Da li se još uvijek radujete sitnicama,da li vam osmijeh ukrasi lice ponekad usput,u prolazu,sasvim slučajno..Da li vremena u kojima živimo otimaju iz nas radovanje onim malim stvarima koje čine život:)
Printable View
Da li se još uvijek radujete sitnicama,da li vam osmijeh ukrasi lice ponekad usput,u prolazu,sasvim slučajno..Da li vremena u kojima živimo otimaju iz nas radovanje onim malim stvarima koje čine život:)
svaki dan :)
Lijepo mravak:) Život ,svakodnevne obaveze i jurnjave ljudi sve više shvataju ozbiljno čak preozbiljno..i u tom se gubi radovanje..sve dok primjećujemo i radujemo se..živi smo:)
Sjećam se jednog teškog perioda u životu za koji sad mogu da kažem da ga pamtim između ostalog i baš po tome što se nisam ničemu radovala,ništa primjećivala..pored mene su prolazile male,a tako dohvatne radosti koje me nisu doticale..
i onda jednog jutra,pamtim bio je kraj februara..pošla sam na posao i na parkingu zastala..odnekud je dopirao cvrkut ptice i ja sam se nasmiješila jer sam ga primijetila..
Koliko su mala radovanja važna :hm:
za nekoga je osmeh sve, za namcore nista :)
znaci mi sitnice, umeju bas da me obraduju i ulepsaju dan.. ko u tome ne ume da uziva, ne zna sta je lepota zivljenja
atomski mrav.. :bravo: :lol:Citiraj:
Prvobitno napisano od mrav
ja nešto ne verujem da je ovaj život stvoren za radovanje.. :hm:
lijepo i sasvim pametno cruz:)Citiraj:
Prvobitno napisano od Cruz
ljudi se sve manje raduju,sve manje vide da mogu da uživaju u sasvim običnim stvarima,sasvim dohvatljivim i dovoljnim..za trenutke,na trenutke:)
cak i kada te pritisnu nedace i tesko ti je treba pronaci ono sto te raduje, makar to bio i cvrkut ptica, miris pokosene trave ili neki lep glas... da nije toga, davno bih klonula
ali,to nije tema koj'ce:) Da li se povremeno,ponekad (ob)raduješ nekim malim,sporednim i generalno nebitnim stvarima koje učine da se osjećaš bolje:)Citiraj:
Prvobitno napisano od kojica
Da, za divno cudo, kako zivim, jos uvek umem da se osmehnem spontano, onako iz duse, da se radujem nekim sitnicama, koje neko ne bi udostojio pomena :)
Kada setam ulicom, jedan nevini deciji pogled iz kolica koja mi dolaze u susret ume da mi izazove osmeh i lep osecaj, pticice koje odrzavaju ravnotezu na tananim grancicama mlade breze, vrane koje kreste kao sumanute u jednom siprazju, nekoga iritiraju, a mene nasmeju, razaznajem tu nize i vise tonove krestanja i uvek to vezem sa nekom slikom u glavi i uopste mi ne smetaju, pogled na coveka koji mazi svog psa sa puno ljubavi ucini me srecnom jer znam kakvih monstruma ima, ma sve sto mi govori Ima nade za nas, nije bas sve otislo po zlu, cini me srecnom i `dopuni mi bateriju`.
:bravo: babsi..to je upijanje života u naše sivilo koje poprimi boju radovanja:)
naše mentalno zdravlje prosto iziskuje tako male,a opet tako velike detalje koji su oko nas..ali,ako se vozimo kao koferi,ako ne posmatramo i ne osluškujemo zvukove,boje i mirise svesprisutnostosti tolikih oblika življenja,onda smo loši prema sebi
Šta zaista pokreće radost u nama..da li je to nešto spolja ili iznutra ili je to spoj nas sa nama i sa vanjskim svijetom..bilo kako bilo,vjerujem da ljudi koji se raduju imaju mnogo više da daju i da prime..duša im je mlađa..i nekako,najljepši je čovjek na čijem se licu može vidjeti radost..
Možemo li se radovati kao nekad..ili smo se toliko promijenili da sve rjeđe ponesemo radost na usnama,u srcima..
Postoji ipak,mislim,način da sebe obradujemo i ako nam nije do toga..mislimo li isto:kapa: