Depersonalizacija

Nisam sigurna koliko ću uspeti da objasnim, ali vredi pokušati...

U nekom razgovoru sam pomenula koliko je terminologija u različitim religijama
drugačija i povede se priča o nazivima za određene misli i osećanja. Na primer,
prema budističkom učenju misli i osećanja treba posmatrati kao neutralni posmatrač.
Kada se pojavi ljubomora ne treba reći ''ja sam ljubomorna'', nego samo registrovati
ljubomoru. Kako je to jedan učitelj skoro lepo objasnio..

Kada neko oseti bes i kaže ''ja sam besan'', on time prisvaja bes i on postaje bes.
Ako bi on bio bes, onda ja ne bih imala pravo da kažem ''ja sam besna'' već bih
morala da kažem da sam ja u tom trenutku ta osoba, što apsolutno nije tačno.

E sad, primetila sam da se u ostalim učenjima ta osećanja nazivaju demonima.
Demon pohlepe ili demon požude, besa, straha....
I do ovog razgovora nisam uspela da primetim da je i to jedna vrsta depersonalizacje.
Na taj način ne prisvajamo misli i osećanja. Ne možemo reći da su te misli i osećanja
naša. Ne pripadaju nam. Možemo samo registrovati njihovo pojavljivanje, kao i
njihov nestanak. Možemo te misli i osećanja prihvatiti, ali se opet kaže da smo prihvatili
nekog demona.

Ovo je što se tiče misli i osećanja koje bojimo negativno, a da li se isto odnosi i na pozitivno?
Da li pozitivne misli i osećanja pripadaju anđelima, dok najuzvišenije osećanje - ljubav,
pripada samom tvorcu? Čime bi se logično sprečilo upadanje u gordost.

I šta smo onda mi? :blenta: