Opasne pravne posledice ACTA

Problematični međunarodni sporazum ACTA pristigao je u javnost Srbije gotovo istovremeno sa predlogom za ispitivanje ustavnosti Zakona o elektronskim komunikacijama i Zakona o Vojnobezbednosnoj i Vojno-obaveštajnoj agenciji – pre nešto više od godinu dana. Dok Ustavni sud o predlogu još uvek ćuti, celim svetom se šire protesti zbog potpisivanja i bliskog stupanja na snagu ACTA.

Šta je ACTA? Kakve mogu biti njegove posledice na naš svakodnevni cyber život?

ACTA (Anti-Counterfeiting Trade Agreement – Trgovinski sporazum protiv falsifikovanja) u formalnom smislu reči jeste multilateralni međunarodni sporazum, iz čije preambule proizlazi da je namenjen suzbijanju pojačane trgovine falsifikovanim i piratskim dobrima i time, zaštiti titulara (nosilaca) intelektualne svojine. Njime se, navodno, nastoji uobličiti međunarodni pravni okvir za zaštitu intelektualne svojine. Valja naglasiti da je međunarodni pravni okvir sa istom namenom već postavljen. U okviru Svetske trgovinske organizacije (STO) usvojen je TRIPS (Agreement on Trade Related Aspects of Intellectual Property Rights – Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine). Ovaj sporazum je rezultat pregovora i uobličenja teksta iz 1994. godine. Dostupan je na srpskom jeziku. Iako su pravna rešenja TRIPS-a daleko manje upitna od onih koja sadrži ACTA, on je bio izložen snažnim kritikama, koje su uglavnom poticale iz nerazvijenih zemalja i ticale se izvesnih mera zaštite međunarodne trgovine vezane za intelektualna prava na medikamentima, naročito onim za ublažavanje posledica AIDS-a. TRIPS je obavezan za sve članice Svetske trgovinske organizacije. Na svetskom nivou, u okviru Svetske organizacije za intelektualnu svojinu (SOIS), zaključen je niz međunarodnih sporazuma, od kojih je najznačajniji Sporazum o autorskom pravu (Copyright Treaty). U okviru EU, 2004. godine, usvojena je Direktiva o zaštiti prava intelektualne svojine 2004/48 (usvojili su je Evropski parlament i Evropski savet).

Od samog početka pregovora o zaključenju ACTA, ovaj sporazum su pratile brojne neuobičajene činjenice. Najpre, o ACTA je pregovarano van međunarodnih institucija kao što su UN, STO ili SOIS. Neformalni pregovori su započeli između SAD i Japana 2006. godine, da bi se kasnije proširili na najveće i ekonomski najmoćnije države sveta. Pregovorima su se pridružili i predstavnici EU tokom 2006 i 2007. Službeni pregovori započinju 2007. godine, a neke zemlje koje su bile uključene u preliminarne razgovore, napuštaju ih. Pregovori i sadržina verzija ACTA su bili proglašeni tajnom. Ne samo administracija Džorža Buša, već i Baraka Obame, odbile su da pregovarane verzije ACTA učine javnim, iako je bilo pokušaja, sa pozivom na američki zakon o pristupu informacijama od javnog značaja i iako su neki članovi Kongresa tražili skidanje oznake poverljivosti. Jednu od verzija (ne današnju tj. konačnu) prvi je obelodanio Wikileaks 2008. godine. Otkad je obelodanjen, uprkos naknadnim ublažavanjima teksta, ACTA je naišao na snažan otpor ne samo u opštoj javnosti, već i u značajnim međunarodnim centrima pravničke zajednice.

ACTA se sastoji iz šest glava: (1) uvodne odredbe i opšti pojmovi; (2) pravni okvir za zaštitu prava intelektualne svojine; (3) prakse pravne zaštite; (4) međunarodna saradnja; (5) institucionalna pravila i (6) završne odredbe. U formalnom smislu, radi se o odredbama koje su uobičajene u multilateralnim međunarodnim sporazumima: one nameću državama koje potpišu i ratifikuju ACTA, obavezu prilagođavanja njihovog unutrašnjeg prava odredbama tog sporazuma.

Bez obzira što su namere redaktora izražene u preambuli legitimne (zaštita autorskih prava i drugih prava intelektualne svojine, suzbijanje falsifikovanja intelektualnih dobara i sprečavanje piraterije) pravni metodi koje sadrže ACTA su agresivni i protivni brojnim međunarodnim i regionalnim dokumentima o ljudskim pravima. Ljudska prava koja se u ACTA najviše ugrožavaju jesu: pravo na privatnost, sloboda izražavanja, pravo na lečenje (pristup medikamentima) i pravo na pravično odlučivanje (suđenje). Evo nekoliko primera:

1. Na osnovu čl. 27. st. 4. ACTA država može naložiti provajderu da hitno otkrije titularu (nosiocu) prava intelektualne svojine, informacije o korisniku za kojeg se tvrdi da svoj nalog kod datog provajdera koristi za povredu prava intelektualne svojine. Kako se ispravno primećuje u mišljenju stručnjaka za pravo intelektualne svojine, ACTA ne pravi razliku između korisnika za koje postoji osnovana sumnja da povređuju pravo intelektualne svojine i drugih korisnika. Dovoljno je da nosilac prava tvdi da je određeni korisnik njegovo pravo povredio. U ovom pogledu, naglašava se, ACTA ide znatno dalje od TRIPS-a, koji ovakvu obavezu provajdera propisuje samo za one korisnike za koje je dokazano da vređaju pravo intelektualne svojine. Na ovaj način se uspostavlja pretpostavka da je svaki korisnik istovremeno i prekršilac. Iako je u ovoj odredbi propisano da država potpisnica može (ne mora) dati nalog provajderu, i iako se određuje da države potpisnice treba da vode računa o slobodi izražavanja, privatnosti i pravu na pravično odlučivanje, u navedenom mišljenju se podvlači da ACTA ne sadrži specifična pravila o očuvanju i zaštiti ljudskih prava, te je neizvesno kako bi ona uopšte mogla biti zaštićena pri ovako formulisanim odredbama, za razliku od Direktive EU 2004/48, koja zaštitu ljudskih prava uglavnom obezbeđuje.

2. ACTA, pored građanskopravne zaštite, nameće državama potpisnicama obavezu krivičnopravne zaštite, tj. kriminalizaciju povreda prava intelektualne svojine u čl. 23, što odstupa od EU standarda, jer Direktiva EU 2004/48 uopšte ne predviđa kriminalizaciju. Pored toga ACTA ne obezbeđuje pravično suđenje i zaštitu procesnih prava okrivljenih. Iako se državama potpisnicama nameće obaveza kriminalizacije, u ACTA se ne pravi razlika između kopiranja koje je korisnik izvršio za sopstvenu upotrebu i onog za nezakonito sticanje profita, budući da se pojam komercijalne upotrebe intelektualnog dobra neodređeno i široko definiše.

3. U čl. 12 ACTA nisu sadržane uobičajene procesne garantije za tuženog (navodnog prekršioca prava intelektualne svojine), zato što se privremene mere oduzimanja i zaplene njegovih dobara, za koje se tvrdi da su rezultat povrede prava intelektualne svojine, mogu izreći, a da se tuženom i ne pruži prilika da se izjasni (inaudita altera parte).

4. Državni organi koji kontrolišu granicu, na osnovu ACTA mogu uživati ovlašćenja koja inače, sme da ima samo sud: prema nekim tumačenjima granični službenici carine mogu da narede pregled lap topa ili IPad-a i njihovo oduzimanje na osnovu obične sumnje da sadrže falsifikovana intelektualna dobra (snimke muzike, filma i sl.) koji bi navodno bili namenjeni komercijalnoj, a ne, kao što uobičajeno jesu, ličnoj upotrebi (na primer, čl. 16).

5. U Evropskom parlamentu je naglašavano da se ACTA odnosi i na generične medikamente (lekove sa generičnim imenom), iako se ne radi o falsifikovanim lekovima, nego i o onim za koje je isteklo vreme zaštite ili se iz razloga unutrašnjeg prava, stavljaju u promet pod generičnim imenom. Zaplena i uništavanje takvih lekova kao falsifikovanih sprečiće pristup lečenju naročito u nerazvijenim zemljama.

Kratko rečeno, ACTA traže od država potpisnica takve promene njihovih unutrašnjih pravnih poredaka koje mogu dovesti do ograničenja ljudskih prava, pre svih privatnosti, slobode izražavanja i pravičnog suđenja i odlučivanja, koja su nelegitimna i neproporcionalna, kao i suprotna međunarodnim standardima.

Ono što bitno razlikuje ACTA od ostalih međunarodnih sporazuma za zaštitu prava intelektualne svojine je upravo agresivna neproporcionalnost. Da su u pitanju opasnosti masivnih terorističkih akata (stvarnih i neposredno predstojećih, a ne fingiranih), opasnosti teških ratnih razaranja i gubitaka ljudskih života, ovolika neproporcionalnost bi se možda i mogla braniti. Ovde se, međutim, radi o korporativnim interesima prekomerne zaštite očekivanog profita, što nije u srazmeri sa štetom koja će nastupiti usled teškog i nelegitimnog ograničenja ljudskih prava.

Upravo ove opasnosti, učinile su neke države veoma uzdržanim prema potpisivanju ACTA. Iako je Evropski parlament u martu 2010. godine doneo Rezoluciju kojom poziva da pregovori o ACTA budu javni i zatražio da zaštita intelektualne svojine bude propisana na način koji neće biti u protivrečnosti sa pravom EU i koji neće sprečavati inovacije i tržišnu utakmicu, ili ugroziti zaštitu podataka o ličnosti, EU je ipak potpisala ACTA. To su učinile i 22 države članice, dok su neke među njima, kao Nemačka, Holandija, Češka, Slovačka i Slovenija, za sada odustale od pristupanja ACTA. U nekim slučajevima, ova uzdržanost je bila posledica masovnih protesta, u drugim, posledica mišljenja eksperata za pravo intelektualne svojine o odredbama ACTA koje su u suprotnosti sa pravom EU i evropskim standardima uživanja i zaštite ljudskih prava.

Srbija je, naročito u novijem zakonodavstvu pokazala da ima sklonosti ka zadiranju u privatni život svojih građana, konkretno – u zakonima pomenutim na početku ovog teksta – Zakonu o elektronskim komunikacijama i Zakonu o Vojnobezbednosnoj i Vojno-obaveštajnoj agenciji. Ne treba sumnjati da će organi ove države kad-tad početi da se pozivaju na ACTA kao na standard EU, iako se iz mišljenja evropskih stručnjaka jasno može zaključiti koje su odredbe ACTA u suprotnosti sa pravom EU i ljudskim pravima zaštićenim Evropskom konvencijom. Umesto tog neosvešćenog pozivanja, Ustavni sud bi trebalo da radi svoj posao povodom predloga za ispitivanje ustavnosti zakona, koji su podneli Poverenik za informacije od javnog značaja i Zaštitnik građana. A, vlasti Srbije ne bi trebalo ni da se približe ACTA: njegova autoritarna privlačna snaga i prekomerna zaštita korporativnih profita, za nju su prosto neodoljivi. Na svu sreću ACTA je otvorena za potpisivanje do 31. marta 2012. godine, i to samo za one države koje su pregovarale, kao i za članice STO (što Srbija još uvek nije). Ali, gotovo ništa je ne sprečava da svoje zakonodavstvo „prilagodi“ unapred, ako do izbora obezbedi skupštinsku većinu, a i posle izbora.


Ako im smeta gužva na internetu, zašto za početak ne bi „zatvorili“ pristup sajtovima koji osporavaju sudski utvrđene ratne zločine, kao što su genocid, kršenje humanitarnog prava, pravila i običaja rata. Jer, to je evropski standard. Na primer, Direktiva EU o borbi protiv rasizma i ksenofobije iz 2007, Konvencija Saveta Evrope o internet kriminalu iz 2001. godine sa dodatnim protokolom, koju je, zajedno sa protokolom, Srbija ratifikovala i Ministarstvo pravde se time po medijima ponosilo. I toliko – tj. samo se hvalisalo, a ništa nije učinilo.

Integralni tekst ACTA na engleskom
Opinion of European Academics on ACTA
Anti-ACTA javna tribina u Beogradu
ACTA – srpskohrvatska Wikipedia