Druženja sa bliskim prijateljem ili psihoterapeutom od poverenja raspršiće vam osećaj da niste dobrodošli u zajednici.
Stid je složena emotivna reakcija koja se javlja u brojnim oblicima i koju usvajamo od najranijeg detinjstva. Svako društvo određuje što je prihvatljivo, a što sramotno. Podrignete li u nekom domaćem restoranu, sigurno ćete privući prekorne poglede i posprdne komentare, ali u nekim okeanijskim i arapskim državama kao i u krajevima Indije i Kine to se smatra komplimentom kuvaru ili domaćinu. U Japanu je pristojno srkati supu ili rezance, dok nas naši roditelji odmalena upozoravaju na neprimerenost srkanja.
Javno pokazivanje golih grudi nije sramotno u Polineziji, ali jeste kod nas, osim kad majka doji dete. Kod nas nije sramota da se devojka druži sa mladićem
iako nisu vereni, dok se u muslimanskim zemljama, pa i u nekim delovima južne Italije, to smatra nemoralnim.
Budući da su se ljudske zajednice razvijale odvojeno jedna od druge, u različitim prirodnim i klimatskim uslovima, postupci i osobine koji izazivaju osećaj stida variraju od kulture do kulture. Ali funkcija stida svuda je vrlo slična. Iskustvo stida prati želja za uzmicanjem, za skrivanjem, za nevidljivošću. Mnogi to iskustvo opisujuizrazom "propao bih u zemlju". Tuđi stid je moguće prepoznati po naglom rumenilu na licu, pognutom pogledu, ćutanju ili zamuckivanju, katkad i usnama razvučenima u ponizan osmeh radi odobrovoljavanja okoline.
Psiholozi smatraju da je stid evoluirao kako bi podstaknuo ljude da se što više prilagode okolini kako bi zajednica što bolje funkcionisala. Kada osetimo stid, nelagodnost nas tera da se prilagodimo i ne ponovimo potez ili propust kojim smo izazvali tuđe negodovanje ili "čudne" poglede. Tako nam stid pomaže da upravljamo svojim interakcijama sa drugima i krećemo se u smeru koji diktira naša kultura.
Kako i zašto neko postaje stidljiv, a neko ne? To zavisi od iskustava kojima je pojedinac izložen i od urođene osetljivosti na stresne nadražaje kao što je tuđi podsmeh ili prigovor. Već u ranom detinjstvu svako razvija predstavu o tome koliko je prikladan ili neprikladan za okolinu u kojoj živi. Na sadržaj te predstave utiču tuđi postupci - pohvale ili pokude, prihvatanje ili odbijanje, zanimanje ili ignorisanje.
"Deca koja redovno trpe pokude, podsmeh, kazne ili zanemarivanje primaju poruku da nisu poželjna, prikladna ndovoljno vredna u društvu", izjavila je u jednom intervjuu Marilin Dž. Sorensen, psiholog iz Portlanda u SAD. Tako stvoreni osećaji manje vrednosti temelj su niskog samopoštovanja. "Pojedinci sa niskim samopoštovanjem strahuju da ne znaju pravila ponašanja u određenim situacijama i da će napraviti gaf. Mogu da imaju utisak da ih drugi odbijaju ili prekoravaju", dodaje.
Izvor:lovesensa.rs
