Njihova budućnost...

Mama, a šta ja da upišem posle osnovne?

Ma daj, tek si peti razred završio, polako. Ima vremena da razmišljaš o tome, ne moraš
već sad da počneš.

Pa dobro, al što ne bi sad malo pričali o tome?

I tako, počnemo razgovor. Priča dete šta bi moglo i šta bi volelo da završi od školica.
Čime bi voleo da se bavi u životu. Kako bi voleo da živi. I ja odgovaram, postavljam
pitanja, al sve nekako ko robot. Srce mi u petama.
U glavi mi sve vri od pitanja od kojih mi se plače. Došlo mi je da mu kažem, ne znam
sine ni kakav ćeš vazduh disati, ni kakvu ćeš vodu piti, ni kakvu hranu ćeš jesti. Sve
smo vam upropastili.
Naravno, nisam mu to rekla. Odglumila sam ulogu nekoga, ko je kao normalan.

Jesam li se nešto istripovala? :hm:

Imate li vi snage da se osmehnete i kažete im ''Jao sine, pred tobom je divna budućnost''.
I da li pri tom imate utisak da ste teška lažovčina ili vam je savest na mestu?

MOji imaju 16 i 14 i znaju 100% kakva je situacija i koliko nema posla i kako je teška bitka i kad završiš školu za posao ..i koliko je glupana i debila na bitnim mestima..i koliko znanje nije merilo..Ipak im stalno pričam da se nikad ne zna kad će neko da shvati koliko je znanje bitno i da kad si vredan i pošten ipak imaš neku šansu..malu ali je imaš da nekad naiđeš na nekog ko će to da ceni..
Zato šta je tu je ne smemo da odustanemo ..naše je da im objasnimo da treba da uče i da se usavršvJU što je više moguće..pa kako bude al..daš ono što možeš..
Tvoji su još mali za realnost..ali kad tad će doći na red istina koju nećeš moći da sakriješ..
Ja ipak mislim da mogu da imaju lepu budućnost...vamo il onamo..nek su živi i zdravi sve će to narod pozlatiti..

nisam nikad pogled u budućnost - ni svoju ni moje dece - gledala globalno. od kako je nastupila ova poslednja kriza mislim da sam možda pogrešila, ali...ako jesam pogrešila, šta sam imala kao alternativu?
da li je alternativa da ih učim životu o kom nemam pojma, o životu koji nisam nikad vodila ili je alternativa bila da sam u svojoj mladosti jednostavno rešila da nemam potomstvo?
taman posla.
kad već postoje i kad sazrevaju, učim(o) ih da budu ispravni ljudi, da treba da se trude i da ne smeju da čine paksot nekom drugom, ni po kakvu cenu. treba da uče škole ako su zdrave i prave i da, jednog dana budu svoji ljudi.
kakvu će vodu piti? otkud to mogu da znam.
ni moja baba ni moja majka nisu o tome razmišljale kad su vaspitavale svoju decu. ne kažem to da bih sebe pravdala, nego kažem zbog toga što mislim da na to ne mogu da utičem.
mogu da utičem na njihovu ličnost i nadam se utičem pozitivno. kao roditelj mogu da im dam sigurnost i zaštitu, podršku njihovim izborima i trudu da istraju u nečemu. pri svemu tome me nikad ne napušta osećaj radosti kad ih vidim svako jutro...radost što smo ovde i što imamo jedni druge. ništa mi drugo ne treba.
realnost nije nužno ružna, to je moje mišljenje.
da sam tako mislila, nikad ih ne bih rodila, naročito ne ovu mlađu one potpuno beznadežne 1993. godine.

Moja su deca od malih nogu shvatila da ovaj svet i nije bas ruzicast, osetila nemastinu i bedu na svojoj kozi, osecaju je i dalje... shvatile su da se od roditeljske ljubavi i podrske ne moze ziveti, ali da im to mnogo znaci u borbi za opstanak. Da je dobro imati mesto gde si voljen i zasticen kad udjes spolja. Bore se kako znaju i umeju da sebi obezbede ono sto im je potrebno i neophodno jer vide da im mi tu ne mozemo pomoci... ne mozemo ni sami sebi. Mala studira i radi, jedva da je vidjam, starija udata, mlati se sama sa decom po ceo dan i studira u nadi da ce se to isplatiti jednog dana, kad deca odrastu malo...Ono sto me plasi jeste taj neki pogled u buducnost, kada pomislim A kako ce one kad nas ne bude bilo vise? Bice prepustene ovom surovom svetu... A zar vec sad to nisu?? I tako, crne me misli spopadnu kad pocnem da mislim o tome, slosi mi se momentalno... Mi smo nesto jos i doziveli i proziveli, ali samo uz nase roditelje, pre braka, kao deca, a i u braku ali opet uz njihovu pomoc, a one uz nas nisu nista... A tek kakva ih buducnost ceka... Pa jedino da se nadam da ce biti zdrave i prave da mogu da se bore i nose sa zivotom...
Ja nisam imala srece da mogu da kazem da je zivot lep, koliko god se trudila, radila... tako mi se zalomilo izgleda, a njima dvema to zelim od srca. Kao mladje, stalno su me pitale, a ko su ovi ljudi koji mogu tako da zive opusteno, putuju, shopinguju... Da im kazem: Tvoji mama i tata nisu u stanju da rintajuci 12 sati dnevno tebi i sestri obezbede normalan zivot... kako to dete da shvati... da je zivot `nekome majka a nekome maceha`...Ili, zato uci pa ces imati i ti... Ovo je jedna gnusna laz. Znam ih gomilu sa diplomama i metlom u ruci, ciste hodnike i wc za nekim nepismenim foteljasima... Ali to uvek zadrzim za sebe, jer se ipak, iako mi je mozak umoran od ovakvog zivota, negde u dubini duse nadam pa cak i verujem da moze bolje, za njih.

mislim da ne treba da se živi stihijski...deca to nekako preuzimaju od roditelja, nesvesno naravno.
treba imati neki bar plan u obrisima i treba ga se držati. ne mora vremenski da se poštuje, kao ''do tad i tad ću to i to''...ali mislim da treba uporno stremiti nečemu svakako.
što se dece tiče, zaista stremim tome da završe škole i da ih ništa ne ometa u tome. nemam stav da je fakultet glupost...jer takođe nemam stav da će kriza večito da traje. mora jednom da popusti malo.
naravno da završavanje škola ne mora ništa da znači u životu, ali se nadam da će više da znači nego da nemaju fakultet.
a šta će da uče - e, to je već njihov izbor, ne mešam se u to, osim ako me ne pitaju...starija je pitala za mišljenje i mene i oca a poslednjih nedelja je to uradila i mlađa.
meni je drago.
drago mi je što misle da je u ovom trenutu njihovog života važno da odluče da treba da se školuju - dok ne dođu druge obaveze (porodica, svoj dom, itd.)...ako uopšte dođu te obaveze, ne znam.
ovo sam napisala jer ne verujem da bih bila nesrećna i neispunjena ako bi se odlučile da nemaju porodicu. svaku njihovu želju poštujem, sve dok se ponašaju korektno.
eto.

Mene cesto uhvati panika, pogotovo od kad sam sama, odnosno od kad sam se odvojila od njihovog oca. Trudim se da ne budem crna, vec realna i da ne gledam pesimisticno na zivot ali kako god se okrenem, pogled na njihovu buducnost mi ne deluje najsvetlije... Sa druge strane, ja koja sam odrasla u najgorim godinama, devedestih, uspela sam da se izgradim i nista mi ne fali (manje/vise:)) tako da, kontam da su strahovi ti koji me malo paralisu, ali moram da budem optimisticnija malko...

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od mica

nista mi ne fali

---

ovo je lepo kad neko za sebe može da kaže...da mu ništa ne fali...manje-više :lol:
volela bih kad bi moja deca ovako razmišljala, ali najiskrenije...bez obzira šta ko o njima mislio, najvažnije je šta one misle o sebi :) tako da bi mišljenje ''ne fali mi ništa'' bilo najbolja podloga za njihovu budućnost :)

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od pričalica

ovo je lepo kad neko za sebe može da kaže...da mu ništa ne fali...manje-više :lol:
volela bih kad bi moja deca ovako razmišljala, ali najiskrenije...bez obzira šta ko o njima mislio, najvažnije je šta one misle o sebi :) tako da bi mišljenje ''ne fali mi ništa'' bilo najbolja podloga za njihovu budućnost :)

---

Da, pa realno, jeste tako. Mislim da je poenta u tome kako postavis svoja ocekivanja... Ja ako hocu, mogu itekako da nadjem da mi fali/nedostaje mnogo toga u zivotu, ali kad se osvrenm oko sebe, mlada sam, zdrava Bogu hvala, imam dvoje diiiivne dece, dva andjela bukvalno, krov nad glavom, dobar posao....Ljude oko sebe koji me vole, sve to, daje snagu i podstrek da i svoju decu naucim da budu zadovoljna sobom i jaka. Vidis, ja sam mislila da sam pesimista, ali sad, kad si me citirala i izvukla sustinu, shvatila sam da nisam...Jesam uplasena, u smislu jao, da li cu ja to moci, ali generalno, da...Zaista, nista mi ne fali:)

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od mica

kad si me citirala i izvukla sustinu

---

nadam se da to uspevam da izvučem i kod mojih ćerki :)

ја не желим да размишљам о томе
јер што више мислим све мање знам