Шта се дешава кад?

...гледамо филм страве и ужаса?


Кадрови од којих се леди крв у жилама. „Кад јагањци утихну”, „Духови у нама”, „Ноћ вештица”... на пример. Или неки други трилер, хорор. Јасно, неко се уплаши мање, неко више. Извесно је да нико не остаје равнодушан. Судећи према огледу научника са Универзитета у Њујорку (чији је исход објављен у часопису „Сајенс”), тренуци највеће језе, као што су они изазвани гледањем филма страве и ужаса, приморавају мозак да се на известан начин престроји. Ствара се својеврсно стање опреза: чула се изоштравају. Чини нам се да поново проживљавамо слична стресна стања.
Поред тога, смањује се моћ анализе сопственог понашања, тачније, прилике у којој смо се нашли. А све то због деловања норадреналина. Хормон норадреналин, назван још и хормоном стреса, значајан је неуротрансмитер који усмерава пажњу, убрзава рад срца, сужава крвне судове периферног ткива, шири зенице, појачава тонус мишића и утиче на расположење и сан.
С друге стране, научици су открили да такозвана сива маса, кад се нешто страшно дешава на екрану испред нас, добија подстицај да прихвати слике са великог екрана као нешто што се заиста дешава. Међутим, убрзо потом у можданој кори подаци се тумаче другачије. Схватамо да је реч о збивањима из нечије маште. О филму. Будући да је почетни страх ослободио и адреналин и допамин, које можемо назвати и хормонима задовољства, и пошто постајемо свесни да смо удобно смештени у фотељи биоскопске сале, већина оваквих тренутака претвара се у једну врсту уживања. Посебно код оних који чезну да им се осећања пробуде или уздрмају. А такве особе – тврде истраживачи Универзитета у Тенесију – имају више рецептора за допамин него други! Уједно, они осећају и веће задовољство. То је уосталом доказано када су добровољци, предвођени научницима, отишли у биоскоп… А истовремено били подвргнути магнетној резонанци!

…се досађујемо?

Две научнице са факултета Ист Англија у Великој Британији доказале су да рад и стицање радних навика, посебно током детињства, на известан начин уништава маштовитост! Једноставно речено, машта се код превише запослене деце спорије развија. У супротном случају, досађивање оставља у мозгу, условно речено, „повољне” последице. Док зуримо у таваницу не радећи баш ништа, буди се мрежа неурона (коју су научници с Вашингтонског универзитета открили тек пре неколико година). Управо тај сплет неурона омогућава нам да сањамо отворених очију, да „довучемо” из сећања догађаје из прошлости и од њихових прожимања кујемо будућност. Укратко, да фантазирамо, како се често каже.
Али, немојмо се заваравати, и то је својеврсни напор. Маштање за мозак представља напоран рад. Тада трошимо значајуну снагу. Кад смо већ код тога, управо је научни рад истраживача са Принстона (Њу Џерси) разјаснио какву улогу има зевање. Дакле, зевање нема никакве везе са досађивањем. Већ са топлотом. Зевањем хладимо мозак. Уносимо хладнији ваздух у тело!

…нас неко наљути?

Када нас неко наљути, срце почиње брже да куца, крвни притисак расте, организам лучи тестостерон, снижава се? количина кортизола (такође хормоне стреса). Лева хемисфера мозга доноси пресудне одлуке. Све то навело је научнике из Валенсије (Шпанија) на необичан закључак: будући да је лева хемисфра повезана са позитивним осећањима, то објашњава зашто, када нас неко наљути, ипак настојимо да се тој особи приближимо. И не само то. У тренутку када нас обузима бес, нашим неуронима одједном почиње да недостаје серотонин. Тада бес може да постане још јачи! Када ти неуротранзмитери ослабе због недостатка серотонима, веза између осећајног средишта у мозгу и фронталног режња (који су одговорни за контролу импулса) – постаје све тања и тања.
Упркос томе, бес и љутња немају увек страшне последице. Када побеснимо, то нам даје снагу да идемо ка циљу који смо одредили и због којег се мање или више и налазимо у бесном стању.

