Veštačka promena klime

Svedoci smo velikih klimatskih promena tokom nekoliko poslednjih decenija o čijim uzrocima se još uvek vodi debata u naučnim krugovima, sa pitanjima koja se neumitno postavljaju: da li su one proizvod cikličnih prirodnih procesa ili su ljudski faktor i njegova tehnologija odigrali presudnu ulogu u njihovom kreiranju. Uloga antropogenog činioca na formiranje efekta staklene bašte postaje sve jasnija i verovatno će budućnost doneti mnogobrojna ograničenja u domenu emisije gasova koji doprinose zagrevanju naše planete. Međutim, u poslednjih nekoliko decenija, sve otvorenije se govori o inteligentnoj promeni klime ili da budemo jasniji, vojnim projektima čiji je cilj promena meteoroloških uslova iznad određene teritorije.

Prvi eksperimenti sa modifikacijom klime veštačkim putem izvedeni su nešto pre 1950. godine, u toku sve izraženijih hladnoratovskih odnosa velikih sila. Vremenom, eksperimenti su napredovali i polako su se izrodili u oružje masovnog uništavanja koje je u mogućnosti da destabilizuje agrikulturni i ekološki sistem širom sveta. Sposobnost stvaranja veštačkih padavina, formiranje guste magle ili snažnih oluja, predstavlja samo deo njegove snage. Prva primena ovog do tada novog sofisticiranog oružja izvršena je tokom Vijetnamskog rata, kada su veštački izazvani monsuni blokirali i onemogućili „neprijateljske trupe“ u bilo kakvoj akciji.

Projekat HAARP

Projekat HAARP (The High Frequency Active Auroral Research Program) predstavlja deo tajnih američkih testova na Aljasci, a koji su delimično obelodanjeni 1995. godine.

Razvijan je kao deo anglo-američkih partnerskih odnosa (Raytheon Corporation & British Aerospace Systems) i predstavlja jedan od nekoliko projekata slične vrste, a svakako spada u grupu veoma opasnih i riskantnih vojnih poduhvata. Pod šifrom HAARP krije se još jedna od mračnih vojnih tajni koja je možda sasvim slučajno ili ipak namerno dospela do javnosti, a predstavlja oružje velikog projekta „Rata zvezda“ smešteno na Zemlji.

Još 80-tih godina prošlog veka, u euforiji izgradnje nuklearnih elektrana, naučnici su primetili da u području njihove delatnosti dolazi do drastičnog porasta temperature, a u prečniku od 10-20 km oko njih padavine bi se povećavale do 25% iznad normalnog nivoa. Takva situacija je ozbiljno upozoravala da se prilikom gradnje mora voditi računa o rasporedu ovih energetskih objekata.

Primarni cilj projekta HAARP bio je da se omogući američkoj mornarici bezbedna komunikacija sa podmornicama na svim krajevima planete.

Naime, stvaranjem elektromlaza („reke elektriciteta“) koji bi se iz jonosfere doveo na polarnu kapu formirala bi se vibrirajuća veštačka antena za odašiljanje elektomagnetskih zračenja u bilo koji kraj sveta. Čitav projekat zasnivao se na Teslinim zamislima o velikoj količini energije koja se nalazi slobodno rasprostranjena u atmosferi naše planete i mogućnosti da u bliskoj budućnosti, po njemu, svaka kuća i mašina koristi ovu besplatnu energiju služeći se samo jednom antenom.

Iako je Tesla bio veoma oprezan da sačuva svoje podatke, naročito da ne bi bili korišćeni u vojne svrhe, postoji pretpostavka da se posle njegove smrti neko ipak dokopao tih tajnih rukopisa.

Preko zvaničnog sajta HAARP projekta može se saznati da je njegova primena čisto naučnog karaktera, te da se preko veštački izazvanih temperaturnih promena u jonosferi mogu bolje proučiti njene karakteristike.

Međutim, postoje ozbiljne opomene od strane Rosalie Bertell, predsednika internacionalnog Instituta za brigu o ljudskom zdravlju, da je HAARP gigantski „grejač“ sposoban za velike promene u jonosferi, u stanju da stvara ne samo rupe, već da bukvalno zaseca sloj atmosfere koji nas štiti od pogubnog kosmičkog zračenja. Za ovaj poduhvat fizičar dr Bernard Eastlund je izjavio da predstavlja najveći grejač jonosfere koji je ikad postojao.

Dakle, nasuprot zvaničnim tvrdnjama, može se primetiti da projekat HAARP pripada sličnoj grupi istraživanja kao i stvaranje prve atomske bombe.

Nastao je pre nekoliko decenija u okrilju Pentagona, a glavni resursi su mu smešteni u bespućima Aljaske, dovoljno udaljenoj oblasti i sa idealnim klimatskim karakteristikama. Srce projekta predstavlja uređaj za emitovanje snopa energije snage 1.7 gigavata usmerenih prema jonosferi, što dovodi do njenog „ključanja“.

Jonosfera reaguje zračenjem dugim talasima prema Zemljinoj površini čije bi zračenje moglo imati globalne posledice po živi svet, o čemu se uglavnom ne govori u naučnim krugovima.

Tri Teslina projekta: bežični prenos energije, kontrola elektroprocesa u Šumanovoj šupljini (prostoru između Zemlje i jonosfere) i oscilator koji može da izazove vibracije tla na kontrolisanoj frekvenciji, čine ključne elemente projekta HAARP.

Tipično za ovakve poduhvate i ovaj je rascepkan na stotine delova i podeljen brojnim naučnim institucijama, tako da sveobuhvatan uvid ima samo ograničeni broj poverljivih ljudi u centru sistema. Međutim, zahvaljujući entuzijazmu određenog broja nezavisnih naučnika iz čitavog sveta, sklopljen je mozaik, koji nas upozorava da je u ovom slučaju nauka krenula opasnim tokom.

Po njima, ovaj projekat objedinjava tehnologije koje formiraju novi tip oružja koje može da izazove sudbinske promene na čitavoj planeti i kompletan meteorološki haos.

Pogledajmo šta bi njegova primena na Zemlji mogla da izazove:

- lokalne, ali i globalne klimatske promene,
- blokadu svih elektronskih komunikacija,
- velike poremećaje u ekosistemu,
- promene mentalnog stanja i ponašanja ljudi, ali i životinja.

Ruska državna Duma govoreći o ovom američkom programu, iznosi mišljenje da je reč o vojnom oružju sposobnom da onemogući radio komunikaciju, izazove ozbiljne smetnje u električnoj mreži, u sistemima snabdevanja gasom i naftom i ostvari veoma loš uticaj na mentalno zdravlje u okviru pogođenog regiona.

Kontrola vremenskih prilika spada u sledeću kategoriju njegovih dejstava, preko kojih se može „neprijateljskim“ regionima ili „prijateljskim“ nacijama bez njihovog znanja destabilizovati ekonomski, agrokulturni i ekosistem. Tako pogođena zemlja će vrlo brzo biti zavisna od pomoći Zapada, prvenstveno Amerike, što bi je dovelo u podređen i zavistan položaj, možda i za duži vremenski period.

Da li formiranje novog svetskog poretka znači da je ovo oružje već u upotrebi, da se klimatske prilike nad određenim regionima već kontrolišu, da je kontrola uma pojedinaca ili naroda kao celine već uspostavljena?

Postavlja se i pitanje moralnosti i odgovornosti naučnika koji rade na ovom projektu. Možda većina njih i dalje veruje da svojim radom doprinosi boljem sutra ili ih u nešto slično stalno ubeđuju.

Setimo se samo Nilsa Bora koji je dugo radio na proizvodnji teške vode u jednoj nacističkoj fabrici, ne znajući da je njegov proizvod deo projekta za Hitlerovu atomsku bombu. Ili Roberta Openhajmera, oca nuklearne bombe, koji je naknadno izjavio da ni sâm nije bio uveren da li će se lančana reakcija cepanja atoma prilikom atomske eksplozije zaustaviti ili će se proširiti preko cele planete. Ipak su povukli okidač...

Kontrola meteoroloških prilika – formiranje veštačkih kiša, dugotrajnih suša ili snažnih oluja – predstavlja ključni deo projekta HAARP.

Još 1958. godine savetnik Bele kuće za meteorološka pitanja Hauard Orvil (Howard T. Orville) izjavio je da je SAD na pragu otkrića kojim će moći kontrolisati klimatske prilike određene oblasti. U knjizi pod nazivom „Ako mira ne bude“ objavljenoj 1966. godine od strane Gordona Mekdonalda (Gordon J. F. MacDonald), jednog od direktora Instituta za geofiziku i planetarnu fiziku Univerziteta u Kaliforniji, opisane su tadašnje mogućnosti manipulacije klimom - od otapanja ledenih pokrivača, kontrole zemljotresa i morskih talasa, dejstva na ozonski omotač, do kontrole moždanih talasa pomoću Zemljinog energetskog polja.

U drugoj polovini sedamdesetih godina 20. veka počinju da se pojavljuju prvi članci u kojima se tvrdi da se sa veštačkom promenom klime eksperimentiše još od 1960. godine, te da naučnici nisu bili spremni da garantuju da će se na taj način izazvane klimatske promene zaustaviti, već možda kao lančana reakcija produžiti i u narednim dekadama.

Međutim, javnost, ali i naučna populacija, odnosila se prema ovim, do tad retkim upozorenjima, prilično ravnodušno, dok su recimo velike poplave širom Evrope uzimale sve više maha.

Do polovine devedesetih godina prošlog veka razvijena su još dva sofisticirana projekta – Skajfajer (SKYFIRE) i Stormfjuri (STORMFURY), čiji je primarni zadatak stvaranje veštačke kiše, ali su u međuvremenu takođe stvorena hemijska i laserska oružja kojima bi se mogla izazvati veštačka oštećenja ozona iznad određene teritorije, u ovom slučaju, pošto je projekat vojnog karaktera, neprijateljske.

Era hladnog rata svakako je zahtevala ravnotežu gomilanja naoružanja, te su se slični eksperimenti izvodili i na području Sovjetskog Saveza, gde su se preko grupe antena visokih nekoliko metara mogle kontrolisati vremenske prilike u prečniku od 300 km. Tokom tog eksperimentalnog perioda one su radile sa manjom količinom energije, tako da se samo može nagađati šta će se desiti kada se preko njih u jonosferu bude praznila mnogo veća količina energije, kakve promene i na kom prostranstvu bi se mogle očekivati.

Verovatno pod pritiskom javnosti, pod okriljem Ujedinjenih Nacija (UNFCCC) osnovan je Međudržavni panel o klimatskim promenama (IPCC) sa zadatkom da proceni naučne, tehničke i socijalno-ekonomske informacije bitne za razumevanje klimatskih promena, uključujući i ekološko vođenje rata. Iako „Rat za klimu“ predstavlja potencijalnu pretnju budućnosti ljudskog roda ipak je privremeno isključen iz zvaničnog izveštaja ove organizacije na kome je radilo 2.500 naučnika raznih profila, na osnovu čega je IPCC 2007. godine dobio „Nobelovu nagradu za mir“.

Postoje brojni dokazi da je tokom geološke istorije više puta dolazilo do velikih katastrofa globalnog karaktera.

Pomenućemo samo dve: pre oko 250 miliona godina, kada je izumrlo skoro 95% živog sveta, po čemu se može suditi da je to možda bila najveća kataklizma koja je ikad zadesila našu planetu. Druga se desila pre oko 65 miliona godina, kada su izumrli dionosaurusi, a sisarima data čudna prilika da prežive i ovladaju svetom.

Vrhunac tog preživljavanja i evolutivnog niza predstavlja čovek, čija genijalnost, ali i ludost polako dovode do samouništenja, jer upravo on predstavlja jedino biće na ovoj planeti koje odbija da živi u skladu s prirodom. Počelo je atomskim probama, veštačkim promenama klime, ratom zvezda i ko zna čime još, a završiće možda ovaj put davanjem prilike nekim drugim organizmima da nasele ono što preostane i budu bolji gospodari od nas.

http://www.ivonazivkovic.net/ohd.jpg
Kompleks antena HAARP na Aljasci

O modifikaciji klime kao načinu da se kod neprijateljskih država izazovu duge suše i poplave, u svojoj knjizi "Izmedju dva doba", pisao je još 1970. godine Zbignjev Bržežinski, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost SAD, a danas glavni strateg Novog Svetskog Poretka. Posebno je istakao i ekonomičnost ovakvog ratovanja.

I bivši francuski oficir, Mark Filterman, je 1980. pominjao "nekonvencionalno i nesmrtonosno oružje" koje razvijaju Rusi i Amerikanci, a kojim će moći da se pomoću elektromagnetnih talasa ultra visoke i ekstremno niske frekvencije utiče na promenu klime, pomoću koje bi se neprijatelju nanele ogromne materijalne štete.

Poslednjih godina, kada smo svedoci velikih vremenskih nepogoda, počev od pojave famoznog El Ninja koji je izazvao mnogo uragana i poplava, zatim cunamija i snežnih padavina u područijima gde ih nikada pre nije bilo, pravo je vreme za razmišljanje o ovom "tajnom oružju".

Na to već godinama upozoravaju i mnogi istaknuti svetski naučnici. Tako dr. Nikolas Begič, aktivno učestvuje u kampanji protiv ekseprimenata koji se vrše u programu HAARP na Aljasci. Eksperimenti se vrše tako što se izuzetno moćnom tehnologijom za proizvodnju visoko frekventnih elektromagnetnih talasa bombarduju čestice u jonosferi i zagrevaju se. Elektromagnetni talas onda odskoči natrag i ekstremno niskom frekvencijom podire u sve na Zemlji - i živo i mrtvo. Kod ljudi ovo može izazvati i oštećenja mozga.

Zagrevanjem jonosfere remeti se magnetno polje Zemlje, pa se ometaju telekomunikacije neprijatelja. Pored toga stvaraju se ozonske rupe u atmosferi iznad teritorije neprijatelja pa se stanovništvo i vojska izlažu smrtonosnom zračenju iz svemira. Najzad, mogu se izazvati velike vremenske nepogode, kao ogromne padavine sa poplavama i suše.

Drugi metod je upotreba talasa ekstremno niske frekvencije (ELF) koji prolazeći kroz more, zemlju i atmosferu mogu iazazvati mehaničke vibracije na velikim udaljenostima i tako ciljano podstaći zemljotrese i promenu vremena.
Pored eksperimenata sa elektromagnetnim talasima, zarad promene klime korišćene su i hemikalije, kao barijum i litijum, koji su ubacivani iznad ozonskog sloja atmosfere. Ove hemikalije izazivaju pored oštećenja ozonskog omotača i jak svetlosni bljesak i stvaraju veštačke svetlucave oblake, kakvi su recimo vidjani iznad Severne Amerike 1980. i 1990.

O ovome skreće pažnju dr Rosali Bertel u svojoj knizi "Planeta Zemlja: Poslednje oružje rata". Dr Bertel navodi da je poznato da postoji medjuzavisnost izmedju zemljotresa i jonosfere (atmosferski sloj od 80 do 595 kilometara iznad površine zemlje). U skladu sa tim, mnogim potresima prethodnih godina prethodili su neobični fenomeni. Na primer, zemljotres u Tang Šanu u Kini 28. jula 1976. godine odneo je preko 650 000 ljudskih života. Potresu je prethodilo jako atmosfersko svetlucanje za koje je rečeno da je prouzrokovano Sovjetskim eksperimentima sa ELF zagrevanjem jonosfere.

