Kafana najvažnija institucija u Srba

Najstarija sačuvana beogradska kafana i mesto gde se prvi put pojavio bilijarski sto je „Znak pitanja“. Srpski dobrovoljci prijavljivali su se za Sremski front u „Zlatnom konju“, a u „Kolarcu“ je organizovan prvi sajam knjiga

Rođena sestra čuvenog Bajlonija, kožarskog radnika, Čehinja udata u Srbiji, kada je brat hteo da pođe u Ameriku, posavetovala ga je da mu nema bolje Amerike od Srbije. Bajloni je poslušao svoju sestru, došao u Beograd, otvorio pivaru i ispostavilo se da je savet bio više nego koristan. Kožarski radnik postaje čuveni gazda - priča doktor Vidoje Golubović, autor knjige „Mehane i kafane starog Beograda“, zavaljen u udobnu fotelju restorana u hotelu „Balkan“, nekoliko sati pred početak promocije nove knjige.

Zaljubljen u prošlost
Doktor Golubović nije kafanski čovek. Naručuje kafu. Nije ni Beograđanin, ali zaljubljen je u romantičnu prošlost prestonice, u ibrike, u bokale, frakliće, čokanjčiće, koji su prethodili flašama i čašama, u sofe pokrivene ćilimima, astale ogrnute starinskim stolnjacima, u balove, burad, u izvornu pesmu, u violinu, u domaćina domaćinski raspoloženog... Takva ljubav bila je motiv da posle knjige „Beograd ispod Beograda“, napiše, preksinoć promovisanu povest, beogradske kafane.

Kako govori, kafana, najvažnija institucija u našoj istoriji od sredine devetnaestog veka, pa reklo bi se do danas, osnovana je zbog ispijanja kafe.

- Kafana, na turskom jeziku, znači kuća u kojoj se pije kafa. U šesnaestom veku Turci osvajajući Evropu grade džamije, karavan-saraje, hanove i „kuće u kojima se pije kafa“. Beograd 1522. godine postaje prvi od evropskih grad, koji dobija kafanu. Ona se nalazila negde na starom Dorćolu. Vremenom „najvažnija institucija“ dobiće nove dimenzije. U kafani se osnivaju prva srpska sportska društva. „Građanska kasina“ bila je mesto gde je osnovana berza. Srpski dobrovoljci prijavljivali su se za Sremski front u „Zlatnom konju“, a u „Kolarcu“ je bio organizovan prvi sajam knjiga. U kafanama su bile izvedene prve pozorišne predstave i filmske projekcije. Prva sijalica u Beogradu zasijala je u kafani „Hamburg“ ili „Proleće“, u Masarikovoj ulici, na mestu gde se danas, možda slučajno nalazi, zgrada „Elektrodistribucije Beograd“, a prvi telefon zazvonio je u kafani „Tri lista“ - priča Golubović dodajući da su se i epizode političke istorije odigravale u kafanama - Knez Miloš je na Svetoandrejskoj skupštini vraćen na vlast, a ona je održana nigde drugde, nego u pivari.

Kako je poznato, najstarija sačuvana beogradska kafana i mesto gde se prvi put pojavio bilijarski sto, „Znak pitanja“, takođe se vezuje za ime ovog vladara. Vlasnik „Znaka pitanja“ bio je Naum Ičko, trgovački konzul Kneza Miloša, da bi 1878. godine kafana postala vlasništvo Ećim Tome, ustaničkog vidara, koji je izlečio pomenutog kneza. Kasnije menjaju se vlasnici, pa i imena. „Kod pastira“ bio je jedan od naziva kafane u Ulici kralja Petra Prvog u vreme kada je njom gazdovao neki Užičanin. Sledeće ime koje će nositi bilo je „Kod Saborne crkve“. Međutim, to je naziv koji se neće svideti crkvenim vlastima, te će biti promenjen posle samo nekoliko sati.

- Kako vlasnici, nisu odmah smislili novi naslov stavljen je znak pitanja kao privremeno rešenje i to ime ostalo je do dana današnjih - objašnjava doktor Golubović.

- Imena koja su tada davana mehanama i kafanama, nisu nastajala slučajno, već su mnogo govorila o asocijacijama i dešavanjima koje su pamtili gosti. Kafana „Kičevo“ bila je popularnija po nazivu „Krvava kafana“. Tamo su se skupljale badjavdžije i bilo je čestih tuča, a da je ovaj pridev imao smisla govori i podatak da kada je objekat srušen u sanitarnom čvoru otkrivena je gomila sakrivenih noževa.

