Perzijska književnost - istorija kao svedočanstvo

Persijska književnost predstavlja jednu od najzanimljivijih,najstarijih i najomiljenijih književnosti ne samo na azijskom kontinentu,već i šire. Evropski romantizam, taj poneseni književni izraz najplemenitijih namera i najprefinjenijih estetičkih poriva,ne može se zamisliti bez plodotvornog uticaja Istoka, posebno persijske književnosti. Pesnici iz Evrope 19. veka su žurili da u širokim, pomalo žutim vodama Nila, pronađu dubinu Istoka anjegov miris i ukus u širaskim jabukama u Persiji.Duga je istorija persijskog književnog iskustava: od uzbudljive Aveste (verovatno 4. vek) do današnjih vremena. U tim drevnim vremenima Aveste stvaralo se na staropersijskom,potom na srednjeperijskom koji je poznat pod imenom pehlevi ili pahlavi jezik i, na kraju, na osavremenjenom persijskom jeziku. Samo u srednjem veku, posle brzog usvajanja islama,najtalentovaniji i najobrazovaniji Persijanci koristiće, umesto maternjeg jezika, arapski jezik koji je za mnoge muslimane između 8. i 12. veka bio lingua franca. Tako su persijski stvaraoci,kao nekada naši zemljaci sa prostora jadranske obale koji su stvarali na latinskom jeziku, koristili arapski jezik da se književnoumetnički, teološki ili filosofski izraze. Veliki arapskopersijski,islamski pesnik Abu Nuvas (9. vek) pevao je na arapskom, ali mislio i osećao na persijski način. Veliki intelektualac,Persijanac Ibn Mukafaa prevest će sa pahlavi jezika čuveno didaktičko delo s elementima basne na arapski jezik polovinom 8. veka. Ovaj zbornik priča o životinjama postaće poznat pod imenom Kalila i Dimna, a sa arapskog između 11. i 13. veka prevest će se na latinski, grčki i hebrejski a potom, vremenom, i na druge evropske jezike, pa tako sa grčkog i na slovenske,odnosno srpsko-slovenski jezik (1200). Onima kojima je grčki prevod bio izvornik, taj zbornik čudnih i poučnih priča bit će poznat pod imenom Stefanit i Ihnilat. U nas će se, ponovo, pojavljivati u epizodama u vreme prosvećenosti (kod Dositeja) a celo delo će biti prevedeno sa arapskog, zahvaljujući B. Korkutu,pedesetih godina prošloga veka i biti objavljeno pod originalnim naslovom Kelila i Dimna. Međutim, Persijanci, svesni svoje velike kulturne i civlizacijske prošlosti već krajem 9. i početkom10. veka vratit će se svom materinjem jeziku, a među prvima pesnici Rudaki, Dakiki i Firdusi.Dakle, kako se vidi, Persijanci su, uglavnom, u vreme arapskih osvajanja prestali da stvaraju na svom jeziku, ali su bili zaslužni za prevode na arapski, osim Kallile i Dimne, i drugih značajnih persijskih ili indijskih dela srednjega perioda, kao na primer Hudaj name (Knjiga o kraljevima koja je nadahnula i čuvenog Firdusija), a docnije i Hiljadu i jednu noć koja je kod Persijanaca bila poznata pod imenom Hezar efsane (Hiljadu priča). Persijanci, prihvativši islam izmenili su, u priličnoj meri,i svoj duhovni život, izuzev manjih grupa koje su se ispred islama, a čuvajući staru zoroastrijansku veru, iselile u Indiju u kojoj su sve do skoro čuvali svoje kulturne i jezičke karakteristike, ali su svuda ostvarivali značajan kulturni uticaj na novu monoteističku religiju i književnost muslimanskih naroda. Ipak, njihova stara vera se često mogla prepoznati u persijskoj sklonosti ka specifičnom duhovnom životu i negovanju mudrosti.

Definisanje i relativno obuhvatno i potpuno opisivanje istorije umetnosti, posebno perzijska književnosti, ne izgleda da bi bilo dovoljno ispravno, ako se ne bi osvrnuli na njihova intelektualna,filosofska i teološka uporišta. S toga ćemo se ovde potruditi da se ukratko udubimo u intelektualne, filosofske i teološke škole, kako bi predstavili i one književne stilove koji su povezani s tim školama. Još ćemo se dotaći i književnih vrsta, odgovarajućih svakom pojedinačnom stilu, da bi prikazali kako su se književne persijske vrste razvijale i menjale unutar i izvan Irana.U okviru intelektualnih, filosofskih i teoloških kretanja,susrećemo, , pet misaonih tokova:
1. filosofska škola peripatetičara
2. škola iluminacije i gnoze
3. teološke škole
4. Sadrina škola transcendentne filosofije
5. nove filosofske škole – naše doba.
Pomenute škole kako su uticale na književne i umetničke stilove, tako su, donekle raštrkano, i manifestovane u delima i raznim književno – umetničkim vrstama.

1. Filosofska škola peripatetičara

Od kada je u abasidskom dobu, u ranom drugom lunarnom po hidžri / osmom veku, otpočeo «pokret prevođenja»,mnoge vredne knjige su sa grčkog, sirijskog, pahlavijskog,sanskrita i drugih jezika, prevedene na arapski i onda na persijski jezik. Taj proces je bio uzrok da se, među muslimanima,istaknu razni misaoni i filosofski tokovi, i posebno dela grčkih filozofa. Prevođenje tih spisa je, naravno, u islamskom svetu smeralo ka mnogostrukim ciljevima, na koje se ovde ne možemo osvrnuti. Samo ćemo nazreti da je jedan takav cilj,verovanto, bio da se islamski principi i nauci kompariraju sa raznovrsnim drugim naucima koji su prispevali u ruke istraživača putem prevođenja. Prevođenjem naučnih dela grčkog teozofa, Aristotela, islamski i iranski intelektualno-filozofski sistem se našao pred novim horizontom, onim što je postalo poznato kao filozofska škola peripatetičara(mašša’) ili peripatetička (mašša’i). To nipošto ne znači da su islamski i iranski učenjaci bili isključivo imitatori i da su sledili sve ono što je Aristotel kazivao. Naime, aristotelovska misao je ponajviše bila sklona čisto intelektualnim i racionalističkim promatranjima.Al-Kindi se, po prvi put u islamskim krajolicima, prihvatio tog filozofskog metoda, premda je on, u svojoj filozofskoj školi, aristotelovsku filozofiju sagledavao u svetlu aleksandrijskih komentara, koji su je uskladili sa neoplatonizmom. U ovoj školi su nauka i filozofija uživale izuzetno veliki ugled. Među sledbenicima ove škole susrećemo Abu Sulejmana Sadžestanija i Abu Rejhana Birunija, koji su u svojim delima koristili pomenuti metod, iako je u delima Abu Sulejmana, filozofija, a kod Abu Rejhana, nauka dominantnija. Al-Kindijeva dela, autor Al-fihrist-a pominje njih 240, imala su veliki uticaj na nadolazeće filozofe, a naročito Avicenu. Kindi je bio sledbenik mu’tazilijskih teloških principa i radio je na tome da ta verovanja sistematizuje na jedan filozofski način. Stoga je insistirao na čvrstoj povezanosti razuma i verovanja, i filozofije i religije,stavu koji se nalazi i u Farabijevom i Aviceninim delima.Posle Al-Kindija se na filozofskom prestolju pojavljuju njegovi neposredni učenici, ugledni autoriteti kao što su: Ahmedibn Tabib Sarahsi, inače ši’a i učitelj abasidskog halife Mu’tezida, zatim Abu Ma’šar Balhi, poznat na Zapadu kao Albumasar, Abu Zejd Nasr, Se hakim-e mosalman (Tri Muslimanska Mudraca)intelektualne i filozofske škole Balhi i drugi. Oni su, zapravo, razvili naučne aspekte Al-Kindijeve škole u islamskoj civilizaciji. No, mora se za pravog Al- Kinijevog naslednika, u filozofiji, znati Abu NasrFarabi , na Zapadu dobro poznat kao Alfarabius.Njegovo puno ime