Zlato ili bolest

Ćutanje je zlato ili bolest modernog vremena:kapa:
Ćutimo kad ima smisla,kad štitimo svoju intimnu,kad ne želimo otkriti ništa o sebi ili se bojimo iznijeti šta mislimo..ćutimo i kad se plašimo da nas ne povrijede.
Ima smisla i kad znamo da ne dopiremo do drugoga,ma šta rekli..
A ipak,ćutnja se nekako sve više vrednuje u svakodnevici,postaje "komunikativna".
Sa druge strane,ignorisanje pomalo liči na mržnju ćutanjem iako znamo da nas tišine u prijateljstvu i ljubavi udaljavaju..
Šta mislite,do koje granice je ćutanje ipak zlato:kapa:

Skloni smo razmjenjivati lijepe i vesele događaje,ushićenja,komplimente,ali naše sumnje i dileme ..ne..njih kao da se stidimo jer će nas učiniti slabijim..što je ,na neki način,besmisleno..
kad ćutimo iz nekog samo nama znanog razloga misleći kako ćemo skriti našu ranjivost ili glupost..
Razmjena svega u dijalogu,i suza i tuge i smijeha i sreće,smisao je svake vrijedne komunikacije,svakog kvalitetnog odnosa..
Tad ćutanje nije zlato nego put kojim,zatvarajući se u sebe,zatvaramo i put pred sobom,onaj koji vodi ka drugim ljudima.

ćutanje jeste zlato kad se ispostavi da je reč umesto ćutanja bila nepotrebna....suvišna. moguće je da postoje ljudi koji znaju tu finu granicu - kad treba ćutati a kad pričati, ali ja ih ne znam....one koji ćute kad ne treba doživljavam kao neiskrene, a one koji pričaju i kad treba i kad ne treba - kao praznjikave.
nisam ni ja dovoljno mudra, sigurno pričam kad ne treba i ćutim kad ne treba....ali, kad razmislim, to ćutanje kad ne treba je uvek došlo posle nekog žešćeg razočaranja, nikad prva nisam započela ćutanje...pa se onda ispostavlja da mi je mirna savest :lol: