Printable View
Da li ste nekada bili u situaciji da osećate nepravdu do te mere da vas to izjeda?
Kada vam se desi situacija u kojoj osećate nepravdu, šta je ono što uradite ili barem pokušate?
Da li se sa nepravdom mirite ili spadate u one osobe koje se za svoju pravdu bore do kraja?
Šta je po vama nepravda?
Rekla bih da je nepravda subjektivan osecaj. Neko je nikad ne oseti, iako mu je mozda ucinjena, a neko se oseca kao kalimero, nepravda pa to ti je...
Ljudi izgleda razlicito to sve dozivljavaju. Jedni predju preko toga, svesni nepravde, ali idu dalje, ne zele da gube vreme na ispravljanje krivih drina, drugi se posvete ispravljanju iste, moraju to isterati na cistac, treci su takvog kova da i ne registruju da im je pricinjena neka nepravda...
Ono sto je jednoj strani nepravda, drugoj je mozda sasvim ispravno i u redu... U svakom slucaju treba biti realan i iskren prema sebi, to sto nama nesto nije po volji, ne mora da znaci da nam je ucinjena nepravda.
Recimo, porodica, brat i sestra. Brata roditelji vaspitavaju da je on glavni, zna se da njemu pripada sva nepokretna imovina koja ce ostati za roditeljima, a sestri nista. Roditeljima i bratu je to sasvim normalno i razumno, ne bi to nazvali nepravdom, a sestra... mozda i bi, a mozda i ne bi jer je tako vaspitana da se podrazumeva da musko sve nasledjuje. Neko treci sa strane bi rekao strasno, nepravedno, a neko cetvrti bi opet rekao pa sasvim normalna stvar...
Mozda sam navela glup primer, ali eto, bila sam u slicnoj situaciji pa mi je bliska ta vrsta nepravde.
Za pravdu se borim uvek, cak i kada sama osetim da je to sve uzalud, ili kada mi neko iz okruzenja kaze: Odustani, ne mozes protiv toga...
Uvek kazem sebi, vredi pokusati, lakse mi je kad znam da sam uradila ono sto je do mene, nego da sam se samo predala i prihvatila nesto sto mi ne odgovara i sto smatram neopravdanim. Vise puta u zivotu dokazala sam sebi i drugima da se bas na tim nekim poljima kada svi misle da je uzalud borba, moze ispraviti nepravda :dada:
ima raznih nepravdi, a podelila bih na dve kategorije - sitne i krupne.
ako si malkice iskompleksiran, sitna nepravda će da te izjeda i neće ti dati mira....a ako nisi, i ako si sasvim normalan, onda ćeš se prema sitnoj nepravdi odnositi onako kako to i zaslužuje - zanemarićeš je i teraćeš po svome, dok se ne pokaže da si bio u pravu (ako si uopšte bio u pravu).
krupne nepravde spadaju u domen filosofije i uglavnom ih tako i prihvatam. čekam da vidim da li je u pravu onaj koji mi je načinio krupnu nepravdu, ili meni ili nekome mome ili - čitavom narodu (na primer, kao ova današanja oslobađajuća presuda gotovini i markaču)...i smatram da se krupne, suštinske nepravde isprave kad tad, samo što najčešće mi lično ne doživimo to zadovoljstvo.
dakle, da ne se*em više, zaključak je - male nepravde preskačem i ne obazirem se, a velike - pa, bokče ima svoje blokče :kreza:
Pa nije glup primer. Primer je pravi, a zapravo radi se o nasleđu nekih tradicionalnih standarda, kada su muškarci radili, a žene bile izdržavane od strane surpuga, pa je iz tog razloga muškarac u porodici nasleđivao sve, a kći ništa, jer se podrazumevalo da ona nije glava porodice, već suprug, dok je sin taj koji mora da izdržava porodicu. Posle se to pravilo nastavilo i kada su se stvari totalno izmenile i kada su se muškarci i žene na neki način izjednačili. Tako da to ako si prošla, svakako je nepravda.Citiraj:
Prvobitno napisano od Fajf
Ja bih na ovu podelu dodala i još jednu podelu: globalna i individualna nepravda. Globalna kada jedan narod ili nacija oseća nepravdu zbog nečeg, recimo bombardovanje 1999.god. Mislim da nema osobe koja se nije pitala, šta se dešava, zašto....Citiraj:
Prvobitno napisano od pričalica
Individualna nepravda je lični doživljaj nepravde...
Potpuno se slažem sa tobom da sitne lične nepravde imaju veze sa kompleksima i što su više karakteristični za pojedinca to ga više nepravda boli, i obuzet je osećajem da je čitav svet protiv njega...
Što se mene tiče, ja sam dugo osećala nepravdu koju ne znam gde bih svrstala, ali recimo da sam se mnogo puta pitala zašto su mi se neke stvari u životu izdešavale...a nisam ih ničim izazvala i zaslužila..Jedno vreme smo ''preturali'' po ''porodičnom stablu'', da utvrdimo da li je neko od ranije zaslužio nešto, pa se ''kola slomila na meni''...Osećaj te neke nepravde koja je izazvana nekim kako bi neko rekao ''nesrećnim slučajnostima'' dovela me u poziciju da hulim...i sve što sam više bila ljuta i što sam više osećala nepravdu, privlačila sam sve više još nekih ''nesrećnih slučajnosti''...Jedini način da se izvučem iz svega toga, jeste da se pomirim sa tom nekom svojom nepravdom...Bio je to dug proces rada na sebi...ali jedno je sigurno....nepravda ume da uništi čoveka...
Teške su neke nepravde koje su jasne da su učinjene, ali se recimo isprave tek posle mnogo godina..
Zamislite zatvorenika koji je odležao preko 20 godina u zatvoru...a bio nevin...Ili recimo, pre nekolko godina kada se otkrila afera sa krađom beba...itd..Koliko li su tek te nepravde razarajuće...
Ljudi su zbog nepravde gubili psihu...
imala sam i ja dosta nepravde, naročito na poslu. uspela sam da se izborim sa tim, zato što sam shvatila da sam za neke izbore delimično sama kriva a ostalo je bio sticaj okolnosti i moje nesnalaženje u njima.
sama sam sebi dokazala da ljudi zaista nisu onakvi kakvim ih zamišljamo i da uopšte ne treba da se ponašam prema svojima romantičnim vizijama :lol:
ne verujem u nasleđene greške tj. grehove. ako je tako i ako postoji nasleđivanje greha, onda bi (po toj logici) trebalo i dobro da se nasleđuje....sve ono teško što sam podnela u životu i učinila dobro bez ikakve kalkulacije - neka se vrati mojim potomcima, ne mora meni da se vrati.
našla sam svoj mir. još samo lelemooda da apstrahujem - biću na konju :lol: jer njegovi kometari mi čine veliku nepravdu.
Treba se izgraditi za sve pa i za komentare...Ponekad se pitam da li je moguće biti ravnodušan prema svemu i svakome...Taman se izgradim za neke situacije i ljude, a ono se posle pojavi nešto novo..:lol: Bre ko igra bez granica. Pitanje je čiji bi posle komentari bili nepravedni i čiji bi nas komentari kasnije pogađali...Ali ono što sam primetila, uvek ima nešto novo...:lol:
Nepravde na poslu sam i ja doživljavala, još od samog starta. Bile su to frapantne situacije, ali nekako sam tu vrstu nepravde lakše podnosila, bila sam nekako ubeđena da će me moje znanje odvesti gde treba. Prilično toga se kasnije izdešavalo na način na koji sam mislila da treba. Mislim da na poslu najbolje prolaze strpljenje i upornost i naravno svest o sebi i svojim mogućnostima.
Međutim, moje situacije...biti na pravom mestu u pogrešno vreme datiraju još iz ranog detinjstva. Ima tu jako surovih stvari. Traume, koje vučem i dan danas. Posle smrt nekoga, pa sobraćajka koju je neko drugi izazvao pa se ja opet tu našla, pa izgubila skoro 5 godina na oporavljanju...a recimo za tih 5 godina su ljudi ostvarivali svoje snove, imali život, a ti sediš i gledaš kako ti život prolazi..i izgubiš vreme koje nikada ne možeš nadoknaditi, a godine ne možeš vratiti. I onda u tom nekom razmišljanju imaš taj osećaj nepravde, zašto? Kako to da se tebi desi. Pa onda počneš da porediš ljude oko sebe, komšiju alkoholičara koji ceo život vozi pijan, a da nema ogrebotinu. Pa se posle pitaš koga Bog čuva? Da li je to nepravda? Prosto to su neke teške životne stvari i ti tražiš razlog, jer smatraš da je nepravedno da se neke stvari dešavaju tebi, a da ih ti nisi prouzrokovao i to je ta nepravda sa kojom se ti boriš. Ali tu nema borbe za pravdu. Tu se jednostavno miriš sa tim da ti je možda takva sudbina i to je to...Ali trebalo je i dotle doći...
Za sve se mora izgraditi. Inače svaki oblik nepravde pa i onaj najsitniji, može razoriti psihu čoveka...
životne nepravde mogu da se stvarno svrstaju u domen filosofije, ako previše o njima razmišljamo...ne mogu sad o svom privatnom životu i činjenicama u vezi njega, stvarno ne mogu da detaljišem, ali pitanje ''što se dešava baš meni?'' je potpuno destruktivno, pa samim tim i besmisleno.
nema tu logičkog odgovora.
neke stvari treba prihvatiti kao deo života, kao nešto što nije moglo da se izbegne i kao nešto o čemu i ne vredi razmišljati.
vraćanje u prošlost, naročito kad je napravda u pitanju, stvarno ume da uspori i unazadi čoveka.
Baš tako, može biti potpuno destruktivna i tu je ta borba sa psihom, da čovek ostane stabilan, jer život ide dalje...
Ja sam skoro čitala negde ispovest jednog zatvorenika koji je nevin osuđen i koji se za svoju pravdu borio preko 20 godina.
Da li u takvim slučajevima pravda koliko toliko može nadomestiti učinjenu nepravdu i koliko toliko može nivelisati osećaj nepravde koja je izjedala čoveka sve vreme? Mislim da tu čovek psihički stvarno treba biti mentalno jak i da se pomiri sa činjenicom ''šta je bilo, bilo je''...Uh..
pa šta ćeš...to je njegov cilj u životu, da ispravi krivdu, da je pretvori u pravdu i da pred zakonom bude čist...nije svejedno kad znaš da si ni kriv ni dužan robijao. kriv si pred ljudima i to je nešto što se teško podnosi u svakodnevnom životu.
dakle, ispunjenje ciljeva je nešto što bi trebalo da bude zadovoljenje, ali verovatno najčešće nije....ne znam.
Nepravda nije dječija bolest koju kad jednom prebolimo,ne može više da nas zadesi..za nepravdu nikad ne ostarimo..nažalost
slažem se sa nedom. samo, ipak bi trebalo razlučiti sujetnu reakciju od istinske nepravde....
sujetna reakcija... da, ljudi kazu "vidi ga sto vozi ong dzipa, ide na more u spaniju,vidi kakvu zensku seta.. moze mu se kad mu je tata ostavio,a ni skolu nije zavrsio, nepravda.."
a nepravda je kad tesko steceni nocac neko ti ukrade.. ili te prevari...
Pa to šta ko vozi i ona srpska ''odakle mu'', je zavist...
Ovo drugo jeste nepravda, ali i to sada zavisi šta je u pitanju. Ako se vredi boriti za pravdu i povratiti ''otet'' novac, onda se ta nepravda da umanjiti. Ali ako je recimo država ta koja neosnovano uzima neki novac (razne takse itd.) i ako ta nepravda obuhvata mnogo ljudi, onda taj osećaj nepravde mora isčeznuti, ako već ne postoje udružene snage za borbu protiv iste...jer ''sila Boga ne moli''...a takve stvari pojedinac teško da će moći sam da reši...
E baš te neke vrste nepravde najviše bole današnjeg čoveka...
Poznavala sam jednog čovjeka koji je trpio neviđen oblik nepravde..godinama..reagovao je bijesom,ljutnjom..pa je počeo da ima nesanicu..i u nemoći mu je otkazalo srce..doslovno je umro od nepravde koja ga je sukcesivno ubijala:(
Jao, meni je sve nepravda.. :haha: U jednom periodu bukvalno ništa sem nepravde videla nisam,Citiraj:
Prvobitno napisano od Sagacity
niti sam imala vremena da se bavim bilo čime sem ispravljanjem nepravdi.. u boles se naterah..
Sad nekako razumem da oni koji čine nepravdu to rade sebi. Ako sam u prilici, pokušam da ih
odgovorim, ali se ne unosim preterano.