Jer kad ostariš...

iskoristiću stihove istoimene pesme kao uvod u temu

Jer kad ostaris
niko ne kuca na tvoja vrata
ni potok s ribama od srebra
ni mlado zdri**** vlazna oka
ni jabuka u cvatu, niko

Samo ja kad ostaris
kao oblak u tvojoj kafi
doci cu u krombi kaputu
i cucu kad ti se moje ime omakne
i krene polako, sama od sebe
posljednja suza za mene

Jedan za drugim vozovi polako prolaze
kao i obicno stavices kacune i prozore
cini mi se da mjesec ramazana pocinje
pomalo je tuzno kada ostaris

:sad:

ovo tako boli... svake večeri dok šetam vidim istu sliku... ispred par kuća usamljene starice ili starci sede na stolicama koje iznesu iz svojih dvorišta i sede sami ispred oronulih kuća, sa prozorima koji se jedva drže... sede tako sami i gledaju ko prolazi, a meni se srce stegne pa nekad poželim da ih zagrlim kao da su mi rod rođeni da im ublažim tu samoću, ali umesto toga svima se javim što toplije mogu, sa osmehom i oni mi otpozdrave... Kako vreme prolazi, vidim kad se približavam nekome od njih da im se oči ozare i da mi se čak i prvi jave :srce:
Kako je samoća teška sama po sebi, a tek u starosti :(
Mene ova tema mnogo pogađa...

Kako vi gledate na starost i samoću? Nemati nikog da progovoriš sa njim, da ti se nađe kada ti zatreba, a u starosti uvek treba :aha: Verovatno su imali pa ih izgubili, ali sama ta slika starice kako sedi na majušnoj klupici, drži grančicu jorgovana i gleda oko sebe tim umornim starim očima... meni suze krenu odmah :kk:

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od sis L

iskoristiću stihove istoimene pesme kao uvod u temu

 

Jer kad ostaris
niko ne kuca na tvoja vrata
ni potok s ribama od srebra
ni mlado zdri**** vlazna oka
ni jabuka u cvatu, niko

Samo ja kad ostaris
kao oblak u tvojoj kafi
doci cu u krombi kaputu
i cucu kad ti se moje ime omakne
i krene polako, sama od sebe
posljednja suza za mene

Jedan za drugim vozovi polako prolaze
kao i obicno stavices kacune i prozore
cini mi se da mjesec ramazana pocinje
pomalo je tuzno kada ostaris

:sad:

ovo tako boli... svake večeri dok šetam vidim istu sliku... ispred par kuća usamljene starice ili starci sede na stolicama koje iznesu iz svojih dvorišta i sede sami ispred oronulih kuća, sa prozorima koji se jedva drže... sede tako sami i gledaju ko prolazi, a meni se srce stegne pa nekad poželim da ih zagrlim kao da su mi rod rođeni da im ublažim tu samoću, ali umesto toga svima se javim što toplije mogu, sa osmehom i oni mi otpozdrave... Kako vreme prolazi, vidim kad se približavam nekome od njih da im se oči ozare i da mi se čak i prvi jave :srce:
Kako je samoća teška sama po sebi, a tek u starosti :(
Mene ova tema mnogo pogađa...

Kako vi gledate na starost i samoću? Nemati nikog da progovoriš sa njim, da ti se nađe kada ti zatreba, a u starosti uvek treba :aha: Verovatno su imali pa ih izgubili, ali sama ta slika starice kako sedi na majušnoj klupici, drži grančicu jorgovana i gleda oko sebe tim umornim starim očima... meni suze krenu odmah :kk:

---

I mene isto pogađa....
Ja na to gledam kao na stanje koje mi je (pre)suđeno tako da se ni najmanje oko toga ne uzbuđujem.
Tačnije, navikao sam da sam uvek sam, i da ne postoji niko na koga se po bilo kom pitanju suštinski mogu osloniti.
Mene najviše pogađa gubitak osoba koje su bile oko mene, a kojih više nema, to mi užasno smeta i ne postoji ništa šta ne bih uradio da taj deo života mogu da promenim, da ih vratim nazad, ali ne mogu, nažalost. Život nije fer, ni najmanje, to je izlizana fraza, ali po meni u tom delu kada uzima one osobe do kojih mi je jedino stalo, tu je život najmanje fer.
Iskreno se nadam da starost neću doživeti, to bi mi bilo previše.

:kk: ne znam da li mi je tuzniji prvi ili drugi post...



ne zelim da budem sama u starosti... koliko mi sada usamljenost cesto prija, u starosti je to kao spora neizleciva bolest:(

Ma daj bre, kakav je to ovde pesimizam :ljuta:
Sve je individualno i zavisi da li im ta staračka samoća prija..Moja komšinica mi je rekla, da se tek sada odmorila. Nema ničeg lepšeg, nego da iznese stolicu na terasu, opušteno gleda prolaznike i uživa u miru...Tako ona kaže..

A ja lično mislim da je rad ono što održava čoveka. Za sebe znam da ću uvek imati neku zanimaciju i tako imati društvo oko sebe, makar u pozne dane plela džempere za Sirogojno...:lol: I šta fali? Te žene se super druže...

A tek u Čačku, ne mogu da se setim žene koja vodi hor veterana, i njima je super. Ume starosto biti i lepa, kada se lepo osmisli..
Uopšte se ne opterećujem...

Neću da ti kontriram, neka bidne tako kako ti kažeš :cmok:

Naravno da ume da bude lepa kada se lepo osmisli, ali najčešće nas život ne pita mnogo, nego krenu neka ružna dešavanja, gubitak partnera, bolesti, nemaština... :aha:

Uh, pa gubitak najbližih svakog čeka. To je nešto što se izbeći ne može. Bolest i nemaština može stići i mlade, a kamoli stare...
Ne znam. Ne volim mnogo da mislim o budućnosti na takav način. Tačnije, uopšte previše ne zamaram glavu. I setih se one teme od Dirke ''Odložena sreća''...tipa biću srećan kad...
Ako unapred razmišljaš šta sve može da te ''strefi'' propuštaš da iskoristiš sadašnje lepe trenutke..:dada:

Moj tata je sam. Voli da dođemo, al voli i da odemo. Zimus mi je rekao da se
navikao na samoću i da mu smeta gužva u kući, gde svako ima neke svoje
navike i potrebe, gde deca vrište i skaču i zapitkuju...

Naravno, nisu svi ljudi isti. Nije svako sam sebi dovoljan.

Ja sam sama i kad nisam.. a starosti se već odavno ne nadam.. :aha:

A koja je razlika izmedju nekoga ko se "oseća sam" medju oronulim ljudima i one bakice što drži grančicu jorgovana ispred oronule kuće?:ceka:

starost nije nužno ružna i tužna...sve to zavisi od osobe do osobe. ko ima prazan život - i starost mu je takva, prazna. ljudi koji imaju aktivan život - umeju sebi lepo da osmisle ''zlatno doba''. doduše, bolest je tu otežavajuća okolnost, ali sad sve više poboljeva i mlada populacija, tako da....

samo pamet i izdrzljivu jetru... to su predispozicije za srecnu starost, sto se rikija tice.. :)

Uzivaj u zivotu dok si mlad kad odrastes kajaces se..sto nisi sve probao........:zrika: