Isihizam ili tihovanje

"Царство је Божије унутра у вама" (Лука 17,21)

ИСИХИЗАМ - СРЦЕ

ДУХОВНОГ ЖИВОТА

Прво да видимо шта управо значи ријеч „исихиа“? - Буквално, она значи: мир, мировање, тишина. Међутим, код православних подвижника она је од давнина значила нешто много више и имала један дубљи смисао. Оно што карактерише човјека и свијет у коме живи, то је стални немир и промјенљивост. Отуда човјек стално чезне за спокојством. И као што нам искуство свједочи да се мирно море не налази на морској површини него у дубинама мора, тако, по опиту светих подвижника, и унутрашњи мир твари и човјека треба тражити у дубинама човјека и твари, и „с оне стране“ тих дубина. Исихиа и јесте управо то: тражење тог и таквог унутарњег мира који „превазилази сваки ум“. Она није просто спокојство, налажење мирног мјеста за живот и пребивање, него битијно сабирање људског бића и жића у свој центар („срце“); а преко њега сабирање у Богу и Богом, као јединим извором сваког истинског мира. Отуда је најбољи превод на српски ријечи „исихиа“ онај кога је дао о. Јустин Поповић: молитвено тиховање. Јер то сабирање може се постићи само кроз вјеру, покајање, пост и молитву. Тиховање не значи нерад и пасивност. Оно претпоставља огромни духовни напор и борбу против страсти које су праизвор цјелокупне људске расејаности и разбијености. Док је пророк Мојсије ћутао, каже св. Григорије Палама објашњавајући тај мир, чуо се глас Божји: „зашто вапијеш к мени“ (Изл. 14,15). То је ћутање гласније од говора, тишина која прераста у дубински вапај бића. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже св. Јован Лествичник, спознао је дубину тајни.

Др Амфилохије (Радовић)

Молитвено тиховање као непрестано хођење човјека пред лицем Божјим, у органској је вези са вршењем самих јеванђелских заповијести. Вршење заповијести је припрема за више ступњеве духовног живота. Зато онај који би хтео да молитвено тихује а није се врлинским живљењем ослободио од духовних страсти и болести, личи на човјека који искаче из брода у море, сматрајући да ће на дасци без опасности стићи на обалу (преп. Јован Лествичник).

"Vreme je da se penje, da se napreduje za stepenicu više, iako ni prethodna stepenica
nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba.
Govoriti malo, ne govoriti zlo, glupo, površno ni uzaludno, ili čak ne govoriti uopšte.
Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života, kao teren
u ratu, osvajamo, gubimo i ponovo osvajamo.
S godinama, tačnije rečeno sa starošću, koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlji,
krv hladni, nagoni odumiru, savlađujemo se i obuzdavamo lakše, tako da i bez svoje velike
zasluge govorimo manje, možda razumnije i čovečnije. Ali to nije dovoljno.
Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena, a to je: unutarnje ćutanje.
Šta vredi što mudro držimo jezik za zubima, ako u nama još sve vri od oštrih sudova i
brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana, ali potresaju i paraju
našu unutrašnjost?
Često mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute, ali im se u pogledu ili
u podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga.

Bilo bi vreme da već naučimo da i u sebi ćutimo. Sve nas poziva na to. Priroda sama nam
pomaže u tome.
Vreme je, jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i, na kraju, ružno umremo.
A to je strašno."

Ivo Andrić, Znakovi pored puta

''Tišina na mestu udaljenom od sveta, uz podvizavanje sa rasuđivanjem i uz neprekidnu
umnu molitvu, veoma brzo donosi i unutrašnje tihovanje - mir u duši - što je neophodni
preduslov za duhovno istančano delanje. Tek tada čoveka više ne ometa nikakav spoljašnji
nemir, jer mu se, u suštini, samo telo nalazi na zemlji, a um mu je na nebesima.''

Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu

Ko uspe da pronikne tišinu i dozove je njenim pravim imenom, taj je postigao
najviše što smrtan čovek može postići. Ona nije više za njega ni hladna ni nema,
ni pusta ni strašna, nego mu služi i nalazi mu se u svakoj nevolji, kao onom junaku
iz narodne pesme vila, koju on uhvati za kose i posestrimi i obaveže zauvek. Ko
uspe da zagreje i oživi samoću, taj je osvojio svet.

Ivo Andrić

95. Ко смогне у себи да умртви удове (своје) (Кол. 3; 5) и да тако поштујући заповести Логоса
у себи победи свет страсти, неће се више жалостити, јер оставио је свет и доспео је да буде
у Христу, Победитељу света страсти и Дариватељу свег мира. He одстрани ли, (дакле,)
пристрасност тварном, у свему ће се жалостити а његова ће (неслободна) воља зависити
од промењивости тварне природе. Због тога Господ вели: "Ово сам вам казао да у мени
имате мир. У свету ћете имати жалост, али не бојте се: Ја сам победио свет" (Јов. 16; 33).
У мени, то јест, у Логосу врлине, имате мир, јер (ту сте) безбедни од вртложности и од
немира тварних страсти и ствари. У свету, то јест, у пристрасности спрам тварног бивате
жалосни, што је последица промењивости (тварног). Жалост трпе обојица: ко трпи врлине
ради и ко воли светтварни и пропадљиви, ал једна је жалост спаситељна док је друга
пропадајућа и погубна. (Међутим,) Господ је (ипак) за обојицу ослобођење: (првом је)
бестрасно созерцатељно упокојење у Њему (самом) од труда који је врлине ради, а
(другом) је избављење покајањем од пристрасностн и везаности за пропадљиво.

СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК

Čovek treba da vežba da osam sati radi iz srca, da se moli iz srca i onda
je sva koncentracija u srcu, jer kad se radi iz srca to je kao Bog. Srce i
um imaće uspeh, a ne samo um.

Otac Tadej