Printable View
Jedna od najjačih tjeskoba savremenog društva je tjeskoba i egzistencijalni strah od neizvjesnosti.
Nekad je sve imalo linearni tok..zaposlen čovjek ostaje zaposlen i ode u penziju.
Danas je neizvjesnost sveprisutna od izbora škole,toka školovanja i studiranja,zaposlenja.
Kako se boriti sa strahom od sutra?
Postajemo li društvo tjeskobe od egzistencijalnog i svjedoci enormnog rasta i razvoja multinacionalnih farmaceutskih kompanija baziranih na nama kao korisnicima?
kod nas vec dugo ne cvetaju ruze, ljudi su se vec navikli na suocavanje sa neizvesnim sutra.. svako se dovija i bori na nacin za koji smatra da je najbolji da bi preziveo teska vremena.. ne moze se ista predvideti, jer je samo nase drustvo turbolentno i ide silaznom putanjom.. mene licno muci neizvesnost u smislu iscekivanja nekih vesti vise nego neizvesnost u smislu sta ce se desiti generalno u buducnosti, jer, kao sto vec rekoh, tesko je bilo sta predvideti..
Strah od nekog sutra umije da parališe ljude,pa čak i da ih dovede u depresiju ili hroničnu anksioznost..
Poznajem ženu koja nikad ne planira..iz istog straha od nekog "sutra"..a ne planirati,ne radovati se,ne željeti i zaboraviti čekati,isčekivati ..obilježja su duše koja je stara..
Svaka tjeskoba je prirodna.
Svaka osoba posjeduje razum.
Da li je on dovoljan u borbi sa neizvjesnošću doba koja je svud oko nas:hm:
ako posedujes zdrav razum, lakse ces sagledati sve aspekte koji bi mogli da ti koriste, odnosno stete u resavanju problema i planiranju aktivnosti koje bi dovele do pozitivnog resenja u buducnosti. nikako se ne treba prepustati nevoljama i cekati da se cudo dogodi. osobe koje se tako ponasaju, koje gube volju da se pokrenu, organizuju i preuzmu stvari u svoje ruke i tesko da mogu da se izbore sa strahom od neizvesnosti. bar ja tako posmatram stvari... :hm:
jedna rečenica me potakla ..ljudi su već navikli..tako nekako si napisala ..nije li navika u tom slučaju opasno sjeme koje nužno vodi do prihvatanja i mirenja sa nečim..a ono do odustajanja:hm:
Jesu,vremena su zlehuda i prijeteća..ali koliko pojedinac može da utiče na svoj odnos prema nečemu što ne može promijeniti..kako zapravo stvoriti svoj mali unutrašnji eldorado...može li se to.
mišljenja sam da može..pojedinačno iznad opšteg..
navika u smislu da u buducnosti u nasoj zemlji nista dobro ne mogu da ocekuju i da sve sto cuju preko medija jeste jedna velika sarena laza, pa se shodno tome i prilagodjavaju i nalaze nacine da prezive, kada vec nista konkretnije ne mogu da promene, ne zato sto nece, vec zbog toga sto je "nemoguce"Citiraj:
Prvobitno napisano od DirkaSta
Apsolutno prepoznatljivo cruz..al haj' mo logično onda:
*ništa oko sebe ne mogu da promijenim
*šta mogu da promijenim u sebi?
jedino nacin razmisljanja, sto ce dovesti do promene ponasanja, ne vidim sta bih drugo u sebi mogla da promenim
upravo je to odgovor..način razmišljanja,način na koji odlučimo da pobijedimo svepristune anksioznosti ..ne znam da li je to dovoljno jer nekako me misao vodi ka tim istim načinima..kako..Citiraj:
Prvobitno napisano od Cruz
svako mora da ima neki svoj primjer,neki mali skriveni recept koji je isprobao i lijepo je da podijelima ta iskustva..
