Miodrag Pavlović

bez sumnje moj omiljeni pesnik
ko je zainteresovan, uopšteno o njemu, naravno, vikipedija: http://sr.wikipedia.org/sr/Миодраг_Павловић

umro je skoro, 17. avgusta ove, 2014. godine
tako da, počeću s jednom od njegovih najpoznatijih pesama:



Rekvijem

Ovoga puta
umro je neko blizu

Rekvijem
u sivom parku
pod zatvorenim nebom

Žene su pošle za mrtvim telom
smrt je ostala u praznoj sobi
i spustila zavesu

Osetite
Svet je postao lakši
za jedan ljudski mozak

Prijatna tišina posle ručka
bosonog dečak sedi na kapiji
i jede grožđe

Zar iko ostane veran
onome što izgubi

Ne žurite se sa smrću
niko na nikog ne liči
sinovi misle na igračke

I ne opraštajte se pri odlasku
to je smešno
i pogrdno

EPITAF SLOVENSKOG PRAPESNIKA


Zbog starih naših pesama
u novoj me ovoj veri
otpadnikom i vragom nazvaše.
Stare su napeve kao burjan trgali
ne bi li crkva tvrđe im stajala,
i mrzeli su na mene!

U bedi minuh,
po mraku sahranjen,
ko čarobnjaka me snevaju,
ne ustah ja iz groba!

Ni sada ne ustajem kad me bude --
strašni sud li je, šta li je --
kroz progrizene uši mi viču:
Ustani nekrste i telo svoje pokupi!
A gde da ga nađem, pitam ja,
zar je lako setiti se telesne građe
u buci koja ruši lagume lobanje.
Otklonite svoje trube anđeli,
mamuzama ne gazite po humci mojoj
vojnici nebeski!

Ja ostajem gde sam
u zemlji jezika mog,
neću da mi se na vašim saborima sudi,
ni da me pod otvorena nebesa bacite
na hladno rešeto večnosti.

Drugi nek idu bogu na istinu,
meni je moja rupčaga dobra,
zemlja je ko runo
i kosti u potaji pevanjem se plode.

POČETAK PESME


Jedna je žena prešla sa mnom reku
po magli i mesečini,
prešla je uz mene reku
a ja ne znam ko je ona.

U brda smo pošli.
Kosa joj duga i žuta,
bliska u hodu njena su bedra.

Napustili smo zakone i rođake,
zaboravili miris roditeljske trpeze,
grlimo se iznenadno,
a ja ne znam ko je ona.

Nećemo se vratiti krovovima grada,
na visoravni živimo međ zvezdama,
vojske nas neće naći,
ni orlovi,
ispolin jedan će sići među nas
i nju obljubiti
dok ja budem gonio veprove.

I deca će naša u dugim pesmama
pričati o početku ovog plemena
poštujuć begunce i bogove
koji pređoše reku.

GOVORI SIN DEUKALIONA I PIRE


Pričam kako je propao svet.
Jedva otvaram usta da govorim o roditeljima.
Poslednji put pričam.
Sećam se:
bio je završen smak sveta,
vode se povukle,
moje se teme sušilo
i venac mrtvih riba visio mi oko vrata.
Dvoje, za koje sam posle saznao da su ljudi,
išli su po visoravni u mokrim haljinama.
Nastalo je dovikivanje s jednog kraja vidika na drugi,
oblak je otvorio usta kao sad ja,
a njih dvoje su se poslušno sagli da skupljaju kamenje.
Dohvatili su i mene i bacili iza leđa,
čudan je pokret nastao:
izdužio sam se, uspravio, progledao.
Tada sam prvi put video plamen da ide iz daljine,
rebra su neba gorela kao suvo granje,
i davljenik je odozgo vikao iz prevrnutog čamca
da je plamen gori nego voda.

Roditelji su otišli
uvereni da su stvorili pravo čovečanstvo,
ali porod je ostao privržen tvrdini kamena.

Ne sećam se šta je posle bilo,
ne znam šta se događalo dok sam bio čovek,
ako smo se mogli tako zvati, zažareni na hridi:
nismo imali ni smrti ni potomstva,
plamen je prešao preko nas više puta.
Usta me još uvek peku,
čekam da se i ona skamene.

ŠUMA PROKLETSTVA


Šuma prokletstva
zastava sumraka
dolaze sudbine
na spavanje

Zbirke leševa
plivaju pod zemljom
zaboravljena imena
klijaju kamenjem

Izgubljeni dani
razvejana sunca
ko mrtvi oblaci
dave se u reci

Vekovi razgovaraju telefonom
jedino laž
polaže pravo na povratak

OPTEREĆEN LIK


Na glavu bez kose
stao je jedan stub
svojim širokim stopalom

Vilica postaje sve veća
raste čeljust
oči ne znaju kuda da gledaju

U znojavom vazduhu
zveknulo je kao kletva
kada se nešto razbilo

Ne vidi se ništa razbijeno
samo se trava talasa
u tišini

Ako bi čelo čoveka
sada udarili prstom
odjeknula bi bronza

BOGUMILSKA PESMA


Traže moju glavu.

Sve što na glavu liči
bacaju po livadama na hrpe
i noću gaze konjima.
Zemlji otvaraju okna
te vade srebrnu rudu
što glavi proročkoj slična je,
pa je obese o hrastovo granje.
I oblake kad ljudski pokažu lik
čakljama svlače i kopljima bodu.

Traže moju glavu
a nisu ni čuli moju reč.
Kao guja bez otrova u glavi
po gudurama ležim
nemoćan da svoju kožu promenim.
O kneževi pijani
što me sa bedema vrebate
zar mislite: neće moj govor
dalje od lokve moje krvi?
Zemlji sam blizak,
ona bolje pamti reči no krv;
u nedra ću joj kazati, zagrljen sa zovama,
sve što o ljubavi znam.
mali je vaš mač
da čitavoj zemlji glavu poseče.

ZMIJOBIJA

Svake se godine spusti s brda
na konju belom ko đurđevak
vilin konjic u gvozdeno poprsje obručen
i propne se pred srebrnim velom koji ga
suzama gleda.
Šaka mu ko školjka dodirne harfu
i drhtavu usnu kćeri kneza.
Potom prilazi zmaju
za koga se dobro zna da stiže
iz nekog smradnog ugla vaseljene
i da mu snagu čini jedinstvo
raznih smrti u stoglavom čudu.
I tog gada dakle, vitez ozaren
ubi svojom lepotom i kopljem
i zapeva s gore hor devojaka
u njegovu slavu.

S glavom na ramenu zore
on skromno ide dalje
i seda pod usku hladovinu kedra.
Tu ga dohvate pauci i sluge
i pocepaju mu telo u snoplje
i glavu mu s posebnom brigom
uzmu u radionicu i muče.

Pa sad razumi ovaj svet
videvši njegove ključe:
taj koji odseče glavu caru-zmijurini,
ljubljen od bogova,
rastočen bi u mravljoj kiselini!

PITALICA NESNA

Ko to čangrlja u bravi?
Ko mi pod prozorom zida zvonike?
Ko plače nad zlom sudbom junaka?
Ko pušta jaganjce na vrata?
Ko tera patuljke na pašu?
Ko je kraljeve lutke bacio u skrinje?
Ko je razdelio budilnike slepom mišu?
Odgovori.
Mala noć veliku noć slavi.
Zima. U konaku trk.
Poslanstvo u oklopu se saplelo i palo.
Ko će mi sutra pokazati put?
Ko će mi skuvati ručak i dati pismo?
Ko to sad zvoni nad mojim krevetom
i poziva lekara?
Ili su potrebni hodočasni svedoci?
Ko pali veliku tarabu od luča?
Pod jastukom se već migolji zora.
Ko je poslao hitan poziv da se strada?
I zašto je taj poziv upućen meni?

PAUNI

Misli se da je mnogo pohote u kricima našim
i u perju čije su boje gušće
od bića zbijenih na dnu jaja,
sa zavišću se priča kako duboko
u ložnice zalazimo, no gledajte:
mi samo pratimo gospe u zlatnim odorama
kad s večeri siđu međ zelene stubove
i na blagoslov podignu ruke.

U stvari snujemo zaveru.
Hoćemo da se u ptičja gnezda
pretvori ovaj mramor,
čarobnjake zovemo
s meseca na čemprese da siđu,
nek javno bude kraljevstvo pauna!

Svetlost se gasi na rukama gospi
i dlanovi na gorke mirišu trave;
blagoslov pada u prazno.
Na bedeme su svi otišli
da vide kako rastu opsadne kule
i nebeski ratnici odlaze
jedan po jedan bacajući oružje
u pepeljaste oblake.

U kavezu plača ostaće da čami
smanjeni obraz carskoga grada.
Pustite draguljske odore da padnu
o gospe, i perjem zastrite nagotu
pre no što vas na čekinjave sapi
ratničke ruke zauvek bace
i u jatima odletite s balkona u vis!

Pauni kriče, čujte,
samo čarolija ptica nudi vam spas!

ODISEJ GOVORI

U niskoj noći priljubljen uz vodu vidim
bele se boginje po ostrvima kao zapaljene vatre.
Sa stena se one naginju očajne,
no ja neću k njima, nek se strmoglave.
Ni sa pastirima da se dovikujem,
njihovi kožusi padaju iza vidika
kao suvo lišće,
smrad obale nek je dalje od mene.
Zvezde mrzim jer su satari-lađe,
a njihov sjaj je svrab
na nečistom krovu sveta.
,,Dođi, Odiseju slavni, o ahejska velika diko",
zovu me gradovi u klopku,
hudobe te u najlepšim nedrima kopna,
od njih mi se smuči, nikad od oluje.
Kršenje mačeva čujem u snu,
zato ne spavam;
drugima za boj široko je polje,
ja sam junačina bdenja.
Širokobrodno je za mene ovo more
i država Ničeg po njemu;
nebo je moje uvek vedro
i mrak ovaj uvek znači slobodu.
Razgaljuje me zvuk rušenja pod pramcem,
krovovi se poda mnom krune
i stubovi prskaju kao pena.
Oni koji sad u trajanju opstaju
u mojim su očima već bivši:
šareni su od strasti,
a ranoranka zora smrti
već modro njihovim telom sviće.
Zato ni bogovi neće više da se rađaju.
Kažu da sam moreplovac što je zalutao,
no druga je moja tajna;
ja se ovako sa zemlje spasavam.