Koliko li je kokoški, svinja, koza zaklano juče da bi ih ti pojeo danas i imao fizičke energije da klikneš snooze dva puta, mrzovoljno ustaneš, skuvaš kafu sa mlekom od neke sirote krave, obučeš one farmerke u kojim ti dupe deluje manje, seo u autobus 24 psujući Bus Plus i ludog vozača, 8 sati radio dovoljno da kupiš to meso od nekog seljaka kog voliš, otišao kući, pogledao loš film, pojebao nešto onako, da se malo isprazniš, mehanički, pazeći da ne stvoriš još isto tako običan jedan život. Da bi se onda istuširao, popio čaj od mente, patio zbog nečeg da bi se osetio pomalo živim, legao i teškom mukom zaspao izmoren od neumaranja. Sutra ćeš opet klinkuti snooze dva puta, sesti u autobus 24 i sesti u kancelariju da bi zaradio dovoljno. Kresnućeš nekog drugog, misleći na nekog trećeg.
Jednog dana kada prođe dovoljno obroka, bednih suza, loše skuvane kafe, nerešenih utakmica, paste za zube bez poklopca, pomislićeš - zašto ja klikćem snooze dva puta, zašto plačem za nekim izgubljenim ocem, zašto spavam sa nekim ko me voli na pola, zašto putujem kada znam da ću se vratiti, zašto vodim žučne monologe u dvoje, zašto, kada kakav god ishod utakmice bio - završićeš pod istom zemljom kao kralj Edvard I, Ekrem Jevrić, Momo Kapor (koji je već sve rekao daleko bolje nego što ćeš ti ikad).
Pročitaćeš knjigu nekog filozofa Oša i pomisliti - bio je u pravu, ali kako to utiče na bilo šta. Koga boli uvo. Pročitaćeš knjigu samopomoći nekog ko je jednako bespomoćan kao i ti. Gledaćeš oronule zgrade Vračara, lepe i tužne. Pomislićeš kako su bili patetični ktitori koji su te zgrade pravili bežeći od straha od smrti i zaborava, kao da će iko pogledati tu plocu gde je zapisano njihovo nebitno ime.
Ući ćeš u jednu od tih zgrada, gde je neki zebrasto-pink frizerski salon, promenićeš frizuru. Malo da promeniš. a vlasi će i dalje da rastu i rastu, onako isto kako su rasle i pre toga. Promenićeš profil sliku na fejsu, da bude ona na kojoj ti se ne vidi lice, nego leđa, da svi znaju da odlaziš.
A kud ćeš jado? Tamo gde i svi.
Izvor :trojka.rs
Ako bismo ovako ulazili u analizu svakodnevnice, ispostavilo bi se možda ''zašto ja zaista živim'', ali nije svaki dan isti...
Šta je ono što nas drži u životu i što nam ne dozvoljava da se pitamo ovako nešto, barem ne svaki dan...?
