Danas je Dan republike

U bivšoj državi Dan Republike bio je jedan od najvećih praznika.
Slavio se od 1945. do 2001. godine
Mnogi od nas ga se sjećaju...
Budi u nama neke drage i daleke uspomene..podijelimo ih :palac:

Dok ne napišem nešto drugo, najviše sam voleo ovaj praznik.

Moja prva sjećanja su da mi roditelji taj dan ne rade..

Da će doručak biti na stolu,a ne u pekari i da će se kod bake praviti kobasice i topiti mast.
Svi će u školama biti svečano obučeni i pioniri će polagati zakletvu..još pamtim onu silnu gužvu u sokacima dok roditelji djeci vežu svečane marame ,a odasvud se širi miris sarme i parfema čuvanih samo za tu priliku ..ponosne majke sa tek izvučenim viklerom iz kose,bučni i supjani očevi i povorke ljudi koji nekud žure veseli i razdragani..
Širom cijele nam bivše države pisan je isti sastav na temu :zašto volim druga Tita,a televizijski program nudio je partizanske filmove i šarena narodna kola .
Roditelji su ponosno donosili sindikalne polovice i djeca su skičala od sreće..

nastaviću u boljoj koncentraciji..

Citam secanja DaDole i nista od toga nije i moj utisak
Roditelji nisu radili, ali ni ja nisam isla u skolu. Niko se kod nas nije svecano oblacio, niti pamtim povorke. Ne secam se da sam ikad pisala bilo sta na temu Tita. Mozda jesam, ali se zaista ne secam. Znam da se islo u nabavku za 5 dana, jer ni prodavnice nusu radile, pa su moja secanja vezana za ovaj praznik i Prvi maj - bajat hleb. Cetvrtog dana vec imamo przenice za dorucak i makarone za veceru. Grejali smo ga i na ringli. Nigde nismo isli, nista nismo radili. Posle sam saznala da su tih dana svinje masovno stradale u Srbiji, cak sam i prisustvovala jednom :fiksakosom: To je bilo dosta kasnije. Tmurni obicni dani kad smo svi kod kuce. Jesam bila pionir, al nekako te skole nisu pridavale mnogo znacaja tome
Ili ga ja nisam pridavala. Ne znam sad. A oficirsko sam dete i zivela u takvom okruzenju, i za sve nas, to su bili samo neradni dani

Ustaje se rano, prilično rano, oko 5. mama je već spremila kiseli kupus, (nikad kupus nije bio tako ukusan kao taj dan), velike sudove za meso i toplu radnu odeću. Sedamo u kola, mama tata i ja, (sestra je imala nki popust tih dana i nije išla s nama na selo). i petnajstak minuta, auto se taman ugreje i ja zadremam, stigosmo na selo. Već su majstor i komšije obavile najsuroviji deo posla i čuje se vatra kako prlji čekinju. Nekada se to radilo slamom, i ništa lepše i zanimljivije od toga. Deca su imala zadatak da održavaju malu vatru.
Posebna priča su žene, one su imale zadatak da spreme začine, očiste luk, zamese salčice od svežeg sala...
Postoje stotine priča koje koje definišu i daju duh ovom događaju, recimo strinina sestra je bila zadužena za testo, i to je radila na na poseban način i dok se ona bori s testom niko ne sme u veliku kuhinju. Tu se testo borilo sa oklagijom na najsuroviji način, još ako kuvana rakija bude malo jača, eto anegdota za celu godinu. Hleb je bio pekarski, onaj veliki seoski mirišljavi. I nikada hrana nije bila ukusna kao tog dana, uz domaće vino, zna se.

Ako vas zanimaju detalji u vezi bilo čega,rado ću nastavuti.

I čega sam ostao željan, pa ne mnogo tog, ali miris kožure prljene slmom...

Baš si nam slikovito prenio:bisa: lijepo je evocirati takve uspomene jer ih prosto sačuvamo od zaborava..
Zapravo ,taj praznik je bio u radničkoj porodici u kojoj sam rasla, više od Nove godine..nekako drugačiji nenakićen ..a pun mirisa..i voljela sam kad bi bio okićen samo prvim,ranim mrazom ili snijegom,,onda bi mi to bio pun ugođaj..
uživala sam na selu kod bake ,onako malena i neukrotiva,trčati između velikih radnih stolova u dvorištu na kojima su žene sjeckale,mijesile i smijale se dobacujući muževima neke meni nejasne riječi koje su kod njih proizvodile značajno podizanje obrva ..
voljela sam i način na koji je stric sukao brkove ne skidajući pogled sa strine koja je i zamotana u silne šalove vrckala kao da je negdje na obali...i pamtim očevu ruku kako masnim prstima prinosi ustima rakiju sa vjenčićima žute boje ..
obožavala sam da im svima smetam:haha:

a onda kad bi neko zagalamio na mene,teatralno bih se povukla u tatinog fiću i buljila u onog malog psića figuricu koji je
bio zaštitini znak svakog fiće :)

Pa ja sam ostala dužna za svoje doživljaje na ovaj dan :pada:
Uglavnom su to bila divna, velika okupljanja kod bake i deke. Moji roditelji, brat, ja, tetka, teča, brat i sestra i baka i deka. Jelovnik uobičajen za tu priliku, i svima nama omiljen, a vrhunac torta i čokoladne kuglice :bisa: Puno priča, smeha i lepog raspoloženja, prazničnog. Kad sam malo porasla, išla sam par puta u Zagreb kod drugarice koju sam upoznala na moru, njena mama i moj tata su radili u istoj firmi, poznavali su se, tako da su me moji puštali bez problema da odem tamo na par dana. Sećam se kako me tata odvede na voz, isprati, a ja sva važna i ponosna što putujem sama (imala sam nekih 14, 15 godina) i srećna što ću za par sati videti moju Kseniju i njenu porodicu. Tamo bi uvek bilo čarobno, svi su mi ugađali, trudili se da boravak bude što raznovrsniji, mislim da i sad mogu da osetim miris kolača koje je spremala njena mama :bisa: Pa naše večernje šetnje po gradu, smarala sam je da šetamo svuda u nadi da ću sresti jednog Damira u koga sam se zaljubila tog leta na moru :lol: Kad se u to uključi mašta i kompletna zimska i praznična atmosfera, to bude nešto prelepo, bez obzira što ga naravno nisam nikad srela :lol: Uvek bih se vraćala kući puna utisaka :bisa: