Teorija struna

Dve naučne revolucije koje su obeležile dvadeseti vek su kvantna mehanika i Ajnštajnova teorija relativnosti. Kvantna mehanika opisuje "svet malog" tj. svet atoma, subatomskih čestica i sila.

S druge strane, teorija relativnosti opisuje prostor, vreme i silu gravitacije.Ujedinjenje te dve teorije i s njim povezano ujedinjenje svih temeljnih prirodnih sila je jedan od glavnih ciljeva moderne fizike. Takvo ujedinjenje bi s jedne strane značilo konačno ispunjenje sna o potpunom razumijevanju temeljnih prirodnih mehanizama, a istovremeno bi nam omogućilo i dublji pogled u sam početak svemira, Veliki prasak.

Naime, nepoznavanje kvantne teorije gravitacije nam u većini slučajeva ne smeta mnogo jer su objekti na koje gravitacija bitno utiče (planete, crne rupe, galaksije) toliko veliki da je uticaj kvantne mehanike na njih zanemariv. S druge strane, objekti za čije razumevanje je nužna kvantna mehanika (atomi, elementarne čestice) su obično dovoljno mali da gravitacija ne utiče na njihovu strukturu i ponašanje. No početno stanje svemira, Veliki prasak, je situacija kad je svemir istovremeno bio i dovoljno malen i dovoljno masivan da su njime zasigurno upravljali nama još nepoznati zakoni kvantne gravitacije.

U nastojanju da razviju teoriju kvantne gravitacije naučnici su iskušavali mnoge puteve, a jedan od najpopularnijih u zadnjih dvadesetak godina je tzv. teorija struna (engl. string theory).

Karakteristično svojstvo teorije struna je da su njeni osnovni sastojci super-sitne strune, dužine od oko 10^-35 metara.
Dakle npr. proton bi bio sto milijardi milijardi puta veći od tih struna.

Nadalje, prema teoriji struna, naš prostor-vreme ne bi imao 3+1 dimenziju već barem desetak prostorno-vremenskih dimenzija. Tačan broj dimenzija se dobija automatski iz same teorije kao posledica zahteva da se u teoriji ne pojavljuju beskonačne veličine. Poslednjih godina su aktuelne specijalne strune koje se zovu superstrune i koje "žive" u prostorima od 10 i 11 dimenzija.

Zašto se onda nama čini da prostor ima samo tri dimenzije? Odgovor je u tome da je ''prostor'' tih 6 ili 7 dodatnih dimenzija toliko mali da ih mi ne primećujemo. Ilustovaćemo to analogijom: posmatramo li konac s udaljenosti od jednog metra - on nam se čini da je jednodimenzionalan. No, to je samo privid uzrokovan time što je protegnutost konca u druge dve dimenzije mala; on je mnogo duži nego što je debeo. Tek kad ga pogledamo izbliza vidimo da je on zaista trodimenzionalan.

Teorija struna predviđa da kada bismo taj konac pogledali pomoću lupe koje povećava 10³³ puta, videli bismo da je on zapravo 10-ero dimenzionalan. Zapravo, ne bismo to baš videli, jer je naš prostorno-vremenski vidik ograničen na običnih 3+1 dimenziju, ali ta naša lupa u saradnji s jednačinama teorije, sugerisala bi postojanje tih dodatnih dimenzija.

Te dodatne dimenzije čine teoriju struna izuzetno složenom. Tako na primer još uvijek nije poznato kako poznati zakoni fizike (mehanika, elektricitet, nuklearne sile) slede iz teorije struna ili po čemu je naših 3+1 dimenzija posebno tj. zašto su upravo tri prostorne dimenzije velike protežnosti.

Ono što se otprilike zna je da se poznate elementarne čestice u teoriji struna pojavljuju kao različiti načini i frekvencije titranja tih struna. Tako struna koja titra na jedan način predstavlja foton, na neki drugi način graviton, a na neki treći način elektron. Isto tako se čini da bi se u procesu svođenja tih 10 ili 11 dimenzija na 3+1 trebali pojaviti efekti koji bi se nama pričinjavali kao efekti poznatih sila (gravitacije, elektriciteta, nuklearnih sila).

Tako bi teorija struna istovremeno objasnila i sastojke svemira (čestice) i njihova međudjelovanja (sile). No, čini se da je taj cilj još uvijek podosta daleko.

Brajan Grin u svom predavanju govori o dodatnim prostornim dimenzijama i strunama kao tankim nitima koje u tim dimenzijama vibriraju i tako stvaraju sve čestice i sve sile u Univerzumum, tj. govori o teoriji struna kao objedinjujućoj teoriji koja može da da odgovor na pitanje zašto je Univerzum takav kakav jeste.

Godine 1919. praktički nepoznat njemački matematičar po imenu Theodor Kaluza izneo je vrlo odvažnu i, na neki način, bizarnu ideju. Rekao je da bi naš svemir mogao imati više od tri dimenzije koje svi poznajemo. Pored levo, desno, napred, nazad i gore, dole, Kaluza je predložio da bi mogle postojati dodatne prostorne dimenzije koje iz nekog razloga još ne vidimo. Naime, kada netko iznese odvažnu i bizarnu ideju, ona je nekad samo to — odvažna i bizarna, ali nema nikakve veze sa svetom oko nas.

Međutim, ova ideja — iako još ne znamo je li valjana ili ne, a na kraju ću razmotriti eksperimente koji bi nam u sledećih nekoliko godina, mogli reći je li valjana ili ne — ova ideja imala je veliki utjecaj na fizičare u prošlom veku i nadalje nadahnjuje mnoga najnaprednija istraživanja.Stoga bih vam hteo ispričati nešto o ovim dodatnim dimenzijama. Dakle, kuda idemo? Za početak trebamo malo pozadine. Idemo u 1907. To je godina kad Einstein uživa slavu otkrivši specijalnu teoriju relativnosti i odlučuje prihvatiti se novog zadatka: — potpuno shvatiti gravitaciju, tu veliku silu koja prožima sve. U to doba mnogi ljudi misle da je taj zadatak već rešen. Newton je podario svetu teoriju gravitacije krajem 17. stoljeća koja dobro funkcioniše, objašnjava kretanje planeta, kretanje meseca, kretanje jabuka koje padaju sa stabala, udarajući ljude po glavi. Sve to se može opisati pomoću Newtonova dela.

Ali Einstein je shvatio da je Newton izostavio nešto iz cele priče, jer je čak i Newton napisao da iako je shvatio kako izračunati uticaj gravitacije, nije uspeo shvatiti kako ona ustvari funkcioniše. Kako to da Sunce, udaljeno 150 miliona km, nekako utiče na kretanje zemlje? Kako Sunce prodire kroz prazan i trom prostor i vrši uticaj? I to je zadatak koji je Einstein sebi zadao — shvatiti kako funkcioniše gravitacija. Dopustite da vam pokažem što je otkrio. Einstein je otkrio da je sâm prostor sredina koji prenosi gravitaciju. Ideja je sljedeća: zamislite da je prostor podloga svega što postoji.Einstein kaže da je prostor ravan ako na njemu nema nikakve materije. Ali ako postoji materija u prostoru, kao što je Sunce, ona uzrokuje zakrivljenost prostora. I to prenosi silu gravitacije. Čak i Zemlja zakrivljuje prostor oko sebe. Sad pogledajte Mesec. Prema ovoj teoriji, Mjesec ostaje u orbiti jer se kotrlja po udolini u zakrivljenom prostoru koju Sunce, Mjesec i Zemlja mogu stvoriti svojom prisutnošću.

Sad pogledajmo cijelu sliku. Sama Zemlja ostaje u orbiti jer se kotrlja po udolini u prostoru koji je zakrivljen zbog Sunčeve prisutnosti. To je nova ideja kako ustvari deluje gravitacija.Naime, ova ideja je testirana 1919. astronomskim opažanjima. Zaista deluje. Opisuje opažanja. I time je Einstein stekao ugled širom sveta. I to je navelo Kaluzu na razmišljanje. On je, kao i Einstein, bio u potrazi za tzv. “objedinjenom teorijom”. Radi se o teoriji koja bi sama mogla opisati sve prirodne sile pomoću jednog skupa ideja, jednog skupa principa, takoreći jedne glavne formule. Stoga je Kaluza zaključio, Einstein je uspio opisati gravitaciju u odnosu na uvijanje i zakrivljenje prostora — tačnije, prostora i vremena. Možda ja mogu napraviti isto s drugom poznatom silom, koja je u to vrijeme bila poznata kao elektromagnetska sila. Danas znamo i za druge, ali u ono doba to je bila jedina druga o kojoj su ljudi razmišljali. Znate, sila odgovorna za struju, magnetsku privlačnost i slično.

I tako Kaluza kaže, možda i ja mogu napraviti isto i objasniti elektromagnetsku silu pomoću uvijanja i zakrivljenosti.

To je postavilo pitanje uvijanje i krivljenje čega? Einstein je već iskoristio prostor i vreme, uvijanje i krivljenje, da opiše gravitaciju. Kao da nije ništa više ostalo za uvijanje i krivljenje. I tako Kaluza kaže, možda postoji više dimenzija prostora. Rekao je, ako želim opisati još jednu silu, možda mi treba još jedna dimenzija. Zamislio je da svet ima četiri prostorne dimenzija, a ne tri, i da je elektromagnetizam uvijanje i krivljenje u toj četvrtoj dimenziji. Pazite sad ovo: kad je napisao formulu koja opisuje uvijanje i krivljenje u svemiru s četiri prostorne dimenzije, a ne tri, dobio je stare formule koje je Einstein već izveo u tri dimenzije — za gravitaciju — ali je dobio još jednu formulu zbog dodatne dimenzije. I kad je pogledao tu formulu, to nije bila ništa drugo nego formula za koju su fizičari već dugo znali da opisuje elektromagnetsku silu. Zadivljujuće — samo se pojavila. Bio je toliko uzbuđen svojim otkrićem da je trčao oko kuće vičući “Pobeda!” — što je otkrio objedinjenu teoriju.

Naravno, Kaluza je bio čovek koji vrlo ozbiljno shvata teoriju. On, zapravo — postoji priča da je, kad je htio naučiti plivati, pročitao knjigu, raspravu o plivanju — i zatim zaronio u okean. On je čovek koji bi riskirao svoj život prema teoriji. Ali za one među nama koji su više praktičnog uma, iz ovih posmatranja odmah proizlaze dva pitanja.

Prvo: ako je više dimenzija u prostoru, gde su? Izgleda da ih ne vidimo. I drugo: deluje li ova teorija zaista precizno, kad je primenimo na svet oko nas? Na prvo pitanje odgovor je dao 1926. mladić zvan Oskar Klein. On je izneo ideju da se dimenzije mogu pojavljivati u dvije varijante — dimenzije mogu biti velike, lako vidljive, ali mogu biti i male, uvijene, uvijene tako sitno da ih, iako su svuda oko nas, ne možemo videti.

Dopustite da vam to prikažem vizuelno. Zamislite da gledate u nešto kao kabl koji drži semafor. Nalazi se u Manhattanu. Vi ste u Central Parku — nebitno je — ali kabl izdaleka izgleda jednodimenzionalno, ali i vi i ja znamo da ima određenu debljinu. Koju je, doduše, teško videti izdaleka. Ali ako se približimo i pogledamo iz perspektive, recimo, malog mrava koji hoda okolo — mravi su tako mali da mogu pristupiti svim dimenzijama — dimenziji dužine, ali takođe i smeru kazaljke na satu i obrnuto. Nadam se da cenite ovo. Dugo nam je trebalo da nagovorimo mrave da ovo izvedu.

Ali to ilustruje činjenicu da postoje dve vrste dimenzija: velike i male. I ideju da su možda velike dimenzije oko nas one koje lako možemo videti, ali da takođe postaje dodatne, uvrnute dimenzije, poput kružnog dijela kabela, tako sitne da su do sada bile nevidljive. Dopustite da vam pokažem kako bi to izgledalo. Ako pogledamo, recimo, prostore — na ekranu mogu, naravno, prikazati samo dve dimenzije. Neki od vas ovde će rešiti taj problem jednog dana, ali sve što na ekranu nije ravno je nova dimenzija, postaje sve manja, i manja, i manja i u mikroskopskoj dubini samog prostora — ovo je ideja: nalaze se dodatne, uvinute dimenzije. Evo jedne u obliku malog kruga — tako je malen da ga ne možemo videti.

Ali da ste mikroskopski mrav koji hoda naokolo, mogli biste hodati u velikim dimenzijama koje svi znamo — to je nešto kao rešetkasti deo — ali mogli biste pristupiti i maloj, uvinutoj dimenziji koja je toliko sitna da je ne možemo videti golim okom, pa čak ni našom najrazvijenijom opremom. Ali duboko u građi samog svemira, kao što smo videli, ideja kaže da bi moglo postojati još dimenzija. Dakle, to je objašnjenje kako svemir može imati više dimenzija nego što ih vidimo. Ali što je s drugim pitanjem koje sam postavio: deluje li teorija kad se primieni na stvarni svet?

Pa, pokazalo se da su Einstein i Kaluza i mnogi drugi pokušavali usavršiti ovaj idejni okvir i primeniti ga na fiziku svemira kako je bila shvaćena u to doba, ali to nije funkcionisalo u detaljima. Na primjer, na nivou detalja nisu uspeli postići da masa elektrona točno funkcioniše u ovoj teoriji. Mnogo ljudi je radilo na tome, ali do 40-ih, a svakako 50-ih godina ova čudna, ali vrlo privlačna ideja — kako ujediniti zakone fizike — je nestala. Dok se nije desilo nešto čudesno u naše doba. U našoj eri, novi pristup unificiranju zakona fizike razvijaju fizičari poput mene, i mnogi drugi širom sveta.

Zove se teorija superstruna, kao što se dalo naslutiti. I ono što je predivno je da teorija superstruna na prvi pogled nema nikakve veze s idejom o više dimenzija, ali kad proučavamo teoriju superstruna, otkrivamo da oživljuje tu ideju u blistavom novom ruhu.Stoga mi dopustite da vam kažem kako glasi. Teorija superstruna — što je to? To je teorija koja pokušava odgovoriti na pitanje: što su osnovni, nedeljivi, sastojci koji sačinjavaju sve na svetu oko nas? Ideja je sljedeća. Zamislite da gledamo poznati predmet, sveću u svećnjaku, i zamislite da želimo da otkrijemo od čega se sastoji. Stoga krenemo na putovanje duboko u taj predmet i proučimo njegov sastav. Svi znamo da, ako odemo dovoljno duboko, nalazimo atome. Znamo i to da atomi nisu kraj priče. Imaju male elektrone koji kruže oko centralnog jezgra sastavljene od neutrona i protona. Čak i neutroni i protoni imaju u sebi sitnije čestice, kvarkove. I tu se tradicionalne ideje završavaju.

Evo nove ideje o teoriji struna. U dubini tih čestica, postoji još nešto. To nešto je žareća nit energije. Izgleda kao vibrirajuća struna — odatle ideja o teoriji struna. I kao što vibrirajuće strune, koje ste upravo videli kod violončela, mogu vibrirati na različite načine, tako i ove mogu vibrirati po različitim uzorcima.

One ne proizvode različite muzičke note, već različite čestice koje sačinjavaju svet oko nas. Stoga, ako su ove ideje tačne, ovako izgleda ultra mikroskopski krajolik svemira. Sastoji se od velikog broja malih, sitnih niti vibrirajuće energije, koje vibriraju na različitim frekvencijama. Različite frekvencije stvaraju različite čestice. Različite čestice su odgovorne za svo bogatstvo na svetu oko nas.I tu se vidi objedinjenost, jer čestice materije, elektroni i kvarkovi, radijacijske čestice, fotoni, gravitoni, svi su građeni od jednog jedinog entiteta. Stoga su sva materija i sve prirodne sile svrstane zajedno u skupinu vibrirajućih struna. I to smatramo objedinjenom teorijom. Međutim, postoji kvaka. Kad se proučava matematika teorije struna, pokazuje se da ne funkcioniše u svemiru koji ima samo tri prostorne dimenzije.

Ne funkcioniše niti u svemiru sa četiri prostorne dimenzije, niti pet, niti šest. Na kraju, proučavanje formula pokazuje da funkcioniše samo u svemiru koje ima 10 prostornih dimenzija i jednu vremensku. I to nas vodi natrag do Kaluzine i Kleinove ideje da naš svet, ispravno opisan, ima više dimenzija od onih koje vidimo.

Možete o tome razmišljati i reći, dobro, ako imamo dodatne dimenzija i one su čvrsto uvinute da, možda ih nećemo videti ako su jako sitne. Ali ako postoji mala sitna civilizacija zelenih ljudi koja hoda tamo dole, i ako su oni jako sitni, istina je, nećemo videti ni njih. Jedno od drugih predviđanja teorije struna — ne, to nije jedno od drugih predviđanja teorije struna.Ali postavlja se pitanje: pokušavamo li samo sakriti te dodatne dimenzije, ili nam one nešto govore o svetu? U preostalom vremenu hteo bih vam predstaviti dva njihova svojstva. Kao prvo, mnogi među nama veruju da ove dodatne dimenzije sadrže odgovor na možda najozbiljnije pitanje teorijske fizike, teorijskenauke. A to pitanje glasi: kad pogledamo okolo po svetu, kao što znanstvenici rade poslednjih sto godina, čini se da postoji nekih 20 brojeva koji stvarno opisuju svemir.

To su brojevi poput mase čestica, poput elektrona i kvarka, jačine gravitacije, jačine elektromagnetske sile — lista od dvadesetak brojeva koji su izmereni s neverovatnom preciznošću, no niko ne može objasniti zašto ti brojevi imaju baš tu vrednost.

Nudi li teorija struna odgovor? Ne još. Ali vjerujemo da bi odgovor na pitanje zašto ti brojevi imaju vrednosti koje imaju mogao zavisiti od oblika dodatnih dimenzija.

I čudesna činjenica je da kad bi ti brojevi imali neku drugu vrednost od ovih znanih, svemir kakav poznajemo ne bi postojao. Ovo je ozbiljno pitanje. Zašto su ti brojevi tako fino podešeni da omogućuju zvezdama da sjaje i planetima da nastaju, kad shvaćamo da ako se poigramo s tim brojevima — kad bih ovdje imao 20 brojčanika i kad bih vam dao da smislite i poigrate se s tim brojevima, bilo kakvo poigravanje rezultiralo bi nestankom svemira.

Dakle, možemo li objasniti tih 20 brojeva? Teorija struna sugeriše da tih 20 brojeva ima veze s dodatnim dimenzijama. Dopustite da vam pokažem kako. Dakle, kad govorimo o dodatnim dimenzijama u teoriji struna, ne govorimo o jednoj dodatnoj dimenziji, kao u starim idejama Kaluze i Kleina. Evo što teorija struna kaže o dodatnim dimenzijama. Imaju bogato isprepletenu geometriju.Ovo je primer nečeg poznatog pod nazivom “oblik Calabi-Yau”, no ime i nije tako važno. Ali kao što možete videti, dodatne dimenzije se savijaju same u sebe i isprepliću se u vrlo zanimljiv oblik, zanimljivu strukturu. Ideja je da ako dodatne dimenzije izgledaju ovako, onda bi mikroskopski krajolik svemira oko nas izgledao ovako u najsitnijem mjerilu. Kad zamahnete rukom, uvijek biste iznova prolazili kroz ove dodatne dimenzije, ali one su toliko male da toga ne biste bili svesni. Koja je, dakle, fizička implikacija relevantna za tih 20 brojeva?

Razmislite o ovome: ako pogledate instrument, francuski rog, videćete da vibracije vazduha zavise od oblika instrumenta. U teoriji struna, svi brojevi su odrazi načina na koje strune mogu vibrirati. Dakle, kao što su i ta strujanja zraka zavisna od zakrivljenosti instrumenta, i same strune će zavisiti od vibrirajućih uzoraka u geometriji unutar koje se kreću. Dopustite da unesem malo struna u priču. Ako pogledate ove male “momke” koji vibriraju uokolo — sad će se pojaviti — evo ovde, pogledajte kako način na koji vibriraju ovisi o geometriji dodatnih dimenzija.Stoga, kad bismo tačno znali kako te dodatne dimenzije izgledaju — još ne znamo, ali kad bismo znali — trebali bismo moći izračunati dozvoljene note, dozvoljene uzorke vibriranja. A kad bismo mogli izračunati dozvoljene uzorke vibriranja, trebali bismo biti u stanju izračunati onih 20 brojeva. I ako se rezultati koje dobijemo iz naših proračuna slažu s vrednostima tih brojeva, koje su određene detaljnim i preciznim eksperimentiranjem, to bi na mnoge načine bilo prvo fundamentalno objašnjenje zašto je struktura svemira onakva kakva je.

Nadalje, drugi problem, s kojim bih hteo zaključiti, je: kako bismo direktnije mogli testirati postojanje dodatnih dimenzija? Je li to samo zanimljiva matematička struktura koja bi mogla objasniti prethodno neobjašnjiva svojstva sveta, ili stvarno možemo testirati postojanje tih dodatnih dimenzija? Mislimo — i ovo je, po mom mišljenju, vrlo uzbudljivo — da bismo u sledećih pet godina, ili tu negde, mogli proveriti postojanje tih dodatnih dimenzija.

Teorijski fizičari Univerziteta u Lajdenu su najzad uspeli da upotrebe teoriju struna kako bi opisali jedan fizički fenomen i prvi su u svetu kojima je to pošlo za rukom.

