Nobelovci

Nobelova nagrada je internacionalna nagrada koja se daje godišnje od 1901. godine iz oblasti fizike, hemije, medicine, književnostii nagrada za mir. 1968, Švedska banka je otvorila instituciju Nagrada iz ekonomskih nauka u znak sećanja na Alfreda Nobela, osnivača Nobelove nagrade.
Dobitnici nagrada se biraju svake godine u decembru. Tada (10. decembra) dobijaju nagrade (novčanu nagradu, zlatnu medalju i diplomu), to je ujedno i dan kada je Alfred Nobel umro.
Nobelova nagrada nije jedina mera književne uspešnosti i trajnosti,ali ipak govori o kvalitetu jednog književnika.
Imamo sreću da je jedan od naših velikana pisane reči dobio Nobelovu nagradu i upisao se u klub svetskih imena poezije i proze.Ivo Andrić je dobio Nobelovu nagradu 1961 god.U čast njemu i tema,a uz njegove tekstove,misli,eseje,kratke priče,odlomke,biografske podatke ....mesto da se podsetimo i drugih nobelovaca.

U nama se stalno smenjuju i uporedo dejstvuju dva elementa.Jedan bismo mogli nazvati elemenat svesnog,a drugi,elemenat nesvesnog.Naravno da time što ćemo ih tako nazvati ne dajemo ni prirodu ni poreklo ni obim tih snaga koje dejstvuju u nama i pomoću kojih dejstvujemo mi dok god živimo.Ovoliko ipak znamo/samo *nesvesno*stvara i razara,dok *svesno* samo pomaže,vezuje pojedine delove te stvaralačke ili ubilačke aktivnosti,upućuje ih u odradjenom pravcu,daje im oblik koji ih čini vidljivim,pristupačnim i razumljivim svetu u kome živimo.

Andrić

Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji
vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočaranjem, pa ma kako teško ono bilo.

Andrić

Nije ljudska želja ono što raspolaže i upravlja stvarima sveta.
Želja je kao vetar, premešta prašinu s' jednog mesta na drugo,
zamračuje ponekad njome ceo vidik, ali na kraju stišava se i pada,
i ostavlja staru i večnu sliku sveta iza sebe.

Trajna dela na zemlji ostvaruju se Božjom voljom, a čovek je samo
njeno slepo i pokorno orudje. Delo koje se radja iz želje, čovekove želje,
ili ne doživi ostvarenje, ili nije trajno...

Ivo Andrić

Zašto balkanske zemlje ne mogu da udju u krug prosvećenog sveta,čak ni preko
svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika?Odgovor nije jednostavan.Ali ,čini mi
se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka,njegovog punog dostojanstva
i pune unutarnje slobode,i to bezuslovnog i doslednog poštovanja.To je naša velika
slabost i u tom pogledu svi mi često i nesvesno grešimo.
Tu školu nismo još prošli i taj nauk nismo potpuno izučili.Taj nedostatak mi svuda
nosimo sa sobom ,kao neki istočni greh našeg porekla i pečat manje vrednosti koji
se ne da sakriti.
O tome bi trebalo govoriti i na tome raditi.


Andrić - Znakovi pored puta

Ima puteva koje nisam ni video i kojima nikad neću nogom stupiti -
i mnogo ih ima! - ali to je stoga što nisam nalazio snage ni vremena
ni mogućnosti da to učinim. Ali nema staze ni puta na kojima nisam
bar zakoračio samo ako je to bilo mogućno. U tome nisam poznavao
straha, umora ni oklevanja. I ta moja luda i nezadrživa radoznalost bila
je uzrok mnogih mojih lutanja, grešaka, besmislenih ili naopakih postupaka.
Ona je pojela najbolji deo moje snage, ali ona bi se mogla nazvati i mojim
junaštvom i mojim glavnim opravdanjem; ona bi mogla biti i stvaran osnov
moga ponosa, kada bih ja hteo da se ponosim i kad bi to njoj bilo potrebno.

Ivo Andrić

Pismo iz Nemira

....Nisu mi bile pune četiri godine kada sam sanjao da mi je sa ikone sišao jedan svetac, bled
i okićen cvećem kao mrtvac, i predao mi raspelo koje je njemu već bilo teško.
I ništa mi drugo nisi na put dao.
Tebi me je zavetovala majka moja u času teskobe, u jednom od onih časova kada niotkuda nema pomoći i kada su sva vrata zatvorena, osim vrata Tvojih.
Ko je još video da se mala deca opremaju u svet, sa krstom siromaštva i teretom velikih zaveta. A ipak Ti si me tamo poslao i sa licem oca, koji se retko smeje, strogo označio put moj.
Pa kako sam mogao biti srećan....
I jos sam bio lud i samo svoj,otimao se putu i pozvanju, trzao se u stranu i bio kao zlo dete koje ne spava kod kuće nego luta, prljavo i sa nitima sena na odelu a pogled mu mutan i nestalan kao u psa lutalice.
Kada te nisam video nad sobom,mislio sma da te nema.I ništa nije ostalo što nisam učinio da Ti se otmem, jer je malo ko ljubio greh i grešnu radost kao ja. Prolazio sam svetom i udarao levo i desno na vrata tuđih sudbina, ali sva su redom, kao po nekom mučkom dogovoru,bila za mene zatvorena. Nasrtao sam uzalud na vrata čovekova, i posle sam dugo sedeo krvavih ruku, na kamenu.
Jer kasno sam uvideo da se ne otvaraju silom.
Nisam mogao shvatiti zašto je za mene svaki živ čovek tajna vlažnih treptavih očiju i zašto pred mojim koracima se svaka vrata zatvaraju, kao na tajni znak.
A to si Ti hteo da me odbiješ od sveta kao što se deca od godine odbijaju od sise da im se ogadi.To si Ti, o Strašni, postavljao svoju nevidljivu ruku između mene i sveta, da me onda inokosna i ostavljena okružiš svojom ljubavlju koja boli i posvećuje.


Ivo Andrić

Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sat posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat – kula kod Begove džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom, a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i posprema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom. Tu specifičnu bosansku mržnju trebalo bi proučavati i pobijati kao opaku i duboko ukorenjenu bolest. I ja verujem da bi strani naučnici dolazili u Bosnu da proučavaju mržnju, kao što proučavaju lepru, samo kad bi mržnja bila isto tako,priznat izdvojen i klasificiran predmet proučavanja kao što je lepra. Pomišljao sam da se i sam bacim na izučavanje te mržnje i, analizirajući je i iznoseći na svetlost dana, da doprinesem njenom uništenju. Možda je to i bila moja dužnost, jer ja sam, iako po poreklu stranac, u toj zemlji ugledao, što se kaže, svetlost dana. Ali posle prvih pokušaja i dužeg razmišljanja uvideo sam da nemam sposobnosti ni snage za to. Od mene bi se kao i od svih ostalih tražilo da stanem na jednu stranu, da budem mržen i da mrzim. A ja to nisam hteo ni umeo. Možda bih, ako tako mora biti, i pristao još da padnem kao žrtva mržnje, ali da živim u mržnji i sa mržnjom, da učestvujem u njoj, to ne mogu. A u zemlji kao što je sadašnja Bosna, onaj koji ne ume ili, što je još više i teže, onaj koji svesno neće da mrzi, uvek je pomalo tuđin i izrod, a često mučenik

Nesreća je stooka i svevideća,a ipak slepa na najgori i najstrašniji način,jer vidi i ono čega nema.

Ivo Andrić

Iznad pobjede

Iz godine u godinu slušam urlik o pobjedi, a sve je manje kruha na svijetu i snage u ljudima, dok zemljom prolazi laž o pobjedi.

Vaša pobjeda ima nisko čelo i crvene oči. U pobjednika je nemiran pogled. Prokleto je vaše ognjeno pobjedničko vino. O, ne okrepljuje ono i ne veseli!

Bog drži ruku na tjemenu pobijeđenih a pobjednik je sâm i njegova radost plamti i gasne. Sve što je nade, utjehe i ljepote na svijetu otkriva se očima pobijeđenih; pobednici su slijepi, drhte i gore, i nemaju ništa do svoje divlje plamene radosti iza koje ostaje pepeo.