Takodje, 12. septembra 1989. na području Kalifornije registrovani su ELF talasi. Njihov intenzitet je vremenom bivao sve jači, da bi iščezli 5. oktobra. Već 7. oktobra ponovo su se pojavili, ali sa jačinom koja je premašila okvire skale za merenje. Tri sata kasnije zemljotres je pogodio San Francisko.

Vašington Tajms je marta 1992. pisao da su uredjaji na Zemlji i na satelitima otkrili misteriozne radio talase neposredno pred zemljotrese u Južnoj Kaliforniji, Jermeniji, Japanu i Severnoj Kaliforniji izmedju 1986. i 1989. Zemljotresu koji je pogodio Los Andjeles, 17. januara 1994. godine takodje je prethodio neobičan radio talas kao i dva jaka zvučna udara.

Ove čudene koincidencije i pojave niko nije do sada objasnio. Ali je zato američko Ministarastvo za odbranu 1997. upozorilo javnost o mogućim posledicama eko-terorizma, pri čemu bi teroristi korišćenjem elektromagnetnih talasa mogli uticati na promenu klime, aktiviranje zemljotresa i vulkana.

"Vojska uvek ima taktiku da optužuje druge kako su u posedu oružja koje ona sama ima", naglašava u knjizi dr Rozali Bertel.

Ali posledice svih ovih eksperimenata nogu izazvati trajne klimatske poremećaje na Zemlji koji više niko neće moći kontrolisati, upozoravaju svi naučnici.

http://www.youtube.com/watch?v=mEfJO0-cTis

Američka obaveštajna služba finansira naučnu studiju koja treba da istraži da li ljudi mogu da iskoriste geoinžinjering da zaustave klimatske promene. Ovaj istraživački projekt, koji će voditi Nacionalna akademija nauka (NAS) SAD, trajaće 21 mesec, i to je prva studija NAS iz oblasti geoinžinjeringa koju finasira CIA.

Novac obaveštajne agencije bi naučnicima trebalo da omogući da istraže na koji način ljudi mogu da utiču na promene vremena, da procene potencijalne opasnosti petljanja s klimom, i da istraže moguće posledice pokušaja u sferi geoinžinjeringa po nacionalnu bezbednost SAD.


Ukupna cena projekta je 630.000 dolara, a u njoj učestvuju NAS, CIA, Nacionalna služba za okeane i NASA.

Portparol CIA je odbio da potvrdi ulogu službe u ovom projektu, ali je rekao da je “prirodno da Služba sarađuje sa naučnicima na projektima kao što su oni koji se tiču klimatskih promena, kako bi bolje razumela ovu pojavu i njene implikacije za nacionalnu bezbednost”.

Geoinžinjering je istraživan i ranije, ali to nikada nije finansirala CIA. Ona ne želi da objasni zbog čega se baš sad uključila, ali interesovanje vlade SAD za promene klime nije ništa novo.

Iskustvo iz Vijetnama


http://www.blic.rs/data/images/2012-...ver=1374496540
Program "Gnev oluje" pokušao je da utiče na ponašanje uragana

Prva velika modifikacija vremenskih prilika korišćena je kao ratna taktika u ratu u Vijetnamu, kada su vazduhoplovne snage sprovodile program zasejavanja oblaka, u nastojanju da izazovu kišu, zbog koje bi se protivnik zaglibio u blatu.

Između 1962. i 1983. bilo je pokušaja da se utiče na ponašanje uragana uz pomoć srebro-jodida. Ovaj program, pod nazivom “Gnev oluje”, predvodili su Mornarica SAD i Ministarstvo trgovine.

http://www.blic.rs/Vesti/Svet/394822/CIA-finansira-projekat-kontrole-klimatskih-promena