КАКО СЕ НАПРЕ ЖИВЕЛО

БАБА ПЕРУНИКИНО ЗБОРЕЊЕ - КАКО СЕ НАПРЕ ЖИВЕЛО

Е, напре се млого мућно живело, мајко. Млого се работало, а мало се имало за једење. Млади с`г: кој те пита тебе? Никој! Нећев да ћујев стари што зборив, своје терав. Тако дошло време, мајко. Понапре друго било, а с`г не може. Неће никој да ћује, нећев да зборив. Ти, викав, “ћути, не знаш ништо!” Они знав. Јес, јес, аљи што ће прајиш. Што рекље стари: “Како ће ћукав, тако ће играш”.

Напре било другојаће, синко. Да те, викне тебе, Перунике, на име муж ка с`ге што викав?! Снашо, ме викаја муж, али повише “еј ти”. Срамота било, синко, своју жену да викаш на име. Понапре било по друго, с`ге је друго. С`ге дошло тешко. Туј седим на врата, а он гу цуљива, проснаље поњаву и грљив се, цуљивав се и што ти не ћинив, а ја ги гљедам. Ајде, бре, не дај Боже!… Ете, син не ми је жењет. Де да му нађем девојку, ајд кажи. Ја овде да ми неје њега, да умрем: осамдесет године! Ка мојему сину ти зборим… Све су с`г, да ми опростиш, курве веј наше, а Шиптарке су по друго. К`д уљегне С`рбин, иљи некој други муж, у некоју кућу шиптарску, младе жене не искаћав, већ теј по старе жене изљегнев, а младе не. Седив сакријене.

Мужи имаље жене младе, не даваље да искоћив на уљицу. Муж ми бија тријес и осум године, а ја с`м била шеснајест године, девојће. Отац ме даја у кафану. Некоји рођаци му биље, они и отац ми бија, и у туј кафану га напиље. И дај руку и он даја руку и – амин. К`д се даде рука, амин ти је! Напиље га па дај руку… Душа ваља, човек ми бија млого арнићина. Не ме караја, не ме мућија. Работаље смо, слагаље смо се. Некој пут к`д се наљути само викне: “Бог те оћореја”, и ја знам колико је бесан.

Он работаја у Амберику, али немаја пенs(дз)ију. Не смо имаље млого паре… Ако имам ће једем, ако немам, синко – неће једем. Како да понизим себе да рекнем “немам”. Мене питав овде: “ Имаш, Перунике?” “Имам, Бог ме ћува” А ја немам динар. А ја зашто да буним свет, да рекнем – немам. Тој неје љепо да издадеш кућу…