Printable View
Koliko je žena u srpskom društvu od pamtiveka imala vremena i prostora da se nametne van ustaljenih okvira i šablona,i na koji način je uspevala nametnuti i iskazati sve svoje identitete?Muzika,književnost,slikarstvo,nauka,fi lozofija,medicina,politika,sport...svi segmenti života vidjeni očima znamenitih Srpkinja.
U našem narodu su solunci sinonim za predane rodoljube, postojane stradalnike i hrabre ratnike. Drugim rijecima, to su proslavljeni veterani našeg slobodarstva. U tome, naravno, nisu zaostajale ni zene-solunci, a medu njima se narocito isticala tiha i neustrašiva Milunka Savic.
Rodjena 1888. godine u selu Koprivnici kod Raške, Milunka Savic se u Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine borila kao dobrovoljac. U dobrovoljacku jedinicu je primljena zahvaljujuci lukavstvu - odsekavši kosu, stavivši šajkacu i preobucena u muškarca (prijavila se umjesto svog brata, jedinca, koji je trebao biti mobilisan).
U sastavu Drinske divizije je, izmedu ostalog, ucestvovala u borbama oko opsjednutog Skadra (zauzet 22. aprila 1913. godine) i u Bregalnickoj bici (30. juna do 8. jula 1913. godine). Na Bregalnici je dobila kaplarski cin i prvu medalju za hrabrost. No tu je ranjena i u bolnici je otkriveno da je - zena.
U Prvom svetskom ratu se Milunka Savic narocito istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karadordevu zvezdu sa macevima. Premda je prilikom povlacenja srpske vojske 1915. godine teško ranjena, ona je, prijeneta kroz Albaniju, dospela na Krf i, posle lecenja i oporavka u Bizerti, ponovo staje u prve borbene redove srpske vojske, u kojoj se i danas istice hrabrošcu. U bici na Crnoj reci zarobila je 23 bugarska vojnika... Dobila je mnoga, i najviša, odlikovanja, medu kojima i dva Francuska ordena Legije casti i medalju "Miloš Obilic".
Umrla je u Beogradu 5. oktobra 1973. godine, zapostavljena, kao i svi Solunci. Ali njenu legendu ne moze ništa da zatamni. Milunka je bila veliki heroj u Prvom svetskom ratu. Dobila je mnoga visoka vojna priznanja medu kojima je Francuski ratni krst sa zlatnom palminom granom. Ona je jedina zena na svetu koja ga je ponijela.
To je prica o Milunki Savic, najvecoj junakinja srpske vojske u Prvom svetskom ratu, koja je posijle proboja Solunskog fronta bila cistacica u Hipotekarnoj banci, što je verovatno zahvalnost nacije prema njenim zaslugama.
Milunka Savic, komandir jurišnog bombaškog odjeljenja, trece cete, Toplickog pešadijskog puka Moravske divizije prvog poziva, noslilac je dvije Karadordove zvezde sa macevima, dvije Legije casti, nosilac francuskog Ratnog krsta sa zlatnom palmovom granom, ruskog Georgijevskog krsta, engleskog Svetog Majkla, Zlatnih Obilica.
http://razbibriga.net/imported/2009/12/11276765-1.jpg
Monahinja Jefimija (oko 1350. - posle 1405. godine). Despotici Jeleni, potonjoj monahinji Jefimiji, sudbina kao da je prvo darovala svu zemaljsku sreću i sve blagodeti koje jedno ljudsko biće može da poželi: bila je kći uglednog vlastelina u državi cara Dušana, kesara Vojihne. Pamtila je cara, sjaj njegove vladavine (njen otac bio je u carevoj pratnji prilikom posete Svetoj gori 1346. godine). Udala se za Uglješu Mrnjavčevića, koji se brzo uzdigao (sa bratom Vukašinom) za istinskog vladara u južnim oblastima srpskog carstva, naspram nemoćnog mladog cara Uroša i Dušanove udovice, carice Jelene potonje monahinje Jelisavete.
Despot Jovan Uglješa i despotica Jelena dobili su sina; Ser (grčki Sérres), prestonicu ove južne srpske države na razvalima velikog Dušanovog carstva, Jovan Kantakuzin(vizantijski car i glavni protivnik cara Dušana) naziva "velikim i divnim gradom". Život je mladoj despotici Jeleni morao da izgleda velelepan, bogat, smislen.Potom je na ovu sirotu ženu sudbina poslala sve nesreće koje mogu da zadese jedno ljudsko biće: svaku novu težu i mučniju od druge. Umro joj je otac, potom sin, dete mlađe od četiri godine ("mladi mladenac"); u Maričkoj bitci (u blizini Jedrene između današnje Grčke i Turske, na polju koji Turci dan danas nazivaju "smrt Srba") 26. septembra 1371. godine poginuo je njen muž, despot Jovan Uglješa ; izgubila je porodicu, posede, prihode, državu, društveni dignitet.
Po običajima srednjeg veka zamonašila se (nije poznato kada), i došla u državu kneza Lazara, koji joj je pružio utočište. Od mlade vladarke postala je udovica, izbeglica prognanik: sirota monahinja. Ali ni tu nije bio kraj stradanjima: u Kosovskoj bici 1389. godine nestalo je i njenog zaštitnika, kneza Lazara. Čini se da je u deceniji posle boja njen uticaj na kneginju Milicu (supruga kneza Lazara i potonja monahinja Jevgenija) morao da bude veoma veliki: Konstantin Filozof (jedan od poslednjih "univerzalnih naučnika" preturskog pravoslavnog Balkana na dvoru sina kneza Lazara, Stefana Lazarevića; poreklom verovatno Bugarin iz Kosteneca) hvali njenu mudrost i rečitost ("va mnogih glagolanih i vešteh mudrejšija sušti"); Milica (tada već monahinja) držala je Jefimiju u svim teškim i mučnim, prelomnim državnim pitanjima (najpresudnija su bila odnos prema Turcima i suparničkoj vladarskoj porodici Vuka Brankovića, koji očigledno nije pokazao lojalnost prema kući Lazarevića posle Kosovske bitke) "kao neku kulu i pomoć". Godine 1398, u mučnoj misiji koje su preuzele dve monahinje (Jefimija i Milica-Jevgenija) da opravdaju mladog Stefana Lazarevića, budućeg despota (vladara), koji je bio na dvoru sultana Bajazita optužen za neverstvo i planiranu izdaju, posebno se istakla Jefimija. Kako je bilo ovoj umnoj ženi, sada, u ubogoj monaškoj rizi, da hoda gradom (Ser) u kome je pre skoro trideset godina bila gospodarica, i da u onim istim, nekada njenim palatama moli za milost Bajazita i Turke, koji su joj uništili zemaljski život, i sve u tom životu, može samo da se zamisli. Prema Grigoriju Camblaku (srpski monah, koji je kasnije otišao za Rusiju i tamo postao episkop) ova misija dve monahinje i udovice, pored opravdanja za Stefana Lazarevića, imala je i još jedan cilj: izmoljenje i prenos moštiju Svete Petke, iz Trnova (bivše prestonice Bugarskog carstva, koje su Turci 1393 konačno prisvojili svojoj državi) u Srbiju. Sultan je to velikodušno dopustio, videći u tome činu samo verske motive. Ali Jefimija i monahinja Jevgenija su imale nešto drugo u vidu: Sveta Petka je, naime, hrišćanska Demetra, zaštitnica zemlje, svih useva i plodova koje daje zemlja. Sebri ili Sebari, seljački sloj u srednjevekovnoj Srbiji) u Srbiji koji su u ovim ratnim vremenima bežali sa zemlje, naglo su prestali da to čine, kada su mošti Svete Petke prispele u moravsku Srbiju. I u ovoj, naizgled potpuno verskoj akciji, vidimo mudrost nesrećne udovice despota Jovana Uglješe.
Ne zna se kada je monahinja Jefimija umrla. Poslednji pomen o njoj nalazimo u jednoj povelji despota Stefana Lazarevića, koji je naziva despoticom (vladarkom), gospođom i majkom. Primila je veliku shimu i promenila ime u Jevpraksija: smatra se da je poslednje godine svoga života provela u manastiru Ljubostinji, zadužbini kneginje Milice, u kojoj je posle Kosovskog boja zamonašen veliki broj udovica, srpskih plemkinja, čiji se muževi nisu vratili iz ove, za Srbe najsudbonosnije bitke (predanje kaže: u toku samo jednog jedinog dana zamonašenje je tražilo tri stotine žena).U vreme neposredno pred bitku kod Angore Ankare, . godine), kada su Stefan i Vuk Lazarević. U prvom delu tog teksta, u duhu već ustanovljene postkosovske tradicije, Jefimija veliča "novog mučenika", kneza Lazara, koji je svojom smrću na bojnom polju postigao dvostruki podvig: ostavio je "propadljivu visotu zemaljskog gopsodstva" i "sjedinio se sa vojnicima nebeskog cara". "I tako dve želje postigao jesi: i zmiju ubio jesi i mučenja venac primio jesi od Boga".
http://razbibriga.net/imported/2009/...0920_3_1-1.jpg
Ksenija Atanasijević rođena je 1894. godine u Beogradu kao šesto dete uglednog lekara, upravnika Opšte bolnice Svetozara Atanasijevića. Njena majka Jelena, iz beogradske svešteničke porodice i sestričina predsednika beogradske opštine Aćima Čumića, umrla je posle porođaja. Kada je imala 12 godina, umire joj otac, i brigu o Kseniji preuzima njena maćeha, prosvećena nastavnica Više ženske škole Sofija Atanasijević. Najbolji drug joj je pesnik Rastko Petrović i njegova sestra, pariska slikarka Nadežda. Ksenija studira filozofiju na Beogradskom univerzitetu, profesor glavnog predmeta joj je slavni Branislav Petronijević, koga zbog otkrića u paleontologiji i orginalnih filozofskih radova visoko uvažavaju evropski naučni krugovi. Međutim, Petronijević ja na Beogradskom univerzitetu strah i trepet. Ksenija se u pismu prijateljici jada da su njegova predavanja "fiziološki neizdrživa" i da studenti padaju u nesvest na seminarima koje Petronijević vodi, trudeći se da ismeje, ponizi i s fakulteta zauvek otera svakog ko nije u stanju da mu intelektualno parira.
"Ja sam očekivala da svakog časa padnem mrtva. Jedna studenkinja je počela da plače, a jedna je otišla i nikada više neće doći", kaže mlađana Ksenija. Ali taj isti Petonijević Kseniju otkriva kao najtalentovaniju na fakultetu i neformalno je proglašava svojom naslednicom. No prvi uspesi na fakultetu prvi su susreti Ksenije Atanasijević sa zlobom čaršije, koja nikada nije trpela niti podržaval izuzetost: počinju ogovaranja o njenoj ljubavnoj vezi s profesorom Petronijevićem.
Pošto je diplomirala, za doktorski rad ona uzima delo Đordana Bruna i traga za retkim knjigama o njemu po čitavoj Evropi. Ima 28 godina kada brani svoju doktorsku tezu Brunovo učenje o najmanjem, 16. januara 1922. godine. U komisiji kojoj predsedava Petronijević još su i Milutin Milanković i Veselin Čajkanović. Možda stoga da bi sam raskrinkao tračeve o njegovoj sentimentalnosti prema Kseniji, Petronijević tada prevazilazi i sopstvenu malicioznost i surovost prema studentima, pa u jednom času Kseniju Atanasijević, iako na filozofskom ispitu, vodi kroz područje više matematike. Ona neočekivano dokazije da je sasvim spremna da objasni i matematičke formule koje se tiču dela Đordana Bruna, a zapanjen Petronijević i Milanković gledaju jedan drugoga i komentarišu: "Kolega, jel sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?!" Njihovi nespretni komplimenti trebalo je da kažu da je Ksenija, "pametna ko muško", no takve šale su učvrstile Kseniju rešenost da se bori za ravnopravnost žena u društvenom životu Kraljevine Jugoslavije.
Čaršija u Beogradu prelazi na "novu aferu", i proglašava Kseniju ljubavnicom njene najbolje prijateljice Zore Stanković. Ova govorkanja zatim zamenjuju novom "pričom": Ksenija Atanasijević je u vezi s poznatim beogradskim lekarom i "oženjenim čovekom" Milanom Markovićem. Provakativni naslovi o ljubavnom životu Ksenije i doktora Markovića pojavnjuju se i na prvim stranama tadašnje žute štampe, listova "Balkan" i "Veče". Čaršija im ne priznaje i privatnost ni kada se doktor Marković razvodi od prve žene i venčava sa Ksenijom Atanasijević. Pošto je Ksenija postala i predavač na Beogradskom univerzitetu. Uvređeni profesor Miloš Trivunac na sednici univerzitetskog veća ponosno proklamuje: "Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci."
Ksenija Atanasijević neće izdržati torturu koja joj se sprema na Beogradskom univerzitetu. Čitav krug profesora, koji uglavnim anonimno deluju, strasno se okomio na nju i smišlja afere. Glavna im je da je Ksenija, u jednom predavanju na Kolarcu, pomenula izvesni izvor, ne citirajući ga jasno, pa je na taj način postala plagijator. Na osnovu ovoga, oni organizuju glasanje za izbacivanje profesorke Atanasijević s Univerziteta. Profesor i pravnik, Živojin M. Perić, javno i vatreno upozorava da su ta glasanja sasvim nezakonita. Anonimna grupa tada diskusiju prebacuje na teren "autonomije univerziteta". Ksenija Atanasijević piše polemičke tekstove, poziva one koji je napadaju da javno kažu u čemu je stvar, traži pravo barem da se brani. S druge strane nema odjeka, a što vreme više prolazi, stvara se čaršijski utisak da "tu nečega ipak ima". Punih osam godina Ksenija Atanasijević bezuspešno traži pravdu i zaštitu. U međuvremenu, Enciklopedija Britanika uvršćuje u svoje odrednice njen doktorski rad o Đordanu Brunu kao relevantnu literaturu za shvatanje Brunove misli. Konačno ona sama 1936. godine piše molbu Univerzitetu da je prevremeno penzioniše. Umorna od ove borbe je govorila: "na svojoj strani, osim istine i zakona, nisam imala ništa više".
U Beogradu za vreme Drugog svetskog rata, Ksenija Atanasijević odbija da potpiše čuveni Apel beogradskih intelektualaca. Štaviše, pre rata pisala je protiv nacionalizma i branila Jevreje, pa je Gestapo hapsi. Posle završetka rata, nove vlast je hapse. Jedan od njenih "kolega" Dušan Nedeljković postaje dekan Filozofskog fakulteta, akademik i predsednik Komisije za ratne zločine, pa traži smrtnu kaznu za Kseniju Anastasijević. Ipak, izašla je iz komunističkog zatvora samo lišena građanskih prava, a sve njene knjige stavljene su na listu zabranjenih. Nastavlja anonimno da radi i priprema treći tom svog životnog dela Filozofski fragmenti. Taj rukopis nije nikada pronađen. Na osnovu onoga što jeste pronađeno, smatra se da je Ksenija Anastasijević tvorac originalnog i celovitog filozofskog sistema.
Najveća srpska žena mislilac, čija je glavna tema problem zla u pojedincu i društvu. Dobijala je i zvanične pozive da predaje u Americi, ali ostala je u Beogradu, gde umire 1981, u svojoj 88. godini. Sahranjena je na beograskom Novom groblju. Stara porodična grobnica Ksenije Anastasijević postoji samo u arhivskom registru. Grobno mesto je prekopano i prodato novim vlasnicima, a sve grobne ploče su uništene. Kako je privatna porodična grobnica uništena krajem osamdesetih, više nema nikakvih njenih "zemnih ostataka" i obeležja.
http://razbibriga.net/imported/2010/...4ksenija-1.jpg
Čestitam vam gospođice, ušli ste u pakao!!!!
Zašto je dr Ksenija Atanasijević, značajni filozof i prevodilac filozofske literature, prva univerzitetska nastavnica u Kraljevini Jugoslaviji koja je ostavila impozantan opus od oko 400 bibliografskih jedinica, ekskomunicirana sa Beogradskog univerziteta 1936? Zašto je raznim smicalicama akademskih koterija, intrigama kolega intelektualno inferiornijih od nje, koji su pribegavali i nezakonitim radnjama, prekinuta profesorska karijera ove briljantne naučnice, koja je uz Isidoru Sekulić i Anicu Savić-Rebac smatrana "najučenijom srpskom ženom"? Odgovore na ova pitanja pruža monografija Ljiljane Vuletić Život i misao Ksenije Atansijević koja se upravo pojavila iz štampe
Ksenija Atanasijević je prva žena koja je na Beogradskom univerzitetu stekla akademsku titulu doktora nauka. U ispitnom odboru Filozofskog fakulteta bila su tog 20. januara 1922. neka od najznačajnijih imena naše nauke: dr Branislav Petronijević, dr Dragiša Đurić, dr Nikola Popović, dr Veselin Čajkanović i dr Milutin Milanković. Tema Ksenijine teze bila je "Brunovo učenje o najmanjem", dakle učenje renesansnog mislioca Đordana Bruna o trostrukom minimumu, "o poslednjim nedeljivim delovima materije" koje je on izložio u spisu De Triplici Minimo et Mensura.
Doktorirala u 28. godini: Ksenija Atanasijević
Kako je Ksenija kasnije pričala, odbrana njene teze bila je prvorazredan događaj: "Velika univerzitetska sala bila je dupke puna studenata i beogradskog sveta, tako da smo petorica mojih ispitivača i ja jedva disali."
U monografiji Anđelke Vuletić prvi put su objavljeni mnogi dokumenti u vezi sa "slučajem Ksenije Atanasijević", prvi put su sveobuhvatno sagledani i život i delo ove značajne naučnice. Tako, na primer, nalazimo i jedno svedočenje dr Đorđa Vida Tomaševića o bizarnoj atmosferi koja je vladala za vreme odbrane te istorijske doktorske teze: neki od članova komisije, neuvereni da bi, uprkos njenom izvrsnom poznavanju klasične filologije, Ksenija Atanasijević mogla da rešava i teške probleme više matematike, dali su joj jedan neobičan zadatak iz diskretne geometrije. Kada ga je ona na tabli rešila s lakoćom i elegancijom, jedan od velikih matematičara zabezeknuto se okrenuo drugome i upitao: "Verujete li vi, dragi kolega, da je sve u redu sa hormonima ove mlade dame?"
Očigledno, ta fina gospoda, slavni naučnici svetskog glasa, hipermetafizičari, matematičari i paleontolozi, bili su neskriveni muški šovinisti. Značaj ove doktorske disertacije odmah je visoko ocenjen i u domaćoj i u stranoj stručnoj javnosti. Ksenija je tada imala 28 godina.
Sanjala je o univerzitetskoj karijeri, ali se u akademskim krugovima o njenoj docenturi vodi žestoka rasprava.
Ljiljana Vuletić piše:
"Ishod te rasprave neizvestan je. Na jednoj strani, takav autoritet kakav je Branislav Petronijević, koji je podržava, a na drugoj, izgleda, gotovo svi ostali. Neki profesori Beogradskog univerziteta predlažu da se sa izborom sačeka dok Ksenija ne štampa disertaciju na francuskom i dok evropska kritika ne izrekne povoljnu ocenu o delu."
U to vreme na fakultetima u celoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca nije bilo nijedne žene u nastavničkom zvanju docenta. Da li će Ksenija Atanasijević napraviti taj prodor u svet u kome su suvereno dominirali muškarci? Monografija Ljiljane Vuletić vrlo dokumentovano i detaljno svedoči o ceni ovog prodora.
U iščekivanju odluke o docenturi Ksenija grozničavo radi: na Narodnom univerzitetu u Beogradu drži predavanja o Sokratu, o Šopenhaueru. Njena predavanja privlače pažnju, intelektualna elita dolazi da je sluša, u novinama – pohvalni prikazi. Poznati naučnik Jovan Cvijić primećuje: "Šteta da jedan takav talenat propada u gimnaziji." Ministarstvo prosvete je usmerava upravo u tom pravcu: 4. oktobra 1922. postavlja je za profesora gimnazije u Nišu, ali je već 30. oktobra vraća u Beograd, u Drugu žensku gimnaziju. Za Kseniju je to degradiranje njenih ambicija.
Ipak, njen profesor dr Branislav Petronijević stavlja pred Savet Filozofskog fakulteta predlog da bude izabrana za docenta. Referat potpisuju i dr Dragiša Đurić i docent Nikola Popović. Neki nastavnici nisu mogli ni da zamisle da jedna mlada devojka postane njihova koleginica, iako ispunjava sve uslove: profesor dr Miloš Trivunac na jednoj sednici čak ogorčeno poručuje: "Ima krajeva u Srbiji gde žene u ruku ljube mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci!"
Počele su smicalice, izvrdavanja, odlaganja, intrige, komplikacije. Ipak, oktobra 1923. Ksenija Atanasijević je izabrana za docentkinju Filozofskog fakulteta za predmet istorija klasične filozofije. Dekan Vlada Petković ovaj istorijski izbor komentariše rečima da se Beogradski univerzitet uvek odlikovao slobodoumnošću, da je među prvima u Evropi dopustio ženama da studiraju, a sada daje i pristup ženi nastavniku.
SEME RAZDORA: Ksenija Atanasijević je započela da predaje na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta u Beogradu januara 1924. Strepela je kako će biti prihvaćena u akademskoj sredini. Možda njena ispovest najbolje odslikava stanje duhova: kada se pojavila na prvoj sednici fakulteta, srdačno su je dočekali dekan dr Vlada Petković, veliki naučnik Jovan Cvijić, njen profesor Čajkanović, "kao i docenti koji su na sednicama bili neme figure, kao što ću i ja biti...", pričala je kasnije. Profesor koji je glasao protiv nje, izvinio se... Prišla je velikom naučniku Mihailu Petroviću da mu se predstavi, on joj je stegao ruku uz nekoliko utešnih reči. Čudila se zašto je teši. Čuveni etnolog i retko čestit čovek dr Tihomir Đorđević bio je najeksplicitniji: "Čestitam vam, gospođice, ušli ste u pakao!"
Ovih reči se Ksenija Atanasijević posle često sećala. Napadi su počeli odmah. Dr Nikola Popović (jedan od potpisnika referata koji je preporučuje za docenta!) redovno je na svojim časovima otvoreno, pred studentima, napadao mladu koleginicu. Kseniji je bila uteha da ga studenti nisu slušali: "Oni su uvek bili na mojoj strani, oni su uvek bili vrlo pažljivi prema meni, oni su me poštovali. Moja predavanja studentima i moj rad na filozofiji, koja je oduvek bila moj život, bili su moja uteha."
Već na samom početku njene univerzitetske karijere počelo je ispoljavanje netrpeljivosti i sredstva nisu birana: savremenica ovih događaja Ilinka Arsović piše u Slučaju gđice dr Ksenije Atanasijević da su "...kolege činile sve moguće teškoće, skoro od prvog njenog dolaska među njih, i da su najprilježnije radile na tome da joj ubiju ne samo volju za radom nego i volju za životom. Samo jedan tako jak talenat, kao što je u gđice Atanasijevićeve, bio je u stanju da se održi i afirmira, i pored svih prepreka, zamki, uhođenja i intrigarenja što su neprekidno stavljali na njen put... Kolegijumu Filozofskog fakulteta nije se ni malo svidelo što naša filozofkinja neće da uđe ni u jednu kliku, i što ne pristaje da bude senka ili sluga ni jednog starijeg profesora. Ona je isuviše naglašena individualnost i suviše stvaralački obdarena, da bi mogla napredovati u jednoj jalovoj i ropskoj sredini..."
Uostalom, još kao studentkinja, Ksenija u pismima intimnim prijateljicama ispoljava svoju jaku individualnost, ona se ne zadovoljava da bude samo učenica i sledbenica. Svesna je očekivanja svog profesora Petronijevića: "Brana ne trpi originalnost, i želeo bi da mislim potpuno kao on."
Autorka monografije Ljiljana Vuletić kaže da je seme razdora među njima posejano već tada. Kseniji je sloboda, lična i stvaralačka, bila potrebna kao vazduh.
Nekolicina Ksenijinih kolega imala je samo jedan cilj: osporiti stručne kvalitete, odnosno kompetentnost Ksenije Atanasijević za položaj docenta. Prema mnogim izvorima i tumačenjima persona dramatis ovih događaja je njen stariji kolega Nikola Popović.
Svemu uprkos, započinje jedno od najplodnijih poglavlja u životu naše naučnice: "...došle su godine oduševljenog rada sa sposobnim, vrednim i jako naklonjenim studentima i stvaralačkog rada", piše u Biografiji dr Ksenije Atanasijević koja se nalazi u Arhivskoj građi Odeljenja retkosti Univerzitetske biblioteke "Svetozar Marković" u Beogradu.
Mlada naučnica živo prati najnovija zbivanja u nauci i u svetu, i kod nas: početkom juna 1924. u "Srpskom književnom glasniku" Ksenija Atanasijević objavljuje lucidan i vrlo britak kritički prikaz knjige dr Nikole Popovića Tri predavanja iz filozofije. Zamera mu i na sadržini tekstova, i na jeziku, "ne ume da se otkine od sklopa i obrta nemačke fraze; zato njegovo pisanje ostavalja utisak neznanja..."
Bila je ovo zapravo dramatična uvertira u "slučaj dr Ksenije Atanasijević", neki hroničari kažu – otvorena je Pandorina kutija. Popović ozlojeđeno odgovara mladoj koleginici da je "zauzela pozu visokoučenog učitelja, poučavajući me, razume se, prekorno, u čemu je suština Kantove filozofije... a ona istovremeno ne zna ni neke osnovne stvari o Kantovoj filozofiji... da bi se toga mogao zastideti najprosečniji student filozofije...".
Polemika se nastavlja: Atanasijevićeva u jednom odgovoru prigovara Popoviću, između ostalog, da nije pomenuo sve svoje kritičare (svi sudovi o njegovoj knjizi bili su jednoglasno negativni), već samo nju i Vladimira Vujića.
Polemika je trajala dve godine. Tačku je stavio Branislav Petronijević, koji je kratko poručio kritičarima da su u Nemačkoj o Nikoli Petroviću date pozitivne ocene.
Ljiljana Vuletić poentira da je ova polemika postavila ne samo pitanje Popovićevih tekstova već i pitanje stanja filozofskog mišljenja kod nas, problematike univerzitetske nastave filozofije, nagoveštavajući smenu generacija u ondašnjoj srpskoj filozofiji.
DRAMATIČNI OBRT: Ksenija Atanasijević je četiri godine predavala filozofiju u zvanju docenta, a onda je na sednici Saveta Filozofskog fakulteta 29. marta 1928. jednoglasno izabrana za vanrednog profesora za celokupnu istoriju filozofije. Predlog za izbor u više zvanje opet je napisao dr Branislav Petronijević, Ksenija je uostalom bila njegov izbor, ona je bila njegov najbriljantniji student, a potpisali su ga dr Nikola Popović i dr Dragiša Đurić.
Po zakonu, da bi ova odluka postala punovažna, morala je biti dostavljena na razmatranje višoj instanci, Univerzitetskom veću, koje je jedino imalo ovlašćenje da odluku potvrdi ili poništi. Neprijatelji Ksenije Atanasijević iskoristili su proceduru za obračun s njom.
Neobično je da se posle jednoglasno donete odluke Saveta Filozofskog fakulteta, a pre njenog iznošenja pred Univerzitetsko veće, oglasio profesor Branislav Petronijević, tada već u penziji, uputivši predstavku protiv izbora Ksenije Atanasijević za vanrednog profesora za celokupnu istoriju filozofije jer "ona njene probleme ne razume u onoj meri u kojoj je to jednom nastavniku potrebno kao što je to pokazao dr Nikola Popović u svome odgovoru na jednu kritiku gđice Atanasijevićeve...".
Na sednici Univerzitetskog veća, koja je trebalo da našu prvu univerzitetsku nastavnicu promoviše u zvanje vanrednog profesora, dolazi do dramatičnog obrta. Miloje Vasić, profesor "klasične arheologije s obzirom na srpske zemlje", stavio je primedbu na izbor i optužio je gđicu Atanasijevićevu za plagijat: "u jednom svom članku navela je tekstuelno izvesnog pisca ne naznačujući njega ni njegov rad". Kako ova navodna činjenica nije bila poznata kada je dr Ksenija Atanasijević jednoglasno izabrana za vanrednog profesora Veće Univerziteta odlučuje "da se izbor gđice Atanasijević vrati Savetu Filozofskog fakulteta na ponovno rešavanje".
Pandorina kutija je zaista otvorena: ovom odlukom univerzitetskog veća počela je kampanja protiv dr Ksenije Atanasijević koja je vođena i institucionalno i vaninstitucionalno, i spontano i organizovano. Zaista je i skandalozno i neverovatno da je raznim smicalicama akademskih koterija, komplikovanjem institucionalne procedure, pa čak i kršenjem zakona, priznata naučnica, prva žena univerzitetski nastavnik ekskomunicirana sa Beogradskog univerziteta. Ali, to nije samo priča o Kseniji Atanasijević, to je priča i o nama i našim elitama.
Dvanaest godina ratovanja sa kolegama bile su i dvanaest vrlo plodonosnih godina: Ksenija Atanasijević je na Univerzitetu predavala klasičnu, srednjovekovnu i noviju filozofiju i etiku. Održala je bezbroj predavanja na Kolarčevom narodnom univezitetu, na radiju, u feminističkim organizacijama, držala je predavanja širom jugoslovenske države, u Parizu, Atini, Sofiji... Njena bibliografija već tada broji više od 250 radova iz filozofije, etike, estetike, iz antičke književnosti. Napisala je nekoliko knjiga i više desetina studija. Njeni najznačajniji radovi, osim doktorske disertacije, jesu Brunovo učenje o najmanjem, Heraklitova filozofija, Filozofeme sofista, Sokrat, Šopenhauerova formula pesimizma, Demokrit kao etičar, Sofisti Prodik i Hipija, Seneka, Imanuel Kant, Prve filozofske hipoteze Jonaca, Fridrih Niče, Empedokle iz Agrigenta, Pitagorejsko učenje o seljenju duša, Eleaćanin Parmenid tvorac učenja o biću, Stara grčka atomistika, Epikur, Racionalizam i misticizam, Od Frojda Platonu, Smerovi mislilaštva Artura Šopenhauera, Blez Paskal čovek i mislilac... Svoje originalno filozofsko učenje izložila je u Filozofskim fragmentima. Prevela je s latinskog kapitalno delo Baruha d'Espinoze Etika, prevodila je i sa grčkog. Sa nemačkog je prevela Adlerovu Individualnu psihologiju (1937), drugi tom Hauzerove Socijalne istorije umetnosti i književnosti (1962)... Njeni tekstovi objavljivani su, uz laskave kritike, na nemačkom, francuskom, holandskom, češkom, bugarskom.