Истраживање научника у Шкотској довело је до закључка да нам једна врста унутрашњег гласа већ довољно помаже да се мање досађујемо када се нађемо у досадном окружењу
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Printable View
Истраживање научника у Шкотској довело је до закључка да нам једна врста унутрашњег гласа већ довољно помаже да се мање досађујемо када се нађемо у досадном окружењу
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Да ли се досађујете?
О осећању досаде написане су силне књиге, али и многобројни научни радови. То нам говори да је ово осећање које говори о нарушеној равнотежи између жеља и стварности, односно о томе да човек није у стању да задовољи неке своје важне жеље, веома важно. И заједничко.
Можда се данас досађујемо на различитије начине него што смо се раније досађивали. Нема такозване класичне досаде која би означавала монотонију доколице, већ је више реч о – губитку времена које нам све више недостаје, па и не приметимо да смо се досађивали. Особа која се досађује не гледа више у таваницу и лупка ногом, већ пиљи у телевизор или екран рачунара. И тако пролази време. Без испуњења жеља.
Психолози су, ипак, закључили да су главни узрочници досаде заправо досадни људи, те се и данас, као и пре много година, највише досађујемо када смо у друштву такозваних досадњаковића. А када се то дешава? У школи, на факултету и на радном месту. Од досадног предавања професора падају капци, ђаци једноставно клизе низ клупе, а запослени дремају чекајући да им шеф смисли неки занимљивији задатак или одржи краћи састанак.
Уколико сте међу онима који се досађују захваљујући томе што су други досадни, знајте да нисте усамљени. Доктор Бо Јао, са Института за неурологију Универзитета у Глазгову, у Шкотској, поставио је питање како да нам што мање буде досадно. Због тога је низ година изучавао људску пажњу. И дошао до закључка да већ довољно сами себи помажемо како не бисмо „умрли од досаде”.
Ево укратко и до каквог је исхода довело истраживање професора Јаоа. На пример, када је наш мозак принуђен да слуша, односно памти оно што нас такорећи уопште не занима, он прибегава једној варци. Он као да „нахује”, снима изворни глас и замењује га унутрашњим гласом како би излагање било занимљивије. Професор Јао је двадесетак својих студената подвргао магнетној резонанци мозга управо док су им читана предавања. Први пут су им та предавања читана на једноличан начин, а и суштински су била једнолична. Други пут предавање је било изговарано живим, готово глумачким гласом, а било је написано знатно занимљивије.
Испоставило се да је мождана кора неупоредиво активнија када је предавање било досадније. За неурологе, то је потврда такозваног унутрашњег гласа који нас бодри и замењује досадну причу оном живљом... Како не бисмо заспали!
Теорија о личном позајмљивачу, дублеру гласа већ је била предмет изучавања. Када мозак не прима довољно надражаја споља, на пример, када човек чита у себи, тада снага „унутрашњег гласа”, наш тајни дублер, притиче у помоћ. Некада чак и претварајући неуправни говор у управни. Код неких људи та способност мозга да дублира спољашње догађаје, или чак оне који се „напољу” нису ни догодили, већа је него код других. Њима је по свој прилици мање досадно и досадни људи им уопште не звуче досадно.
Kad bre da se dosađujem? :srbpla:
Moja majka je uvek govorila...''Čim je nekom dosadno, budak u ruke i na njivu, da vidi kako se dosada ubija''...
Sad nešto razmišlja, da li je i moja mama filozof...:hm:
moguće.. :aha:
ja nemam njive ni budak, al bih baš volela da mi nekad bude dosadno..
pa da posle mogu da kažem ''jao kako sam se izdosađivalaaaaaa'''...
Tu rec samo poznajem iz vukabulara moje malecne:aha: valjda se sa godinama izgubi i...cujemo je samo od drugih:pusi:
Osim kada mi neka kaze...ti nikada nisi dosadan:per: nisam ni razmisljao da je u stvarni redovito cujem:)
Pa dobro, to sa budakom je bilo metaforično :lol:...Ali činjenica je da su neki ljudi sami krivi što im je dosadno. Ni meni nikada nije dosadno. Što ti kažeš, ne stižem da mi bude dosadno. Mislim da je dosada i dosađivanje vrlo često dobar polaz za depresiju. OK je da se čovek ponekad dosađuje, ali ako je to dosađivanje učestalo...nije dobro. Mozak najbolje funkcioniše ako je uposlen. Onog momenta kada je na ''leru'', svašta nam pada na pamet.
Rad i dinamika je ono što kod čoveka održava zdrav duh.
Si probala nekad mozak da održavaš na leru.. :mm: tek to je jako
zabavno... :haha:
Da budem iskrena....trudim se da mi mozak ne bude na tom ''leru''...:lol: Baš zato što znam, kako čovek može da razradi razne ''ideje'' u glavi, kada ne zna šta će sa sobom, trudim se da mu ne dam predah ni malo...
Inače, verujem da je ''ler'' zabavan...:lol:
ne znam za rad, ali dinamika definitvno održava duh moje majke...koja gura 78. godinu. nemam pojma ni da li ću doživeti njene godine, ali ako ih i doživim, teško da ću uspeti da budem živahna kao ona...missim, neverovatno je o koliko stvari uporedo vodi računa :lol: missim, nije bitno da li su te stvari važne da bi ona o njima ''vodila računa'', ali eto...Citiraj:
Prvobitno napisano od Sagacity
ona mi je izbila dosadu iz glave kad sam prvi put glasno, u svom detinjstvu, pomenula ''da mi je dosadno''.
- je l ti dosadno?
- jeste.
- hajde da spremiš sobu, a posle da pročitaš 8 pesama desanke maximović po izboru i da mi objasniš za svaku šta je htela da kaže.
pošto sam zaspala negde kod čitanja druge pesme, nagrabusaila sam k'o žuti :(. nikad mi više nije bilo dosadno.
ahahahahhaaa... eto upravo to je zabavno...Citiraj:
Prvobitno napisano od Sagacity
Kažeš mu ''hajde malo odmaraj'' i on onda posmatraš kako će da izmozga
bilion blesavih razloga da to ne uradi.
Kao, ako odmaram smisliću nešto nenormalno, pa ćeš videti svog Boga.
:haha:
A to zapravo može samo onda kad ne odmara.
Meni je mama umela da kažeCitiraj:
Prvobitno napisano od pričalica
''uhvati se za uši pa igraj''
:blenta:
Posljednjih godina sam uhvatila sebe u par navrata kako se dosađujem i obično bi to bivalo, recimo ,posljednjih dana godišnjeg odmora..onda nepogrešivo znam da je to signal da sam se odmorila :)