…нам неко понуди колач?

Углавном сви знају да слаткиши нису најздравији оброк. Па ни ужина. Пред таквим искушењем наша мождана кора (фронтални део) покушава да нам пошаље поруку и одговори нас, поручи да не прихватимо понуђено, већ да се одупремо. Да кажемо: „Не, хвала, баш долазим с обилног ручка.” Међутим, замислимо да нам неко понуди парче предивне чоколадне торте после напорног школског дана, шест часова са кратким одморима, после испита на факултету, после радног времена и нервирањем испуњеног дана! У том случају, фронтални део мождане коре, управо због напора којима смо били изложени, неће имати довољно снаге да се успротиви. Уморни смо и чоколадно искушење превише је велико….
У тренуцима умора и стреса, и сам поглед на неко ускусно јело чини да се у крви нађе грелин, хормон глади. Када га нема довољуно, човек осећа ситост. Када га има превише, глад је велика, „животињска”, како се каже. Ако се свему дода још и вишечасовно гладовање, када смо потрошили све залихе шећера, онда је јасно да ћемо пружити ручицу и прихватити понуђено парче топрте. У том часу фронтални део мозга неће предузети ништа, све до тренутка када други делови не „подвикну” да престанемо с прождирањем колача.

…видимо познато лице?

Према писању енглеског научног часописа „Nature Neuroscience”, мозак препознаје лице у три фазе. На првом месту, неурони испитују црте лица. Затим мозак суди да ли му те црте „звуче” познато. Напослетку, успоставља везу (или бар покушава) с одређеном особом, то јест њеним именом. Претражује по архиву сећања… Занимљиво је да се чешће сећамо оних који су нам при првом сусрету подарили осмех. То је зато што боље памтимо лица која везујемо за ведре, позитивне тренутке. Такви људи остају симболи друштвености.
С друге стране, нови огледи научника с Универзитета у Барселони показују да мозак црпи податке о нечијем лицу и препознаје их најпре према очима. Затим следе уста и нос. С треће стране, у Великој Британији истраживачи су дошли до решења ребуса препознавања „познатог” лица: ми делимо лице прво на водоравне линије, те издвајамо обрве, очи и усне. То објашњава како нам се чини, у тренутку кад препознамо водоравне „цртеже” на небу, да видимо нечије лице. А то је само један од облика пареидолије.

…постанемо насилини?

У физичком обрачуну са неком другом особом – у тучи – ми заправо постајемо та друга особа. Огледамо се. Тек када осетимо бол друге особе, ми се заустављамо. Не само зато што захваљујући неуронима схватамо како се осећа и какав бол трпи та друга особа, већ постајемо свесни могућих друштвених последица које ћемо трпети. Друштво ће нас одбацити!
На жалост, постоје особе код којих то није случај. За њих се каже како им недостаје емпатија, саосећање. За то постоји велики број примера. Према истраживању научника с америчког универзитета Колумбија, филмови и компјутерске игрице испуњене насиљем чине нас неосетљивијима на туђе патње. Истовремено неосетљивијима и на сопствено насилничко понашање. Код неких особа таква врста моралне „анестезије” укорењена је, такви су се родили. Код њих људи „не ради” област у мозгу задужена за осећање кривице и саосећање. То објашњава понашање појединих окорелих криминалаца. А италијански психолози су недавно доказали да расисти временом постају неосетљиви. Јер, када нанесу бол особи друге боје коже, они ништа не осећају!

...пијемо алкохолна пића?

Уколико се догоди да попијемо више него што смо у стању да поднесемо, те не успевамо да се држимо на ногама, или је координација покрета нарушена, то је зато што алкохол лишава мозак визуелних података. А када нам ти подаци недостају, онда нисмо у стању да пружимо правилна упутства мишићима. Почињемо да посрћемо, да се љуљамо, сударамо се са зидовима и затвореним вратима. На то треба додати и чињеницу да код особа које су под дејством алкохолних пића мозак спорије ради. На жалост, то није све. Алкохол омекшава мождане везе чији је задатак да пренесу поруку уколико смо урадили нешто погрешно. Наше осећање за глупости се зато губи и ми смо спремни да правимо будалу од себе.
Према истраживању научника из Глазгова, алкохол такође чини да нам особе које нас окружују изгледају много привлачније него што то заправо јесу. Онда им се удварамо. Што нам у трезном стању не би пало на памет. Отуда су пијанице увек спремне на удварање. Њима сви изгледају слатко и привлачно.

