Srce se svuda kaze srce i tu Boga nema

Balasevic...Ali mene,zapravo,zanima sledece....Gde stanuje Dusa Sveta....Na ovu temu me je inspirisao Koeljov citat:
"Svakog čoveka na kugli zemaljskoj čeka njegovo blago", reče njegovo srce. Mi, srca, nemamo baš često običaj da govorimo o tom blagu jer ljudi već više ne žele da ga pronađu. O njemu pričamo samo deci. Onda ostavljamo da život uputi svakoga smerom koji mu je odredila sudbina. Ali, nažalost, malobrojni su oni koji slede put koji im je obeležen, a to je put Lične Legende i sreće. Smatraju da je svet pun pretnji - i da zbog toga taj svet postaje opasan..."
Stanje pre svega jeste Dusa Sveta. To su samo razlicita imena Tvorca, cija smo mi deca. Mi jesmo deca nasih roditelja, ali pre svega mi smo deca Bozanskog stvoritelja. Nasa najveća sreca je u tome.
U cemu je onda problem, pa nismo srecni?
Bas me zanima....:namcor:

Zato što je na ovom svetu sve nestalno i prolazno. Jednostavno, nema ničega
trajnog pa ni sreće.

Ko nam je uopšte rekao da smo ovde da bi bili srećni? :hm:

Ljudska očekivanja su najgori čovekov neprijatelj. Život daje jedno, a mi očekujemo nešto drugo i odatle sva nesreća. Da bi se čovek mogao osetiti srećnim, mora biti zadovoljan sa onim što mu život pruža...a retko ko se miri sa tom činjenicom, jer nije svima isto ponuđeno.
Džaba se kaže da ''smo svi isti pod kapom nebeskom'', kada se od rođenja ipak razlikujemo.

Za mene je zdravlje najveća sreća ......i nije fraza.

Budistički monah, iz jednog manastira u Engleskoj, ispričao nam je vrlo
interesantnu priču. Kaže da su u Americi godinama istraživali šta je to
što ljude čini nesrećnima. Milioni dolara potrošeni, a spisak onoga što
ljude čini nesrećnima je sve veći i nema nikakve koristi od tog istraživanja.
Onda su rešili da obrnu priču. Ako je već tako mnogo stvari koje nas
unesrećuju, hajde da vide šta je to što nas čini srećnima. Nekoliko godina
su radili na tome, potrošili više od 50 miliona dolara i otkrili Ameriku. :lol:
Ljudi su srećni kada imaju prijatelja. :)
Srećnim ih čini darežljivost, praštanje, saosećanje. Sve neke blesave
stvari koje dolaze iz srca. Novac je poslednji na lestvici.

A kod njih u manastir često dolaze deca, predškolskog uzrasta i imaju
problem da smisle, šta pričati tako maloj deci, a da im bude razumljivo
i intresantno, jer je budističko učenje prilično komplikovano. Pa su
rešili da kažu ovako..
''Buda je učio ljude da budu srećni. Šta je to što vas čini srećnima?''
I onda deca krenu da nabrajaju...
Srećni su kad imaju druga, kad mogu s nekim nešto da dele, kada im
neko oprosti grešku ili kada nekom oni oproste...

I eto...
Ono što naučnici u Americi nisu znali, deca širom sveta znaju.

Znali smo i mi sigurno, kada smo bili deca, samo se vremenom
zaboravi. I onda jurimo za tom ''Ličnom legendom'' ili ''Zlatnim runom''
u vidu slave, moći, novca, pa i ako ih dostignemo ostajemo nesrećni
i prazni.

Kako je Buda ili Bog učinio da svi budu srećni, ako se neko rodi kao invalid i ostane u kolicima do kraja života....?
Treba prihvatiti takvo stanje i zbog toga biti srećan. U principu to i jeste božanska promisao da budeš srećan sa onim što imaš, ali nije lako to postići. To postižu ljudi koji su duhom izgrađeni i koji su duhom bliskiji univerzumu. Može se to stanje duha postići molitvama...na primer...ali ne polazi svima lako za rukom...Da li je i to svima dato ?

Što se tiče dece...deca još nisu upoznata sa blagodetima i nelagodnostima koje život nosi, pa su zadovoljni samo sa onim što im je poznato i zbog čega im je ugodno. Ako bismo se spustili na taj nivo, onda bi ljudi trebalo da budu srećni zato što su siti, što imaju osobu kraj sebe koja im je prijatelj..sa kojom može nešto da podeli...
Samo je problem, šta da deli.....ako nema ništa...
Slažem se da materijalno nije toliko bitno..., ali postoje ključni momenti, na primer teška bolest kada ti treba puno novaca da bi ostao živ ili da bi spasao onog koga voliš...Džaba je što možete deliti isti osećaj, ako ne možeš da mu pomogneš...

Mislim, da nije sve tako jednostavno...

lično, lepo se osećam....jer ništa ne očekujem. Radim sve na najbolje mogući način i na način koji umem, a univerzum neka odradi svoje, jer na sve ne mogu ja uticati...I sa tim sam se pomirila i to stanje sam prihvatila...

Buda je sebe učinio srećnim i svoje saznanje podelio sa drugima, tako da i
oni mogu to da postignu. Niti se kao Bog rodio, niti je to postao. Živeo je
i umro kao i svaki čovek.
I dosta je Bude za ovu temu. Sasvim ga slučajno pomenuh.

Mislim da i čovek u invalidskim kolicima može da bude srećan, jednako kao
i malo, zdravo dete, ako ima prijatelja i sve ono što su deca nabrojala kao
uslove za sreću.. ili skupa američka studija, svejedno.. :lol:

Sve zapravo i jeste mnogo jednostavnije nego što nam se čini. Nije li i
Isus govorio da budemo kao deca?
Spuštanje na nivo deteta ili podizanje na nivo deteta... pitanje je sad? :hm:

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od kojica

Spuštanje na nivo deteta ili podizanje na nivo deteta... pitanje je sad? :hm:

---

Spuštanje na nivo deteta...:dada:, ali čovek poklekne već sa prvim većim izazovom...:aha: i onda brzo zaboravi blagodeti veselog ''detinjstva''...

To je ono čemu čovek treba da se uči....Da zadrži nivo dobrog osećaja i kada se sve ''ruši oko njega''...

Ja sam bila kao ''dete'', dok nisam došla u poziciju da se borim za život, ali bukvalno...e tada je teško ostati dete...

Neću više na ovu temu...:lol: ali eto, malo da se uozbiljim da kažem neku...samo se bre ''mlatim''...:lol:

Ne znam zašto misliš da se deca ne bore za život. To su veoma uporni mali
borci. Borba za opstanak je ukorenjena u veoma primitivnom instinktu. Imaju
ga sva živa bića, a ne samo ljudi. Tako da za to nije potrebna nikakva mudrost
odraslog čoveka.

Pa i onda, kada se suočimo sa teškom bolešću, srce i dalje priča ''da mi je tu
pored mene neki prijatelj, da podelim tugu, da me razume... ili.. da mi je tu
čovek koga sam povredio jako pre nekoliko godina, da ga zamolim za oproštaj..''
a razum možda govori... ''eh, da mi je da se ispentram na Himalaje.. da
završim fakultet, postanem predsednik države, oženim/udam se mis/mister
univerzuma i dobijem decu ajnštajne da se njima dičim..''
Totalno je retardiran.. :lol:

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od kojica

Ne znam zašto misliš da se deca ne bore za život. To su veoma uporni mali
borci. Borba za opstanak je ukorenjena u veoma primitivnom instinktu. Imaju
ga sva živa bića, a ne samo ljudi. Tako da za to nije potrebna nikakva mudrost
odraslog čoveka.

---

Borba za opstanak je veća kod onih ljudi koji u životu vide veći smisao. Oni koji to ne vide, prepuste se letargiji.....

Teorija je jedno, život je nešto drugo...

Mada mi se tvoja teorija dopada, ''pitka je''...:)

Ne znam odakle znaš da je u pitanju teorija, možda i ja imam neko iskustvo? :kapa:

Ne znam Kojice, ja sam samo čitala ono što si pisala...Nisam tu prepoznala neko iskustvo...Uglavnom su neki citati...:hm: pa sam na osnovu tih citata i rekla to što sam rekla...:kapa:

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od Ona jedna

 

Balasevic...Ali mene,zapravo,zanima sledece....Gde stanuje Dusa Sveta....Na ovu temu me je inspirisao Koeljov citat:
"Svakog čoveka na kugli zemaljskoj čeka njegovo blago", reče njegovo srce. Mi, srca, nemamo baš često običaj da govorimo o tom blagu jer ljudi već više ne žele da ga pronađu. O njemu pričamo samo deci. Onda ostavljamo da život uputi svakoga smerom koji mu je odredila sudbina. Ali, nažalost, malobrojni su oni koji slede put koji im je obeležen, a to je put Lične Legende i sreće. Smatraju da je svet pun pretnji - i da zbog toga taj svet postaje opasan..."
Stanje pre svega jeste Dusa Sveta. To su samo razlicita imena Tvorca, cija smo mi deca. Mi jesmo deca nasih roditelja, ali pre svega mi smo deca Bozanskog stvoritelja. Nasa najveća sreca je u tome.

U cemu je onda problem, pa nismo srecni?
Bas me zanima....:namcor:

---

Nedostatak sreće, odnosno osećaj nesreće proizilazi uvek iz nezadovoljstva sa nekim trenutnim stanjem. Kada nismo zadovoljni na nekom polju života sa trenutnim stanjem, tada smo i nesretni, posebno ako nam to životno polje mnogo znači,a mi nismo u stanju da utičemo na stanje stvari koje postoji, tada se stvara osćaj nezadovoljstva i samim tim i nesreće.
Jedna vrsta ljudi je statična i ne utiče ni malo ili uopšte na događaje u određenim sferama svoga života, pa samim tim trpi posledice takvih događaja i često ne može da sama izađe iz stanja nesreće, već čeka da se "nešto" desi da bi im se situacija promenila.
Druga vrsta utiče na događaje oko sebe aktivnije, ali smatra da se ne može na sve uticati i da su neke stvari ili nepromenjive ili van domašaja njihovih mogućnosti, takva je većina populacije.
Treća grupa je takva da se nikada ne miri sa stanjem koje ne odgovara njihovim željama, pa uvek sve menja, ali baš sve, bez obzira na moguću cenu koju će platiti zbog promena koje će napraviti.
U zavisnosti od navedenih tipova zavisi i dužina stanja "nesreće" koje će vladati sa tim ljudima.
Po mom mišljenju sve je promenjivo, ali se i neograničeno dugo može zadržati neko stanje ako takvo stanje stvari odgovara.
I naravno, sve, ali baš sve se može, ako se hoće....

kako god...

da se vratim na temu

Sva duhovna učenja imaju za cilj da nam skrenu pažnju na to da sreću
ne treba tražiti u materijalnim stvarima i čulnim zadovoljstvima. Istina,
tamo je možemo pronaći, ali samo na kratko, a onda nastaje panika..
kako to sačuvati i šta činiti kada nestane... sve materijalno je prolazno
i promenljivo...
I mislim da se odricanje pogrešno posmatra kao gubitak. ''ja ću sada
na ovom svetu da se mučim i patim, al ću posle zato u raju da uživam''.
A zapravo nije muka i patnja nemati sve što se na reklamama nudi.
Odricanje je put prema slobodi. Onoga trenutka kada shvatiš šta ti
sve nije potrebno da bi bio srećan, počinje put ka slobodi.