Jer šta su drugo današnje pobjede nego sutrašnji porazi? U očima čovjeka samca nema dobivenih ni izgubljenih bitaka, nego u svim ratovima jednako: dobivenim kao i izgubljenim, jedno poraženo čovječanstvo.

Vjetrovi putuju i kiše idu, dobre i plodne, uvijek jednake,a zastave se polako rastaču i cijepaju; i boje blijede i sve se zaboravlja a čovjek ostaje uvijek isti, pognut pod bolom i ustrajan u radu; venu vijenci i trunu zastave a ostaje čovjek koji sije i radi i kiša koja mu pomaže. Ko će pobijediti čovjeka?

To je samo Bog načas okrenuo lice i ostavio svijet u tami, a vi urlate: pobjeda, ali pobjeda nema, nego jedna mala krvava laž i jedna velika nesreća.

Ti pobjednici su blijedi sa velikim ružnim ustima, a krvi im je nasjela na oči, ali će ih postidjeti jednog jutra more svojim mirom i njive svojom svetom tišinom.

Sve je to samo kratak ružan san, taj govor o pobjedama. Nema poraza ni pobjeda nego uvjek i svuda, kod poraženih jednako kao i kod pobjednika, napaćen i ponižen čovjek.

Ivo Andrić

Čuvajte se onog koji živi u vama i na kojeg zaboravljate, a
koji često, pred veče, donosi brza rešenja zbog kojih se, te iste
noći, budite kao od udarca i, obliveni vrelim znojem kao rastopljenim
olovom, propadate od sramote zbog sinoćnih lakomislenih odluka.

Čuvaj se nejasnog i varljivog predvečernjeg sata, čaše i
cigarete, i čoveka koji stoji pored tebe, smeška ti se u lice i
govori malo, otežući reči, a pazljivo sluša ono što ti kažeš.

Znakovi pored puta

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.

S godinama počinju i u najburnijem čovečjem životu da se ustaljuju i primećuju izvesne pojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju. I duh koji živi veoma malo svesno i voljno ne može da ih ne primeti. Tako čovek gleda svoj život unapred. Zna se šta nosi oktobar: sluti se mart i predosećaju letnji meseci. I tu ne pomaže nikakva higijena duha ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!), niti ima bežanja niti može biti zaborava. Najveći napori volje uzaludni su ili pomažu vrlo malo. Najoprečnija duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir, smenjuju se u čoveku gotovo kalendarskom stalnošću i javljaju se neminovno, uporedo sa promenama na zemlji.

Dok je čovek plen svojih strasti, rob čula i igračka mašte, dotle su i svaka
tajna muka i gorčina razumljive i lakše, jer su zaslužene, kao prirodno naličje nedostojna života. Ali kad se i docnije, kao gospodar svoje sebičnosti, sav predan radu, živeći za druge, uvidi da je ta ista gorčina na kraju svakog puta, onda zaista čovek ne zna šta da misli i nema čemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao — da ćemo se probuditi, jecajući.

Sačuvaj nas, Bože, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono što je predmet naših želja, jer telo naše želi svoju sopstvenu smrt.

Ivo Andrić

Bilo je jedno vreme kad sam hteo da služim Istini.Htio sam joj život svoj posvetiti i ostati kod njenih nogu.Ali u noćima kad nisam mogao spavati,
neodoljivo su me zvale ceste i brežuljci krajeva koje sam nekad ,lutajući svetom gledao;i ognjena reka krvi je šumila i nije davala mira ni sna.
Mučio sam muku i bio pošten boj.Tada sam se odlučio za ljude,stvari i krajeve koje sam u lutanju gledao.

I kada sam pošao niz brijeg,mrk i sam,ali slobodan i vedra duha,dočekale su me raširenih ruku stare ceste i klicanje živice,pune ptica i cvata.
Vetar me je cjelivao u čelo.
A tamo gore ne znam da li je i opažala Istina da me nema među mnoštvom podno njenih nogu....ali nad cestama i poljima je vladala radost.

Ivo Andrić