Njihovo postignuće upravo je objavljeno u časopisu Science. Što je još zanimljivije, jedan od trojice autora ovog rada je Mihailo Čubrović, naše gore list. Holanđani Jan Zanen i Konrad Šalm su zajedno s Čubrovićem uspeli da uspešno osvetle ranije neobjašnjiv prirodni fenomen kvantno-kritičnog stanja elektrona koristeći matematiku teorija struna.Elektroni mogu da postignu jedno specijalno stanje zvano kvantno-kritično stanje, koje igra ulogu u superprovodljivosti na visokim temperaturama. Ta provodljivost je dugo bila vruća tema u fizici. U superprovodljivosti koju je takođe u Lajdenu otkrio holandski fizičar Hajke Kamerling Ones, elektroni mogu da jure kroz materijal ne nailazeći na nikakav otpor. U početku se činilo da se superprovodljivost može postići samo na veoma niskim temperaturama bliskim apsolutnoj nuli, ali se javljalo sve više primera u kojima se manifestovala na višim temperaturama. Do sada niko nije uspeo da objasni superprovodljivost na visokim temperaturama. Oduvek se smatralo da kad se jednom bude razumelo pomenuto kvantno-kritično stanje, moći će da se razume i ta superprovodljivost. Međutim, iako su eksperimenti proizvodili obilje informacija, niko nije imao pojma kako da opiše taj fenomen. Teorija struna sada nudi rešenje.

Ovo je prvi put da je neka kalkulacija zasnovana na teoriji struna objavljena u časopisu Science, mada je ta teorija naširoko poznata. „Od teorije struna se uvek puno očekivalo“, objasnio je Zanen koji ju je studirao samo da bi zadovoljio sopstvenu znatiželju. „Teorija struna često se smatra Ajnštajnovim čedom čiji je cilj da se iznađe revolucionarna i složena teorija koja bi bila nekakva 'teorija svega'. Pre deset godina istraživači su čak govorili 'dajte nam dve nedelje i moći ćemo da vam kažemo kako je nastao veliki prasak'. Problem teorije struna je to što uprkos izvanrednoj matematici nikada nije bila u stanju da napravi konkretnu vezu s fizičkom realnošću – sa svetom oko nas.“

Zanen, Čubrović i Šalm sada nastoje da promene ovu situaciju primenjujući teoriju struna na fenomen koji fizičari nisu bili u stanju da objasne: kvantno-kritično stanje elektrona. Ovo specijalno stanje nastaje u materijalu neposredno pre nego što on postane superprovodan na visokoj temperaturi. Zanen to stanje opisuje kao „kvantnu supu“ u kojoj elektroni formiraju kolektiv nezavisan od rastojanja i u kome ispoljavaju isto ponašanje na mikroskospkoj skali kvantne mehanike ili na makroskopskoj skali.

Trojka je upotrebila aspekt teorije struna poznat kao korespondencija anti de-Sitterovog prostora (hiperboličkog prostora koji se ponaša saglasno specijalnoj teoriji relativnosti) i kvantne teorije konformnog polja (polja koje je invarijantno pri konformnim transformacijama) (Anti-de-Sitter/Conformal Field Theory, AdS/CFT). Ova korespondencija omogućava da se veliki relativistički svet prevede u opis na nivou kvantne fizike, drugim rečima, premošćava jaz između ta dva različita sveta. Primenjujući je na situaciju u kojoj crna rupa vibrira kad elektron padne u nju, došli su do opisa elektrona koji ulaze u kvantno-kritično stanje i izlaze iz njega.

„Posle višednevnog upornog rada, slagalica se složila. Nismo očekivali da će raditi tako dobro“, izjavio je zadovoljno Zanen. „Matematika je pasovala odlično. Kad smo videli rezultate u početku nismo mogli da poverujemo, ali ispostavilo se da su u redu. Otvaraju vrata do novih stvari.“

Mada zagonetka superprovodljivosti na visokim temperaturama nije u potpunosti rešena, ovaj rad pokazuje da se veliki problemi u fizici mogu napasti korišćenjem teorije struna. Njegovi autori smatraju da je to samo početak. „AdS/CFT korespodencija sada objašnjava stvari s kojima su se naše kolege bezuspešno rvale godinama, uprkos ogromnim naporima. S njom se može uraditi puno toga. Još uvek ne razumemo sve u potpunosti ali su to svakako vrata koja će nas odvesti do mnogo većih otkrića.“ Činjenica da je Science pristao da tako rano objavi ovo otkriće to i potvrđuje.

O radu pod naslovom “String Theory, Quantum Phase Transitions, and the Emergent Fermi Liquid” čiji su autori Mihailo Čubrović, Jan Zaanen i Koenraad Schalm može se saznati više ovde.

http://www.youtube.com/watch?v=YtdE662eY_M