…не успевамо да пронађемо кључеве?

Свима се то догодило! Закаснили смо на састанак јер нисмо успели да нађемо кључеве од стана. А тражили смо их пола сата...Хтели смо да пођемо на време, међутим…Требало би да знамо да заборавност са тим нема никакве везе.
Канадски неуролог Грајден Солман објашњава да је реч о неусклађености дела мозга (врло брз) који брине о покретима и неурона задужених да препознају предмете у нашем окружењу (врло спори).Та разлика у брзини успева да нас збуни. И ми не видимо предмет који тако упорно и грчевито тражимо. Чак и када нам се налази испред носа.

…нам се у глави „врти” једна иста песма?

То се свима дешава. Као гром из ведра неба, „удари” нас нека мелодија или песма и враћа се. Ту је стално. Не престајемо да је певушимо или је тек чујемо у глави. Закључак научника из Синсинатија потврђује да се то свима догађа, али у зависности од одређеног доба дана! Песма има све предуслове да постане опсесивна мелодија уколико је чујемо чим се пробудимо. Тачније, ако је прва (позната) песма коју чујемо чим отворимо очи. Или, пак, последња пре него што утонемо у сан. Она остаје везана за мождану кору, управо за онај део задужен за обраду звукова. Одатле заправо почиње да „одзвања”. И не можемо да је се ослободимо. Некада је тај осећај пријатан, а некада једноставно почиње да нас ,,сврби”. Девет од десет особа чује с времена на време песму која опседа мозак. И што је посебно занимљиво, те песме најчешће немају никакве везе са музичким укусом особе која их певуши.

…први пут скочимо из авиона уз помоћ падобрана?

Узбуђење које производи скакање из авиона помоћу падобрана (или нешто слично) дугујемо допамину, неуротрансмитеру везаном за осећање задовољства. То осећање захтева да се исти поступак понови, како бисмо поново осетили уживање и задовољство. Не треба заборавити ни на адреналин који, осим што повећава број откуцаја срца, шири наше зенице. У заједничком деловању, адреналин и допамин спречавају рад дела мозга задуженог за рационално размишљање. Осим тога, шаљу податке који ће бити дуго памћени. Дакле, скок из авиона остаје међу незаборавним сећањима. И време протиче спорије. Отприлике 36 одсто спорије него иначе.

…нам се јави нека замисао?

Тренутак пре него што ћемо решити, на пример, неки математички задатак, у лимбичком режњу нашег мозга, на известан начин, као да се пали светло. Научници су објаснили да неурони из овог дела мозга постају бржи, а посебно уколико смо добро расположени. Весело понашање начин је да се претворимо у ствараоце. Најбоље замисли долазе, пак, у тренуцима расејаности. У десном, фронталном делу мождане коре јавља се појачана активност пре него што нам се јави нека велика замисао. И тако, за кратко време, мозак долази до запањујућег решења.

…гледамо потпуно нагу особу?

Огист Роден, чувени вајар, говорио је да када види жену како се скида, то је као да га погађа гром. Или као да се Сунце помаља иза облака. Заиста, шта у нашем мозгу изазива поглед на потпуно нагу особу? Уз помоћ добровољаца, научници из Финске покушали су да на основу огледа пруже одговор на ово питање. Добровољцима су дате фотографије нагих тела. Затим обучених и полуобучених. На крају теста дошли су до закључка да људски мозак успева да обради фотографије нагих људи за 0,2 секунде. Што је више одеће на телу то се више смањује и брзина. Још нешто је занимљиво у вези с нагим телима. Мушкарци су бурно реаговали на наго женско тело, као и жене – без обзира на то да ли им је понуђена фотографија нагог мушкарц или жене.