... Напади су трајали све до ноћи. Међутим, ни после два дана борбе Турци нису успели да превладају.
Ипак, спаса за Београд није било. Браниоци су добили потврду да је мађарски краљ далеко и да никаква војска не стиже у помоћ. После два месеца жилаве одбране биле су исцрпљене све могућности за даљи отпор. У тим условима, мађарски подбан Михаил Море је, 29. августа 1521. године, послао посланство са понудом да град преда султану – под условом да се посада слободно повуче. Султан је пристао. Према уговору о предаји града, преживела угарска посада пуштена је да се врати кућама. Међутим, ово није важило за српско становништво града, које је одведено у изгнанство у Турску.
Уз звуке зурли и весеље јаничари су први ушли у Београдску тврђаву. По зидинама су развили своје жуто-црвене заставе. Одмах је највећа црква у граду претворена у џамију. Султан Сулејман ушао је у Београд 30. августа 1521. године, делећи борцима дукате.
Прогнани српски становници Београда насељени су у околини Цариграда. Са собом су понели и бројне реликвије, попут мошти Свете Петке и Свете Теофане, икону Богородице и друге црквене вредности које су касније завршиле на разним местима. Између Златних и Силивриских врата Цариградске тврђаве основана је нова „Белиград махала”, а нешто даље створено је и село Београд. То село било је ослобођено плаћања пореза под условом да брину о пијаћој води за град.
Неки од потомака бивших „Београђана” вековима су очували сећање на стару домовину. У селу Барјачићи на Дарданелима постојала је до Првог светског рата српска колонија од близу 500 људи који су говорили српски. Успомену на некадашње Београђане чувају и данас локални називи у Истанбулу попут „Београдске шуме” (Belgrad Ormani и „Београдске капије” (Belgrad Kapisi).