je Abu Nasr Muhamed ibn Tarhan ibn Uzalag Farabi i rođen je 259/872. godine u Vasiću, blizu grada Farab u Transoksaniji. Oskudne su informacije o njegovom životu, pa, stoga, naučnici koji su istraživali o njegovim delima i životu, kao što su Štajnšnajder (M. Steinschneider), IbrahimMadkur, Ditrisi (F. Dieterici), Rozental (R. Rosenthal) i Valcer(R. Walzer), nisu mogli da razjasne sve mračne detalje iz njegovog života. Farabi je još kao mlad otišao u Bagdad i tamo učio razne nauke pred Johanom ibn ’Ajlanom (Yuhanna ibn ’Aylan).Postao je vrsni poznavalac logike, filozofije, arapske sintakse,muzike i matematike i napredovao je u učenosti do te mere da su ga nazvali «Drugim masterom», iza Aristotela.Podrška koju je imao od strane vladajućih Hamdanida,pristalica ši’ijstva, pokazuje da je on, verovatno, bio ši’ijske orjentacije. S druge strane, njegovo učenje o poslaničkoj teozofiji ima određenih zajedničkih tačaka sa verovanjima ši’ijskih mislilaca. Farabi je, napokon, posle osamdeset godina života,umro 339/950. godine u Damasku. Pored filosofskih spisa, za sobom je ostavio i knjigu po imenu Al-musiki al-kabir (Velika muzika). Njegova izučavanja su većinom izvijana na temelju pitagorejskih teorija. Njegova filozofska gledišta, generalno,imaju tri temeljne odlike:a) Logičko i filozofsko razlikovanje esencije i egzistencije,stvar na kojoj će, u idućim vekovima, filozofi kao što su Sohravardi,Avicena i Sadrudin Širazi, razviti izvrsne studije. Temeljno,Farabi je zastupao ideju o primarnosti egzistencije. Unjegovim delima se susrećemo i sa razlikovanjem Nužne i kontingentne egzistencije, kao i sa studijom o nužnosti Egzistencije.
b) Ideja o izlivanju intelekata iz Prvog intelekta, na koju Farabi ukazuje principom «Iz Jednog ne izliva sem Jedno». Avicena, kasnije, razvio ideju o izlivanju intelekata, no izlaganje studije o Delatnom intelektu i potencijalom intelektu, kao i podela čovekova razuma u praktični i teoretski, zapravo, jesu novine u Farabijevoj epistemologiji.
c) Ideja o poslanstvu, kao najuzvišenija studija u Farabijevim delima. On je ovde bio pod uticajem Platonove«Države». Farabijeva politika je neodvojivo zasnovana na celom spektru njegove psihologije i kosmologije i, kao što smo naznačili,njegova ideja o poslanstvu je naporedna sa određenim učenjima ši’ijstva.
Iz glavnih Farabijevih traktata možemo izdvojiti epistolu Al-džam’ bajna ra’ja-i al-hakimajn (Usklađivanje ideja dva mudraca),knjigu Fi agradi Arastatalis (O Aristotelovim nakanama),sumiranje nekih Platonovih dijaloga, epistolu Fi ma janbagi anjukaddam kabla at-ta’lim al-falsafa (O onome što treba naučiti pre bavljenja filozofijom), Uvod u Aristotelovu filozofiju, Ihsa’ al-’ulum (Klasifikacija nauka), epistolu Fi al-’akl va al-ma’kul (Fi al-’aql wa al-ma’qul – O intelektu i inteligibliji), Fusul al-hikam(Dragulji mudrosti), Ara’u ahli al-madina al-fadila (Nazori stanovnika idealne države), As-sijasat al-madanijja (Građanska politika), Tahsil as-sa’ada (Pripravljanje blaženstva), i sumiranje Platonova Navamis-a (Laws – Zakoni), od kojih, poslednja četiri traktata, zapravo, pojašnjavaju političku filozofiju Farabija.Pored ovih naslova, Farabi je za sobom ostavio još neke spise izraznih naučnih disciplina, koji su nestali, a od kojih nabrajamo:Ahlak-e Nikumahisi (Nikomahova etika), komentare na Aristotelovu Meteorologiju i Metafiziku.Premda je Farabi bio čvrsto privržen Aristotelu i njegovom metodu rezonovanja, pokušao je i da sravni i dovede u sklad stavove dva grčka teozofa, Aristotela i Platona. S tom namerom je pokušao da u knjizi Usklađivanje ideja dva mudraca,kroz proces harmonizovanja njihovih nazora, istodobno, prokomentariše njihove ideje.