Vikinzi i starosedeoci Amerike: licem u lice
http://www.nationalgeographic.rs/thu...=article_large
Prateći bledi trag artefakata, jedan kanadski arheolog traga za izgubljenim poglavljem istorije Novog sveta…
Nešto u vezi sa tim neobičnim kanapima nije se uklapalo.Patriša Saderland je to odmah uočila: netipično su paperjasti, tako mekani na dodir.
Ovi brodski kanapi potiču iz jedne napuštene naseobine na krajnjem severu Bafinovog ostrva u Kanadi, duboko u Arktičkom krugu, severno od Hadsonovog zaliva. Tu su se pre oko 700 godina domorodački lovci grejali oko fenjera u kojima je gorela fokina mast. Osamdesetih godina XX veka jedan rimokatolički misionar je, takođe sa čuđenjem, posmatrao mekane kanape nakon što je iskopao na stotine zanimljivih predmeta iz tih istih ruševina. Napravljeni od kratke dlake iščupane sa kože arktičkog zeca, ovi vezovi nimalo ne liče na opute koje su arktički lovci uplitali u konopce. Otkud to ovde? Stari sveštenik nije imao odgovor, pa je kanape spakovao zajedno sa ostalim pronađenim predmetima i poslao ih u Kanadski muzej civilizacije u Gatinou, u Kvebeku.
Godine su prolazile sve dok jednog dana tokom 1999. godine Saderlandova, koja je arktički arheolog u muzeju, nije stavila kanape pod mikroskop i videla da su to kratke dlake upredene u mekane niti. Praistorijski narodi na Bafinovom ostrvu, međutim, nisu ni preli ni tkali. Oni su komade odeće od koža i krzna prošivali i uvezivali oputom. Otkud onda ovaj ispredeni kanap? Saderlandovoj je sinulo. Nekoliko godina ranije, kad je pomagala na lokalitetu jedne vikinške seoske kuće na Grenlandu, videla je svoje kolege kako iskopavaju komade sličnog kanapa iz poda prostorije za tkanje. Odmah je telefonom pozvala jednog arheologa u Danskoj. Posle nekoliko nedelja stručnjak za vikinške tkanine obavestio ju je da su kanapi iz Kanade isti kao predivo nordijskih žena sa Grenlanda. „Ostala sam bez reči”, seća se Saderlandova.
Otkriće je otvorilo velika pitanja koja su kopkala Saderlandovu, nagnavši je da se upusti u svesrdnu naučnu istragu koja traje već duže od jedne decenije. Da li se grupa Nordijaca iskrcala na zabačenu obalu Bafinovog ostrva i ostvarila prijateljski kontakt sa domorodačkim lovcima? Da li je taj kanap ključ za rasvetljavanje odavno zaturenog poglavlja istorije Novog sveta?
VIKINŠKI MOREPLOVCI bili su istraživači bez premca u srednjovekovnoj Evropi. Gradili su stamene brodove od drveta, koji čak i danas izazivaju divljenje, i isplovljavali iz svoje domovine u Skandinaviji u potrazi za zemljom, zlatom i drugim blagom. Neki su u VIII veku plovili na zapad do današnje Škotske, Engleske i Irske, sejući smrt mačem u prepadima koji su ovekovečeni u raznim srednjovekovnim rukopisima. Mnogi su se okrenuli prekomorskoj trgovini. Još u IX veku vikinški trgovci su stigli istočno čak do obala Belog i Crnog mora i plovili su plićacima istočnoevropskih reka. Osnovali su gradove duž glavnih evroazijskih trgovačkih puteva i nabavljali najfiniju robu tadašnjeg Starog sveta – staklene posude iz doline Rajne, srebrninu sa Bliskog istoka, školjke iz Crvenog mora, svilu iz Kine.
Najveći pustolovi među njima odvažno su zaplovljavali daleko na zapad, u rizične, maglom prekrivene vode severnog Atlantika. Na Islandu i Grenlandu vikinški kolonisti vredno su gradili čitava sela, sa velikim skladištima punim arktičke robe namenjene za prodaju po Evropi, od morževe belokosti do spiralnih kljova narvala koji su prodavani kao rogovi jednoroga. Pojedine vikinške vođe, neustrašive kad je u pitanju istraživanje nepoznatog, išle su još dalje na zapad i plovile između ledenih bregova sve do Amerike.
Negde između 989. i 1020. godine vikinški moreplovci – verovatno oko 90 muškaraca i žena – iskrcali su se na obalu današnjeg Njufaundlenda i sagradili tri velike zajedničke prostorije i brojne zemljane kolibe, u kojima se prela vuna, kovalo gvožđe i popravljali delovi brodova. Šezdesetih godina XX veka norveški avanturista Helge Ingstad i njegova supruga, arheolog Ana Stajn Ingstad, otkrili su i iskopali zarasle ruševine ovog drevnog logora kod mesta Lanso Medouz. Kasnije su kanadski arheolozi pronašli gvozdene brodske klinove i druge artefakte sa olupine broda, verovatno vikinškog, u blizini ostrva Elsmer. Međutim, narednih godina je otkriveno malo drugih tragova legendarnog prisustva Vikinga u Novom svetu – sve dok se nisu pojavila otkrića Patriše Saderland.
U bledunjavoj svetlosti praskozorja, na Bafinovom ostrvu, Saderlandova i njena terenska ekipa u koloni po jedan silaze vijugavom, stenovitom pešačkom stazom do zelene udoline Tenfild. Sinoćni jak vetar sada je utihnuo, teški oblaci su se razišli i nebo se razvedrilo iznad nazubljene stenovite obale koju su vikinški moreplovci svojevremeno zvali Heluland – „zemlja kamenih ploča”. Mnogo pre dolaska Vikinga drevni stanovnici ovog područja podigli su tu naselje, na mestu koje se danas zove Nanuk.
Saderlandova s teškom mukom silazi niz brdo, obazrivo bacajući pogled ka obali, u slučaju da se tu vrzma neki polarni medved. Ovog jutra obala je pusta. Saderlandova prolazi između dve slatkovodne bare od otopljenog snega i glasno se iščuđava nad debelom, sunđerastom mahovinom u dolini. „Mnogo je zelenila, ima podosta građevinskog materijala”, kaže ona. „Ovo je najzelenija dolina u kraju.”
Saderlandova, koja je sada stalni istraživač pri Univerzitetu u Aberdinu, osmehuje se, svesna koliko je ovo mesto savršeno. Ispod nas leži zaklonjen zaton, prirodna luka za okeanski vikinški brod. Duž nekih od natopljenih, raskaljanih delova doline uljasti sjaj zemlje pune mikroba ukazuje na prisustvo tzv. močvarnog gvožđa, rude koju su vikinški kovači vešto obrađivali. Međutim, čim se Saderlandova popela na malo uzvišenje iznad arheološkog lokaliteta, elan joj je splasnuo. Posle sinoćne oluje iskopani kanali poplavljeni su blatnjavom vodom dubokom dvadeset centimetara. Drenaža će trajati satima, uz mnogo kofa i pumpanja. „Nemamo mi vremena za to”, ljutito dobacuje.
Sa svojim srebrnosedim uvojcima, devojačkim glasom, sitne građe, visoka 152 centimetra, Patriša Saderland uopšte ne liči na vođu ekspedicije. Ali ovaj 63-godišnji arheolog u logoru je živa vatra. Prva ustaje svakog jutra, a uveče se poslednja zavlači u svoju vreću za spavanje. Preko dana je svuda – pravi palačinke, sprema ručak za inuitske poglavice, proverava električnu ogradu protiv medveda. Ona odlučuje gotovo o svemu, šta god da je u pitanju. Pre samo tri meseca imala je ozbiljnu operaciju ramena; posle četiri nedelje iskopavanja leva ruka joj je toliko natečena da je nosi u povezu.