Ta teskoba ,nesigurnost oko posla ispratice nekoliko generacija,mahom starijih..ovi koji dolaze prihvatice gubljenje posla,prestanak neke firme,usavrsavanje,rad neceg desetog kao nesto sasvim normalno..celokupno drustvo se menja pa i mi..
jeste mikili..živimo neka vremena promjena koja će za neke nove naraštaje biti jedina vremena koja znaju i njima će biti sigurno lakše nego nama koji smo usred oluje pomjerani,iz nekih kakvih takvih ali sigurnih kretanja..
moja majka nijednu godinu života nije sebi postavila pitanje da li će otići na more?
Ja se trudim u toku godine da to obezbijedim..moj sin će vjerovatno isto tako..
Mene je po završetku faksa čekao posao..mog sina,sigurno neće..
Čovjek jednostavno mora da se mijenja,da radi na sebi kako ne bi postao tek utopljen u opšte beznađe svud oko njega..da li smo tjeskobni isključivo u društvenim okvirima..da li je recimo na selu ta tjeskoba manja..
Da, nacin razmisljanja je jedino sredstvo za odbranu od ovog teskobnog zivota kakvim zivi vecina nas. Ali mene zanima, koliko dugo ljudski mozak moze da obmanjuje sebe? Jer po meni to sto mi radimo je obmana, nas samih, tesiti se da ce biti bolje, nadati se, boriti se dan za danom sa tom mislju, ma proci ce sve ovo, bice sve ok... Dokle mozemo tako? Stalno imam strah da cu jednostavno ostati bez snage za tu borbu i takav nacin razmisljanja.
Ako se mesecima, godinama covek samo bori i bori i stalno ga nesto poklapa i siba i baca na kolena, koliko dugo tako izmuceni mozemo da budemo pozitivni? Svakome treba s vremena na vreme doza bezbriznosti i zivotne radosti, da se podseti cemu sve to, cemu ta borba i nada, da se oseti ljudskim bicem, da oseti da vredi necemu to sto se bori i ne predaje. A ako to izostane, mislim da ne mozemo vecno biti borci. U redu je ono sto vecina govori ma samo da smo zivi i zdravi, imam decu, imam krov nad glavom, imam posao, redovna plata (najcesce za prezivljavanje) neki nemaju ni to...ali meni to nije dovoljno, da se tako tesim. Zelim vise, a ne da mi se i nisam jedina. :(
čitam te fajf i dirnuta sam načinom na koji si opisala neke česte svakodnevice..istina,čovjeku dosadi da se bori,da se nada,da ide dalje i često klone smoren pred vjetrenjačama..ali,ima li izbora:hm:
u psihoanalitičkom pristupu savjetuje se tzv"dnevna jagoda"...ne znam koliko si čula za taj termin,ali princip je efikasan i traži bar jednom dnevno neku malu radost,nešto što se razlikue i razoružava čovjeka bar na kratko..
Nisam Nedo cula za tu `dnevnu jagodu`, ali shvatam poentu... izgleda da mene ta jagoda odrzava sve ovo vreme, mada recimo ima dana kada sebi spremim citavu vocnu salatu, ne samo sebi, i svojim ukucanima, a ima dana kada nisam u stanju ni da pomislim na pripremu iste. Jednostavno nestane inspiracije i takvi dani me brinu, kada jednostavno shvatim da su ovo igre bez granica i da se samo zavaravam i da postajem umorna od tih vocnih salata i jagoda i svega. Kada jednostavno pozelim nesto drasticno krupnije od te jagode.
A opet, svesna sam toga da je to jedino sto imam na raspolaganju :hm:
Ne bih da mudrujem..ali,vjeruj mi da je već samo postojanje takvih trenutaka i njihovo prepoznavanje dovoljno ..prirodno je da se čovjek umori i kao što znaš,ponekad klone..
ponekad je dovoljan čak i samo privid da razveseli neko naše srce..znam..ali na tom putu ono po čemu jesmo,po čemu se razlikujemo jeste neko naše malo pravo da želimo i uvijek iznova pronalazimo načine na koje idemo dalje..a nigdje nije zabilježeno da moramo hodati svaki dan..