Prvi gosti kafana bili su sitni trgovci, piljari i patroldžije. Ne mnogo posle „gospodari“ gostionica postaju književnici, glumci, umetnici, novinari, a njihove životne priče nižu se kao kratke fabule u Golubovićevoj povesti beogradskih kafana.

Anegdote
- Đura Jakšić, Tin Ujević, Nušić, Sremac, Čiča Ilija Stanojević...životni i stvaralački vek proveli su u „Tri šešira“, „Dva jelena“, „Kod kočijaša“. Sačuvana je jedna anegdota o Đuri Jakšiću. Lični lekar zabranio mu je da pije. Posle nekog vremena isti lekar zatiče Jakšića za kafanskim stolom i pita ga: „Šta radiš tu?“. Đura mu odgovara: „Ugađam, a nikako mi ne ide. Ceo dan hoću da ugodim da u isto vreme imam i vino i vodu, a nikako da se to desi“. Druga priča u kojoj se pojavljuje Jakšić kao akter je o nastanku slike „Sedam Švaba“. Naime, Jakšić je pio u kafani „Kod kočijaša“, bio je dužan i umesto novcem odužio se gazdi, naslikavši sedmoricu Nemaca, zidara, koji su se mogli videti kroz prozor kafane.

Janku Veselinoviću, kako piše Golubović u „Mehanama i kafanama starog Beograda“, a kako je sam Veselinović poverio prijateljima jedne večeri u „Tri šešira“ kafana je spasla život. Jedne kišne večeri, trula greda, koja je držala krov nad pesnikovim krevetom, srušila se na postelju. Pesnik je prošao ne povređen jer se ova nezgoda zbila pre ponoći, dok je on boravio u Skadarliji.

Priča o boemima i beogradskim gostionicama teško se može sabiti u razgovor zakazan za nekoliko poslepodnevnih časova u restoranu hotela „Balkan“. Autor Vidoje, svestan ove činjenice, goste promocije svoje nove knjige zbog toga preseljava u svečanu dvoranu istog zdanja, gde će mu prijatelji i istomišljenici glumci, muzičari, etnolozi, pomoći da dočara duh prvih kafana. Prvak opere Sergej Dubrovin, Rus sa srpskim državljanstvom, pevaće „Oči čarne“ i „Kaljinku“, kao omaž ruskim emigrantima koji su sredinom prošlog veka dali svoj pečat srpskoj prestonici.

Dok ansambl Zorana Karanikolića svira „Svilen konac“, recenzent promovisane knjige i Vidojev prijatelj Čeda Vučković, najavljuje frulaša Pericu Markuca, koji će odeven u narodnu nošnju svirati „Paraćinku“, melodiju dobro poznatu ondašnjim boemima. Etnolog Nenad LJubinković onda pripoveda o „sporim“ i druželjubivim lokalima, o kafi koja se služila uz ratluk i čašu hladne vode i kafani „Kod poslednjeg groša“, kasnije nazvanoj „Takovo“, gde bi seljaci svraćali po završetku pijačnog dana i ostavljali poslednji groš pred odlazak kući.

[color=black][font=arial]Prema bočnim, južnim vratima Saborne crkve, onima iz Kralja Petra ulice, nalazi se oduvek jedna mala kafanica na donjem spratu one interesantne kuće turskoga stila, koja se sve do naših dana sačuvala onakva kakva je. To je kuća čuvenog Ećim-Tome, te se i ta kafanica u prvo svoje vreme zvala "Ećim-Tomina kafana". Poznije, ona je dobila ime "Kafana kod Saborne crkve". Kada je vladika Inokentije postao mitropolit i nastanio se prema Sabornoj crkvi, njega je to ljutilo da se jedna kafana zove "Kod Saborne crkve". Tako zakupac kafane bude prinuđen te dozove jednoga dana firmopisca da izbriše firmu i novom je zameni. Firmopisac izbriše staro ime ali niko, ni gazda ni gosti da se sete kakvo bi novo ime dali kafani. Nekoliko dana domišljali su se i gazda i firmopisac i gosti pa nikako da nađu podesno ime. Za to vreme firmopisac ispiše iznad vrata znak pitanja hoteći time da označi da pitanje natpisa stoji otvoreno i da se čeka njegovo rešenje. Publika prihvati onaj znak pitanja kao definitivno rešenje i tako i nazove kafanu koja ostade zatim, pa sve do danas, kafana kod "Znaka pitanja".

Kafana kod "Znaka pitanja" odista vezuje svoj život sa životom Saborne crkve. Nju pohađaju posetioci Saborne crkve. Ako ko pre vremena porani na službu božju, svratiće u tu kafanu na jutarnju rakiju i kafu; ako je neki parastos, tu će se sabrati posetioci da sačekaju vreme; ako je kome duga služba u crkvi te ne može da je odstoji, tu će svratiti da se potkrepi. Kada su pratnje pa hoće neko da izbegne one duge govore i besede nad pokojnikom, tu će se skloniti. Članovi pevačkog društva, pre no što pođu na hor crkveni, tu će svratiti da popiju kafu i da se saberu i uopšte, sve što ima posla sa Sabornom crkvom i u Sabornoj crkvi, tu će se svratiti. I zato je ta kafanica oduvek dobro radila.

To je zaista zabrinjavajuće: da toliko ljudi sasvim pogrešno za sebe misli da znaju da idu u kafanu. Ne znaju i posle se čude zašto su se u kafani loše proveli. Ima, doduše, i onih koji se u svojoj nezgrapnosti i prostakluku dobro provode, ali zato zagorčavaju život svojim bližnjima i kafanskom osoblju: to su oni koji se iz principa svađaju s kelnerima i kuvarima, na užas pristojnih ljudi koji imaju nesreću da sa takvima dele sto.

Kafanu treba poštovati i poznavati. Poštujemo je zato što je kolevka demokratije, škola pristojnosti i izvor zadovoljstva. Poznajemo je zato što su kafane različite: svaka od njih ima svoje signale i osobine po kojima znamo šta da očekujemo; zato ih treba marljivo posećivati i učiti, učiti i učiti. U domaćinskoj (demokratskoj) roštiljskoj kafančini nećete naručivati onaj famozni "Chateaubriand za dve osobe", za koji niko ne zna šta je, mada se često javlja na vrhu jelovnika. Dobro, možda neko i zna, ali ja nikad nisam čuo da je to neko naručio. Isto tako, u dobroj i prefinjenoj kafani, gde se neguje gastronomska filozofija, nećete naručivati deset s lukom ili pljeskavicu u kajmaku. Zna se gde se šta jede i zašto, pa stoga treba učiti.

Ne ulazite u kafanu već spremni za svađu sa osobljem. Kafanskom osoblju stalo je da gost bude zadovoljan i da dođe opet; konkurencija je velika i valja preživeti. Osim toga, kafansko osoblje vičnije je od vas takvim konfrontacijama i teško ćete ih iznervirati. Kantov kategorički imperativ vredi naročito u kafani: osoblje će učiniti vama isto (i gore!) što i vi njima. Budite ljubazni, poštujte kafansko osoblje, pa će oni poštovati vas. To se ne postiže (niti se prostakluk leči) velikim bakšišem: ljudski odnos je na mnogo većoj ceni u kafani. Neka vam jelovnik služi samo za okvirno snalaženje, naročito ako ste tu prvi put, pa treba da shvatite prirodu konkretne kafane. Uvek pitajte osoblje šta ima i šta preporučuju; poverenje se uzvraća poverenjem. Ako su tanjiri hladni, a čaše vruće, uporedite to sa kvalitetom jela umesto da pravite scenu: možda se mnogo bolje jede nego što vas ti detalji nerviraju. Ako vam se kafana ne dopadne, nemojte više nikada ući u nju; to im je najveća kazna. Praveći scene samo se ponižavate bez potrebe. Sve i kad se desi da nešto zaista ne valja – a to se dešava, čisto statistički neizbežno, i u boljim kafanama (mada nikada u najboljim!) – ne pravite od toga scenu: obratite se konobaru diskretno, šapatom i ukažite mu na problem; garantovano će biti ispravljen smesta. A vi ste mi, kao, bezgrešni?

Kafana služi za to da se ljudi druže, da se opuste i da im bude lepo. Čuvena bečka kafanska kultura s početka XX veka nastala je kao posledica stambene krize: svi su bili podstanari u sobicama, pa su morali da se druže u kafani. Ni ova naša balkanska kafanska kultura nije daleko, osim što je nasleđen i pustoturski element karasevdaha. Ako već mislite da se lepo provedete, ne mučite svoju braću i sestre po kafani razmetanjem i dernjavom; ne penjite muziku na drvo, ne koljite harmoniku; to priliči pijanim panonskim paorima, a ne vama. Štogod oni sami o tome mislili, kafana ne voli razmetljivce i gnjavatore, mada ih preko volje trpi: svakoj budali valja pomoći da se oslobodi svojih novaca i to je delo bogougodno.

I na kraju: kafane se dele na prave i veštačke. Veštačku kafanu prepoznaćete po skupim kolima sa zatamnjenim staklima, po serijski proizvedenim telohraniteljima koji bleje dok gazde u kafani prikazuju svoje silikonske sponzoruše i po opštem kičastom izgledu; na vratima traže da ostavite oružje, a ako ste nenaoružani, onda se čude. Sve ostalo su prave kafane, koliko god se u veštačkim kafanama dobro jelo i pilo, što je slučaj češći nego što se misli. Ključna razlika je u tome što veštačke kafane nemaju dušu; imaju sve osim duše.

Prave kafane imaju dušu, pa makar uz dušu imale još samo dva jela toga dana, mlako pivo i srdačno osoblje. Jesam li bio jasan?
Miloš Vasić

Reč kafana je turskog porekla i označava kuću u kojoj se pije kafa. Prve kafane otvorili su Turci u Carigradu početkom 16. veka. Osvajajući Balkansko poluostrvo i dalje napredujući ka Evropi, Turci su pored džamija i karavan-saraja podizali kafane i hanove.

Po zauzeću Beograda 1521. godine, otvorena je i prva kafana, verovatno smeštena negde u starom Dorćolu, u kojoj se najpre pila crna turska kafa. Od te godine broj kafana se znatno uvećao, tako da je prema popisu iz 1881. godine u Beogradu bilo 226 kafana.

Jedna od najstarijih sačuvanih kafana u Beogradu je kod "?", preko puta Saborne crkve, u ulici kralja Petra prvog. Nju je podigao Naum Icko 1820. godine. Zgrada je podignuta na sprat, od slabog materijala, u balkanskom stilu, a u prizemlju se nalazila kafana. Knez Miloš ju je kupio od Icka i podario Ećim Tomi ustaničkom vidaru, pa se do 1878. godine nazivala "Ećim-Tomina" kafana. Kako su se menjali zakupci, menjao se i naziv kafane- "Kod pastira", " "Kod Saborne crkve"...Ovaj poslednji naziv postojao je samo nekoliko sati, jer se ovdasnjim crkvenim vlastima to ime cinilo nepriličnim i predstavljalo je svetogrdje. Vlasnici se nisu setili odmah novog naziva, pa je na firmu iznad ulaza u kafanu naslikan "?", koji je sačuvan do danas.

Od mnogobrojnih kafana koje su postojale u varoši, otvorena je početkom 19. veka kafana "Dardaneli", u blizini Stambol kapije, na mestu gde se danas nalazi Narodni muzej. Prvi gosti su bili sitni trgovci, piljari i patroldžije. Kasnije ona postaje omiljeno mesto glumaca, književnika, novinara, umetnika, "tumača dnevne politike", boema. Tu su se svakog dana mogli videti: Đura Jakšić, Vojislav Ilić, Janko Veselinović, Milovan Glišić, kasnije, Branislav Nušić, Bora Stanković, Čića Ilija Stanojević, Radoje Domanović i mnogi drugi.

Kafana "Kolarac" imala je veliku salu, te su se ovde održavali i balovi poslednjih decenija prošlog veka. U ovoj sali davao je predstave teatar Brane Cvetkovića "Orfeum" i jedan od prvih bioskopa u Beogradu.

Sredinom 19. veka, na Terazijama podignuta je kafana "Zlatni Krst". U ovoj kafani prikazana je 25. maja 1896. godine prva javna bioskopska predstava u Beogradu. Kada su 1901. godine bile porušene kafane "Dardaneli" i "Pozorišna kafana", beogradska inteligencija i boemi preselili su se u Skadarliju.

juče smo zbog posla bili u somboru...na povratku svratimo u kafanu ''na kraj sveta'' blizu manastira kovilj. bolju ribu i riblju čorbu nisam jela skoro.
a jelovnik je jednostavan - čorba je samo riblja, salta je samo od kupusa, moš da biraš da l ćeš šarana divljaka, smuđa ili tolstolobika i samo štrudla s makom ako ti se jede nešto slatko...jedino rakije moš da biraš koliko hoćeš.
lepo je, bre, na dunavskom rukavcu...
ko nije bio, najtoplije preporučujem.
ispod je samo ilustracija sa kuće u kojoj je kafana, mada smo mi jeli napolju....

http://www.dodaj.rs/f/2w/jh/1H5JZkWD...130450x600.jpg